Uspostavljeno primirje u borbenim dejstvima Izraela i SAD protiv Irana obe strane proglašavaju svojom potpunom pobedom. I jedni i drugi veoma preuveličavaju stvar. U vojnom smislu i kratkoročno gledano, strana u sukobu koja je nastradala nesumnjivo je Iran. Ali preovlađujuća atmosfera pobedničke hrabrosti u Teheranu nije se pojavila nioktuda.

Piše: Dmitrij Minjin

Glavna stvar koju vide kao svoj dobitak ovde je očuvanje državnog ustrojstva i potencijal da se s vremenom situacija preokrene.

Udar po iranskom nuklearnom programu išao je paralelno sa očiglednim zadatkom da se sa vlasti ukloni teokratski režim ajatolaha i na vlast dovedu prozapadne snage. Ali nešto je pošlo naopako.

Izraelski ekspert Sajmon Cipis tvrdi da izraelske vlasti nisu izvršile zadatke najavljene u operaciji „Buntovni lav / Nacija lavova“: očigledno je da nuklearni program nije uništen, a iranski režim nije svrgnut. Pozivi izraelskih specijalaca na hibridi rat za smenu režima nisu naišli na plodno tlo. Umesto toga, došlo je do konsolidacije stanovništva oko vlasti. Po mišljenju Cipisa, Izrael je trenutno na gubitku, jer se „našao u situaciji u kojoj SAD neće drugi put dolaziti u pomoć“. Iranski radio Pars Today navodi mišljenje još jednog poznatog izraelskog eksperta Josija Melmana koji smatra da ostaje rizik od dugotrajnog iscrpljujućeg rata između Izraela i Irana, u kojem Izrael neće moći da pobedi.

Štaviše, niz izraelskih izdanja smatra velikim neuspehom sprovedene operacije to što nije preduzeto dovoljno mera za svrgavanje iranskih vlasti. Oni ogorčeno pišu: „Zašto nismo bacili režim na kolena dok je još oslabljen i ponižen?“ Israel Hayom žali: „Sada, kada je proglašen prekid vatre, izgleda da su iranski narod prepustili svojoj sudbini, ostavivši ga da trpi posledice podrške kampanji Izraela.“

Bez obzira što državne strukture SAD i Izraela odbijaju da su tokom borbenih dejstava protiv Irana stavili pred sebe zadatak da smene režim u toj zemlji, u njihovim nacionalnim medijima ima dovoljno naznaka da je takav plan postojao i da se aktivno realizovao, ali da nije uspeo.

Tako, na primer, izraelska štampa prenosi da je među ciljevima izraelske avijacije u Teheranu bio glavni ulaz u najveći iranski zatvore Evin (do 15.000 zatvorenika). Nakon što su vrata i stražarnice uništeni, zatvorenici su pozvani preko radija da izađu na slobodu i počnu borbu protiv režima, a njihove rođake da dođu u zatvor da im pomognu u tome. Računalo se na to da će „hiljade zatvorenih disidenata postati ključna kadrovska rezerva za političku opoziciju Irana“.

Izrael je takođe gađao IRIB (državnu iransku TV). Poginulo je 18 radnika, isto koliko i za vreme američkog napada na beogradsku televiziju 1999. Čudna je ideja da će na tvoju stranu preći oni koje ubijaš. Napad na reč pre povecìava njen autoritet, a ne dodaje težinu suprotnoj reči. Direktor IRIB-a Pejman Džebeli nije bez osnova izjavio: „Ovaj napad jasno pokazuje efikasnost naših nacionalnih medija u borbi protiv duboke strategije protivnika u sferi medija.“ U tom kontekstu, obnavljanje emitovanja programa Glasa Amerike (VOA) za Iran, sa pozivima na „obojenu revoluciju“, izgledalo je izuzetno cinično i samo je dodatno narušilo ugled ove kompanije.

Iransko stanovništvo nije prihvatilo pozive na ustanak, koji su dolazili i od glavne opozicione snage zemlje u emigraciji, sa Zapada sponzorisane organizacije Mudžahedin-e-Halk (MEK). Zanimljivo je to što se poslednjih godina štab ove organizacije nalazi u Albaniji, te da je pretvoren u svojevrstan „hab“ zapadnih specijalnih službi za rad na Balkanu i Bliskom istoku.

Tokom pomenutih događaja, zadatak MEK bio je da njene zavereničke ćelije unutar Irana snabdevaju Mosad ljudima koji će navoditi rakete i stvaranje baza za dronove, kao i učestvovanje u ubistvu iranskih nuklearnih fizičara. Izdajničko ponašanje MEK-a u konfliktu, ne samo da mu nije donelo ugled u očima iranskih građana, već ga je još više potkopalo.

Istakli su se i monarhisti, koji su pozvali svoje sunarodnike da se vrate u „zlatni“ vek dinastije Pahlavi. Pažnju Iranaca pokušao je da privuče „nasledni princ“ Reza Pahlavi, sin pokojnog, svrgnutog šaha. Usred događaja on je izjavio: „Režim je na izdisaju u celoj zemlji. Vojska je podeljena. Temelji ove, 46-godišnje tiranije se klimaju. Ovo je naš trenutak „pada Berlinskog zida“.“ Ali njegovi pokušaji pokazali su se još više obeshrabrujući, jer ni liberali, a još manje religiozno nastrojeni deo iranskog društva, o svojoj ranijoj, nepopularnoj monarhiji ne želi čak ni da sluša.

