Veliki je problem kako sa inflatornog finansiranja preći na zdrav novac. Monetarno „pumpanje „deluje kao droga.

Prof. dr Slobodan Komazec

U teorijskim raspravama i empirijskim analizama monetarista, kejnzijanaca, pristalica teorije „racionalnih očekivanja“ i teoretičara ekonomike ponude mogu se naći valjani argumenti prihvatanja ili odbijanja prisustva „efekata istiskivanja“ u okviru trajnih i strukturnih budžetskih deficita i masivnog javnog zaduživanja na finansijskim tržištima.

Nova klasična makroekonomija daje negativni odgovor na pitanje da li fiskalni deficit apsorbuje privatnu štednju i da li državni javni dug smanjuje privatnu tražnju na finansijskom tržištu.

Kejnzijanci i konzervativni fiskalisti smatraju da deficitarno budžetsko flnansiranje zajmovnim resursima „istiskuje“ fond privatnog kapitala, pri čemu dokazuju da flnansiranje javnog deficita putem zaduživanja nema inflatorni karakter.

To znači da finansiranje deficita bankarskim kreditima poslovnih banaka iz depozita kod banaka ne mora da znači inflatorno finansiranje i istiskivanje privatnih investitora. Jer, banke će se rukovoditi sopstvenim profitnim i poslovnim interesom, te će slobodna sredstva usmeriti u kupovinu obveznica javnog duga (finansiranje budžeta), ako imaju slobodna i neplasirana sredstva ili im se to iz mnogih razloga isplati.

Deficitarno finansiranje prema ovim shvatanjima može izazvati inflaciju ili može istisnuti akumulaciju kapitala, ali nije verovatno da će dovesti do jednog i drugog istovremeno. U određenom stepenu deficitarno finansiranje stvara inflaciju, novac čini manje privlačnom imovinom i utiče na štednju u drugim oblicima uključujući proizvodni kapital.

U fiskalnim politikama u kojima deficit čine veći procenat bruto društvenog proizvoda, stvarna i očekivana erozija novčanih fondova i nominalnih dugova, putem inflacije čine da oni postaju manji deo nacionalnog dohotka. Dakle, inflatorno se smanjuje učešće deficita i javnog duga u bruto domaćem proizvodu. Inflacija povećava nominalni bruto proizvod, dok su dugovi najčešće bez inflatorne klauzule.

Direktno vezano pitanje za finansiranje deficita budžeta je i pitanje javnog duga i emisione dobiti. Ovde nema potrebe da šire istražujemo sledeće slučajeve:

1)Javni dug bez ekonomskog rasta i bez inflacije,

2)Javni dug uz rast, bez inflacije,

3)Javni dug uz rast, sa inflacijom.

Ovo je posebno interesantno za svaku privredu zbog specifičnosti koje ih karakterišu. Druga varijanta sigurno izgleda najpovoljnija. Zbog toga ćemo ovde nešto kasnije o ovim odnosima obratiti veću pažnju.

Država u cilju finansiranja deficita javnog sektora zadužuje se na tržištu novca i kapitala i izdaje svoje obveznice. Državne obveznice konkurišu hartijama od vrednosti koje su emitovale korporacije, posebno preko više (atraktivne) kamate.

Međutim, ukoliko su državne obveznice konkurentnije za investitore, one apsorbuju kapital te manje kapitala ostaje privatnom sektoru, a kamatna stopa raste. Monetaristi se jasno izjašnjavaju protiv deficitarnog finansiranja, jer ono umanjuje privatne investicije, čime je i uticaj fiskalne politike neutralisan, kao i ukupan uticaj stabilizacione politike.

Ortodoksni stav o „crovvding – out efektu“ može se prihvatiti pod određenim okolnostima.

Te okolnosti su faza privrednog ciklusa u kome se odredana privreda nalazi, da li privreda ulazi u krizu ili u fazu uspona i visoke konjunkture, kao i ponašanje slobodnih kapitala u takvim uslovima.

Fiskalna politika kao efikasno sredstvo za pozitivno uticanje na nivo zaposlenosti i rast obogaćena je raspravom o istiskivanju tražnje privatnog sektora (crovvding – out) uključujući razlike između realnog i finansijskog crowding-a.

