Da li je Srbija u posledinje dve dekade razvoja doživela ekonomsko-finansijsko i razvojno „zlatno doba“? Da li je Srbija poslala „ekonomski tigar“ i privreda po rezultatima ,,za ugled drugima u Evropi“? Da li se Srbija nalazi u „zlatnom dobu“ kako to često tvrdi Vučić?

Prof. dr Slobodan Komazec

Zagovarati slobodno fluktuiranje kursa dinara kada to ne provodi ni jedna država u svetu (jer potpuno slobodnog fluktuiranja kursa nema) znači totalni liberalizam koji bi potpuno razorio nacionalnu privredu i uveo je u hiperinflatorni vrtlog, uz destrukciju gotovo svih finansijskih tokova, ali i „rasprodaju“ nacionalnog bogatstva preko devalviranog kursa dinara. Da vidimo taj mogući proces. Stalna devalvacija ili „slobodno fluktuiranje kursa“, stoje u osnovi isto, doveo bi do drastičnog poskupljenja uvoza koji učestvuje u bruto domaćem proizvodu i do 51%. Sve cene uvozne robe, a zatim i domaće robe (od pijace do trgovine) odmah bi se „uskladile“ sa novim kursom. Talas inflacije zapljusnuo bi, po inerciji, sva tržišta. Uvozna inflacija bi se preko tržišta prelila na sve sektore. Porast domaćih cena preko kursa vodi novom disparitetu kursa dinara i evra. Dinar mora ponovo da „klizi“ na dole. Klizanje kursa postaje autonoman proces snažno podstaknut i psihološkim faktorima.

Devalvacija i „ravnotežni“ kurs doveli bi do ogromnog odliva nacionalnog bogatstva kroz budžet preko sada daleko veće dinarske protivvrednosti obaveza iz dugova (kamate i otplate) na inostrane zajmove u procesu njihove otplate. Svako slabljenje kursa dinara povećava učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu. Postepeno, a zatim sve brže razvija se spekulativna ekonomija.

Sigurno je da bi veće promene kursa dinara (devalvacije) otežale otplate kredita dužnicima u evroiziranim bilansima banka i doveli do većih nenaplativih kredita, ali i odliva nacionalnog bogatstva preko devalviranog dinara. Istovremeno bi i bilansi banaka doživeli veliki rast deviznog dela. Deevroizacija bi bila zaustavljena, a to bi smanjilo i efikasnost monetarne politike. Mnogi uvoznici (posebno repromaterijala, energenata i sirovina) bili bi pogođeni skupljim uvozom i gubicima. Šteta bi bila veća od koristi. Stoga je veća izvesnost da se umesto dnevnih prate tromesečne ili polugodišnje dozvoljene oscilacije kursa. Sa dozvoljenim oscilacijama 3±1,5% tromesečno ili polugodišnje – kada interveniše i naša centralna banka. Tada ustvari imamo upravljivo – fluktuirajući i predvidiv kurs.

Dugoročne obaveze (kamate i otplate) po inokreditima preduzeća, banaka i države u 2015 godini iznose preko 9,6 milijardu evra (u tome samo kamata iznosi 4,2 milijarde), dok će ukupan porast BDP od 3,8% iznositi oko 6 milijardi evra. Kada bi se izvršila devalvacija od 36 – 46% ili naglo klizanje kursa dinara sa tadašnjih 123 na 156 dinara, tada bi umesto 139 milijardi dinara za kamatu na inostrane dugove u budžetu trebalo izdvojiti gotovo 380 milijardi dinara. Koliki bi tada bio budžetski deficit? Naravno, javnost se boji nastanka scenarija u kojem će kurs evra nekontrolisano rasti. Tada dolazi do eksplozije cena, kamate rastu, dok bi zarade i penzije realno i izražene u evru stalno padale. Takav scenario smo imali u hiperinflaciji (1993. godina).

