Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Prof. dr Slobodan Komazec

Nosioci makroekonomske politike uvode nam kapitalizam primitivnog oblika,   gotovo  prvobitne  akumulacije  kapitala. Otvoreno se hvale „povratkom u kapitalizam“.Uveden je neoliberalni oligarhijski sistem. Radnici koji još rade u privatnom sektoru su bez bilo kakvih prava, bez sindikalnog organizovanja, nesigurni, eksploatisani do krajnjih granica, bez radnog vremena, pretvoreni u ćutljivu i trpljivu masu. Sve više dominira rad na određeno vreme, po ugovoru, za određene poslove (posebno preko Agencije za posredovanje), na probu, volonterski rad, neplaćeni rad i sl. Većina građana pretvorena je u moderne robove. Alternativa tome je, ako se pobune i traže svoja prava, članstvo u armiji nezaposlenih. Sretni su zaposleni da imaju bilo kakav posao, makar i slabo ili nikako plaćen. Pri tome, vlada i osećanje nesigurnosti i straha. Svi oni koji se još drže na kakvom-takvom poslu strahuju da lako ostanu bez posla. Jednom kada se ostane bez posla drugi se teško nalazi. Velika je istorijska prevara kada su im njihova preduzeća oteta i prodata tajkunima čije poreklo kapitala nije ni traženo. Sada se otkriva daje to najvećim delom kapital iz kriminogene zone. Poništeno je oko 36% privatizacija, ali su preduzeća u međuvremenu uništena ili opljačkana.

Kroz proces pljačkaške privatizacije preduzeća su najpre oduzeta od zaposlenih (preko proglašavanja njihovih preduzeća kao društveno i ničije vlasništvo), a zatim kao državna obezvređena, prodata ili gotovo poklonjena, uz provizije stranom kapitalu ili domaćim nosiocima zgrnutog (najčešće kroz kriminalne radnje) kapitala. „Finansijske pirane“ su pokupovale pozajmljenim ili opljačkanim novcem državno-radničko vlasništvo i navukle divovski spoljni dug i dugove kod banaka – koje ne vraćaju. Sada nastaje faza kada se realni i privatizovani kapital prenose u ruke stranog kapitala.

Debakl ekonomije i društva i narastanje novog ekonomsko-finansijskog kolonijalizma je na sceni. Istovremeno je to i koncept socijalnog polarizovanja i velike diferencijacije u pristupu novcu i kapitalu, a to je upravo nova strategija finansijskog kapitala. Na sceni je regresivni kapitalizam koji vodi u haos i sunovrat privrede i društva. Istovremeno se razvija i duhovno zagađenje društva.

Finansijski kapital i novac su zadominirali politikom i ekonomskom scenom, ali u funkciji destrukcije, a ne razvoja. Kriminal je eksplodirao. Korupcija je postala sastavni deo svih operacija kapitalom. Nastalo je vrzino kolo štrajkova, socijalnih potresa, teško ruinirana privreda, nemoćna država i gotovo panika i nemoć vlasti koja ne vidi izlaz. Nema ni vizije, ni strategije dugoročnog društvenog, nacionalnog i ekonomskog razvoja.

SOCIJALNI PESIMIZAM I NEZADOVOLJSTVO MASA

Socijalni pesimizam stalno raste, a nezadovoljstvo uslovima života je masovno. Varljivi i površinski socijalni mir povremeno narušavan pojedinačnim (a ne masovnim i sinhronizovanim) štrajkovima, nepovezanim demonstracijama socijalno ugroženog ogromnog dela populacije – za sada ne ugrožava instalirane političke strukture i stranačke pozicije. Masovno nezadovoljstvo i gnev, osećaj poniženosti i besperspektivnosti, dopunjeni su osećajem masovne manipulacije, propagande i medijskog spinovanja javnosti. Stoga raste nepoverenje u stranke, javne institucije i sredstva informacija.

U potpuno alternativnoj politici razvoja više solidarnoj i kolektivnoj (ne individualističko-neoliberalnoj) ekonomiji, koja vodi brzom ekonomskom rastu i ravnomernoj raspodeli nacionalnog dohotka i bogatstva, mogući su potpuno drugi instrumenti razvoja. Nasuprot tome, kod nas se vodi i dalje liberalna ekonomija otuđenja i masovne eksploatacije.

Najavljene ekonomske mere Vlade predstavljene su kao rešenje za duboku privrednu i socijalnu krizu, dok najveći njihov deo vodi većoj eksploataciji rada i legalizuje nehuman odnos prema radnicima. U merama Vlade je više elemenata liberalizma u odnosu na prethodne. To se posebno odnosi na fleksibilizaciju tržišta rada i dalju privatizaciju javnih preduzeća. Fleksibilizacija rada i plata neće povećati zaposlenost, ali će dovesti do porasta nezaposlenosti i nesigurnosti, pa i socijalne neizvesnosti, sve do uslova gotovo robovskog rada.