Razlika između finansiranja putem štednje i putem kreiranja novca nekada je teško uočiti, tako npr. kupovina državnih kratkoročnih hartija od vrednosti od strane potencijala, može da dovede tu finansijsku instituciju u poziciju da ponudi manje sredstava na novčano tržište. Interesantno je navesti slučaj SAD kada Kongres nije odobrio povećanje javnog duga sa 14,2 biliona na 17,2 biliona dolara. Tada je administracija ostala dva meseca bez plate, a i druge budžetske obaveze se nisu mogle isplaćivati. Takva učena je popustila i budžet je „profunkcionisao“ dovodeći do daljeg rasta javnog duga na 21 bilion, a zatim 22,8 biliona dolara.

Rast javnog duga i sve veće teškoće njegovog servisiranja pre ili kasnije dovodi do porasta kamatnih stopa ukoliko centralna hanka ne kupi hartijc od vrednosti i tako kreira novac. Složenost finansijskih tokova teži da zamagli jasno razlikovanje između finansiranja državnog budžeta na osnovu sredstava štednje i finansiranja na hazi kreiranja novca od strane centralne banke.

CENTRALNO BANKARSKO MONETARNO FINANSIRANJE DEFICITA I INFLACIJA

Kreditiranje države sredstvima centralne banke predstavlja jedan od tokova formiranja primarnog novca u našoj privredi. Ovo zaduživanje može biti direktno i indirektno. Ukoliko se država direktno zadužuje kod centralne banke onda govorimo o direktnom zaduženju. Ako država nalazi sredstva na finansijskom tržištu onda govorimo o indirektnom zaduženju.

I kod razvijenih privreda dozvoljeno je korišćenje primarne emisije (zaduživanje države) za pokriće budžetskog deficita, ali se odlukom parlamenta tačno određuje visina ili odnos ( učešće) emisije, u društvenom proizvodu.

Direktno zaduživanje države se najčešće vrši u obliku kratkoročnih kredita za pokriće rashoda budžeta. Međutim, redovno se ti kratkoročni krediti pretvaraju u dugoročne kredite (konsolidacija dugova). To je poznati proces tranformacije letećeg (kratkoročnog) duga u dugoročni ili konsolidovani dug.

Gotovo sve države koriste sredstva kod centralne banke za pokriće budžetskog deficita (preciznije, za finansiranje javnih rashoda). U našoj privredi se u ovoj krizi vrlo često mogu susresti stavovi nekih ekonomista da naša centralna banka „treba da štampa novac i da ga koristi za finansiranje države.“ Uopšte se ne ulazi u to kakve bi to izazvalo posledice u ovakvom finansijskom i monetarnom sistemu.

Jedan od osnovnih izvora inflacije u većini privreda su zahtevi za novom emisijom novca na bazi porasta javnog duga. Realizovanje ovih zahteva dovodi do emisije novca bez pokrića. Finansiranje deficita putem nove emisije novca dovodi do porasta novčane mase i u većini slučajeva pokreće inflaciju. To se upravo dogodilo i u našoj zemlji. Država je novom emisijom povećala količinu novca u opticaju. Novostvorena novčana masa povećava pritisak na cene koje počnu da rastu. Povećane cene primorale su vlasnike novčanih dohodaka da povećaju svoje nominalne dohotke. To je dovelo do progresivne spirale inflacije: emisija – tražnja -mininalni rast BDP – rast cena – nova emisija.

Javni dug u najvećem broju država EU pokazuje stalni rast, kako apsolutno, tako i u odnosu na bruto proizvod. Nasuprot tome, defiit budžeta prema zahtevu iz Mastrihta pokazuje tendenciju smanjenja, izuzetak je nastanak krize u 2009. godini, kada rastu i dugovi i budžetski deficit, ali i emisija novca centralnih banaka (relaksacija monetarne politike).

S obzirom na to da kada krene inflacija postaje progresivna, tada najviše gube u periodu inflatorne spirale stanovništvo i privreda. Na taj način razmenjivao se manji deo realnog dohotka stanovništva i privrede za povećanje nominalnog dohotka.