I sada je neto prirast bruto domaćeg proizvoda u nizu godina manji od kamata na spoljne dugove u bruto proizvodu. Došli smo u situaciju da sve što se dodatno stvori u odnosu na prethodnu godinu mora se odliti na kamatne obaveze iz inostranstva, čak ni to nije dovoljno. Država se morala u 2015. godini dodatno zadužiti za 645 milijardi, a u 2017. oko 820 milijardi dinara da bi se finansirao budžetski deficit i pokrile dospele obaveze iz spoljnih dugova. Finansiranje budžetskog deficita preko zaduživanja kroz emitovanje obveznica duga znači i plaćanje visoke kamate za hartije od vrednosti. Kada one dospeju na naplatu tada investitori oslobođena sredstva usmeravaju na kupovinu deviza što dodatno „topi“ devizne rezerve i obara kurs dinara. Istina, precenjeni kurs domaće valute dovodi i do odgovarajućeg smanjenja naplate PDV iz uvoza, što je značajno u politici konsolidacije budžeta.

Budžet bi tada otklizao, uz već postojeći, u još veći deficit. Tada nacionalna privreda ulazi u zonu velikog neto odliva kapitala i velikog siromašenja. Ako je precenjeni kurs dinara ograničavao i destimulisao izvoz, a stimulisao uvoz, treba imati u vidu da je uz ovaj kurs i gotovo dvostruko veći uvoz od izvoza omogućio jeftiniji uvoz za privredu. Svi izvoznici imaju i deo jeftinijeg uvoza i time niže troškove poslovanja. Treba sagledati kakvi su neto efekti uvoza i izvoza. Veoma dobru analizu precenjenog kursa dinara i njegove efekte dao je i Nebojša Katić u radu Paradoksi jakog dinara (Politika, 24. maj 2011).

SLABA, NEORGANIZOVANA, USITNJENA I NESTIMULISANA IZVOZNA PRIVREDA

Naša izvozna privreda je ogoljena, slaba i neorganizovana, a posebno nedovoljno podržana drugim merama makroekonomske politike. Nikakva promena kursa ne može naglo preokrenuti negativne izvozno-uvozne tokove. Sam kurs na nepripremljenoj i neefikasnoj, ali i onesposobljenoj izvoznoj privredi, ne može biti dovoljan stimulans u oživljavanju izvoza. Umesto stalnog devalviranja kursa dinara treba ugraditi celi sistem podsticajnih mera izvoznoj privredi (od kredita, kamata, rokova, namena i dr., ali i fiskalnih stimulansa), da bi se nepovoljni efekti precenjenog kursa neutralisali. Uvozna roba po precenjenom kursu valute deluje kao damping u uvozu strane robe. Potrebne su nove mere monetarne politike, pre svega strateška preorijentacija sa politike „otvorenog tržišta“ i osnovnog odnosa centralna banka – poslovne banke na selektivne stimulativne mere izvoznoj privredi, poljoprivrednoj proizvodnji i industriji. Blokirana sredstva devizne obavezne rezerve treba postepeno oslobađati i kontrolisano usmeriti u podsticaje izvoznoj privredi. Monetarni mehanizam treba temeljno rekonstruisati i staviti ga u funkciju privrede i razvoja, a ne unutar bankarskog sektora (odnos centralna banka – poslovne banke) i tekuće potrošnje. Kamatnu stopu na kredite banaka trebalo je oboriti, ali i referentnu kamatu, kao što to čini i EU kojoj težimo. Jer, ni u EU se kamate ne formiraju slobodno (ograničene su i limitirane) i sa ovako visokom kamatnom maržom. Sa ovakvom kreditnom i kamatnom politikom, kakva se vodila kod nas, ni jedna privreda nema šansu da se razvija, a još manje da izvozi i bude konkurentna. Konačno, nije formirana nikakva uvozno – izvozna strategija. Izvoz je, da ponovo naglasim, dugoročna investicija -koju treba „negovati“, čuvati i razvijati svim podsticajnim sredstvima.

