Piše: Valerij Panov

Evropska komisija namerava da potroši trilion evra na realizaciju plana za ponovno naoružavanje i „obuzdavanje“ Rusije, prenose Blumberg, Politiko i drugi zapadni mediji. Cilj tog grandioznog plana je da se „Evropa učini borbeno sposobnom do 2030. godine“.

Shodno tom priznanju zvaničnika, uključujući i vojne, logično je pretpostaviti da evropske armije, pa i one koje ulaze u satav NATO, nisu spremne za borbena dejstva. U uslovima kada, kako primećuju Blumberg, „militarizovana Rusija“ predstavlja „stalnu pretnju evropskoj bezbednosti u doglednoj buducìnosti“, ponašanje rukovodstva EU nije samo nemarno, već je i kriminalno.

Postavlja se pitanje na šta je otišlo stotine milijardi evra, navodno potrošenih za odbranu. Moglo bi se reći da se EU nalazi u strašnoj opasnosti, može se čak reći na granici totalne katastrofe, iako se niko ne sprema da je napadne. (Kome je i zašto danas potreban takav neuspešan projekat?) Bez obzira na to, ne može se pobeći od pitanja: kakve mere za spasavanje predlaže „zajednici naroda“ Evropska komisija (EK)?

Sve je isto kao pre dve, pet i dvadeset pet godina: odmah treba pregledati ceo sistem vojnog planiranja i nabavki „da bi se pouzdano obuzdali protivnici i reagovalo na bilo koje akte agresije“. Pritom, EU mora da koordinira svoje delovanje sa NATO, što takođe ne iznenađuje. Glavno je pritom biti „potpuno naoružan do 2030. godine“, zato projekti u prioritetnim oblastima moraju biti pokretnuti u prvoj polovini 2026. (što od „saveznika“ i traži predsednik SAD Tramp).

Jednostavnije govoreći, EK namerava da podstakne trku u naoružanju, uključujući i svemir, do nivoa koji će naterati Rusiju, kao i druge geopolitičke priotivnike, da se uključe, obezbeđujući porudžbine za svoj vojnoindustrijski kompleks, ali pre svega – američki. Pretpostavlja se da će već krajem 2027. godine 40% odbrambenih porudžbina EU biti ostvarivano zajedno, što više nego duplo premašuje današnje pokazatelje. Generalno, Evropa se ponovo sprema da krene u rat protiv Rusije, ali ko će ratovati?

I to neposredno, na bojnom polju. Ko će upravljati tom visokotehnološkom masom oružja i borbene tehnike koji će se iskovati u nedrima zapadnog vojnoindustrijskog kompleksa? Konačno, ko će „osvojiti Moskvu“ i pobedonosno marširati Crvenim trgom, ostvarujući viševekovni evopski san?

Nema nikoga – ni da ratuje, ni da napada, ni da lansira rakete, puca… U Evropi gotovo da nema ni onih koji bi da igraju ulogu pobednika (izuzimajući Poljake i pribaltičke narode).

U tom smislu su karakteristični rezultati ankete koju je sproveo jedan od najvažnijih medija centara levog liberalizma, portal Politiko. Oni su pokazali da „mladi ljudi iz zemalja Zapadne Evrope i SAD, ako se ostvare prognoza u vezi sa napadom Rusije na NATO, nisu spremni da brane svoje zemlje“.

Univerzitet Kvnipijak je 2022. godine uradio anketu u SAD i otkrio da bi samo 55% Amerikanaca ratovalo u slučaju napada. Više od trećine anketiranih se izjasnilo da bi odbili da ratuju. Ako se dublje zaroni u rezultate, dobija se sledecìa slika. Dve trećine anketiranih uzrasta od 50 do 64 godine, rekli su da će ratovati; u kategoriji od 18 do 34 godine bilo je mnogo više onih koji su bili skloni da pobegnu, a samo 45% je reklo da će se boriti za svoju zemlju.

Kako je pokazalo istraživanje koje je uradio Evropski savet za međunarodne odnose u deset zemalja EU, samo tri zemlje – Poljska, Portugalija i Švedska – izrazile su jasnu želju da pomognu Ukrajini da oslobodi teritorije koje je Rusija stavila pod svoju kontrolu. Još pet zemalja – Austrija, Grčka, Mađarska, Italija i Rumunija – uglavnom se založilo za to da Kijev krene u mirno regulisanje konflikta. U Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji i Španiji mišljenje ispitanika bila su podeljena.