U početku pod delovanjem monetarne iluzije većina subjekata inflatornih gubitnika ne pruža veliki otpor na inflatorno pomeranje cena, jer porast nominalnih dohodaka „neutralizuje“ taj osećaj gubitka realne kupovne snage dohodaka. Ubrzo dolazi do „otrežnjenja“ i shvatanja položaja u raspodeli, ali je inflacija već učinila svoje – oborila jc kupovnu snagu i potencijal vlasnika dohotka. Preraspodela dohodaka je izvršena od inflatornih gubitnika u ruke inflatornih dobitnika. To je redovna pojava. Samo se sada postavlja pitanje kuda odlazi i gde se usmerava ovaj deo „prisilne štednje“ kroz inflatornu preraspodelu. Da li odlazi u investicije, otplatu dugova, spekulativnu sferu (ovo najčešće, jer inflacija pogoduje spekulacijama) ili se možda obara jedan oblik konačne potrošnje, dok drugi raste. Dakle, sa inflacijom, kao i sa deficitarnim flnansiranjem treba veoma pažljivo i usmereno ka izabranim ciljevima.

Međutim, kako je širina spirale inflacije sve veća, centralna banka sve više emituje novac bez pokrića, a stanovništvo i privreda teže da se što pre oslobode sve manje vrednog novca. Brzina opticaja novca se naglo povećava, što deluje kao dodatna masa novca. Deficit budžeta države, kao i pokriće iz emisije centralne banke, predstavljaju stalnu pojavu. Smanjivanje fiskalnih prihoda i alternativnih izvora javnog zaduživanja (emisija hartija od vrednosti, krediti kod poslovnih banaka, namensko oročavanje sredstava u korist države), podrazumeva relativno visok porast učešća primarne emisije monetarne vlasti za finansiranje budžetskog deficita.

Sve se to odvija putem neposredne monetizacije finansijskog deficita države (operacije direktnog zaduživanja kod centralne banke) i/ili posredstvom monetizacijom negativnog budžetskog salda (zaduživanjem kod finansijskih institucija, uz podršku centralne banke ili unovčavanjem emitovanih finansijskih oblika kod centralnog monetarnog instituta).

Glavna karakteristika finansiranja deficita primarnom emisijom je povećanje monetarne baze. Tada dolazi do povećanja likvidnosti u privredi, preterano se povećava tražnja i stvaraju se preduslovi za disproporcije između kupovnih i prodajnih fondova, odnosno porasta inflacije. Zaduživanjem države kod centralne banke za pokriće deficita, u početku, dolazi do inicijalnog porasta primarnog novca centralne banke, a potom putem multiplikacije kredita, dolazi do sekundarnog povećanja novčane mase od strane poslovnih banaka. Dugoročno gledano pokriće deficita iz primarne emisije odraziće se na sektorski raspored novčane mase i autonomne tokove formiranja primarnog novca sa smanjivanjem efikasnosti i fleksibilnosti instrumenata monetarnog regulisanja.

U našim ustavima, usled nefunkcionisanja ili nepostojanja efikasnog kreditnog tržišta, postojeći finansijski mehanizam ne omogućava dovoljno brzu difuziju primarnog novca i novčane mase kreiranih po osnovu deficitarnog finansiranja sa budžetskih računa u prometnu sferu društvene reprodukcije. Usled toga, i onda kada je količina novca adekvatna sa aspekta ukupnih društvenih potreba, ona ne dovodi do odgovarajućeg zadovoljavanja potreba svih privrednih oblasti i ekonomskih subjekata za novcem kao prometnim sredstvom. Dešavale su se pojave smanjene likvidnosti (nedostataka novčanih sredstava) kod većeg broja privrednih grana i delatnosti i u uslovima kada je ukupni porast novčane mase bio iznad ocenjenih optimalnih potreba.

Ako je primarna emisija unapred uključena u monetarnu projekciju, taj se deo emisije usmerava za određene namene po budžetskim principima. U slučaju neplaniranog porasta monetarne baze na osnovu ostalih tokova, centralna banka ne može da utiče u pravcu usmeravanja sredstava primarne emisije namenjene deficitarnom finansiranju. Na ovaj način se smanjuje fleksibilnost i efikasnost monetarne politike. U slučaju da primarna emisija nije unapred planirana u projekciji budžeta, a usled nastale potrebe, uslovljene vanrednim prilikama, pribegne se kreditiranju budžeta, efekti su nepovoljniji, jer dolazi do probijanja programiranog porasta monetarne baze, a u nemogućnosti centralne banke da deluje deflatorno na drugim tokovima kreiranja primarnog novca, prosledice po monetarnu neravnotežu su veće.