Neoliberalizam je izgubio do sada najveći deo svog političkog legitimiteta i privlačnost širokim slojevima stanovništva. Apologija privatizacije, fiskalne konsolidacije, visokih kamata, liberalizacije tržišta rada i svih finansijskih tokova, uz razbijanje snage sindikata – jasna je strategija zavisnog razvoja. Demaskiranje regresivne prirode neoliberalnog projekta, korupcijski skandali, uska izvorna povezanost neoliberalizma s rekonstrucijom američkog imperijalizma, drugim državama mora biti jasna poruka. Dosadašnji razvoj Srbije proizvod je apologeta nesputanog (slobodnog) kapitalizma. Razaranje privrede, društva i investicija njihov je proizvod.

Privatizacioni talasi proizvodne državne imovine (kapitala) izgleda da se i dalje nastavljaju. Reintegracijom radničke klase u svet kapitala preko visoke nezaposlenosti s malom tolerancijom na delovanje sindikata, a zatim koncentracija bogatstva u uskom krugu birokratije i političke oligarhije, ogromno socijalno raslojavanje, uz demontažu države blagostanja – stvoreno je pravo okruženje za potrebne stvarne dubinske ekonomske reforme.

I dalje apologete neoliberalizma i stranog kapitala smatraju da država samo marginalno i indirektno može intervenisati u privredi uglavnom u redistribuciju dohodaka (subvencije, dotacije, oslobađanja poreza i sl.). Poznato je da se po kejnzijanskoj teoriji iz recesije može izaći i povećanjem zaposlenosti, smanjenjem poreza i povećanjem javnih izdvajanja, niskom kamatom. Raspodela dohotka i moći sada odlazi u korist kapitala, ali je to uglavnom spekulativni, često i fiktivni, a ne proizvodni kapital, pri čemu je kamata na finansijskim spekulacijama (i brzom obrtu kapitala) gotovo deset puta veća od profitne stope u proizvodnom sektoru.

Neoliberalizam predstavlja projekat rekompozicije i hegemonije finansijskog spekulativnog kapitala. Sporazum socijalnih partnera, uz posredovanje „neutralne države“, uglavnom je odraz potreba za socijalnim disciplinovanjem radničke klase i njenim totalnim pokoravanjem hirovima spekulativnog kapitala. Osnovni cilj neoliberalne hegemonije nije podsticanje rasta i redukcija inflacije. Cilj je podčiniti radničku klasu (kao da su najamnine previsoke), prigrabiti domaću akumulaciju i kontrolisati međunarodno zaduživanje. Imperativ je kontrola radnika (zaposlenih) u cilju osiguranja međunarodne konkurentnosti i urednog servisiranja spoljni dugova – da bi se ponovo ušlo u novi dug.

Koncentracija dohotka kroz raspodelu u malo ruku, uskom sloju bogatih spekulanata, vodi neproduktivnoj koncentraciji kapitala i moći i sve većem odvajanju rada od kapitala i njegov potpuno potčinjeni i nesigurni položaj.

Nesposobnost neoliberalnih reformi da osiguraju visok nivo investicija, stopu rasta i visoku zaposlenost postaje sve jasnija.

Cilj neoliberalnih reformi je, vidimo, podčiniti sindikate i radničku klasu, a domaća preduzeća, investicije i bankarski sektor međunarodnim imperativima.

Otvorena je opasna integracija tokova kapitala preko kontrolisanog finansijskog sektora (državne finansije, bankarski sektor, domaća štednja i spajanje domaćeg i dominantnog međunarodnog kapitala), što vodi u prezađuženost i poslovanje ukupne privrede samo za kamatu na inostrani kapital.

Država blagostanja (s razvijenom socijalnom funkcijom) pretvorila se u kriminalizovanu organizaciju s takvim institucijama, a u tesnoj sprezi sa finansijskim i bankarskim kapitalom. Država zastupa interese krupnog finansijskog kapitala (bankstera), i poslodavaca, a na štetu dela radničke klase, koja se razdvaja na nekoliko međusobno suprotstavljenih delova:

1)Deo zaposlenih u javnom (državnom) sektoru koji koristi ovu novu partijsku transformaciju države,

2)Deo u privatnom sektoru, koji ima sve slabije sindikate (ili ih uopšte nema) i koji je gubitnik, nesiguran i bez stvarnih (radničkih) prava,

3)Deo nezaposlenih radno sposobnih delova stanovništva, van uticaja na društvene tokove („zarobljeni u zoni sumraka“),

4)Penzioneri i socijalno izdržavano stanovništvo.

