Publicističko delo „Britanska politika prema jugoistočnoj Evropi u Drugom svetskom ratu“, koje je prvi put prevedeno na srpsko-hrvatski jezik sredinom osamdesetih godina prošlog veka, danas je gotovo zaboravljeno, a jedno je od najboljih koje je napisala Elizabet Barker, poznata novinarka, istoričarka i zaposlena u britanskoj obaveštajnoj zajednici (tokom prošlog veka). Časopis tabloida objavljuje najvažnije delove ove knjige u nastavcima kako bi bolje razumeo opasnu reviziju nekih istorijskih događaja koji se dešavaju danas, skoro vek nakon najvećeg globalnog ratnog razaranja koje čovečanstvo može da zapamti.

Elizabet Barker

Tokom rata, Britanci su priložili drugačiji strateški smisao pokretima otpora. Nakon pada Francuske, planeri su pridavali veliki značaj razvoju organizacija otpora u okupiranoj Evropi, ne toliko za hitnu akciju, već za pripremu konačnih, velikih nacionalnih ustanaka, koji bi bili planirani i tempirani da se podudaraju sa dolaskom savezničkih oslobodilačkih snaga. Britanci bi im davali naređenja kada je pravo vreme, a oni bi bili pod britanskom vrhovnom komandom.

Prednost ove politike bila je u tome što je obavezala Britance da u doglednoj budućnosti isporuče samo minimalno oružje i opremu pokretima otpora. Do kraja leta 1943. godine, oni nisu bili u mogućnosti da isporuče nikakvu značajnu pomoć jugoistočnoj Evropi. Zato je to bilo u martu 1943. godine. Čerčil je nazvao Mihailovićev antibritanski stav „nepodnošljivim“, ali je dodao: „Malo je korisno propovedati nekome ko je u velikoj nevolji. Međutim, ne smemo zaboraviti da mu možemo pružiti samo malu pomoć.“ Već je bio jun 1943. kada je Selborne rekao Čerčilu da SOE ima na raspolaganju samo četiri stara „oslobodioca“, „na samrtnoj postelji“, sposobne da deluju na Balkanu, i da ne mogu da nose teret duži od hiljadu milja.

Međutim, takva politika prema pokretima otpora, posebno u Jugoslaviji, takođe je imala ozbiljne nedostatke. Da li se od snaga otpora traži da uopšte ne deluju, već da se pripreme i strpljivo čekaju veliki dan oslobođenja – kako mogu da održe svoj borbeni duh i spreče ih da padnu u mrtvost i demoralizaciju? I takođe: ako Britanci nisu u stanju da isporuče oružje snagama otpora, kako mogu da utiču na njih? SOE je bio osetljiviji na ove poteškoće od vojnih planera; njegov odgovor na prvo pitanje bio je: „Neophodno je, kao što je bilo pre nego što su Nemci osvojili jugoistočnu Evropu, da se nastavi sabotaža, usmerena na ekonomsko bogatstvo i puteve. Krajem 1941. godine Gledvin Džeb je, u ime SOE, otvoreno protestovao kada je jugoslovenska vlada u egzilu osudila sabotažu komunističkih partizana u Srbiji, tim više što su te sabotaže izvršene na pruzi Beograd-Niš i u industrijskoj zoni u trouglu Kragujevac-Kraljevo-Kruševac.

Dok je u Grčkoj, koja je bila geografski mnogo pristupačnija, SOE pristala da sarađuje u sabotaži, u Jugoslaviji nije uspela da ubedi Mihailovića da to učini. Pošto nisu mogli da mu pošalju oružje, mogli su imati vrlo malo uticaja na njega; A kada su uspeli da ga snabdevaju oružjem, odnosi sa njim su već bili nepopravljivo narušeni.

Godine 1943. britanski vojni planeri smislili su drugačiji zadatak za snage otpora: naime, da odmah pomognu, privuku i vežu neprijateljske snage koje bi inače bile ubačene u važnija pozorišta; snage otpora da bi to mogle postići ili kroz lokalne vojne operacije, ili učešćem, svesno ili nesvesno, u pažljivo planiranim akcijama strateške obmane. Ovo novo shvatanje uloge organizacije otpora izraslo je u izvesnoj meri iz ukupnog razvoja ratne strategije, ali je takođe donekle podstaknuto činjenicom da su se neke organizacije otpora pokazale sposobnim da deluju neočekivano jako. Nova uloga je takođe zahtevala novu vrstu odnosa – ravnopravnije partnerstvo – između Britanaca i vođa otpora. Najmoćniji od ovih lidera bili su komunisti, i stoga su ovi odnosi bili predodređeni da budu izuzetno osetljivi.