Emisija novca za deficitarno finansiranje budžeta nije uvek odmerena i usklađena sa potrebama rastuće privrede za većom količinom novca, već redovno probija planirani rast novčane mase iznad optimalnog nivoa potrebnog za realizaciju nominalnog bruto domaćeg proizvoda, odnosno potreba društvene reprodukcije. Na drugim kanalima se mora voditi restriktivna politika emisije novca – da bi ukupna emisija bila optimalna.

Dopunsko finansiranje duga je supstitucija oporezivanja. Na ovaj način država bez prilagodavanja u poreskoj oblasti (povećanju poreza), održava ili povećava javnu potrošnju na kratak rok. Ako povećanje javne potrošnje nije privremeno, finansiranje povećava učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu.

JAVNI DUG BEZ PRIVREDNOG RASTA I INFLACIJE

U uslovima kada centralna banka ne finansira budžetski deficit i kada ne postoji emisiona dobit, tada je budžetski deficit jednak primarnom deficitu – višku javnih rashoda (G) u odnosu na javne prihode (T). Dakle, imamo G > T. Da bi se deficit finansirao u odsustvu monetarnog finansiranja, država mora da ude u novi dug (AD).

Čak i u uslovima kada je primarni budžet u ravnoteži (G – T =0) dug raste, jer država mora da plati kamatu na postojeći dug, koji se kumulira po stopi r. Da bi se dug zadržao na nekom nivou vlada bi morala da ostvaruje u određenom periodu budžetski višak iz koga će otplaćivati dospeli dug.

Ovaj pristup sadrži i zahtev da se smanjuju javni rashodi, odnosno da se „vodi politika stezanja javnih finansija“, da ne bi dolazilo do kumulisanja duga. Međutim, i sam rast bruto domaćeg proizvoda i mogućnost monetarnog finansiranja deficita mogu sprečiti takvo kumulisanje dugova.

Rast bruto domaćeg proizvoda osigurava dva pozitivna efekta na budžetski deficit i javni dug i to:

1)Povećanom osnovom poreskog zahvatanja, čime se povećavaju budžetski prihodi,

2)Povećani bruto proizvod omogućava i rast javnog duga, a da se pri tome ne povećava učešće duga u bruto proizvodu.

Naravno, ovde postoje i sledeće kombinacije:

a)Porast bruto domaćeg proizvoda manji od porasta javnog duga, pri čemu se teret javnog duga povećava i njegovo učešće u bruto proizvodu,

b)Porast javnog duga jednak porastu bruto domaćeg proizvoda, pri čemu se masa nacionalnog proizvoda povećava u odnosu na masu sredstava duga (zbog većeg nivoa bruto domaćeg proizvoda od mase sredstava duga),

c)Porast bruto proizvoda veći od stope porasta javnog duga, čime se teret duga smanjuje i njegovo učešće u društvenom bruto proizvodu.

Pored navedenog nije dovoljna samo relacija dug – bruto nacionalni proizvod, već i raspodela (upotreba) društvenog proizvoda. Naime, bitno je koji deo odlazi na ličnu potrošnju, deo za javnu potrošnju, investicije, izvoz, a koji deo ostaje za akumulaciju. Od navedenog stvarno zavisi kapacitet privrede da koristi i uredno servisira javni dug, posebno domaćeg i inostranog porekla. Od navedenog zavisi i buduće ponašanje bruto nacionalnog proizvoda zbog različitog delovanja lične, javne i investicione potrošnje i izvoza na dinamiku bruto proizvoda.

RAST JAVNOG DUGA BEZ INFLACIJE

Javni dug uz svoj stalni rast pokazuje i drage bitne elemente. Značajniji je odnos (učešće) javnog duga u bruto nacionalnom proizvodu i sposobnost privrede da servisira obaveze iz duga, nego sama visina duga. Javni dug raste, ali raste i bruto domaći proizvod, tako da stopa zaduženosti može da bude zadržana na istom nivou ili čak može da opada (kada je stopa rasta BDP viša od rasta duga). Dolazi do „utrke“ stope rasta i realne kamate po kojoj se kumulira dug. Kada kamatna stopa na dug prelazi stopu privrednog rasta tada proces zaduživanja postaje eksplozivan. Učešće otplata duga treba korigovati stopom rasta bruto domaćeg proizvoda.