Državna administracija se pretvorila u partijsku mašineriju sa sopstvenim profitnim, finansijskim, informacionim interesima, usko povezana sa nosiocima finansijskog i bankarskog aparata.

Smanjenje nejednakosti u raspodeli nacionalnog dohotka, bogatstva i moći je bitan faktor aktiviranja domaćih faktora razvoja i štednje, uz porast optimizma i sigurnosti u društvu.

Represiju nad radničkim primanjima (zakidanja plata i penzija, da bi se stranim bankama otplatio dug) guši ekonomski rast i otežava otplatu javnog duga. Na sceni je provođenje politike pritiska na nadnice i uslove rada. Veliki dco stanovništva jc predmet fleksibilne eksploatacije. Sigurno jc samo jedno-velika  nesigurnost i neizvesnost. Jasne bolesti neoliberalnog kapitalizma su nesigurnost i gubitak radnih mesta, dok je distribucija nacionalnog dohotka sve neravnomernija.

Poznato je da i Komisija HU zagovara povećanje fleksibilnosti tržišta rada uz zamrzavanje plata, smanjenje penzija uz povećanje starosne granice za penzionisanje. Uvodi se regulacija radi lakšeg otpuštanja, ograničavanje naknada, a to znači slabljenje socijalnog modela društva i socijalne države. Umesto evropskog socijalno-tržišnog sistema prihvaćen je američki tržišni fundamentalizam.

Velikom deindstrijalizacijom nacionalne vlade su izgubile mogućnost vođenja nacionalne ekonomske politike i investicija, a time i sopstvenog koncepta ekonomskog rasta.

Srbiji je potrebno ozbiljan rad na izgradnji novih društvenih mehanizama. To je moguće samo uz skidanje sa „trona“ parazitskog sloja političkih partijskih (nesposobnih) kadrova o kome je bilo reči. Sveobuhvatne ekonomsko-socijalne reforme, ako se stvarno računa na njihov uspeh, treba početi od korenitih rezova u vezi sa njim. Dovoljno je uvesti jasna pravila igre i kontrolisati njihovo sprovodenje, na krajnje legalnim i legitimnim temeljima.

Ono što smatraju „reformama“ jeste u stvari povlačenje socijalne države ili države blagostanja, posebno promenama Zakona o radu, uz prebacivanje najvećeg tereta na radničku klasu. Predatorski neoliberalni kapitalizam u Srbiji i dalje se razvija. Čovek je mnogo manje zaštićen nego do sada. Tu treba tražiti i odgovor na naš zalitev za spajanje rada i kapitala u preduzećima u opštoj razvojnoj funkciji društva.

Na sceni je, dakle, turbokapitalizam kao „teror antiekonomije, u/, poništavanje radničkih prava“, obaranje potrošnje, „stabilizacija“ u dubokoj krizi i visokoj nezaposlenosti. To je potpuno antikejnzijanski model totalno slobodnog tržišta i permanentne krize.

Konačno, da navedemo i misao Dijega Fuzara „nalazimo se u obruču kraljevstva represije i tehnokratije turbokapitalizma. To je proces okupacije i ucena kapital-mafije“. Njihovi ciljevi su sledeći:

1)Pretvoriti Evropu u „treći svet“, a njeno stanovništvo svesti na nivo atomiziranog plebsa,

2)Stvoriti konkurentnost na sve jeftinijoj radnoj snazi koristeći novo roblje koje se deportuje iz Afrike,

3)Nametnuti profil migrant kao čoveka bez korena i prava,

4)Uništiti narod kao svesnu „etičku zajednicu i pretvoriti ga u masu sa nedefinisanim jezikom identitetomi istorijom“. (Pečat, br.554/2019).

Operativno ova dugoročna strategija se provodi preko osmišljene i dugo već vodene politike. „Guši se i uništava sve što ometa neograničeno širenje tržišta, slobodno kretanje ljudi kao robet merkantilizacija života i individualistička privatizacija društva“. Ovaj sistem i politika su neprijatelji suverenih država, granica, religije, ali i društvenog protesta protiv liberalnog totalitarizma.