Političke poteškoće u ovim odnosima bile su neizbežne. Ministarstvo spoljnih poslova je bilo svesno toga od kraja 1941. godine, ali je verovalo da je nepotrebno previše naglašavati ih dok pobeda nad Hitlerom još nije bila na vidiku. Do sredine 1943. godine, međutim, Ministarstvo spoljnih poslova je počelo da upozorava vojne planere i SOE da treba uzeti u obzir posleratne britanske interese; a 1944. godine procenio je da Sovjetski Savez preti jugoistočnoj Evropi, i da ratni kabinet i druga mesta treba upozoriti na to.

Pod takvim okolnostima, očekivalo bi se da će se Ministarstvo spoljnih poslova sukobiti sa vojnim krugovima – sa načelnicima štaba ili sa komandantima na Mediteranu. Takvi sukobi su se dešavali, ali naizgled u atmosferi uzajamnog poštovanja i pristojnosti. Kada su dve strane u sporu postale ogorčene ili ljute, okrenule su se protiv treće, odnosno SOE, koja ga je ponekad žestoko napadala u isto vreme – uglavnom (ali ne isključivo) zato što nije uspela da pomiri nepomirljive kontradikcije između politike Ministarstva spoljnih poslova i politike vojnih krugova sa svojim operacijama u različitim pozorištima. Ali SOE nije bio potpuno nevini žrtveni jarac. Kao privremena ratna organizacija, morala je da se bori za opstanak i odbranu svojih interesa od čvrsto ukorijenjenih organizacija, a da bi to postigla, nije se ustručavala da preduzme neobična sredstva: preuveličavajući, pre svega, svoja dostignuća i uskraćujući informacije.

U junu 1943. godine, kada je SOE u Kairu izgubila strpljenje sa Mihailovićem i pozvala na efikasnu podršku Titovim partizanima, Selborne je pisao Čerčilu: „Neopozivo saosećam sa Mihailovićem, koji je razvio svoju zastavu već 1941. godine.“

Prema Grčkoj i Jugoslaviji – kada su pale pod okupaciju sila Osovine u aprilu 1941. godine – britanska vlada je imala određene moralne obaveze; SOE je imao određenu vezu sa oboje. U Jugoslaviji, uloga kralja Petra u državnom udaru u Beogradu bila je potpuno pasivna, ali u reprezentativne svrhe on je prikazan kao glavna figura u državnom udaru, tako da su i Čerčil i Idn osećali obavezu da zaštite osamnaestogodišnjeg mladića, čak i kada je postalo jasno da je kolebao, nestabilan i lako pada pod bilo kakav spoljni uticaj. Naprotiv, nisu se osećali mnogo dužnim Simoviću, koji je, doduše, bio nominalni vođa puča, ali očigledno nije imao ni političku moć ni autoritet.

Vlada formirana nakon puča, koja je tada došla u London, bila je sastavljena uglavnom od političara iz tradicionalnih srpskih stranaka, Hrvatske seljačke partije i Slovenačke klerikalne stranke, koji su bili toliko zaokupljeni svojim tradicionalnim svađama i sporovima da su Britanci ubrzo izgubili poštovanje prema njima i prestali da budu zainteresovani za njih, a do kraja 1942. pokazali su da im se ne osećaju mnogo dužnima. Ministarstvo spoljnih poslova je ponekad gubilo nadu da će ovi narodi moći da žive zajedno u obnovljenoj Jugoslaviji i verovalo je da bi jedna od prednosti balkanske konfederacije mogla biti da joj se Srbija, Hrvatska i Slovenija pridruže kao nezavisne jedinice.

Što se tiče veza sa državnim preduzećima, Poljoprivredna stranka je odigrala relativno malu ulogu, iako se Miloš Tupanjanin (važan član te stranke) etablirao na Bliskom istoku kao žestoki antikomunista, simpatizer Mihailovića, dok je Gavrilović bio zaokupljen emigracijskom politikom u Londonu. Odbrana naroda je potpuno nestala; neke četničke grupe, uključujući Iliju Trifunovića, ubrzo su počele da sarađuju sa Italijanima, dok su se druge proglasile lojalnim prozapadnim rojalistima i pridružile se Mihailoviću. Trifunovićev prijatelj Đoković postao je važna ličnost, jer je kao zvanični predstavnik vlade u egzilu u Kairu bio odgovoran za veze sa Srbijom, ukoliko ne preuzme i ne održava te veze sa državnim preduzećima.