DEVIZNE REZERVE – PRVA ODBRAMBENA LINIJA PROTIV DEFICITA SPOLJNE TRGOVINE

O formiranju, strukturi, upotrebi i plasmanu deviznih rezervi vrlo malo se zna u javnosti. Stoga ćemo poći od tokova njihovog formiranja, a zatim njihovog angažovanja i korišćenja u odbrani kursa dinara i međunarodnim plaćanjima.

Da pogledamo iz kojih se izvora formiraju devizne rezerve i u koje svrhe se troše.

TOKOVI FORMIRANJA I ODLIVA DEVIZNIH REZERVI

Priliv u devizne rezerve                                                                  Odliv iz deviznih rezervi

01) Priliv od izvoza roba i usluga                                                    01) Dospele obaveze iz inokredita

02) Prihodi od privatizacije                                                             02) Otplata kredita MMF

03) Devizna štednja u bankama                                                       03) Prodaja deviza na finansijskom tržištu

04) Obavezne devizne rezerve banaka                              04) Stara devizna štednja-isplata

05) Kupovina deviza na deviznom tržištu                         05) Plaćanje uvoza od CB

06) Promena kursa valuta u strukturi                                06) Otkup deviza menjačkim poslovima deviznih rezervi (dolar-evro i sl.)

07) Krediti korišteni u inostranstvu                                  07) Smanjenje portfolio investicija (odliv)

08) Kredit kod MMF-a

09) Porast kvote SPV kod MMF-a

10) Porast vrednosti zlata

11) Direktne strane investicije

12) Devizne doznake iz inostranstva

Zlato se i dalje računa u devizne rezerve mada je od 1976. godine demonetizovano od strane MMF (Skupština u Manili). Ono predstavlja potencijalne devizne rezerve, čijom prodajom može da se dođe do stranih deviznih rezervi za potrebe plaćanja. Centralna banka prati samo plasman ili angažovanjc deviznih rezervi prikazujući oblike u kojima se devizna sredstva nalaze, ali ne i njene izvore i strukturu po sredstvima iz kojih se formiraju.

Veoma je važno prikazivanje i praćenje izvora deviznih rezervi, kao i njihovog plasmana. Mada je to uglavnom „pokriveno“ velom poslovne tajne, ne vidi se kod kojih je prvoklasnih banaka izvršen plasman u hartije od vrednosti i pod kojim uslovima, kod  kojih i koliko je oročeno, gde je efektiva u inostranstvu. Najveći deo deviznih rezervi, tvrdi se često, plasiranje u prvoklasne hartije od vrednosti banaka sa najvišim kreditnim rejtingom. To su hartije od vrednosti SAD, Nemačka, V. Britanija, Kanada, Holandija, Finska i Austrija. U toku 2013. devizni priliv ostvaren od prodaje HOV Srbije od 2.625 miliona evra, od čega je 1.848 miliona realizovano na međunarodnom finansijskom tržištu, a 778 miliona na domaćem finansijskom tržištu. Istovremena je došlo i do odliva iz deviznih rezervi od 1.813 miliona evra, tako da je porast iznosio 812 miliona. Da li se sredstva dobijenih kredita u inostranstvu (MMF i banke) oročavaju ili plasiraju u HOV i pod kojim uslovima, a pod kojim su dobijeni krediti? Sve to treba imati u vidu i pratiti da bi se mogla voditi efikasna monetarna, platno – bilansna, likvidna i optimalna politika deviznih rezervi? Devizne rezerve centralne banke u 2025.smanjene su za 1,9 milijardi evra.

Isto tako, fiskalni,sektor nisu samo penzije i lična primanja, već ukupni prihodi i rashodi. Tu je potrebna duboka rekonstrukcija i prihodne i rashodne strane, ali i totalna kontrola javnih tokova. Privreda i društvo su u dubokoj krizi koja se operacijama deviznim kursom ne može prevladati. Stimulativna politika kursa može se „ugraditi“ i voditi samo u sklopu kompleksne reforme privrednog i finansijskog sistema, odnosno drugačijeg modela privrednog rasta od postojećeg.