Bez obzira na to što pozivi na rat jačaju na Zapadu, u Britaniji samo 29% omladine uzrasta od 18 do 24 godine kaže da će braniti zemlju od eventualne invazije. Kontinentalna Evropa nije mnogo više patriotski i vojno raspoložena. Prema podacima Galupovog instituta, samo 32% Evropljana će ratovati ako njihova zemlja zarati. Pored toga, mnogi mladi ljudi ne skrivaju svoju podršku Rusiji i ne žele da podržavaju težnje rukovodstva NATO da regrutuje one koji će da krenu u „krstaški pohod protiv Moskve“. To su razlozi zbog kojih danas u mnogim evropskim zemljama može da se primeti trend nevoljnosti da se postane regrut, a sve veći procenat vojnika na ugovor odlazi iz armija EU zemalja.

Primećen je i nedovoljan broj onih koji žele da stupe u službu u nacionalne oružane snage. Da bi ispunile ovaj nedostatak ljudstva u vojsci i rezervi, neke NATO zemlje, među njima i Letonija, vratile su obaveznu vojnu službu, a Švedska i Estonija su odlučile da povećaju broj regruta.

U Nemačkoj su se izjasnili protiv obaveznog služenja vojnog roka, čije je uvođenje predložila vladajuća koalicija predvođena Fridrihom Mercom.

Anketa koju je ranije sproveo magazin Stern, pokazala je da je 59% nemačke omladine protiv takvih planova. Posle početka konflikta u Ukrajini 2022. godine, u Nemačkoj je naglo porastao broj otkaza u vojsci. Od tada, sve više muškaraca izjavljuje da ne želi da uzima oružje u ruke. Prema podacima izdanja Focus Online, 2025. godine se očekuje novi maksimum takvih otkaza, a za tri godine broj onih koji su napustili vojsku više se nego utrostručio.

Rast broja onih koji napuštaju vojsku je zabrinjavajući signal za ministra odbrane Borisa Pistorijusa i vladu. Dok Berlin postavlja cilj da ojača vojsku, ne samo tehnički, već i u ljudstvu, pomenuta dinamika ometa ove planove. Danas u nemačkim oružanim snagama služi oko 183.000 ljudi, uključujući 113.000 vojnika po ugovoru. Od 2030. se planira da se njihov broj poveća do 260.000, kako bi ispunjavali zadatke nacionalne odbrane i obaveze u okviru NATO-a.

Posle Nemaca, „protiv“ su glasali i Česi. Ispostavilo se da Evropa, generalno, nije spremna da vrati obavezni vojni rok radi svoje bezbednosti. Podsećamo: posle hladnog rata, većina evropskih zemalja je ukinula obaveznu vojnu službu. Samo devet zemalja nije to učinilo: Grčka, Kipar, Austrija, Švajcarska, Danska, Estonija, Finska, Norveška i Turska.

Istovremeno, prema podacima istraživanja koje je sproveo naučni saradnik Instituta za političke nauke Hajdelberškog univerziteta Aleksandar Burilkov za analitički centar Bruegel i Kilski institut, Evropi može biti potrebno dodatnih 300.000 ljudi. Vraćanje nacionalne službe u bilo kom vidu, kao obaveznog ili dobrovoljnog služenja vojnog roka, može se ispostaviti kao još složeniji zadatak. Prema rečima francuskog vojnog istoričara Mišela Goja, ponovno uvođenje opšte vojne obaveze „značilo bi pretvaranje značajnog dela vojske u centre za obuku“. Politika američkog predsednika Donalda Trampa može da podstakne Zapadnu Evropu da promeni poglede na vojsku, sugeriše Goja. Po njegovom mišljenju, Evropljani su iznenada shvatili svoju ranjivost: „Tek za vreme oseke saznaćete ko je plivao go. Američko more se povlači i mnoge evropske zemlje govore sebi da su, na kraju krajeva, pomalo ranjive.“

Pritom, izgleda da narod podržava obavezno služenje vojnog roka, ali za mlade ljude (od 18 do 30 godina) – na primer u Francuskoj (68%), Nemačkoj (58%), Italijii (49%), Velikoj Britaniji (43%), Španiji (42%). Ipak, istraživanja takođe pokazuju da mnogi Evropljani nisu spremni da brane svoje zemlje na bojnom polju.

„U liberalnom društvu uvođenje obaveznog služenja vojske postalo je praktično nemoguće. Dok ne dođe do invazije, politička „troškovi“ od nametanja sankcija onima koji se ne odazovu vojnom pozivu deluju nezamislivo“, smatra Benedikt Šeron, francuski ekspert koji proučava veze društva i oružanih snaga.