SUKOB RADA I KAPITALA – DOMINACIJA FINANSIJSKOG SPEKULATIVNOG  KAPITALA

Na svetskoj sceni je u novoj krizi i pokušajima njenog prevladavanja istorijski sukob interesa rada i kapitala. Kapital je zadominirao uz istovremenu dominaciju finansijskog kapitala koji odlazi u spekulativne transakcije, umesto u realne investicije. Spekulacije i spekulativna ekonomija, profit na spekulacijama, berzanske spekulacije, zadominirali su svetskon scenom. Virtuelni kapital (finansijski bankarski derivati) određuje ukupna kretanja u privredama. Niko za sada ne postavlja pitanja berzi kao dominantno spekulativnih institucija kapitalizma. Ranije, da bi se ublažili klasni sukobi u kapitalizmu i zainteresovali radnici za korporacije u kojima rade, uveden je veliki broj slučajeva da se one daju radnicima na upravljanje (LSOP), ili se radnici uključuju u vlasničke odnose i upravljanje.

Opšte prihvaćena teza neoliberala. kojima je osnovni Stub neoliberalizma bio privatizacija, njihov zahtev je „privatizujte, privatizujte što pre, nije bitno kako to radite, bitno je da to učinite odmah i to radikalno“ doveo je do pravog, tektonskog poremećaja odnosa rada i kapitala.

Džefri Saks se kasnije odrekao svog stava o privatizaciji i „posuo se pepelom“ tvrdeći da nije trebalo tako provoditi privatizaciju, da je pre trebalo izgraditi sve institucije sistema. Isto tako Milton Fridman korifej i najuticajniji ideolog monetarizma, neoliberalizma i konzervatizma koji je zapljusnuo svet, a potpuno nekritički prihvaćen i kod nas, odrekao se svojih osnovnih stavova nakon što je izazvao teške posledice u privredama u kojima se primenjivao model globalizacije, tržišnog fundamentalizma i liberainog tržišta – doživeo je „otrežnjenje i osvešćenje“, da li će i nosioci svetskog finansijskog kapitala? Teško je to i gotovo iluzorno očekivati.

Treba posebno naglasiti da se kod nas radi o velikoj, istorijskoj prevari i pljački radničke klase – stvarnog vlasnika (i stvaraoca) kapitala, kojeg drugi sada rasprodaju. Nametnuta iluzija privatnog vlasništva, kroz privatizaciju kolektivnog, vodila je u socijalnu dramu i tektonsko pomeranje odnosa rada (zaposlenih) i kapitala.

Klasični liberalizam i kapital – odnos, raspao se upravo zbog toga što nije uspeo da razreši neka ključna pitanja funkcionisanja kapitalizma: automatizam tržišta, punu zaposlenost, uravnotežen razvoj i sve češće krize uzrokovane hiperprodukcijom kapitala (pod dominantnim uticajem profitnog motiva). Država u krizi pod uticajem kejnzijanizma (državnog intervencionizma) preuzima socijalnu i redistributivnu funkciju, „koriguje“ tržišni mehanizam, vrši alokaciju resursa za koje nije zainteresovan privatni kapital pod isključivim motivom profita. Nalet neoliberalizma pod „dirigentskom palicom“ konzervativnih vlada razvijenih zapadnih država (reganomika, tačerizam) proizvod je pada efikasnosti kapitala u matičnim državama, a to znači i interesa krupnog finansijskog kapitala i razvijenih zapadnih zemalja, ali i njihovih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka, BIS, STO). Novi kolonijalizam se ostvaruje preko prodora finansijskog kapitala u svetsku ekonomiju i kupovine vitalnih delova drugih privreda i njihovih bankarskih sistema, ali i kupovinom ili učenom vlada i stranaka na vlasti. Stvaranje „perifernih“ i zavisnih privreda je otvoren proces, koji se često manifestuje kao obično proširenje tržišta za plasman proizvoda i kapitala iz razvijenih, uz gušenje domaće proizvodnje. Radnici postaju običan „dodatak“ kapitalu bez vlasničkih prava, a time potpuno bez socijalne i sindikalne zaštite. Istorijski sukob interesa rada i kapitala oko raspodele i ciljeva poslovanja odvija se na štetu radničke klase – sa padom učešća najamnina i plata od 10- 15% u bruto domaćem proizvodu u poslednjih deset godina.

MMF se usmerio na stabilizaciju i privatizaciju, a ostavio je po strani pitanje siromaštva, nejednakosti i socijalnog kapitala (nezaposlenosti). Ekonomski rast zahleva mnogo više od stabilizacije, liberalizacije i privatizacije.

Rad gubi sve više značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Društvo se degenerišee u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanju neproduktivnog kapitala.