Pre napada Osovine, neki predstavnici državnih preduzeća u Beogradu – Džulijan Ameri, Aleksandar Glen i Džordž Tejlor – imali su lične kontakte sa pukovnikom Dragoljubom Mihailovićem, koji je već bio poznat kao stručnjak za gerilsko ratovanje, a neko vreme su ti kontakti bili vezani za planiranje aktivnosti nakon okupacije; Ali nije bilo planova sa njim. Do kraja 1942. godine, Ministarstvo spoljnih poslova je bilo razočarano Mihailovićem i bilo je sklono da pokuša da uspostavi kontakt sa komunističkim partizanima. Dok su mlađi zvaničnici SOE u Kairu popustili ovoj promeni politike, SOE u Londonu su joj se žestoko protivili.

Razočaranje je došlo manje od godinu dana nakon prvog britanskog kontakta sa Mihailovićem u jesen 1941. godine. Britanci su mnogo pre toga znali da su Jugosloveni u egzilu veoma zainteresovani za uspostavljanje veza sa potencijalnim snagama otpora. Početkom maja 1941. godine, kralj Petar je rekao britanskom diplomati da je zainteresovan za uspostavljanje kontakta „sa vojskom koja se bori u jugoslovenskim planinama“. Od jula pa nadalje, bilo je izveštaja u neutralnom novinarstvu i iz Moskve o gerilskom ratovanju u zapadnoj Srbiji, Bosni i Crnoj Gori; Ovaj rat se ponekad pripisivao komunistima.

Premijer Simović je bio zabrinut zbog nemačke odmazde, pa je 22. avgusta zatražio da britanska štampa i radio budu na oprezu i da jugoslovensko stanovništvo ne treba podsticati na otpor. Želeo je da se preko radija pošalje poruka Jugoslaviji: „Sačekajte da slavuj zapeva na piramidama“.

Međutim, on je takođe zatražio od Čerčila da pošalje podmornicu da stupi u kontakt sa „Akcionom radnom grupom“ u Splitu, koja im je poslala kurira. Ovaj komitet je možda bio povezan sa Ilijom Trifunovićem, liderom Narodne odbrane, od koga se moglo očekivati da odigra glavnu ulogu u pokretu otpora: Split je kasnije bio njegovo sedište.

Međutim, za to nije bilo čvrstih dokaza, a Simovićev prijedlog nije realizovan. Međutim, Čerčilovo interesovanje za otpor u Jugoslaviji se povećalo. 28. avgusta pitao je Daltona kakve veze SOE ima sa gerilcima i kako može da pomogne.

 Početkom septembra, Čerčil je predložio Ratnom kabinetu da „štampa treba da objavljuje ohrabrujuće vesti o Jugoslaviji… I morali bismo da uradimo sve što možemo da ponovo opremimo jugoslovenske snage koje se bore na našoj strani.“ U to vreme Mihailović je uspeo da pošalje prvu radio poruku, koju su presreli Britanci na Malti. Međutim, on je očigledno bio u kontaktu sa jugoslovenskim vlastima u egzilu ranije, posebno sa Đonovićem, koji je u to vreme bio u Carigradu. Od početka do kraja, britanski odnosi sa Mihailovićem bili su problematični jer su mu Jugosloveni u egzilu slali instrukcije svojim kanalima koji su se razlikovali od onih koje su davali njegovi saradnici.

Godine 1942. izbio je dugotrajni spor između Ministarstva spoljnih poslova, koje je podržalo zahtev vlade u egzilu da komunicira sa Mihailovićem koristeći svoje tajne šifre, i SOE, koja se žestoko protivila ovom zahtevu i koju su podržali SIS i sva obaveštajna odeljenja. Zahtev je na kraju odbijen, ali je vlada u egzilu nastavila da šalje Mihailoviću svoje poruke kroz različite kanale.

Kao rezultat toga, Mihailović nikada nije razumeo britanske zahteve, čak i kada ih je njegova vlada nesumnjivo podržala, što je bilo više nego ozbiljno. Britanci su bili posebno sumnjičavi prema aktivnostima majora Živana Kneževića, koji je odigrao važnu ulogu u beogradskom puču 1941. godine i vladao nad ostarjelim premijerom Slobodanom Jovanovićem, Simovićevim naslednikom u Londonu 1942. godine. Britanci su bili ubeđeni da je Mihailoviću poslao „tajne poruke“ i da su te poruke navele Mihailovića da tretira Bila Hadsona, prvog britanskog oficira koji je stigao u njegov štab, „sa velikom uzdržanošću, čak i sumnjom“.