ČVRST I STABILAN KURS DINARA I EFEKTI MOGUĆE DEVALVACIJE

Brzo i veće klizanje kursa dinara dovelo bi najveći broj kreditnih dužnika u gotovo bezizlaznu situaciju. Bilansi banaka bi se deformisali sa ogromnim rastom devizne aktive i pasive, a padom dinarskog dela. Dinar bi bio sve više potisnut iz finansijskih transakcija. Dinarizacija kao proces bila bi onemogućena. To je jedan od razloga zbog čega se zalažem za potpuno ukidanje devizne klauzule, deviznih kredita i procesa eurizacije i dolarizacije u finansijskom sektoru. Pad kursa dinara ili samo najava da će slobodnije fluktuirati (s tendencijom stalnog klizanja na dole) pokreće i mehanizam psiholoških faktora koji će još više povećati tražnju deviza. Kurs ponovo odlazi u „nebeske visine“ nezavisno od zdravlja nacionalne privrede i platno – bilansne situacije. Prodaja deviza od stanovništva, koja je vrlo važan izvor deviznih rezervi, bi naglo opala (zbog očekivanja stalnog rasta deviznog kursa), ali bi tražnja deviza stalno rasla. Udar na devizne rezerve bio bi dvostruk. Devizne rezerve bi se topile, što bi moglo izazvati i finansijski bankrot države. Ovde ne ulazim u to da je i sama struktura deviznih rezervi, kao i izvori njihovog formiranja, vrlo nepovoljna i ne treba se bez osnova hvaliti velikim deviznim rezervama (stalne devizne rezerve iznose oko 12 milijardi evra, a obavezne devizne rezerve banaka i sredstva kod MMF su iznosile preko dve milijardi evra).

Dakle, mora se hitno promeniti celokupan monetarni i fiskalni mehanizam. Ovo što imamo na sceni je antirazvojno postavljeno uz dugoročno gušenje privrede i proizvodnje, uz dalju rasprodaju vitalnih delova privrede i otuđenja velikih privrednih sistema kroz privtizaciju. To je sistem uvlačenja u još dublju i dugoročnu krizu.

Veoma je važno, gotovo životno, uspostaviti potpunu kontrolu novčanih tokova privatnog i javnog sektora. Jer, npr. naplativost poreza i doprinosa pala je u ovom periodu sa 94% na oko 45%. Nenaplaćeni porezi su iznosili sve do 757 milijardi dinara godišnje. Ako nekome do sada nije bilo jasno zašto je ukinut ZOP i njegova prethodna i naknadna kontrola svih plaćanja, to mora biti sada u ovoj eksploziji finansijskog kriminala i pljačke sredstava. Loša privatizacija je u tome crvena nit koja sve to povezuje u neviđenoj pljački kapitala, ogromnoj koncentraciji kapitala i moći i uskom krugu „moćnika“, ali bez razvojnih efekata i proizvodnog ulaganja kapitala (uglavnom spekulacije). No, to je posebna tema (videti priloge u Tabloidu u kojem smo obradili privatizaciju i efekte privatizacije kod nas, kao i ulogu stranog kapitala).

Centralna banka je u odbrani, kursa dinara od preteranih dnevnih oscilacija intervenisala na deviznom tržištu sa neto 7,5 milijardi evra, ali kurs nije stabilizovan. Klizanje se i dalje nastavlja, mada u malim procentima, ali je u osnovi kratkoročno nestabilan.