„Ekstremna koncentracija finansijske moći, deregulisana tržišta kapitala i apsolutna vladavina novca, jeste to što odlikuje ultraliberalizam. Cena toga je da mali broj privilegovanih ima sve, socijalno je neodrživa: mnogi neće imati skoro ništa. Da bi nekolicini biti otvoreni svi horizonti, ogromnoj većini će perspektive biti očaj i strepnja. (A. Radović: Sumrak liberalizma i kako izaći iz krize, NIN, 8. avgust 2008. str. 27. Isto, str. 27. Videti Ang i Eva Jargi: Bankari protiv čovečnosti, prevod, Beograd, 2012)

Ne treba biti veliki stručnjak da bi se zaključilo da su taj koncept i politika neodrživi. Oni su pogubni pre svega za zaposlene, koji su pod sve većim pritiskom – sve siromašniji – sve zaduženiji, ali na dugi rok i za finansijske moćnike koji maksimalnom eksploatacijom radne snage guše sopstveno tržište. ,,U toj perverznoj konfiguraciji – novac je taj koji kroji prava i dostojanstvo čoveka“.

Slom ekonomija je sledeća faza, dok je socijalni bunt narastao na oštar sukob radnika i finansijskog kapitala (bankstera). Radi se o dubokoj strukturi i institucionalnoj krizi samih osnova čisto profitnog kapitalizma danas.

Diktatura kapitala je zamenila nekadašnja „diktaturu proletarijata“- žrtve su opet iste: ogromna većina ljudi. Slom ekonomija je sleđeća faza, dok je socijalni bunt narastao na oštar sukob radnika i finansijskog kapitala (bankstera) Radi se o dubokoj strukturnoj i institucionalnoj krizi samih osnova čisto profitnog kapitalizma danas. Neograničena sloboda tržišta kapitala stvara velike mogućnosti eksploatacije zaposlenih (rada). Finansijski novi gospodari sveta se naravno plaše ljudskih prava, jer je očigledno da bi ekonomska i socijalna politika, koja ih dosledno posluje, ozbiljno ugrozila dominantni ultraliberalni poredak. Takva politika bi kroz pravedniju raspodelu bogatsva, obezbeđujući više posla, bolje zarade i šire socijalno pokriće i sigurnost, zadovoljila vitalne potrebe svih društvenih slojeva. Ta raspodela je naravno, u potpunoj suprotnosti sa liberalnom strategijom maksimalne „koncentracije kapitala i profita“. Koncentracija i međunarodno povezivanje kapitala, uz narastajuću tehnologiju, vode „istiskivanju“ do tada zaposlenih.

Nezaposlenost, koja dobija razmere prave pandemije nema karakter ciklične, već strukturne nezaposlenosti, tako da problem dobija gotovo dugoročan karakter, lo će zaoštriti do krajnjih granica i prihodnu stranu hudžeta (što se već događa). Nezaposlenost će se i dalje produbljivati, što postaje jedan od najtežih dugoročnih problema. Privreda nije efikasna i ne izlazi iz, krize, ako je nezaposlenost velika i ima tendenciju stalnog rasta

Nezaposlenost u državama EU i u SAD se naglo povećala. U mnogim državama stopa nezaposlenosti je u godinama nove krize gotovo udvostručena (vrlo su ilustrativni slučajevi Grčke, Irske, Italije, Portugala, Španije, Bugarske, Kipra, Mađarske, Poljske, Rumunije). Nezaposlenost radne snage postala je masovna pojava. U EU ona je dostigla 26 miliona (10.2%), a u evrozoni 19 miliona(12.8%).

PROMENA SISTEMA I MAKROEKONOMSKE POLITIKE

SISTEM DELUJE ANTIRAZVOJNO I PROTIV NACIONALNE PRIVREDE

l)USVOJENI MODEL RAZVOJA DELUJE NA OSIROMAŠENJE I PROPADANJE PRIVREDE

Da pogledamo sada osnovne stubove makrosistema i njihovo delovanje.

U duhu neoliberalnog prihvaćenog koncepta i otvorene (nezaštićene) ekonomije, strani robni kapital je zadominirao u privredi. Efekti spoljue trgovine i uvoza robnos kapitala, odlivaju se u inostranstvo (dohoci i čak korišćeni gotovinski krediti stanovništva). Robni (trgovački) kapital nije u funkciji razvoja i stimulacije domaće privrede, već upravo njenog gušenja i nestajanja. Postali smo samo prošireno strano tržište.