Hadsonova misija nije izgledala srećno od samog početka. Krajem septembra stigao je u Crnu Goru, Đonovićevu domovinu, podmornicom, zajedno sa dva jugoslovenska oficira; ovi oficiri su dobili instrukcije, o kojima Britanci nisu ništa znali, i otišli su pravo u Mihailovićev štab, a prema ratnom dnevniku partizana Vladimira Dedijera, njihov dolazak „olakšao je opštu ofanzivu četnika Draže Mihailovića na naše snage“. S druge strane, Hadson, koji prvobitno nije bio eksplicitno upućen da se pridruži Mihailoviću, proveo je neko vreme sa partizanima u Crnoj Gori pre nego što mu je naređeno da se pridruži Mihaloviću.

Prve poruke koje je poslao po dolasku bile su takva konfuzija Mihailovićevih i Hadsonovih stavova da Britanci nisu obraćali pažnju na pominjanje crnogorskih partizana. Eden, kao i Čerčil i Dalton – koji su u to vreme bili istih stavova kao i Eden – bili su zainteresovani samo za vesti o Mihailoviću i njegovom otporu u Srbiji.

Pa ipak, u to vreme – kako je šest meseci kasnije izjavio srpski fašistički lider Dimitrije Ljotić – četiri petine Srbije držali su komunisti, koji su imali punu vlast u 80 opština. Bez njihovog znanja, britanski načelnici štaba telegram u Kairu 15. oktobra: „Smatramo da je pobuna preuranjena, ali patriote su se odlučili i mora im se pomoći na bilo koji način.“ Krajem oktobra, Idn je u Ratnom kabinetu izjavio da je „pobuna u Jugoslaviji izgleda u velikim razmerama“. Ali možda bi trebalo nešto da se uradi da se pomire veze sa patriotskim snagama, jer te veze nisu dovoljno koordinisane. Idn je to spomenuo jer mu je Simović upravo rekao da je naredio pobunjenicima da ne žure.

U Ministarstvu spoljnih poslova, Južno odeljenje je primetilo da su uznemireni ovom izjavom: „Ne možemo biti sigurni da general ima jasne ideje o pobuni.“

Međutim, ovo pitanje nije umanjilo britanski entuzijazam. Dalton je napisao u svom dnevniku 4. novembra: „Sada je red na Juggerija. Pozvan sam na noćnu sesiju … Premijer je dobro raspoložen … Trebalo bi da učinimo sve što možemo da pomognemo gerilcima.“ Mihailović je rekao da je kurirskom službom već poslato pet miliona dinara „da finansiraju njegovu operaciju dok mu avionom ne isporučimo daljnje i veće iznose“. U Kairu, SOE je procenio da će mu trebati 50.000 zlatnih suverena mesečno.

Britanci i Rusi su se tada složili oko jugoslovenskog otpora. SOE je jasno stavio do znanja NKVD-u i u Carigradu i u Moskvi šta su Britanci znali i nameravali da urade; Eden je o tome razgovarao sa sovjetskim ambasadorom Maiskim, koji je žarko želeo da Britanci pošalju što više pomoći. Sredinom novembra, Britanci su počeli da brinu o partizanima. Stigle su prve vesti o borbama između Mihailovićevih četnika i partizana. Prilično zbunjujuća radio poruka o ovome, za koju bi se moglo zaključiti da ju je poslao Mihailović, takođe je sadržavala fragment koji je očigledno zapravo ubacio Hadson: „Utisak engleskog oficira je da su komunisti, koji predvode partizane, takođe protivnici Osovine… Četnički lideri otvoreno kažu da više vole da sarađuju sa Nedićem nego sa komunistima.“

General Milan Nedić, koga je knez Pavle otpustio jer je bio spreman da dozvoli sebi da se pridruži Nemačkoj kao ministar odbrane, bio je tada premijer srpske vlade, koju su imenovali Nemci. Za London je to bio prvi glas saradnje između Mihailovićevih ljudi i neprijatelja, ali izgleda da taj glas nisu shvatili ozbiljno.