U godinama krize ( 2009-2017) dinar je inflatorno obezvređen za 44,3%, dok je stopa devalvacije dinara iznosila 25,8%, dakle izvozna cenovna konkurentnost je smanjena za 18,5%. Ako se kao korektiv uzme i prosečna

stopa inflacije u privredama našim glavnim spoljnotrgovinskim partnerima (8-9%), tada je pad konkurentosti preko kursa iznosio oko 10%. To je u ovakvim niskim nivoima cena izuzetno veliki gubitak konkurentne moći naše privrede. Dugoročno i stalno stvarno slabljenje kursa dinara je posledica:

01) Velikih dospelih obaveza po inostranim dugovima i odliva za plaćanja (preduzeća, banke, država, građani),

02) Fundamentalne neravnoteže između proizvodnje i potrošnje,

03) Sve većeg jaza uvoza i izvoza i deficita trgovinskog i platnog bilansa (slabljenje izvoza i priliva deviza po tom osnovu),

04) Većeg odliva od priliva deviza (sa bekstvom kapitala),

05) Izostanka ili nedovoljnih novih inostranih investicija i priliva deviza po tom osnovu,

06) Nedostatak novih kredita u inostranstvu, uz otplatu i odliv deviza iz postojećih (u navodnom procesu razduživanja)

07) Privatizacija (i priliv po tom osnovu) je kao proces završen,

08) Slabljenje deviznih doznaka iz inostranstva zbog produžene krize u zapadnim državama (to je sledeća faza)

09) Eventualni izostanak aranžmana sa MMF i njegova podrška deviznim rezervama (i ponudi deviza na tržištu), i

10) Neizvesnost oko buduće makro ekonomske politike.

PARADOKSI JAKOG I PRECENJENOG DINARA U STVARANJU UVOZNO ZAVISNE PRIVREDE

Stvarna je vulgarizacija ideje da se stabilizacijom cena i kursa može ostvariti restrukturacija privrede i ostvariti dugoročan efikasan i dinamičan privredni rast. Virtuelna stabilnost je treniranje i ispitivanje dužničke izdržljivosti. Precenjeni devizni kurs domaće valute dovodi do ekspanzivnog porasta uvoza, slabljenja izvoza, porasta deficita trgovačkog i platnog bilansa, porasta neproizvodne potrošnje, slabljenja razvoja i proizvodnje, rast dugova države, neokolonizalnu zavisnost, uz rast kriminalizacije društva.

Da li će centralna banka prepustiti kurs slobodnom formiranju na tržištu? U uslovima ogromnog javnog duga i inostranog duga i relativno slabih (i neadekvatnih u strukturi) deviznih rezervi, nedovoljnog izvoza i velikog uvoza, relativno visoke inflacije u zemlji, kurs se ne može prepustiti slobodnom formiranju na tržištu pod delovanjem ponude i tražnje deviza. Da li bi kurs krenuo u drugom pravcu?

Vlada je čak najavljivala u novoj fiskalnoj strategiji jačanje kursa dinara prema evru (revalvacija), mada nema ni jedan faktor i pretpostavku za to. I do sada je politika precenjenog dinara nanela veliku štetu izvoznoj privredi, ali i samom razvoju. Istovremeno se zagovara stroga štednja i sledeće dve godine, uz dalje razvojno gušenje privrede. Za ovih nekoliko godina izgleda nisu naučili nikakvu lekciju o pogubnom delovanju politike „prisilne štednje“. Neoliberalni modeli se i dalje provode kod nas.

Verovatno se iza očuvanja kursa dinara i njegovo držanje stabilnim i precenjenim krije težnja da se „oborenim kursom evra“ prikaže dalji i veći rast BDP izražen u evru, ali sigurno i uz dalje očekivanje da će krizu EU i evrozone i dalje slabiti kurs evra na deviznim tržištima. Nema ni jednog faktora koji bi pokrenuo kurs dinara nagore. Da li postoji ekonomska logika da kurs evra zbog krize u evrozoni koja se produbljuje, stalno slabi prema dolaru i nalazi se na najnižoj tački u poslednjih deset godina, dok u odnosu na dinar stalno jača.