Drugo, predajom bankarskog sektora u ruke stranog kapitala (86-90%) bankarski sektor (i njegova monetarno – kreditna politika) nije u funkciji razvoja i fmansiranja privrede, već profita i finansiranja sektora stanovmštva (zbog vrlo visoke kamate). Efekti u profitu privrede se odlivaju u inostranstvo i ne jačaju akmuulaciju (štednju) nacionalne privrede. Tako je profit bankarskog sektora u 2022. iznosio oko 750 miliona evra, u 2023. oko E2 milijarde evra, a celokupne privrede oko 850 miliona (u tome gotovo 50% u sektoru trgovine).U2024.očekuje se profit banaka od 1,6 milijarde evra. Odlivi rezultata privrede su evidentni (posebno kamatnim sistemom i stranim banakrskim kapitalom),čimse ostvari profit odmah se konvertuje u devize i iznosi u inostranstvo. U periodu od 2012-2024 u bankarskom sektoru je ostvareno preko 6,0 milijardi evra profita u trgovini 7,2 milijarde.

Treće,  realna nacionalna privreda  je prooesomr neoliberalne privatizacije gotovo potpuno uništena, posebno veliki privredni sistemi kao nosioci razvoja. Kostur nacionalne privrede je razoren. Ostaci tog sistema se i dalje prodaju ili privatizuju. Stvoreni sistem nije podešen finansijskom stimulisanju nacionalne privrede, već njenom osiromašenju i propadanju. Kako pokrenuti i koji deo nacionalne privrede kada ne postoji ni koncepcija ni program razvoja. Uglavnom se radi o stihijskoj ekonomiji (od slučaja do slučaja), visoko opterećenoj kriminalom, korupcijom i pravim uništavanjem nacionalnog bogatstva. Ekonomija je kao razvalina, nepovezana, nestimulisana i u procesu propadanja.

Četvrto, centralna banka i monetarna politika nisu u funkciji razvoja, već stabilnosti cena i deviznog kursa. To je prihvaćeni neoliberalni model. Osnovni kanal emisije novca centralne banke je promena deviznih rezervi (devizni priliv stranim investicijama, kreditima i doznakama). Strani kapital i novac su osnova za našu emisiju novca, privreda je ostala po strani na sporednom koloseku i destimulisana. Koncept je pogrešan. Uz navedeno našoj centralnoj banci je zabranjeno da kreditira državu (što zapadne banke i FED rade obilato). Istovremeno, instalisan je sistem masovne sterilizacije depozita u bankama. Iz odnosa bankarskog sektora i države vidi se da država kod centralne banke drži oko 1065 milijardi depozita (dinarski 422 i devizni 633 milijardi), a koristi simboličnih 98 milijardi kredita. Dakle, neto država ima 967 milijardi neutrošenih sredstava. Istovremeno je država upućena na korišćenje kredita kod poslovnih banaka (sa visokom kamatom) od 782 milijarde dinara (uz depozite od 109 milijardi). Višak kredita je oko 673 milijarde dinara.

Dodajmo tome da je u ovakvom bankarskom sistemu stvorena ogromna masa dugoročno imobilisanog i blokiranog finansijskog (sterilnog) kapitala, od gotovo deset milijardi evra, po raznim osnovama (obavezne rezerve, rezervisanja, depozitni viškovi, repo operacije i sl.)

Konačno, ovakav privredno – finansijski sistem vodi u krizu i produbljuje je, on je odavno zreo za duboku reformu u funkciji jačanja privrede, razvoja i stvarne stabilizacije i efikasnosti. Parcijalni pokušaju i vođenje ad hok politike mogu voditi samo u produbljavanje krize i neefikasnom privrednom sistemu, ali i rastrošnom nekontrolisanom sistemu upotrebe sredstava.

2) KRIZNA ILI  RAZVOJNA POLUTKA

Sa ovakvim konceptom razvoja i pogrešnom makroekonomskoin politikom smo postali ne tigar, već patuljak koji prati druge i zaostaje za državama u regionu (osim  Makedonije i Albanije). Nema strategije, nema vizije razvoja, nema procene tokova kuda ide svet – da se brod koji se nasukao odvede u mirnije vode, da nam se akviviraju privredni motori (faktori razvoja) za brže pokretanje ekonomije i visok privredni rast (više na domaćim faktorima razvoja).

Ne može se ovako voditi ekonomija u vreme veoma turbulentnih kretanja u svetu. To je gubitnička i krizna politika, a ne razvojna. Mora se formirati platforma za to, a ne postoji ni ekonomska , ni finansijska, ni politička strategija razvoja.

Da li se jedna privreda može uspešno razvijati samo na dominantnom prilivu stranog kapitala? Kakva je struktura prilivenog kapitala u privredu i kako se koristi? Koji su efekti upotrebe stranog kapitala? Može li se efektima u porastu nacionalnog bogatstva osigurati dovoljna sredstva za otplatu dugova i nužni porast nacionalne akumulacije – da bi došlo u sledećoj fazi razvoja do dekumulacije duga, odnosno smanjenja zaduženosti privrede? Kako dolazi i kojim mehanizmom do prezaduženosti privrede i takvog tereta dugova da preti bankrot države? Mogu li država i privreda da uđu u fazu „zrelog dužnika“, uz otvaranje nužnog procesa i razduživanja ili dekumulacije spoljnog duga?