Kada je kamatna stopa niža od stope privrednog rasta stopa zaduženosti može se stabilizovati uz tekući deficit i to redovno kada privredni rast prelazi obaveze iz duga. Deficit se, videli smo, može finansirati iz novog zaduženja u inostranstvu ili preko kreiranja dodatne mase primarnog novca, ali i preraspodele sredstava preko kredita poslovnih banaka (iz depozita) za finansiranje budžetskog deficita. Tada je potreban sve manji budžetski suficit – koji se mora stvarati za otplatu kamata i dospelih obaveza.

Monetarno finansiranje deficita nastaje kada centralna banka kupi obveznice javnog duga na otvorenom tržištu. Naravno, to dovodi do dodatne ponude novca (Mo) i pojave monetarnog multiplikatora, što često dovodi do širenja inflacije. Nominalni rast primarnog novca (AMo) osigurava vladi dodatne realne resurse kada je rast mase novca veći od stope inflacije.

AD               +     AMo               =     G-T             +      iD

Nova emisija     Emisiona dobit     Primami deficit     Otplata kamate

Kao izvor finansiranja emisiona dobit je vrlo jevtin izvor sredstava, postoje kamata najčešće najniža ili je nema. Najčešći oblici visoke inflacije su bili rezultat pokušaja vlada da „pobegnu od svog budžetskog ograničenja“. Poznat je slučaj daje u Jugoslaviji (1993) u uslovima hiperinflacije država finansirala 98% budžetskih rashoda emisijom primarnog novca.

STABIL1ZOVANJE BUDŽETSKOG OPTEREĆENJA BRUTO NACIONALNOG PROIZVODA

Ako vlada želi da stabilizuje „teret“ duga (učešće duga u bruto domaćem proizvodu) tada stoje na raspolaganju tri mogućnosti:

1) Kresanje  budžetskog deficita, bilo povećanjem  poreza  uz zadržavanje rashoda na istom nivou (ili blaži rast rashoda od rasta prihoda), bilo smanjenjem javnih rashoda uz iste javne prihode i eventualno stvaranje primarnog budžetskog viška. Smanjenje javnih rashoda treba daje veće od smanjenja poreza. Tada se menja i struktura finalne potrošnje (C+I+G) sa smanjenjem javne potrošnje, ali i poreskog opterećenja privrede i stanovništva.

2)Finansiranje kroz emisiju novca (monetizacija duga), odnosno finansiranje kroz priliv međunarodnog kapitala za popunu budžetskog deficita.

3)Objava moratorijuma na deo ili na celokupan dug. Moratorijum je često politički neprihvatljiv, jer ukazuje na krizu javnog sektora i „finansijski slom države“.

Sve su to konačno oblici oporezivanja, samo sa različitim efektima. U prvom slučaju radi se o klasičnom obliku poreskog delovanja, u drugom slučaju (finansiranje emisijom) oporezuju se vlasnici nominalne aktive (novca, hartija od vrednosti), a u trećem (moratorijum duga) oporezuju se krajnji poverioci (nosioci obveznica) javnog duga.

„Kresanje budžeta“, mada najispravniji metod teško se ostvaruje, posebno smanjenjem javne potrošnje, ali i povećanjem poreza. Mada je nepopularan metod mnoge razvijene države su primenile povećanje poreza da bi smanjile svoj primarni budžetski deficit (Belgija, Danska, Irska, Italija, Grčka) i druge članice Evropske Unije. Kada cene rastu vrednost duga erodira tako da nosioci obveznica duga trpe kapitalni gubitak. Radi se o realnom smanjenju duga. Emisija novca dovodi do inflacije, a zatim dolazi do smanjenja duga kroz mehanizam inflatornog oporezivanja.

Javni dug se uglavnom vodi u obliku nominalne neindeksirane aktive. Erozija realne vrednosti obveznica duga deluje samo kada se radi o neočekivanoj inflaciji. Vlasnici obveznica ako predviđaju ili predosete inflaciju (inflatorna očekivanja) traže da nominalna kamata pokrije najmanje stopu erozije glavnice. Nominalna kamata tada raste paralelno s inflacijom, samo se postavlja pitanje sa kakvim zakašnjenjem se kamata prilagođava stopi inflacije i da li se može ex ante neutralistati efekat inflacije na realnu i finansijsku aktivu. Realna kamata ex ante jedino je u stanju da zaštiti realnu vrednost duga (obveznica). Najčešće se kamatne stope ex post prilagodavaju lako da realna kamatna stopa opada. „Negativna realna kamata znači da vlasnici obveznica u stvari plaćaju da bi stekli pravo da svoj novac daju na zajam“. To je u stvari inflaciono oporezivanje. U uslovima hiperinflacije u potpunosti se topi realna vrednost nominalne aktive. Dakle, inflatornim finansiranjem oporezuju se vlasnici novca i obveznica javnog duga.

