Dragomir Anđelković

Dok se Srbija ne oslobodi od Alek-babe i njegovih razbojnika – dugim rečima od najgore vladajuće garniture koju smo do sada imali od zbacivanja dahija, i to u konkurenciji teškog političko-kriminalnog ološa kakav nam poslovično zapadne u vlasti i oko nje – moramo jako obazrivo da koristimo reč patriotizam. Ona bukvalno znači ljubav prema domovini, ali je uvreženo shvatanje da pre svega označava pozitivan odnos prema državi. Nažalost, nju mnogi olako poistovećuju sa režimom, a i sam državni aparat nam je, da budemo iskreni, velikim delom pokvaren.

Ništa gore se ne odražava na patriotska osećanja građana od zla koje ih pritiska, a isijava iz onih koji se nalaze na vrhu državne piramide, ali i iz svih njenih raznovrsnih trulih gradivnih elemenata. Svojim mračnim ponašanjem vlastodršci, prljavi policajci, sudije i tužioci koji su spremni da slepo služe moćnicima makar oni bili politički kriminalci, te drugi ovim nabrojanima slični negativni pripadnici sistema – mnogim stanovnicima Srbije ogade i samu državu.

Kako je napisao engleski poeta i romanopisac Ričard Oldington: „Patriotizam, to je živo osećanje kolektivne odgovornosti“. To osećanje počinje da jača, ili da zamire, umnogome zavisno od ponašanja vlasti. Što je ona gora, sve veća je odbojnost mnogih prema državi. I obrnuto. S obzirom kakva je ova naša država – ako je svedemo na političko-upravni deo (uz njega njeni elementi su i stanovništvo, te teritorija) – nije onda ni čudo što se sve češće čuje: „muka mi je od Srbije“.

Toga moramo da budemo svesni svi mi koji sebe definišu kao nacionalno orijentisane, što svakako podrazumeva patriotsku komponentu (nacija bez države je isto što i vitez bez oklopa i mača). Svojim mafijaškim ponašanjem i veleizdajničkim potezima skrivenim iza lažnog patriotizma – Vučić je naneo ogromnu štetu srpskoj državnosti. Ne samo što narušava teritorijalni integritet naše zemlje, već je nemalo ljudi naselo na laž da je on, kao, radikalski-nacionalan, pa zbog njegove zloupotrebe patriotske retorike i simbolike, generalno počinju da dobiju mučninu od njih. Potkopan im je temelj nacionalnog identiteta od strane SNS režima!

Protiv toga moramo da se borimo racionalno, a ne da olako širimo front, odnosno revoltirane ljude koji nisu bazično antisrpski nastrojeni (kao što su malobrojni okoreli sledbenici Sonje Biserko, Dinka Gruhonjića, Nataše Kandić i njima sličnih), olako odbacujemo i definišemo kao protivnike zbog trenutnih iracionalnih izliva besa, koji imaju i nepromišljenu autošovinističku komponentu zbog onoga što radi državni vrh sa svojom policijom, BIA i sličnim izvršiocima. Krivi su oni a ne emocijama opijeni građani.

Vreme je da na tzv. desnici zauzmemo pomiriteljski stav – koji spaja naše raskomadano narodno telo, na deo koji u privi plan stavlja nacionalno i segment kome je to građansko (a zapravo međusobno se ne isključuju) – da patriotizam podrazumeva ne samo našu spremnost da branimo zemlju ako je neko napadne, i da je na druge načine podržavamo, već i kritički odnos prema državi i društvu.

Onako kako je učio Sokrat, da patriotizam nije bezrezervno slaganje sa tzv. državom po principu moja je kakvagod da je, već nastojanje da se učini sve što je u našoj moći kako bi zemlja postala u svakom pogledu bolja.

Ništa nam ne vredi da pevamo nacionalne pesme i mašemo srpskim zastavama, i ljutimo se na one koji to neće, ako je država trula. Da bi sve ono što nas čini ponosnim Srbima imalo smisla, država mora da bude dobro uređena a ne leglo kriminala i korupcije. I da nije izdao Kosovo, Srbija kakvom ju je učino Vučić (i pre njega mnogo toga nije valjalo, ali on je sve najgore doveo do kriminalno-korupcionaške krajnosti), normalnim ljudima ne bi podsticala rodoljubivi naboj.