Drugi fragment zbunjujuće poruke, koji je očigledno takođe ubacio Hadson, glasio je: „Partizani bi bili za kompromis, ali Mihailović veruje da on drži sve adute.“ Čini se da ga je Hadson podržao u ovom uverenju, a nekoliko dana kasnije savetovao je: „Rekao sam mu da ako se obe strane okrenu protiv Nemaca, britanska pomoć će mu odmah biti na raspolaganju, i da možemo da mu pomognemo da postane neprikosnoveni vrhovni komandant.“

Britanci su to želeli – i Ministarstvo spoljnih poslova i SOE. Ali prvo su rekli Mihailoviću da mora da okonča spor sa partizanima i odustane od najavljene namere da ih likvidira; tražili su od sovjetske vlade da ohrabri komuniste da se „bezuslovno stave na raspolaganje pukovniku Mihailoviću kao nacionalnom vođi“. Nije iznenađujuće da Rusi nisu odgovorili na ovaj prilično dalekosežni zahtev.

Nekoliko dana kasnije, Mihailović je primio poruku u kojoj je prilično nejasno izjavio da je „okončao unutrašnju borbu“. Samo na osnovu ove poruke, Ministarstvo spoljnih poslova zatražilo je od sovjetske vlade da pošalje poruku partizanima u kojoj će „izraziti svoje odobravanje sporazuma koji su postigli sa pukovnikom Mihailovićem i ohrabriti ih da održe zajednički front pod njegovim vođstvom“, a Eden je u kabinetu 27. novembra izjavio da je „diskusija između dve strane koje učestvuju u ustanku sada završena“ i da je „od najveće važnosti da im pošaljemo pomoć“.

Načelnik štaba vazduhoplovstva rekao je kabinetu 1. decembra da se „preduzimaju koraci za slanje aviona na Mediteran za snabdevanje pobunjeničkih patriota“.

Odnosi Britanije sa pokretom otpora u Jugoslaviji bili su zasnovani na ovoj izuzetno krhkoj osnovi. Spor između Mihailovića i partizana   nije bio  konačan, ali je raskol između dve strane bio potpun. U stvari, Mihailović se više nije borio protiv Nijemaca, već se povukao, i od tada je smatrao da su partizani, a ne Nemci, glavni neprijatelji, ili bar jedan od neprijatelja protiv kojih je bilo potrebno fokusirati se prvenstveno na to.

Obećana britanska pomoć nije stigla, a odnos sa Mihailovićem je prekinut na nekoliko meseci. Britanci nisu mogli ni da pošalju pomoć avionom. Stoga su se našli u prilično apsurdnoj poziciji: u unutrašnjoj borbi u Jugoslaviji javno su podržavali fizički i moralno slabiju stranu, i nisu mogli da joj obezbede oružje neophodno da bi slabija strana prevladala.

Po svemu ovome, moglo bi se reći da su Britanci sarađivali – namerno ili nesvesno – u gigantskoj prevari od jeseni 1941. godine. Međutim, i Ministarstvo spoljnih poslova i SOE imali su drugačije mišljenje o tome. Obojica su se nadali da će Mihailović i dalje biti u stanju da natera ili ubedi sebe da zaustavi svoj krstaški rat protiv partizana i umesto toga napadne snage Osovine; i tako postati ugledan vođa pokreta otpora. U jesen 1942. obojica su zaključili da Mihailoviću treba poslati višeg oficira za vezu, pukovnika V. S. Bejlija, kako bi se ozbiljnim upozorenjima uticalo na četničkog vođu u kombinaciji sa obećanjima da će ga zaista i propagandistički podržati ako se bude dobro ponašao.

Takođe su se složili da odmah izvrše pritisak na Mihailovića, dopuštajući BBC-ju da počne pozitivno izveštavati o aktivnostima komunističkih partizana – ali da koriste izraz „patriote“, a ne termin „partizani“ (kompromis koji nikoga nije zadovoljio). To je podstaklo Mihailovića da žestoko protestuje – ali to ga nije navelo da krene protiv snaga Osovine. Godine 1942. partizani su bili glavna snaga otpora, mada se u početku britanski brigadir Keble nije se u potpunosti složio sa njima, ali kada je Čerčil u januaru 1943. posetio je Kairo i izrazio veliku zabrinutost za Jugoslaviju – bio je u potpunosti stao na stranu partizana. U Londonu, Selborne se uporno borio protiv promene britanske politike, nastavljajući da podržava Mihailovića. Rusi su zatražili britansku pomoć kako bi poslali  grupu svojih ljudi u Titov štab, ali je taj zahtev odbijen…

(Nastavak u sledećem broju)