Povod za pisanje knjige polemika „Besmislena YU-ratovanja 1991-1995″, autor Ilija Radaković, general-pukovnik, diplomata i narodni heroj iz Drugog svetskog rata, nosilac Partizanske spomenice 1941. odlikovan sa 17 jugoslovenskih i niza stranih ordena i medalja, našao je u publicističkom pokušaju poslednjeg načelnika Generalštaba JNA, Veljka Kadijevića, u kome je on, pod naslovom  „Moje viđenje raspada“, nastojao da objasni uzroke rata i raspada Jugoslavije. Radaković u ovoj svojoj knjizi-odgovoru donosi manje poznate ili potpuno nepoznate činjenice o uzrocima i posledicama ratnih razaranja 1991-1995. Mada ni Kadijević ni Radaković više nisu živi, tek danas, u državno-političkim relacijama naroda nekadašnje SFRJ, ova knjiga rasprava o njenom kraju dobija na važnosti. Iz tog razloga, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi njene najvažnije delove…

Ilija T. Radaković

Stvaranje Hrvatske vojske počelo je u maju 1990. godine, nakon razoružanja Teritorijalne odbrane SR Hrvatske, u početku u okviru SUP-a (MUP-a), u vreme kada se u Hrvatskoj javilo uverenje da se JNA stavila u službu jedne (srpske) strane, da JNA ne predstavlja siguran tampon između hrvatskih snaga i pobunjenih Srba, i nakon „čišćenja“ od srpskih milicionera. Od 1989. do 1991. godine, 19 odsto ratne milicije bili su Srbi, a u mirnodopsko vreme više od toga. U gospićkoj administraciji 65 odsto, sisačkoj 33 odsto, riječkoj 26 odsto, zagrebačkoj i šibeničkoj 24 odsto, osiječkoj 23 odsto i zadarskoj 22 odsto. Ispod 20 odsto u Bjelovaru, Karlovcu, Puli i Slavonskom Brodu.

Šta se dogodilo sa ovim brojem srpskih vojnika-policajaca, od kojih su mnogi zauzimali komandne i druge položaje u SUP-u, zahteva posebnu analizu. Većina je postepeno nestala iz hrvatskog MUP-a – ili otpuštena iz službe, prebačena u Miliciju Krajine, MUP Srbije ili penzionisana.

Jezgro ZNG čini 1.700 policajaca (400 u Zagrebu, 300 u Lici i Kordunu, 300 u istočnoj Slavoniji i 300 za antiterorističke jedinice). Prvo su stvorene četiri brigade Hrvatske narodne garde (ZNG), dve u Zagrebu, po jedna u Osijeku i Splitu. Smotra je izvršena 28. maja 1991. godine, što se smatra danom formiranja HOS-a, koji se uzima i kao Dan državnosti Republike Hrvatske. Na čelu komande ZNG su generali Martin Špegelj (bivši komandant 5. vojne oblasti i komandant RŠTO) i Imre Agotić. Takođe su nezakonito formirane paravojne snage, koje su „zvanično“ postojale do jeseni 1991. godine.

Već  21. septembra 1991. Franjo Tuđman je smenio Špegelja i formirao Glavni štab Hrvatske vojske sa generalom Antonom Tusom (bivšim komandantom RV i PVO) na čelu. Hrvatska vojska je tada organizovana u šest operativnih zona: Zagreb, Bjelovar, Osijek, Karlovac, Rijeka i Split i dva pomorska sektora – Zadar i Dubrovnik. Procenjuje se da je do septembra 1991. HV narasla na 24 brigade i druge jedinice, a u pripremi je bilo formiranje još nekoliko brigada. Sa ovim snagama i jedinicama unutrašnjih poslova, procenjuje se da je (do kraja 1991.) JNA zaustavljena na frontu od preko hiljadu kilometara – od Dunava do Dubrovnika. Postojala je i informacija da je prvo primirje (2. januara 1992.) Hrvatska vojska dočekala sa preko 200.000 ljudi i 40.000 iz snaga MUP-a. Ako bismo pokušali da podelimo srpsko-hrvatski, odnosno hrvatsko-srpski rat na teritoriji Hrvatske na operacije ili periode, mogući su različiti pristupi i kriterijumi.