Kako je cinično rekao švedski aforističar Piter Vostholm: „Pravi patriota je čovek koji je radostan zato što sistem funkcioniše efikasno, onda kada plati kaznu zbog nepropisnog parkiranja“. Verovatno su patriote takvog kova retke i u Švedskoj a ne samo kod nas, ali većina nas se ponaša znatno savesnije onda kada veruje u sistem, nego u slučaju kada smatra da je on ogavan. Sve ono što nas u državnim okvirima podstiče da budemo dobri građani, temelj je jačanja patriotskog duha. Kao što njega razaraju sistemske mane. Naravno – da ne zaboravimo – to ne znači da stvarno nema onih koji sa antinacionalnog stanovišta zloupotrebljavaju građansko, nastojeći da ga veštački odvoje od patriotskog, ali to nije razlog da se mi odričemo tzv. građanskih vrednosti (osećanje reda, solidarnost, odgovornost, uvažavanje drugih). Naprotiv, moramo da insistiramo da je građansko samo druga strana patriotske medalje!

Zato je važno, još jednom to da ponovim, da nacionalni (partijski, NVO, medijski) deo naše društveno-političke scene, što pre ponudi koncept patriotizma koji uz zalaganje za zaštitu nacionalnih interesa podrazumeva i odlučnu borbu protiv kriminala, korupcije, ali i svega onoga što sistemski generiše socijalnu nepravdu (jedna stvar je isprazna levičarska priča o socijalnoj pravdi koja je zasnovana na iluzijama da svi mogu da imaju sve, a drugo je zalaganje da država bude poštena, jeftina i uslužna prema građanima, a onda svako, u skladu sa svojim sposobnostima, da ima mogućnost da zaštiti lične interese).

Kada građani veruju u sistem i smatraju da je bar koliko-toliko pravedan, oni su spremni mnogo posvećenije da se bore i za druge elemente nacionalnog interesa. Uz to samo po sebi ništa manje nije bitno ni to kako ljudi žive. Nema smisla da volimo samo apstraktno shvaćenu naciju, a da bagatelišemo svakodnevne interese pojedinaca od kojih se ona sastoji. Nacionalni interes podrazumeva poštovanje prošlosti, zalaganje za bolju budućnost, ali i brigu za kvalitetnu sadašnjost konkretnih osoba (mogućnost da je sami stvore uz asistenciju efikasnog državnog „servisa“, ali i obavezu države da obezbedi egzistenciju onima koji to stvarno nisu u stanju da urade sami, a ne da to neće jer su lenji, skloni kriminalu i drugim devijacijama).

Samo tako pošto se rešimo Vučića i političkog satanizma koji on sa svojim klanom oličava, moguće je trasirati put obnove „ljubavi“ između srpskog naroda i njegove države. Srbi su rodoljubiva nacija i vratiće se „sebi“ ako im se otvore vrata države i onda vide da se i dalje u njenim kuloarima ne skrivaju patriotske prevare. Svakako, i tada će biti onih kojima je jugoslovenska zaraza ubila srpska osećanja te doživljavaju Srbiju kao „malu Jugoslaviju“ a ne nacionalnu državu srpskog naroda, kao i onih kojima je jedino bitno da imaju više „krpica“ a misle da će ih dobiti ako Srbija potpuno klekne pred evroatlantskim okupatorima koji joj otimaju deo teritorije, guše Republiku Srpsku i podržavaju odnarođivanje Crne Gore od svojih srpskih korena. No, uveren sam, marginalni su. 

Nemam dileme oko toga da i većina onih građana Srbije koji sada iz inata zbog svega što radi Vučić sa svojom bandom u policiji, vojsci, pravosuđu i administraciji, kažu da im je dosta države i Srpstva – u dubini duše nije ravnodušna prema očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije i sudbini srpskog naroda koji se nalazi van njenih granica. Samo su besni. Moramo strpljivo da im objašnjavamo da ne smeju da mešaju „babe i žabe“ ili barabe i državu, te da im ponudimo platformu na osnovu koje bi se svi zajedno borili za poštenu a nacionalnu državu.

Čuveni engleski pesnik, Bajron, podvlačio je da „onaj ko ne voli svoju zemlju, ne može da voli bilo šta“. Košulja je bliža telu od kaputa. Sličan stav je imao i ruski politički mislilac Nikolaj Černiševski, koji je rekao: „Ko ne pripada svojoj Otadžbini, ne pripada ni čovečanstvu“. Očito su Bajron i Černiševski smatrali da je prenebregavanje interesa sopstvene države radi načelnih priča o humanom čovečanstvu, ljudskim pravima, nesputanom individualizmu i sličnom, samo izgovor, ili makar podsvesno pribežište, za egoiste koji beže od društvene odgovornosti i angažovanja.

To stoji kao što su opasne i zloupotrebe patriotizma radi lične koristi vladajućeg pa i opozicionog političkog ološa. Polazeći od toga, aktivno se zalažimo za harmonično spajanje nacionalnog i građanskog. To bi trebalo, kao nadogradnja ustavnosti, da bude i idejna okosnica tzv. studentske liste, sada kada se „vostala“ Srbija zalaže za „oslobodilačke izbore“. Samo tako će Srbija postati uistinu boja i prevazići će štetne a nepotrebne podele sa kojima se već decenijama suočava!