EKONOMSKE POSLEDICE KRIZE DRŽAVNIH FINANSUA I NOVI MEHANIZAM REGULISANJA EKONOMIJE

Ekonomska teorija u razvijenim privredama u krizi državnog regulisanja privrede i izrazito razvijenoj praksi mešanja države u ekonomiju, orijentiše se u sledećem pravcu:

1)Otpor daljem širenju javnog sektora i državnoj intervenciji nesposobnoj da na bazi kejnzijanske teorije reguliše stagflaciju u privredi, stoje odvodi u liberalistički reformizam.

2)Mada država u kapitalizmu igra aktivnu ulogu zaštitnika interesa monopolističkog (krupnog) kapitala, njena funkcija je neracionalna, a državni rashodi neproizvodni i nisko rentabilni, treba ih zameniti reprivatizacijom javnog sektora (profitno sposobnijeg, rentabilnijeg i znatno prodornijeg dela kapitala).

Prioriteti ekonomske politike se sada bitno menjaju. U prvi plan, uz antiinflacionu politiku, dolaze naučno – tehnički i vojno – politički ciljevi, umesto socijalnih ciljeva i politike „pune zaposlenosti“. Dakle, umesto politike pune zaposlenosti u sklopu „države blagostanja“ u prvi plan dolazi borba protiv inflacije, rast efikasnosti kapitala i stvaranje uslova za veću profitabilnost privatnog kapitala. Javljaju se otpori daljem širenju javnog sektora u privredi i državnom intervencionizmu – kome se suprostavljaju naglašeni liberalizam i tržišni mehanizam (ponuda i tražnja, određivanje cena faktora proizvodnje i dr.)

Drugo, intervencija države u ekonomiji prelazi sa anlicikličnog regulisanja na srednjoročnu strategiju ekonomskog rasta i rešavanje strukturnih problema. „Ekonomija ponude“ upravo koristi takvu strategiju protiv preteranog državnog intervencionizma i visokog budžetskog deficita. Deficit budžeta treba smanjiti na teret davanja za socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje, pomoć za razvoj nerazvijenim, očuvanje okoline i sl., bez diranja u vojne rashode. S druge strane, korporacije i krupni kapital treba rasteretiti poreskih davanja. Stroga monetarna kontrola (uz prebacivanje države na finansiranje iz sredstava stanovništva) treba da osigura kontrolu inflacije, dok smanjenje poreza treba da podstakne sklonost investiranju i povećanje proizvodnje. Uspostavljena je kontrola inflacije, ali nije smanjen unutrašnji „astronomski dug“, niti budžetski deficit. Država se i dalje mora javljati na finansijskom tržištu. U uslovima izražene kontrole emisije i novčane mase dolazi do skoka realnih kamata. Poskupljenje kapitala iznad profitne stope ograničava investicije i uvodi recesivne tendencije u privredi.

Treće, osnovni parametar postaje povećanje proizvodnje, ponude i povećanje stope akumulacije, a ne povećanje tražnje (posebno državne potrošnje),

3)Odsustvo tržišnih motiva dovodi do niske produktivnosti rada u nacionalizovanim preduzećima, uz socijalizaciju gubitaka i gubitak društvenog kapitala za njihovo pokrivanje,

4)Stalni rast državnog aparata vodi neracionalnom i neekonomskom zapošljavanju, a ekonomska logika se zamenjuje birokratskom logikom,

5)Preterana budžetska potrošnja u odnosu na nacionalni dohodak, posebno stalni i visoki budžetski deficiti, dovode do širenja inflacije,

6)Država budžetskim rashodima ne podstiče ekonomski rast, naprotiv, opadanje stope rasta praćeno je ubrzanom inflacijom, što onemogućava otvaranje novih radnih mesta u proizvodnim delatnostima i sl.