Prvi period, koji je trajao od 1990. do leta 1991. godine, obeležen je ustankom Srba i barikadama, međusobnim akcijama oko barikada i uspostavljanjem policijske vlasti obe strane u i oko pobunjeničkog područja. To je bio period formiranja Hrvatske vojske i Krajiške milicije. Drugi period (kada je JNA u zapadnom delu zemlje već bila poljuljana, kada se povukla iz Slovenije) počinje u septembru 1991. godine, kada JNA i pobunjeni Srbi preduzimaju operacije u Hrvatskoj, a hrvatska strana blokira kasarne i zauzima skladišta. Prvo razoružavanje se vrši u Slavonskoj Požegi, Slavonskom Brodu, Đakovu, Vinkovcima, Našicama i Delnicama. JNA je napala istočnu Slavoniju, Vukovar, Baranju, Osijek, delovala je na Baniji, napala Gospić, a napadi su se nastavili ka Šibeniku, Zadru i Dubrovniku. U ovoj fazi, hrvatska strana je pokušala da spreči razvoj pet vojnih okruga, Mornarice i 5. korpusa RV PVO. Od septembra do decembra 1991. godine, srpska strana je zauzela Baranju i Podunavlje i izbila na liniju Osijek-Županja, Petrinja-Plaški-Gospić-Maslenički most, sve do Karlovca, Gospića, Zadra, Šibenika, Sinja i Dubrovnika. Hrvatska strana je porazila Varaždinski korpus i neutralisala Zagrebački i Riječki korpus i manje delove RM i RV i PVO, vratila deo naoružanja TO i dobila relativno veliki broj tenkova i artiljerije, pre svega od Varaždinskog korpusa. Prodor ka Zagrebu je sprečen, a odbrana na reci Kupi je ojačana. U ovoj fazi, obe strane su pretrpele dosta gubitaka, posebno jedinice Novosadskog korpusa i Gardijske divizije.

Krajem 1991. godine, srpska strana je učvrstila svoje položaje u delu Zapadne Slavonije, dok je hrvatska strana povratila gornji deo Zapadne Slavonije i obezbedila podravsku vezu sa Istočnom Slavonijom. Čini se da je sarajevski prekid vatre (2. januara 1992.) prekinuo kampanju „čišćenja Zapadne Slavonije“ do Save. Spolja gledano i na osnovu oskudnih informacija, JNA je, zbog nemogućnosti mobilizacije novih regruta i pretrpljenih poraza, pristala na rešenje da se drži postignutog i prihvati dolazak međunarodnih mirovnih snaga, što je odgovaralo i hrvatskoj strani.

U novinama se pominju mnoga meni poznata imena pripadnika JNA. Na jednoj strani su generali Života Avramović, Andrija Rašeta, Zvonko Jurjević, Nikola Kandić, Dobrašin Praščević, Mladen Bratić, Andrija Biorčević, Života Panić, Nikola Uzelac, Ratko Mladić, Milan Vuković, Pavle Strugar i Špiro Niković. Na drugoj strani su generali i pukovnici Martin Špegelj, Anton Tus, Sveto Letica, Janko Bobetko, oba Stipetića, Imre Agotić, Feldi, Domazet, Pecotić, Tonković i Gorinšek. (Sve sam poznavao osim Vukovića i Mladića.) Nikada nisam mislio, a sad mi nije sasvim jasno, da su se međusobno borili, jer većina njih nije bila izrazito nacionalistički orijentisana, iako je među pomenutim bilo pojedinaca sa obe strane koji nisu ranije raščistili nacionalno pitanje. Rat kod Vukovara i Dubrovnika je izgubljen vojno i politički. Ponašali su se arogantno. Da li se Vukovar borio mesec dana zbog prestiža? Zašto se odustalo od planova za Zagreb, Ploče i Split? Da li se to dogodilo zbog poraza kod Vukovara i zaustavljanja na Neretvi ili iz drugih razloga? Na to pitanje mogu da odgovore oni koji su se tamo borili po planovima „Sablja“, „Nož“ i „Paunov skok“, s jedne strane, i oni sa drugim planovima, s druge strane. Nakon potpisivanja primirja, rat je prenet u Bosnu i Hercegovinu, jer se dva rata (pored prethodnog u Sloveniji) ne mogu voditi istovremeno.