Sve su to pitanja koje se moraju postaviti kada se ulazi u veći obim korišćenja inostranog kapitala. Konačno, ni za jednu investiciju nije dat obračun efekata i efikasnosti, a još manje doprinos razvoju na dugovima.

Godišnji porast spoljnog duga rezultat je velikih dospelih otplata i novog korišćenja kapitala. U periodu 2012 – 2023. bruto proizvod nominalno je povećan (prirast  iz godine u godinu) ukupno 32 milijardi evra, a ukupne kamatne obaveze (rashodi) za 25,9 milijardi evra. Spoljni dug se u istom periodu (uz veće godišnje oscilacije kretanja) povećao sa 25,6 na 48,2, dakle za 22,6 milijardi evra.

Država umesto da se orijentisala da koristi domaći novac i državne podsticaje domaćoj privredi, orijentisala se na zaduživanje u inostranstvu kod zapadnih banaka i nosilaca kapitala, uz velike podsticaje u privlačenju stranog kapitala, bez bilo kakve kontrole zaduživanja, upotrebe i efekata upotrebe kapitala. To sve ne zaslužuje da se s tim može hvalitit i pokazivati javnosti kao veliki uspeh. Posledice su već vidljive. Videli smo da su strani kapital i investitori postali mehanizam i instrument za izvlačenje nacionalnog bogatstva i profita (dohotka) iz zemlje, ali i velike korupcije i pljačke ugrađene u takvo „investiranje“. Uz to, kako je masa stranih investicija u peirodu 2012 – 2024. veća od prirasta bruto proizvoda (koji je uz to naduvan tonama i fiksnim kursom dinara), tada je doprinos stranih investicija rastu nacionalne privrede izostao.

Jasno se vidi sva tragika promašenog modela privlačenja stranih investicija.

Koliki je dužnički teret koji pritiska i opterećuje nacionalnu privredu? Da pogledamo (oktobar, 2024): Spoljni dug 48,2 milijardi evra, unutrašnji 42,5 milijarde (država 11,5, privreda 17 milijardi i stanovništvo 14,3 milijardi, uz to država duguje za nevraćeni PDV 4,5 milijarde) i ostale obaveze 19 milijardi. To je vidimo dužnički teret od oko 106 milijardi evra.

Porast duga se gotovo potpuno izjednačio sa porastom bruto proizvoda. Odliv po obavezama (kamate i dividende) se izjednačio sa neto prilivom investicija. Šta je sa nacionalnom štednjom i domaćim investicijama? Da li je formirana nacionalna štednja (novčana akumulacija)? Kamatne obaveze se, vidimo, potpuno apsorbovale (i neutralisale) prirast bruto proizvoda u navedenom periodu. Prirast bruto proizvoda je čak manji od plaćene kamate.

Ulazimo u fazu niskih stopa rasta i sve većeg tereta spoljnih dugova i nepokrivene javne i investicione potrošnje iz domaćeg bruto proizvoda.

Dakle, optimizam vlasti se u javnosti širi i očekuje podrška javnosti, a sve je u senci velikih deficita i dospelih obaveza koji guše privredu i ograničavaju budući razvoj. Ovim neoliberalnim modelom privreda se uvlači u recesioni šok uz veliki teret obaveza iz spoljnih dugova. Otvoren je put u narastanje elemenata bankrotirane ekonomije.

Druga poluga razvoja je izvoz. Može li „druga poluga razvoja“ izvoz biti podsticaj ili pokretač razvoja?

Ako od 15 najvećih izvoznika iz zemlje njih 13 se odnosi na strane korporacije (i „investitore“), na koje se n 2022. godini odnosilo preko 55% izvoza, a već 2024. preko 80% (zbog porasta cena sirovina i metala – kao glavne iznozne robe). Da ih samo navedemo: ZIĐIN, HBIS, NIS, TIGAR-TAJERS, GRUNDFOS, FILIP MORIS, GORENJE, ROBERT BOS, HENKEL, JURA, LEONI i dr. Dominira izvoz sirovina. Svi efekti ove proizvodnje i izvoza se odlivaju u inostranstvo, efekta na domaću privredu i razvoj nema. Dakle, izvoz nije pokretačka snaga razvoja nacionalne privrede. Videli smo da to nije ni „druga poluga razvoja“, potpuni oslonac na strane direktne investicije (SDI). Šta je ostalo od „stimulatora“ razvoja? Domaća tekuća potrošnja (inflatorno obezvređena) i sve veći uvoz koji nadomešta domaću ponudu i proizvodnju, privreda postaje totalno zavisna od uvoza (robe, kapitala, konačno i rada).