Kriza kejnzijanske politike rcgulisanja tražnje, posebno podstaknuta državnim rashodima u ukupnoj funkciji potrošnje, potpuna je. Javna potrošnja je neelastičija naniže, budžetska prava se teško ukidaju, ova potrošnja apsolutno i relativno stalno raste, što je isključuje iz instrumentarija anticiklične makro ekonomske politike. Kejnzijanska politika stabilizacije deluje sve više proinflaciono i prociklički.

Mehanizam regulisanja ekonomije, saglasno s navedenim, bitno se menja. Država je ranije trebalo da otkloni stihiju tržišta, da kontroliše tržišni mehanizam, da dopunjava i koriguje neadekvatno ponašanje privatnog kapitala, sada se mere usmeravaju na aktiviranje tržišnog mehanizma, konkurenciju, aktiviranje kapitala, olakšice privatnom kapitalu i biznisu. Značajne promene se događaju u monetarno – kreditnom i finansijskom regulisanju. Monetarno regulisanje i kontrola postaju osnovna sredstva antiinflacione politike. Preorijentacija se vrši sa regulisanja kamatne stope na dinamiku rasta (i kontrolu) monetarnih agregata. Targetiranje rasta novčane mase, nezavisno od faze ekonomskog ciklusa, treba da osigura permanentno stabilne stope rasta ponude novca i otklanjanje cikličnih oscilacija (u duhu monetarne doktrine ciklusa). Targetiranje, u osnovi, znači i oštro ograničavanje procesa monetizacije državnog duga i prenos finansiranja budžetskog deficita na štednju privatnog sektora.

Teorijska platforma „novog konzervatizma“ i ekonomske politike u razvijenim državama kapitalizam obične se vezuje za: 1) Monetarizam, 2) Teoriju ponude, 3) Teoriju racionalnih očekivanja. Neokejnzijanstvo ostaje i dalje prisutno kao osnova radikalno-reformističkih snaga i državnog regulisanja makroekonomske politike, posebno u novom otporu liberalizma koji je zadominirao kapitalizmom. Države treba oštro da ograniče budžetske deficite, uz ograničavanje funkcije preraspodele dohotka budžetom (snižavanje socijalnih davanja, smanjivanje oštrine progresivnog oporezivanja, uz veće snižavanje poreza korporacijama). Preraspodela nacionalnog dohotka socijalnim i poreskim reformama odvija se u korist akumulacije kapitala, uz širenje vojnih rashoda, a sve na teret potrošnje stanovništva (snižavanje realne zarade, sužavanje socijalne pomoći, davanje za nezaposlenost i dr.)

Da li se vodi adekvatna antiinflaciona ili redistributivna fiskalna politike – sa odvođenjem svih efekata restrikcija rashoda i povećani poreski priliv, za otplatu obaveza iz domaćih i inostranih dugova. Istina, radi se o deflacionim delovanju, ali sa snažnijim antirazvojnim efektima. Ovo se posebno odnosi na politiku „budžetskog suficita“. Ne znamo nijednu privredu u svetu koja suočena sa recesijom, niskom stopom rasta, visokom nezaposlenošću, niskim investicijama i potrošnjom koja je vodila politiku suficita (čak ni uravnoteženog budžeta). Vodi se uglavnom politika „optimalnog“ budžeta prilagođenog opštem stanju privrede i društva. Na sceni je tzv. „budžetsko ograničenje“, naime težnja da se ograniče javni rashodi, posebno socijalni transferi, snize porezi koroprativnom sektoru (krupnom preduzetničkom kapitalu), smanjenje medunarnodne pomoći i sl. da bi se smanjio teret javnog sektora u korist privatno preduzetničkog.

I pored takve opšte strategije budžetske politike gotovo sve države pritisnute novom krizom odlaze u drugu krajnost na navedene proklamacije. Naime, autonomno kretanje budžetskih prihoda i rashoda pod pritiskom krize i stalno rastućih javnih potreba (potrošnje) dovodi do odvajanja kretanja budžeta od realnih i finansijskih mogućnosti privrede i društva.