Sledeća područja u Hrvatskoj su stavljena pod zaštitu UN 1991-1992: Istočna Slavonija (Beli Manastir, istočno od Osijeka, Vukovar, Vinkovci – krajnji istok), koju čine 49% Hrvata, 30,4% Srba i 20,5% ostalih (Hrvati i ostali su u veãini). To je površina od 2.153 m². Zapadna Slavonija (Grubišno Polje, Daruvar, Pakrac, Nova Gradiška – zapadni deo, Novska – istočni deo), koju čine 43,3% Hrvata, 35,4% Srba i 21,3% ostalih (Srbi su veãina u Pakracu). To je površina od 2.112 m².

Krajina (Kostajnica, Petrinja, Dvor na Uni, Glina, Vrgin Most, Vojnić, Slunj, TitovaKorenica, Donji Lapac, Gračac, Obrovac, Benkovac i Knin), koju čini 66,7% Srba, 28% Hrvata i 5,3% ostalih. Srbi su u većini u Dvoru na Uni (85%), Glini (60%), Vrgin Mostu (70%), Vojniću (91%), Korenici (76%), Donjem Lapcu (97,5%), Gračacu (82%), Obrovcu (66%), Benkovcu (57%). Ukupno, u sve tri zone UNPA, Srbi čine 48,2%, Hrvati 38,2%, a 13,6% su ostali. Što se tiče površine, to je 12.554 m2. Vojska srpske Krajine formirana je od JNA, krajiške milicije i paravojnih snaga. JNA se povukla u Bosnu. Relativno primirje u Hrvatskoj trajalo je do leta 1992. godine, kada su počele delimične ofanzive i operacije za povratak južne Dalmacije (dubrovačke regije) i pomoć hrvatskim snagama u Hercegovini i Posavini. Ova operacija je završena povlačenjem snaga sa reke Neretve, deblokadom Dubrovnika i sporazumom o fregati „Osvetnik“ (24. septembra 1992), koji su potpisali general Pavle Strugar, komandant 2. armije, koju su činili Podgorički, Užički i Hercegovački korpus, i general Korpusa narodne garde Janko Bobetko, komandant takozvanog južnog fronta. Hrvatska štampa je ove operacije zabeležila kao „Čagalj“ (bitke za Neretvu, Mostar i Stolac) i „Tigar“ (bitke za deblokadu Dubrovnika). U toj situaciji, bilo je očigledno da su višemesečne borbe u Slavoniji i istočnoj Hercegovini i Vens-Ovenov plan (3. januar 1992.) hrvatska strana iskoristila za dobijanje na vremenu i predahu. U januaru 1993. godine počela je operacija ponovnog zauzimanja Masleničkog mosta i aerodroma u Zadaru, sa znatnim gubicima na obe strane. Ova operacija je bila od strateškog značaja za hrvatsku stranu jer je povezivala severnu Hrvatsku sa Dalmacijom. Operacija „Medak“ ili „Medački džep“ (septembar 1993), iako manjeg obima, značila je deblokadu i potpuno uništenje nekoliko srpskih sela i bila je to druga tragedija Srba iz gospićkog kraja. Za hrvatsku stranu, ove tri operacije značile su stvaranje povoljnih uslova za buduće akcije, a akcija Medak bila je deo takozvane „strategije spaljene zemlje“. Ove i naredne vojne akcije Hrvatske vojske, međunarodni faktori (UNPROFOR) nisu mogli ili nisu hteli da spreče. Područje Krajine su u toj fazi branili 7. i 15. Korpus. „Maestral 1994″ i „Leto 94″ su bitke za Livanjsko polje, Grahovo, Glamoč i Dinaru. Operacija je od strateškog značaja, jer su Krajina i Knin ostavljeni na cedilu, odbrana Krajine je ugrožena i stvoreni su preduslovi za „Oluju“. Gde su „Dinarski korpus“ i Karadžićeve snage u tom području? Više su bežali nego što su se borili.