Na papiru, evropski saveznici u NATO imaju ukupno 1,9 miliona vojnika, što se čini dovoljnim za sukob sa Rusijom. Ipak, u praksi, zemljama NATO biće teško da mobilišu čak i više od 300.000 vojnika, pisao je Fajnenšel tajms, pozivajući se na analitičare. Tako, Velika Britanija ne ispunjava redovno plan regrutacije u oružane snage, i 2023. godine London je izgubio 4000 vojnika. U Italiji se broj vojnika za 10 godina smanjio sa 200.000 na 160.900. „Problem je zajednički za sve evropske zemlje, uključujući Francusku, Italiju i Španiju. Ne mislim da postoji jedna zemlja koja bi bila oslobođena od toga“, rekao je za Euronjuz profesor politikologije Univerziteta Vorvik u Velikoj Britaniji Vinčenco Bove. Ovaj ekspert primećuje da je služba u vojsci postala posao kao i svaki drugi, te da oružane snage konkurišu sa privatnim sektorom za regrute, ali da se nalaze u nepovoljnom položaju. Evropske armije nalaze se u „stanju panike“, rekao je Bove. Španija, Francuska i Portugal već razmatraju mogućnost da migrante prime u vojsku i da im daju državljanstvo nakon nekoliko godina služenja u oružanim snagama.

Drugi analitičari smatraju da će u svakom slučaju problem ostati nerešiv. Dr Sofi Antrobus, naučna saradnica Frimanovog institua za avijaciju i svemir Kings koledža u Londonu, primetila je da će rešenje procesa regrutacije u evropskim armijama uključivati i takve stvari kao što su „učiniti službu privlačnijom, malo povecìati plate, naravno, poboljšati životni standard – ali to jednostavno nije dovoljno visoko na političkoj agendi u poređenju sa troškovima života“.

Po ustaljenoj tradiciji, na Zapadu društvene probleme pokušavaju da objasne isključivo s tačke gledišta materijalnog blagostanja. Ali bez obzira na agresivnu politiku prema Rusji, sve do poziva da se podrži vojni sukob s Moskvom u Ukrajini, koju u poslednje vreme zastupa niz evropskih političara, analiza ispitivanja raspoloženja Evropljana pokazuje da evropska omladina ne podržava slične militarističke poglede. Karakterističan je rezultat koji je nedavno, nakon svog istraživanja, objavio YouGov. Ispostavilo se da 38% Britanaca uzrasta do 40 godina kaže da će odbiti da služe u oružanim snagama u slučaju novog svetskog rata, a 30% je reklo da neće u vojnu službu čak i ako njihova zemlja bude pod pretnjom neizbežnog napada.

Nemački politikolog Gerfrid Munkler je zapadne demokratije nazvao „postherojskim“ društvima, u kojima je „najveća vrednost očuvanje ljudskog života“ i lično blagostanje. Tu i istorija, nesumnjivo, igra svoju ulogu. U zemljama koje su izgubile Drugi svetski rat, kao što su Nemačka, Italija (i Japan), spremnost za ratovanje je niska. U Španiji i Portugaliji decenije vojne diktature učinile su da mnogi grđani budu sumnjičavi prema oružanim snagama. Međutim, izgleda da je ovo samo deo opšteevropske istine.

Mladi Nemci ne žele da idu u vojsku, jer je kod njih sistematski negovana mržnja prema domovini i svemu nemačkom, rekla je za RIA Novosti bivša poslanica hamburškog parlamenta iz partije Alternativa za Nemačku Olga Petersen.

„Nove generacije u Nemačkoj su rasle s parolama da „kul deca nemaju domovinu“. Njih su vodili na događaje pod nazivom „Dole Nemačka“. Sada od te generacije žele da stvore vojnike, a svaki vojnik mora da ima bar malo patriotizma“, rekla je Petersen.

Malo je verovatno da cìe se išta od ove namere ostvariti. Stvaranje Evrospke unije bilo je stvaranje društva ljudi koji nemaju domovinu. Evropi su potrebni upravo takvi ljudi: bez domovinske kulture, istorije, tradicije, jezika. Njima je lako manipulisati. Pročitajte stotinu rezolucija, ugovora, drugih dokumenata EU. Tamo se o mnogo čemu govori, ali reč „patriotizam“ nećete naći. Zato što za članove EU ne postoji koncept „domovine“. Za šta bi Evropljani ratovali? Zbog čega bi umirali na bojnom polju? Na taj način, svi napori za vojno-tehničku transformaciju evropskih NATO armija neće doneti efekte na koje računaju zapadni političari. Zašto i počinjati?

Sve je jednostavno: novac, novac, novac – u pitanju je trilion evra plus mržnja prema Rusiji. U intervjuu za Komersant, ministar spoljnih poslova RF Sergej Lavrov je istakao: „Evropa dokazuje da nije slučajno što je ona bila izvor, „inicijator“ svih svetskih i drugih ratova, uključujući kolonijalne i robovlasničke. Šta da se radi, to je genetski kod.“