Autorka knjige „One Nation Under Blackmail“ („Jedna nacija pod ucenom“), Vitni Veb otkriva duboki podzemni svet u kome se prepliću obaveštajne službe, organizovani kriminal i uticajni pojedinci iz državnih institucija, bankarskog sistema, najuticajnijih medija i advokatskih kancelarija, pa i iz najbogatijih američkih porodica. Na više od hiljadu stranica, autorka dokazuje da slučaj Džefrija Epštajna, uhapšenog i usmrćenog kreatora pedofilskog sistema, nije izolovan incident, nego primer koji otkriva načine na koje obaveštajne službe već 90 godina prikupljaju kompromitujuće informacije, kojima ucenjuju uticajne pojedince i grupe. Vud opisuje konkretne obaveštajne operacije, u koje su uključeni mafijaški klanovi, tajna društva, finansijske institucije i vlade. Ona nudi dokaze postojanja sistema u kome su „novac i moć jači od pravde i zakona“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove knjige „One Nation Under Blackmail“.

Vitni Veb

Hapšenje Džefrija Epštajna u julu 2019. godine i njegova smrt u zatvoru, mesec dana kasnije, privukli su američku i međunarodnu pažnju na zločinački krug u kome su se nalazili pripadnici svetske elite, koji su seksualno zlostavljali i iskorišćavali žene, među kojima je bilo mnogo maloletnica. Iako je Epštajnova smrt zvanično proglašena samoubistvom, većina Amerikanaca smatra da je u pitanju klasično ubistvo čiji cilj je bio da se zaštite moćni pojedinci, koji su učestvovali u njegovim prikrivenim i nezakonitim aktivnostima.

Dok Epštajnova saradnica Gislejl Maksvel sada služi kaznu od 20 godina robije, svi ostali saučesnici u tim zločinima uživaju zaštitu od sudskog progona. Sudski spisi iz nedavnog procesa protiv Maksvelove, koji su objavljeni, redigovani su na svim bitnim mestima. Uklonjene su informacije koje bi mogle da otkriju identitet Epštajnovih klijenata, što je stvorilo utisak da javnost nikada neće saznati ko su bili saučesnici u zločinačkim radnjama, ko je zarađivao trgovinom ljudima i koga su Epštajn i Maksvel ucenjivali.

Postoje iskazi svedoka koji tvrde da je Epštajn bio povezan sa CIA i izraelskom obaveštajnom službom MOSAD. Međutim, glavni američki mediji forsiraju narativ koji Epštajna predstavlja kao anomaliju i talentovanog prevaranta, koji se specijalizovao za trgovinu seksom. Čak i njegovi najbliži saradnici i sponzori, poput milijaredera Leslija Veksnera, tvrde da su prevareni, verovali su mu na reč i nisu ništa znali o njegovim zločinima. Osim konkretnih dokaza, to demantuju i svedoci kao što je Sindi Mekejn, supruga bivšeg senatora Džona Mekejna, koja je rekla: „Svi su znali šta Epštajn radi“.

Mediji, koji su relativno otvoreni za informisanje o Epštajnovim obaveštajnim vezama, o kojima su britanski mediji izveštavali još 1992. godine, navodili su da je on sarađivao sa američkim i izraelskim službama. To je objavljivano i tokom sudskog postupka učesnicima jedne od najvećih „ponzi šema“ u Sjedinjenim Državama. Iako ga je porota označila kao idejnog tvorca te prevare, Epštajnovo ime je misteriozno nestalo sa spiska okrivljenih. Kasnije, kad su objavljeni dnevnici posetioca Bele kuće, otkriveno je da je baš u vreme tog suđenja Epštajn 17 puta posetio kabinet Bila Klintona. Podatke iz tih dnevnika objavio je britanski Dejli Mejl, a nijedan američki mejnstrim medij nije hteo da istražuje tu temu.

Epštajn nije bio anomalija, nego jedan od nekoliko ljudi koji su tokom prošlog veka pomagali obaveštajnim službama da prikupe kompromitujuće informacije o moćnim pojedincima. Dokazi njihovih seksualnih zločina upotrebljavani su za ucene, kako bi oni, u zamenu za ćutanje, davali novac, političke i poslovne ustupke. Organizovani kriminal i obaveštajne službe takav način saradnje primenjuju u poslednjih 90 godina, ako ne i duže. Ta dva entiteta intenzivno se prepliću od Drugog svetskog rata, pa danas gotovo da nije moguće prepoznati gde završava jedan, a počinje drugi. Neki od najvećih skandala, koji su potresali SAD, podjednako su vezani za mafiju kao i za obaveštajne službe.