Operacija „Bljesak“, snimljena TV kamerama, počela je 1. maja 1995. godine čišćenjem Zapadne Slavonije, a vrlo brzo je završena egzodusom i proterivanjem Srba preko reke Save u Bosnu i Hercegovinu, deblokadom dela autoputa Zagreb-Beograd i porazom 18. srpskog korpusa. U ovoj operaciji, po prvi put, predao se veliki broj vojnika (oko 1.000) 18. srpskog korpusa. Operacija „Oluja“ (4. avgust 1995) je sveobuhvatna operacija od strateškog značaja, sa glavninom hrvatske vojske i policije, koordinisana sa prethodnim operacijama „Maestral“ i dejstvima 5. korpusa Armije Bosne i Hercegovine. Trajala je 84 sata i izvođena je iz 30 pravaca. Prema informacijama štampe, plan „Oluje“ sastojao se od četiri dela. „Oluja 1″ je napad na Baniju, koju brani 39. korpus Vojske RSK, i veza sa 5. muslimanskim korpusom. Ovaj deo „Oluje“ završen je povlačenjem glavnine 39. korpusa. Na hrvatskoj strani operaciju izvode snage Zagrebačkog vojnog okruga. „Oluja 2″ je napad na Kordun, koji su izvele snage Karlovačkog vojnog okruga. Kordun brani 21. srpski korpus, koji je opkoljen i, nakon pregovora, čija se većina predaje, predvođen generalom Bunčićem. „Oluja 3″ je napad na Liku, koju je branio 15. lički korpus. Napadom rukovodi Gospićki vojni okrug. Operacija je završena čišćenjem Like, spajanjem hrvatskih snaga sa 5. korpusom Bosanske armije i povlačenjem 15. korpusa preko Lapca i Srba u Bosansku Krajinu.

„Oluja 4″ je napad na severnu Dalmaciju i Knin, koji je branio 7. (Kninski) korpus. Tamo se nalazi i sedište Generalštaba Vojske Republike Hrvatske. Operaciju sa hrvatske strane izvodi Splitska vojna oblast. Posle 47 meseci, Srpska Krajina, njena vojska i vojska Fikreta Abdića su nestale. „Oluja“ je bila genocid nad srpskim narodom. Događaji su pokazali da Jugoslovenska vojska i Vojska Republike srpske nisu pružile obećanu pomoć vojsci Kninske Krajine.

Posle „Oluje“ sprovedena je operacija „Una“ – borbe u Bosanskoj krajini (Drvar, Petrovac i Prijedor). Još uvek nije razjašnjeno, iako se o tome raspravljalo u štampi i na srpskoj i na hrvatskoj strani, zašto su hrvatske snage prešle Unu, ili – zašto Srbi nisu upornije i uspešnije branili to područje…„Oluja“ se završila operacijom „Una“ i odatle (Drvar, Glamoč, Livno) je krenuo hrvatski kralj Tomislav. I nije slučajno što je put Zagreb-Dubrovnik planiran tamo. Tuđman želi da se tamo vrati.

Posle „Oluje“ se hvali da je uspeo da otcepi hrvatsku državu. To je učinio kada su Milošević i JNA izbacili Hrvatsku iz Jugoslavije. Kome on pripisuje „zasluge za hrvatsku nezavisnost“? On je „oslobodilac“ zemlje koja je manje slobodna nego što je bila. On je „sprovođač“ etničkog čišćenja. Da, više Srba je proterano tokom njegove vladavine nego pod NDH. Neki ovo vide kao uspeh, drugi kao osudu. Potonji su u pravu.