Ni ulozi stavljeni na organizovanje pobune od strane nacionalnih manjina nisu se isplatili. Izrael je, rečima raznih „stratega“, sasvim otvoreno podsticao Baku, koji tesno s njim sarađuje, na zaključke o tome da je verovatno došao trenutak da se „ujedine sve grane azerbejdžanskog naroda“ (u Iranu, prema nekim ocenama, živi oko 20 miliona Azerbejdžanaca). Ali, I. Alijev, iako je pružio mnoge usluge Izraelcima, ipak je počeo da se distancira od slične, prilično sumnjive perspektive. A iranski Azerbejdžanci na slične pozive nisu odgovarali, posebno nakon što je Izrael bombardovao njihov glavni grad Tabriz. Kurdi i Arapi Huzestana takođe su ostali mirni.

Ali čak i ako se vladajući iranski režim klima, po mišljenju mnogih stručnjaka, najverovatniji pobednik u vremenu previranja postaće vojna diktatura Korpusa čuvara islamske revolucije – oni su najjači u vojnom smislu i „najbogatiji igrač u iranskoj politici“.

Kako smatra T. Vorik, bivši pomoćnik zamenika državnog sekretara SAD za pitanja borbe protiv terorizma, Čuvari islamske revolucije će pritom, najverovatnije, zadržati poziciju nominalnog religioznog lidera, da bi svojoj vladavini dali legitimnost, ali će sami postavljati ljude na to mesto.

Specifičnost političkog sistema Irana je u tome što je, bez obzira na bilo kakve liberalne uticaje koji su zaista uobičajeni među mladima i intelektualcima, značajan deo stanovništva spreman da se odlučno suprotstavi sličnim osećanjima. Na strani tog dela društva je snaga u vidu visokoideologizovanih Čuvara islamske revolucije i mobilizacione rezerve formacije Basidž (54.000 baza po celoj zemlji i milioni obučenih rezervista). Ne treba sumnjati u njihovu sposobnost da gubo potisnu bilo kakve nemire ili pokušaje državnog prevrata, jer su je više puta do sada dokazali. To suštinski razlikuje Iran od bilo koje druge bliskoistočne zemlje, koje su se našle pod uticajem ozloglašenog „arapskog proleća“.

Rukovodstvo Islamske Republike već izvlači zaključke iz gorkih lekcija i gradi nove strategije svog budućeg ponašanja. Pre svega, ono je počelo da sprovodi masovne čistke u zemlji od široke agenturne mreže „neprijateljskih zemalja“. Više od 700 iranskih građana je nedavno bilo uhapšeno zbog pretpostavljene „špijunske delatnosti u korist Izraela“.

Ispostavilo se da je među njima bio značajan broj izbeglica iz Avganistana. Očigledno da je nemali broj njih bežao od talibana zbog toga što su sarađivali sa američkom administracijom, što je i u Iranu za osudu. Dokumenti o tome, koje su Amerikanci predali Izraelu, mogli su da posluže kao osnova za vrbovanje. Iranske vlasti su, očigledno, zanemarile ili previdele ovaj faktor, ali sada se bave ovim delom izbeglica.

Iranski parlament doneo je plan „pooštravanja kazni za špijunažu i saradnju sa cionističkim režimom i neprijateljskim zemljama na štetu nacionalne bezbednosti i interesa“. Alireza Salimi, član prezidijuma parlamenta, rekao je da „bilo koja obaveštajna ili špijunska delatnost ili praktična dejstva“, koja budu korisna Izraelu, SAD i drugim zemljama, mogu u okviru ovog predloga da se posmatraju kao primer „korupcije na zemlji“, što je delo za koje je predviđena smrtna kazna. Predlog zakona takođe je usmeren protiv onih koji „dobijaju novac, inovinu ili kriptovalute u zamenu za usluge koje pružaju neprijateljskim državama“. Učestvovanje u bilo kojim onlajn nalozima povezanim sa Izraelom, biće smatrani zločinom koji će biti kažnjeno po zakonu.

Biće pooštrena pravila koja regulišu upotrebu dronova. Vlasnici nelicenciranih i neregistrovanih dronova biće kažnjeni.

Takođe, zakonodavci su jednoglasno odobrli plan za prekid saradnje sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju koja je, po mišljenju iranskih vlasti, pripremila teren za udare SAD i Izraela po iranskim nuklearnim objektima.

Predsednik parlamenta i bivši vojni komandant Mohamad Galibaf je obećao da će zemlja razvijati svoj nuklearni program još aktivnije i brže nego pre. Poslanici su „kovertirali“ svoju podršku u slučaju da Visoki savet za nacionalnu bezbednost Irana odluči da izađe iz Dogovora o neširenju niklearnog oružja. To jest, od sada pa nadalje on ima pravo da to učini iznenada i izjavi da Iran već ima nuklearno oružje.

Trenutna situacija se može delimično uporediti sa Borodinskom bitkom. Formalno, Francuzi su odneli taktičku pobedu na bojnom polju. Ali svi znamo šta se zatim desilo. U svakom slučaju, sukob Izraela, a zajedno s njim i SAD, i Irana, teško da će se završiti trenutnim događajima. Odnos snaga među njima se još može promeniti, baš kao što se toliko stvari na planeti brzo menja.