U toj mreži bili su uključeni moćni advokati, biznismeni i političari. Ta struktura nije nastala sa Džefrijem Epštajnom i, takođe, nije umrla s njim. Ne možemo na pravi način analizirati Epštajnov slučaj, niti sprečiti da njegove zločine ponovi neko drugi u budućnosti, ukoliko se ne uhvatimo u koštac sa prikrivenim strukturama moći, koje su dugo koristile ucene, mito i atentate kao svoje oružje za kontrolu javnih institucija, pa i za manipulacije kojima prikrivaju svoje pljačke od javnosti.

Džefri Epštajn nije bio anomalnija, njegove aktivnosti predstavljaju samo vrh pravog ledenog brega.

Grupa koja je napravila mrežu mafijaša i obaveštajaca popularno se naziva „Enterprise“ („Preduzeće“). Oni su se nalazili unutar i izvan CIA. Neki su pripadali desnom krilu republikanaca, neki demokratama, a u tom društvu, zajedno sa poznatim mafijašima, nalazili su se direktori i predsednici državnih institucija, bankari, vlasnici avio-kompanija i televizijskih mreža, kao i šest od sedam advokatskih kancelarija u Vašingtonu.

Niko od njih ne mari za zakone, Ustav, Kongres ili državna regulatorna tela. Oni kreiraju manipulacije, zataškavaju pljačke i atentate, podmeću razne verzije spornih događaja kako bi sakrili svoje tragove. Ako neko od njih i bude uhvaćen, odbraniće se lažnim svedočenjima i falsifikovanim dokumentima, a posle toga će dobiti sinekure u velikim američkim korporacijama.

Ako im se dozvoli, preuzeće ne samo CIA, nego i celu vladu, ugušiće slobodu govora i medija. Ako procene da će od toga imati finansijsku ili političku korist, sklopiće dogovore sa bilo kim, od domaće mafije do Sadama Huseina. Ukrali su 600 milijardi dolara iz američkog budžeta, a onda su pažnju prebacili na Iračane. Oni otimaju Ameriku brzinom koja nikada u istoriji nije viđena. Našu zemlju su zatrovali drogom iz Centralne Amerike tokom 80-ih, sklopili su dogovore sa Harom u Meksiku, Norijegom u Panavi i Eskobarovim kartelom u Medeljinu, a onda i sa Kali kartelom braće Rodrigez.

Saradnja obaveštajnih službi i mafije traje od tridesetih godina prošlog veka, a dobila je na značaju tokom Drugog svetskog rata. Dva sata posle podneva, 9. februara 1942. godine, u njujorškoj luci izbio je požar na francuskom brodu „Normandija“. Za nekoliko sati, brod se prevrnuo i potonuo. Istraga je brzo otkrila da je katastrofa izazvana nesposobnošću i nemarom posade. Ipak, u javnosti je vladalo uverenje da je to delo nemačkih diverzanata, koji su i ranije preduzimale takve akcije u američkim lukama, fabrikama i drugim strateškim lokacijama.

Vilijam B. Harlands, tadašnji njujorški šef tužilaštva, priznao je da se Amerika našla u teškoj situaciji: „Uzbuna je podignuta u 19. pomorskom okrugu, koji obuhvata Njujork i Nju Džersi. Neprijateljske podmornice potopile su mnoge naše brodove na obalama Atlantika. Ishod rata visi o koncu.“

Za upravljanje kritičnim lukama i kontrolom obale bila je nadležna Kancelarija pomorske obaveštajne službe (ONI). Redklif Hafendon, agent ONI, u maju 1942. formirao je tim, koji je imao zadatak da sprovede istragu i otkrije potencijalne nacističke špijune. U timu je bio i Tomas E. Djui, koji je kasnije bio guverner Njujorka. Djui se već tada proslavio progonom organizovanog kriminala. Hafendon je tada saznao za ulogu koju su imali gangsteri u njujorškim lukama, zato je organizovao susret sa Džozefom Lanzom, zvanim Džoe Soks. Lanza je zvanično bio „poslovni agent za Ujedinjeni sindikat pomorskih radnika“, a nezvanično je bio mafijaš koji je reketirao nekoliko njujorških pijaca, uključujući i Fulton u centru grada. I

Ipak, u poređenju s drugim šefovima kriminalnih klanova, Lazna je bio mali i beznačajan. To je i on znao, zato je agentima ONI-ja rekao da oprobaju sreću sa „onima iz gornjeg dela lanca ishrane“. Predložio im je da razgovaraju sa Majerom Lenskim, koji je kontrolisao Sindikat službenika, ili sa Frenkom Kostelom, koji je rukovodio lancem kockarnica, a imao je i brojne poslove koji su se obavljali preko njujorških luka. Lanza je predložio Hafendonu da, ako hoće da dođe do njih, prvo pokuša preko Čarlsa Lakija Lućana.