Na ovom području ne postoji nikakva stimulativna izvozna (to je uvozna) politika. Monetarna, fiskalna i spoljnotrgovinska politika, nemaju razrađene stimulanse izvoznoj privredi. Uvoz je stimulisan monetarnom, fiskalnom i spoljnotrgovinskom politikom. Država ulazi u visok spoljnotrgovinski deficit, koji se iz godine u godinu povećava. Tako je u 2022. dostigao oko 12,4 milijarde evra, a u 2024. oko deset milijardi, što je do sada nezapamćeno visoko. U periodu 2012 – 2024. deficit spoljne trgovine je dostigao 77 milijardi evra, dok je prirast bruto proizvoda u istom periodu 38 milijardi, a strane direktne investicije 36 milijardi. Radi se o izrazito neefikasnoj privredi, ali i upotrebi robnog uvoza i stranih investicija.

Izabrani i do sada provođeni model privrendog razvoja i stabilizacije potpuno je pogrešan, uništava privredu i stvara ogromnu nezaposlenost, uz ogroman rast neproizvodne partijske birokratije. Model je doveo do uništavanja preduzeća, odnosno pljačkaške privatizacije (pljačkanje, otimanje i rasprodaju resursa), siromašenja stanovništa, visoke nezaposlenosti, ogromne inostrane zaduženosti i deficita na sve strane. Građani i društvo sada traže nešto potpuno novo. Naš model je potpuni zaokret ka privredi (preduzeću) i stavljanje svih mera i instrumenata makroekonomske i razvojne politike u niegovu razvojnu. funkciju.

Obzirom na slabe privredne „rezultate“ koji su ostvareni i posledice su razaranje institucija sistema, stihije i neplanskom razvoju, deformacijama i razvoju, slabim privrednim rezultatima i ogromnoj pljački nacionalnog bogatstva, socijalnom raslojavanju društva i porastu siromaštva masa – očito je da  navedeni model i koncept razvoja vode daljem razaranju nacionalne privrede i društva.

Mučna je i tužna scena pokornosti i mirenja sa sudbinom najvećeg dela nacije – nacije u propadanju i nestajanju. Pogoršavaju se ekonomske, finansijske i socijalne perspektive u prezaduženoj, rasprodatoj i kolonizovanoj zemlji. Uostalom mi nemamo nacionalnu jedinstvenu državu, već feudalizovanu, kao feudi pojedinih partija na vlasti. Nema tu nacionalne državne politike i nacionalnih interesa.    

Ekonomija je dovedena pred finansijski slom. Mora se preusmeriti sa krizno – deflatornog na ofanzivno – razvojni koncept. Potreban je potpuni razvojni zaokret i filozofija razvoja. Uz potpunu promenu osnovnih ciljeva  fiskalne i monetarne politike sa stabilizacionih na razvojne, dugoročiju kamatnu  i kursnu politiku, politiku izvoza i uvoza, potpunu kontrolu svih monetarnih,  fiskalnih i platno – bilansnih odnosa i tokova (a time i sasecanju koren nabujale sistemske korupcije i kriminala), čime se bitno menjaju društveni i privredni tokovi i odnosi. Menjaju se iz osnova svi funkcionalni odnosi i pokreće ekonomski rast. Vraćaju se funkcije svih (sada razorenih) institucija sistema. Vraća se poslovni moral, etičnost i odgovornost svih subjekata sistema.

Idemo na temeljne promene naših društvenih odnosa. To je strategija ozdravljenja privrede i društva.

Program koji nudimo naciji je potpuni rashod sa dosadašnjim pogubnim  neoliberalnim modelom razvoja i upravljanja privredom.

Sve više stopa inflacije u nekoliko poslednjih godina u odnosu na prethodne dovodi i do sve višeg deflatora. Inflacija i rast cena dominiraju u kretanju i visini bruto domaćeg proizvoda. Taj uticaj se kreće i do 50% formiranog nominalnog (inflatornog) bruto proizvoda. Ako, konačno, eliminišemo iz nominalnog bruto proizvoda uticaj inflacije i precenjenost novca dinara stvaramo povećani bruto proizvod.

 „Očišćeni“ bruto proizvod učestvuje u nominalnom proizvodu oko 59%. Uticaj rasta cena i precenjenog kursa dinara kreće se oko 40% formiranog nominalnog bruto proizvoda.