Svaka od pomenutih operacija ima svoje karakteristike. Do „Bljeska“ i „Oluje“, sve sam mogao da pratim samo na osnovu novinskih informacija i pretpostavki, tako da mogu da izvodim samo opšte zaključke bez konkretnije analize, što nije svrha mojih beleški. Iz pisma prijatelja iz Korenice – april 1991: „Počelo je 10. januara 1991. godine, kada je grupa naoružanih ljudi, među kojima je bilo mnogo stranaca spolja, upala u zgradu Nacionalnog parka na Plitvicama i oružjem prisilila direktora Nikolu Lapova, koji je i član Predsedništva Hrvatske narodne armije, da podnese ostavku. Lapov je 16. januara 1991. godine osvojio preko 85% glasova. U martu 1991. godine ispred Doma 6. divizije održan je „miting istine“, na kojem se zahtevalo da se Nacionalni park pripoji SAO Krajini. 26. marta 1991. godine, izmenjena Skupština opštine Titova Korenica donela je odluku o pripojenju SAO Krajini. Zagreb je poništio tu odluku, a 28. marta stigao je MUP Hrvatske. U sukobu su poginule dve osobe, a oko 20 je ranjeno. 1. aprila stigli su tenkovi JNA iz Slunja i sprečili sukob. MUP je osnovao sopstvenu policijsku stanicu. 13. aprila, neviđen… pljačka, kakvu Plitvice nikada nisu doživele. Da li JNA štiti Plitvice? Nakon ovih sukoba, predstavnik JNA izjavljuje: „Mi smo ovde u ulozi mirovnjaka, a ne da se bavimo šumskim kradljivcima i krivolovcima.“ Na kraju pisma, prijatelj sumira: „Razočaran sam.“ Dana 1. aprila 1991. godine, na sednici Odbora Skupštine grada Beograda za narodnu odbranu i društvenu samozaštitu, usvojeni su, između ostalog, sledeći stavovi: „Beograđani smatraju da je ovo poslednje upozorenje svim organima u federaciji i republikama da preduzmu mere kako bi se izbeglo bratoubilaštvo i građanski rat. Mirno rešenje može se postići svenarodnim referendumom u Jugoslaviji, na kojem će se svi narodi ravnopravno i dobrovoljno izjasniti u kakvoj državi žele da žive. Rezultati referenduma treba da čine osnovu za izradu dokumenta o uređenju Jugoslavije“.

Tada se od nadležnih organa očekivalo da povuku sve policijske snage koje su stigle u to područje sa Plitvičkih jezera i Titove Korenice. Poziv se upućuje poslovnim organizacijama, društvenim ustanovama i drugim beogradskim institucijama da organizovano unaprede saradnju i pomoć srpskom narodu u Krajini. Organi Skupštine grada će koordinirati sa republičkim organima, preduzeti neophodne mere kako bi se obezbedilo potpuno informisanje o događajima u Krajini i pružila saradnja i pomoć srpskom narodu iz krajinskog regiona. Tome će doprineti i poseta delegacije Beograda ovim regionima. Delegacija Beograda nije došla na Plitvice. Aktivni oficir – rodom iz Ličana (iz 5. armijske oblasti) izjavio je sredinom 1991. godine: „Izvesni Kapetan Dragan je na Udbini sa oružjem. Niko ga ne dira. General Avramović, koji je došao iz Skoplja, otišao je i okružio se policijskim bataljonom na poligonu u Slunju. General Praščević, načelnik štaba, je glavni planer i u tu svrhu je došao iz Novosadskog korpusa i njegova akcija, uz odobrenje B. Jovića, je u Pakracu. General Rašeta je pripremao Srbe i davao im oružje. Poznajem Mladića, Torbicu i Perišića – oni su nacionalisti. Cokić je takođe nacionalista, koga je zamenio Trifunović, koji nije nacionalista.“