Lućano se tada nalazio u zatvoru, gde ga je smestio Tomas Djui. Tada je pokrenuta serija pregovora, koja je danas poznata kao operacija „Underworld“ („Podzemlje“). Tek posle nekoliko decenija javnog poricanja, američka vlada je bila prinuđena da nerado prizna da je regrutovala visoke ličnosti iz organizovanog kriminala za saradnju sa obaveštajnim službama. To je opravdano ratnom nuždom.

Operacija „Underworld“ je dobila zeleno svetlo. Lućano je pristao da sarađuje, pa je njegova zatvorska ćelija postala mesto za sastanke njegovih saradnika iz kriminalnog klana i obaveštajaca. Početni relativno uski ciljevi operacije „Underworld“ su ubrzo prošireni, pa su Lućano i njegov glavni kolega Majer Lenski pomagali ONI-ju da prikupi obaveštajne podatke za invaziju saveznika na Siciliju.

Nasleđe operacije „Underworld“ zauvek je promenilo Sjedinjene Američke DRžave. To je bio početak stvaranja potpuno novog podzemnog sveta, koji se temeljio na otvorenoj simbiozi organizovanog kriminala i američkih obaveštajnih službi.

Laki Lućano je rođen na Siciliji 1897. godine. Na američke obale je stigao 1906. U mladosti je osnovao sopstvenu bandu, koja je pružala zaštitu jevrejskim imigrfantima od italijanskih i irskih gangstera u zamenu za male naknade. Vremenom, počeo je da reketira i vlasnike raznih prodavnica i bordela. Rano je upoznao i sklopio savez sa još jednim mladim gangsterom, Frenkom Kostelom, italijanskim imigrantom iz Kalabrije. Zajedničkim akcijama, njih dvojica su učvrstili moć i kontrolu nad prostitucijom, narko-trafikingom i sindikatima lučkih radnika u Njujorku. Kako se širio posao, povećavali su se prihodi. Ubrzo su Lućano i njegove kohorte stigle do vrhunca moći u Njujorku. Tomas Djui je jednom prokomentarisao da je Lućano ostvarivao „kolosalne prihode, daleko veće od 12 miliona dolara godišnje“.

Ključ Lućanovog i Kostelovog uspeha nalazio se u odluci da prevaziđu tradicionalnu podelu organizovanog kriminala na etničke enklave. Po prvi put je stvoreno kriminalno carstvo u kome su zajedno učestvovali italijanski, irski i jevrejski klanovi. Majer Lenski je u zločinačku ekipu uključio svog bliskog prijatelja Bendžamina Bagzija Sigela, s kojim je stekao značajno bogatstvo tokom ere prohibicije. Duga senka Lenskog, koja se protegla preko istorije organizovanog kriminala u 20. veku, nije nastala slučajno.

Različiti izveštaji ga opisuju kao vizionara i intelektualnog arhitektu multietničkog organizovanog kriminala, koji je posao proširio celom Amerikom, pa i na kazina na Karibima, kroz koje je prao novac stečen reketiranjem i drugim zločinima. Možda je najvažnije od svega bilo to što je Lenski razvio način za upotrebu bankarskog sistema, što mu je bilo neophodno da izbegne sudbinu Al Kaponea. Kapone nije uhapšen i osuđen zbog serije ubistava, već zbog utaje poreza.

Mafijaška mreža, koju su napravili Lućano, Kostelo, Lenski i Sigel, našla se na udaru 1936. godine. Tomas Djui je uhapsio Lakija Lućana. Spektakularno suđenje je završeno presudom, kojom su Lućano i njegovi saradnici osuđeni na zatvorske kazne u trajanju od jedne do trideset godina zbog reketiranja i prinudne prostitucije. Djui i njegovi istražitelji su obezbedili nekoliko prostitutki, koje su radile u Lućanovim bordelima, da svedoče protiv bivšeg gazde.