Novi aranžmani sa MMF će smiriti situaciju, usporiti klizanje kursa dinara, a eventualni kredit MMF omogućiti centralnoj banci da jače interveniše u odbrani kursa. Da bi investitori kupovali naše hartije od vrednosti, što bi dovelo do priliva deviza, centralna banka mora da poveća referentnu kamatnu stopu. Porast kamata banaka koji bi usledio, odveo bi privredu u finansijski slom. Teško je očekivati i veće prilive kapitala, jer se kriza u evrozoni produbljava. Privreda Srbije je uvedena u krizni „spiralni krug“ iz koga će teško izaći. Sada je na pomolu pravi „valutni rat“ između razvijenih država (SAD, Kina, evrozona, V.Britanija, EU, evro – azijska unija, razvijeni – nerazvijeni). Za odbranu kursa dinara u uslovima navedenih ograničenja, da bi se postigla iluzija stabilnosti nacionalne valute (kursa), bez potrebnog priliva izvozom, kreditima, novim investicijama i doznakama i dr. centralnoj banci bi bilo neophodno godišnje 6,5 milijardi evra.

Da li je centralna banka spremna da potpuno utroši devizne rezerve za odbranu kursa? Iz čega plaćati dospele kreditne obaveze, plaćati potreban uvoz,  servisirati  druge obaveze,  čuvati  likvidnost u medunarodnim plaćanjima? Kurs dinara, mada duže vreme precenjen, nastaviće i dalje realno da opada. Šta ako bi se kurs fiksirao? Tada bi se sigurno javilo sivo devizno tržište i višestruki kurs svih valuta. Valutni rizik se istovremeno pretvara i u kreditni rizik. Privredi i stanovništvu (izvoznicima i uvoznicima, bankama i dr.) bitan je ne fiksni kurs, već „predvidiv kurs“ sa manjim oscilacijama, ali i dužem intervalu vremena, a ne dnevne oscilacije. Smatra se da je raspon osciliranja poželjan do ±2,5% godišnje, a to je i moguća planirana stopa inflacije, jer se tada mogu planirati poslovne kalkulacije.

Kada se već prešlo na sistem programirane (ciljane) inflacije sa određenim koridorom odstupanja, trebalo je istovremeno odrediti i programirati na godinu dana koridor deviznog kursa, ali i koridor kamatne stope na bankarske kredite, sa oborenom referentnom kamatom na nivou godišnje stope inflacije. Tek se tada stvara potrebna izvesnost u poslovanju svih subjekata. Mora se hitno promeniti celokupan monetarni, fiskalni i spoljnotrgovinski mehanizam u funkciji oživljavanja privrede i zaposlenosti. Postojeći je potpuno antirazvojni postavljen i tako funkcioniše stvarajući velike probleme. On dugoročno guši nacionalnu privredu i proizvodnju (ekonomski rast), snažno podstiče uvoz (stvara se jak uvozni lobi), dok izvoz čini neatraktivnim, a često i sa gubicima.

Upravljivo fluktuirajući kurs je dobro rešenje i bolje od fiksnog ili čisto slobodno fluktuirajućeg kursa. Samo da bi se povećala izvesnost u poslovanju privrede, banaka, države i sektora stanovništva, treba razmotriti mogućnost prelaska sa sitnih dnevnih oscilacija kursa gore – dole od 0,1% do 0,2% na tromesečno ili polugodišnje periode prilagođavanja, uz povremene intervencije centralne banke na deviznom tržištu. „Uz fluktuirajući devizni kurs moguća je relativno ekspanzivna monetarna politika, zbog čega bi valuta blago slabila, što bi pomoglo izvozu. Monetarna politika u Srbiji u ovom trenutku treba da bude relativno ekspanzivnija“ (Dž. Saks, isto, str.38). „Niska inflacija ima smisla, ali istovremeno bi valuta trebalo da bude blago podcenjena da se podstakne izvoz“. „Sa stabilnom, relativno podcenjenom domaćom valutom, za Srbiju je bolje da se ne zaleće u evrozonu, sve dok traje velika kriza u kojoj se ona nalazi“. (Saks)