„Marš mira“ na Plitvice (2. maj 1991) organizovao je SDS iz Knina. Od Korenice do Prijeboja ljudi su išli automobilima, a odatle peške do Jezerca, gde je bio štand. Prvi govori zubar dr M. Babić, koji zahteva da „Nacionalni park ostane deo države Krajine i da se posada hrvatskog MUP-a povuče“. Kritikuje JNA „zbog inertnosti i sporosti i zahteva da protera hrvatsku vojsku preko Koranskog mosta“. Drugi govori još jedan zubar, dr B. Božanić, predsednik opštinske skupštine, i zahteva da se „dragulj Krajine pripoji srpskoj zemlji“. Treći je prof. P. Štikovac (iz Srbije), koji poziva JNA „da okrene cevi topova protiv neprijatelja Jugoslavije“. Četvrti je penzionisani potpukovnik Jovo Korenica (možda je to Korica), koji govori o „neophodnosti sloge“. Peti je govorio dr V. Šešelj, koji je došao iz Beograda i izjavio „da će Skupština Srbije morati da prihvati odluku srpskog naroda da se Krajina pripoji Srbiji… Vi ste na najisturenijem frontu odbrane Srbije. Uveravam vas da nikada nećete biti sami, ne trebaju vam druge stranke osim SDS-a… Obećavam vam da nećete biti ni izdani ni prodati. Nemamo ništa protiv toga da ustaški vođa F. Tuđman formira novu Hrvatsku, ali samo zapadno od linije Karlovac-Ogulin-Virovitica“. Dakle, od pet govornika, samo je jedan bio iz Like. Posle nekoliko kilometara hoda, deo ljudi je došao do Spomen-doma VI divizije, gde je naišao na kordon transportera JNA. Tu su dr M. Babić, dr V. Šešelj, dr B. Božanić i Lj. Šolaja.

U aprilu i maju 1991. godine, Kninska krajina i Zapadna Slavonija su se ponovo i paralelno rasplamsale. U Kninskoj krajini su se dogodile eksplozije u hrvatskim kafićima, miting na kojem je Milan Martić obećao da će oružje stići iz Srbije, Hrvati demoliraju srpske kafiće, sukobi u Plaškom, minira pruge, protest za formiranje hrvatske policijske stanice u Kijevu. Martić je najavio intervenciju JNA u Kijevu, Obrovcu i Bukovici. U Slavoniji je došlo do tuče u Borovom Selu, razoružavanja patrole MUP-a zbog hapšenja G. Hadžića, vojnih transportera u Vinkovcima, u Lipiku, eksplozije i pucnjave između Dalja i Borovog Sela. Tražena je intervencija JNA u Vukovaru, a Međupartijsko veće Hrvatske narodne odbrane tražilo je osnivanje dobrovoljačkih odreda. Na drugoj strani je postojalo „srpsko jedinstvo zaštite“, razgovori za smirivanje situacije, Boljkovac i Degoricija su bili u Vukovaru. „Sukobi su u toku oko Dalja i drugde“, piše Ličanin iz Zagreba.