Djui je šest godina kasnije, kad je pokušao da obezbedi predsedničku nominaciju za Republikansku partiju, udružio snage sa Džonom Fosterom Dalsom, bratom Alena Dalsa, prvog civilnog šefa CIA u ranim godinama Hladnog rata. U potrazi za političkim uticajem, Dals je udružio snage sa Djuiem, što je kulminiralo usponom na mesto državnog sekretara u administraciji predsednika Dvajta D. Ajzenhauera. U to vreme, 1950-ih, Djui je investirao u „Meri Karter Peint Kompani“, koja je kasnije preimenovana u „Resorts Internacional“. Tu kompaniju je kontrolisala porodica Krosbi. „Meri Karter“ je bila uključena u mrežu organizovanog kriminala, naročito sa delom koji se širio na Bahamima, zajedno sa Majerovim kompanijama za pranje novca. Džejms i Piter Krosbi imali su impresivan spisak kriminalnih kontakata, iako je bila javna tajna da je njihovu kompaniju „Meri Karter“ osnovala CIA.

Operacijom „Underworld“, koju je vodila Kancelarija ONI, koja je regrutovala Lućana, iz pozdadine je upravljala Kancelarija za strateške usluge (OSS). Ta Kancelarija je bila ratna preteča CIA i imala je imidž prve snažne obaveštajne službe u Americi. Uloga OSS-a u aferi sa Lućanom i ostalim mafijašima nije do kraja razjašnjena. Džordž Vajt, ozloglašeni agent Fedralnog biroa za narkotike, kad je prebačen u OSS, dobio je zadatak da angažuje Lućana u zamenu za pomilovanje.

Vajt je javno priznao da je od OSS-a dobio odrešene ruke u tim pregovorima: „U OSS-u su bili voljni da Lućanu ponude skoro sve što je on želeo“. U pregovore su bilo uključeno još nekoliko istaknutih agenata OSS-a, među kojima su Ričard Heris Smit i Erl Brenan, koji je Lućana pratio u Italiju u vreme savezničke invazije na Siciliju. Marej Gurfejn, pomoćnik državnog tužioca, koji je kontrolisao pravne aspekte dogovora sa Lućanom, kasnije je u Evropi služio kao pukovnik u OSS-u. Gurfejn je u Evropi rukovodio prilično neuspešnim paravojnim akcijama, ali na pozornicama u Indiji, Burmi i Kini njegove operacije postigle su zapažene rezultate.

OSS je često, a i tačno, posmatran kao neka vrsta tajnog društva. Članstvom u tom elitnom klubu mogli su da se pohvale mnogi visoki vojni oficiri, pripadnici vladinih agencija kao što su FBI i FBN, uticajni državni službenici i sinovi iz najbogatijih američkih porodica. U Londonu, Madridu, Ženevi, Parizu i na drugim mestima, položaje su dobijali članovi porodice Melon iz Pitsburga, koja se obogatila trgovinom naftom. Obezbeđeni su i nasledici porodica Morgan, Dupont i Van der Bilt.

– Samo su Rokfeleri bili upadljivo odsutni iz OSS-a – napisao je Ričard Heris Smit, dodajući da je Nelson Rokfeler bio na čelu sopstvene Agencije za međuameričke poslove.

Dejvid Rokfeler, Nelsonov brat, takođe je vodio sopstveni obaveštajni aparat tokom Drugog svetskog rata.

U kreiranju sistema i načina delovanja OSS-a učestvovao je i general Vilijam Dž. Donovan, veteran Prvog svetskog rata, koji se potom istakao kao antimonopolski advokat u Njujorku. Uz Dalsa i Djuia, Donovan je dao značajan doprinos organizaciji rada OSS-a. U međuratnom periodu, Donovan je delovao kao agent za interese različitih korporacija. U ime kompanije J.P. Morgan, čak je putovao u Rusiju da prikupi informacije o razvoju boljševičke revolucije.

Tokom svog ratnog obaveštajnog rada, Donovana je predsednik Ruzvelt imenovao za rukovodioca Kancelarije za koordinaciju informacija (COI), koja je imala za cilj da objedini obaveštajne civilne i vojne službe. COI je bio seme iz kojeg će isklijati OSS. Pod Donovanovom upravom, COI je postao centar za vojnu i političku propagandu. U razvoju tog sistema pomogao mu je Vilijam Stivenson, blizak prijatelj iz britanske obaveštajne službe MI6. Stivenson je bio ratni šef britanske obaveštajne jedinice u Sjedinjenim Državama, sa sedištem u Njujorku, koja je bila poznata kao Britanski biro za koordinaciju bezbednosnih službi.