Budžetski rashodi i prihodi naglo rastu u odnosu na rast i nivo domaćeg proizvoda i fiskalnu bazu, tako da učešće javnih rashoda i prihoda budžeta stalno raste. Na taj način raste i fiskalna prosija, dok porezi postaju „nepodnošljivi“ gušeći privrednu delatnost, proizvodnju, uz ugrožavanje privrednog rasta. Tada se smatra daje transparentnost javnih prihoda i rashoda (budžeta) mala. Zahteva se smanjenje poreskog opterećenja, smanjenje fiskalnog zahvatanja, a pošto su javni prihodi i rashodi nerealno visoki zahteva se i njihovo snižavanje, posebno relativno (u odnosu na društveni proizvod). Realna i nominalna javna potrošnja je, dakle, ekscesno visoka. Smatra se da se vodi ekspanzivna fiskalna (budžetska) politika, odnosno da postoji tzv. „meko budžetsko ograničenje“.

Enormno fiskalno opterećenje dovodi do recesije i snažnog inflatornog pritiska. Tada redovno dolazi do pojave hronične recesije i latentno vrlo visoke otvorene ili potisnute inflacije. Politika „mekog“ budžetskog ograničenja je redovno proinflatorna i prociklički usmerena. Fiskalna politika sa takvim budžetom deluje autonomno recesivno. Fiskalno prilagođavanje je pri tome osnovna pretpostavka stabilizacije i strukturnog prilagođavanja. „Fiskalna prilagodavanja“, u osnovi znače podešavanje fiskalnih prihoda i rashoda stvarnom stanju i mogućnostima privrede.

Budžetski rashodi i prihodi ne samo da se autonomno i ekscesno ponašaju u odnosu na finansijsku moć privrede, već su praćeni i slabom budžetskom kontrolom (ex ante i ex post). Čak ne postoji ni parlamentarna kontrola budžeta. S druge strane struktura javnih rashoda i prihoda se pogoršava, što ponovo dovodi do zahteva za dodatnim sredstvima (novim porezima ili povećanjem poreske stope, odnosno proširenja poreske osnovice). Svi javni rashodi se čine „društveno opravdani“, teško dolazi do „kresanja budžeta“, jer je najveći deo rashoda postao neelastičan na snižavanje. Mada se traži radikalno smanjenje javne potrošnje, to se vrlo teško ostvarnje. U slučaju da nije moguće povećanje poreskih prihoda ili smanjenje fiskalnog zahvatanja, tada se, često, pribegava neizvršavanju fiskalnih obaveza (iz budžeta), tako da dco rashoda ostaje neostvaren. Na taj način narasta i javni dug države, koji se mora pokriti iz realnih izvora. Javni dug je praćen pojavom kvazi – fiskalnog deficita.

Fiskalno opterećenje i proizvođenje negativnih ekonomskih (razvojnih i stabilizacionih) efekata je redovna pojava kod „mekog“ budžetskog ograničenja. Nasuprot „mekom“ budžetskom ograničenju „tvrdo“ budžetsko ograničenje polazi od nekoliko značajnih postavki.

Iz svega navedenog proizlazi opšti stav ekonomske teorije:

1)Budžetski prihodi i rashodi moraju biti usaglašeni sa stvarnim mogućnostima privrede,

2)Budžetska kontrola (kontrola priticanja prihoda i ostvarivanja rashoda) mora biti potpuna i redovna,

3)Budžetska politika, odnosno ukupna politika javnog sektora, moraju biti pod kontrolom,

4)Ne dozvoljava se popunjavanje eventualnog budžetskog deficita emisijom novca banaka ili centralne banke, a ukoliko se to pod pritiskom krize mora učiniti tada to mora biti ograničeno javno i kontrolisano u upotrebi.

5)Budžet redovno mora biti uravnotežen, čak i na godišnjem nivou,

6)„Budžetska stega“ treba da osigura racionalno korišćenje budžetskih sredstava, uz adekvatnu strukturu budžetskih rashoda,

7)Ekonomske funkcije budžeta (uz stabilizacionu koja iz toga

proističe) treba da dominiraju. Budžetska politika sa dominantno stabilizacione i „uravnotežavajuće“ prelazi na koncept razvojne.

„Tvrdo budžetsko ograničenje“ kao nužnost često se ističe u cilju efikasnije borbe protiv inflacije (posebno budžetske inflacije, odnosno inflacije tražnjc), kao i u težnji da se osigura stabilnost deviznog kursa preko pune kontrole emisije novca i budžetskih rashoda i prihoda. Ovakvu politiku sve više zagovaraju i mnogi naši ekonomisti u opštem zahtevu da se održi stabilnost cena i deviznog kursa u poslednjim godinama.