Sve što se dešavalo 1990. godine, kada je počeo oružani ustanak, i u proleće 1991. godine, značilo je da se ništa dobro nije moglo očekivati i da nijedna strana nije ispunila dogovor. Neki greše jer dižu ustanak, a drugi jer žele da reše pitanje Srba u Hrvatskoj na surov i policijski način, i obe strane su izabrale silu. Ono što se dogodilo u Kninu 1990. i ono što se dogodilo u Borovom Selu 1991. jasno je pokazalo da smo na ivici ponora koji se ne može izbeći. Borovo Selo je verovatno izabrano zato što je blizu Srbije. Umesto dijaloga, na delu je nasilje, namerni haos i politika vanrednog stanja. Sastanak republikanskih lidera u Splitu 1991. godine još jasnije pokazuje ciljeve. Tamo je S. Milošević dao izjavu: „Gospodin Babić je predsednik naroda i građana koji tamo žive i on, siguran sam, izražava njihove interese i njihovu volju.“ Slobodan Milošević nije odstupio od svoje politike priznanja SAO Krajine i Babića. U septembru 1991. sin ratnog druga piše: „Krajiška milicija i drugi (ima i vojski i grupa sa strane) zauzimaju Ljubovo i Lički Osik. Čujemo da se ljudi kreću iz Gračaca ka Gospiću. Izgleda da se sve kreće iz Raduča. Otočac je takođe napadnut topovima. Priča se da su u Gospiću Hrvati formirali dobrovoljačke čete (Brkljačić, Šimić, Tomljenović i jedan sveštenik). Perušić je gađan minobacačima. Artiljerija je gađala Gospić 30-31. avgusta, a nakon toga je usledio napad na JNA (iznutra) u Gospiću. Napad na Gospić je došao iz pravca Metka. General Kostevski (ili Krstevski) je zarobljen, avioni su tukli Gospić. Priča se da je tamo izgubio glavu i jedan četnički vođa iz Beograda – Giška. Gospićku kasarnu su Hrvati zauzeli sredinom septembra, a napad iz Bilaja je odbijen.“

Prijatelj iz Korenice u januaru 1992. kaže: „Sve na Plitvicama je bilo srušeno i opljačkano, a najbolje očuvan hotel je bio onaj u kome je bio hrvatski MUP, gde je većina policajaca bila iz Istre, a među njima i nekoliko Srba. Nas iz Korenice su naoružavali TO, JNA, SDS i SK PJ. Većinu oružja smo dobili iz Željave (garnizon nedaleko od Bihaća). Bilo je dosta oružja, neki su imali čak i po tri komada. Na Poljanku i dalje prema Saborskom je išlo ovako – mitraljesci su se trgnuli i pucali iznad sela, dva aviona su preletela iznad glave, stiglo je nekoliko tenkova sa poligona Slunj i krenuli smo dalje. Tu su bili kapetan Pavlović i major Fića (tako ih zovu). Ispaljeno je preko 900 metaka. Kasnije su stigle divizija iz Gnjilana i brigada iz Zrenjanina, a mi iz TO Korenica. Na Poljanku (13.11.1991) je ubijeno 15-17 civila – Hrvata. Ostali… pobegao, kako čujemo, u Crikvenicu. Jedna brigada iz Bosne je išla iz Ličkog Petrovog Sela prema Vagancu, Drežniku i Slunju i stigla je do Veljuna. Posle ova dva čišćenja, išli smo u smenama prema Dabru, Zalužnici i Ramljanima. Šešelj, Božanić, Šolaja i još neki su sve uključili. Plašimo se vlasti iz Knina. Priča se o srpskoj državi preko Bosne do Beograda.“ Prijatelj iz Udbine, u aprilu 1992. godine, priča o Lici u Beogradu: „Ekonomska i moralna katastrofa – tišina, 25 Srba (koji su bili protiv Knina) je ubijeno nakon dolaska UNPROFOR-a, oko 300 ranjenih i oko 100 mrtvih iz Korenice i Udbine. Opština Korenica je proširena i dobila je Saborski, Drežnik, Vrhovine i Lički Osik. Podlapača je jedina svetla tačka – nije spaljena. Opština se smanjila za oko 1.400 ljudi. Plašimo se policije i četnika. Hrvati nikada nisu prvi pucali. Pale se šume na obodu Plitvičkih jezera i odvozi se materijal. Ljuti smo na Kninjane. Hadžić nema uticaja, a Martić je hrabar. Situacija u Drvaru je strašna, odatle su došli i borili se u Lici. Izbor Mesića (čujem da je poreklom iz Like) je neshvatljiv potez, jer je Jugoslavija već počela da se raspada. Izgleda da je Mesić želeo da izbegne ozbiljne sukobe i da odbrani Hrvatsku od onoga što joj se dogodilo. Srbi su pristali da ga izaberu jer su ga procenili kao nemoćnog i rekli neka se raspadne pod njim, i zato su pristali da dođe posle B. Jovića.“

(Nastavak u sledećem broju)