Stjuart Menzis, tadašnji šef MI6, zadužio je Stivensona da „uspostavi odnose na najvišem mogućem nivou između britanskog SIS-a (Tajna obaveštajna služba, što je drugo ime za MI6) i Federalnog istražnog biroa SAD“. Stivensonova kancelarija se nalazila u „Rokfeler centru“. Ta zgrada je bila dom i mnogih drugih obaveštajnih službi, uključujući i Izvršni odbor za specijalne operacije COE, koji je osnovan kao „Odsek D“ MI6.

U skladu sa Menzisovim nalogom, Stivenson je blisko sarađivao sa Dž. Edgarom Huverom, koji je bio oduševljen što je FBI uključen u obaveštajne poslove koji se tiču rata u Evropi, pošto u to vreme SAD još nije učestvovala u Drugom svetskom ratu. Stivenson i njegov BSC su obezbedili preko sto hiljada poverljivih izveštaja, dok je Huver koristio Britance za prikupljanje informacija o nemačkim pomorskim akcijama.

Veza između Stivensona i Huvera se raspala krajem 1941. godine, kad je Stivenson počeo da usmerava generala Donovana protiv Huvera, osporavajući njegovu poziciju jedinog posrednika u odnosima obaveštajnih službi Amerike i Britanije. Kad je Ruzvelt postavio Donovana za koordinatora službi, a naročito posle formiranja OSS-a, došlo je do intenzivne birokratke borbe između Huvera i njegovih rivala. U toj borbi, Donovan je iskoristio saradnike iz organizovanog kriminala, tačnije Mejera Lenskog, za prikupljanje kompromitujućih podataka, kojima je mogao da ucenjuje i eliminiše Huvera.

Lućanova deportacija bila je početak nastojanja da se učvrsti moćna mreža organizovanog kriminala, koja je bila transnacionalna po obimu, ali blisko vezana za američke obaveštajne službe. Iako Lućano više nije bio fizički u Sjedinjenim Državama, on i njemu slični su nastavili da vode kriminalne aktivnosti iz inostranstva. Na primer, sa Lućanom je deportovan i Frenk Kopola, moćni mafijaški bos iz Detroita, koji je bio mentor Džimiju Hofi, šefu sindikata Teamsters. Do 196-ih, Hofa i Teamsters su blisko sarađivali sa CIA, posebno u pokučajima da se ubije Fidel Kastro, koji je zatvorio sva mafijaška kazina tokom kubanske revolucije. Kopola je organizovao jednodnevni masakr na Siciliji, koji je, navodno, naredio general Donovan, tadašnji šef OSS-a. Tada je ubijeno osmoro, a ranjeno trideset i troje ljudi. Tokom sledeće godine, na Siciliji je ubijeno još 498 ljudi.

Početkom Drugog svetskog rata, sa Lakijem Lućanom u Italiju je deportovan i Silvestro „Silver Solas Sem“ Karola, mafijaš rođen na Siciliji, koji je stigao u Nju Orlians u Luizijani početkom dvadesetog veka i ubrzo postao „glavni gazda u gradu“. Tokom 30-ih, Karola je blisko sarađivao sa njujorškim mafijašima Kostelom i Lućanom, koji su  obezbedili slot mašine za njegova kazina. Kockarski biznis se brzo razvijao, pa su Lenski i ostali njujorški bosovi kod Karole napravili „centar za komunikacije i operacije pranja novca“. Kad je taj biznis propao na Kubi, Nju Orlians je postao glavna američka praonica novca organizovanog kriminala. Kasnije je taj sistem primenjen u Las Vegasu, što je proširilo Karolino partnerstvo sa njujorškim gangsterima.

Zvezda u usponu bio je Karlos Marčelo „Mesec“, koji je, posle Karoline deportacije u Italiju, preuzeo kontrolu nad svim kazinima u Luizijani. Tako je počelo doba njegove vladavine, tokom koje je postao jedan od najmoćnijih mafijaških bosova dvadesetog veka. Džon Dejvis je u svojoj knjizi „Mafia Kingfish“ napisao: „Za izbor Karlosa Marčela za šefa u Luizijani dali su svoj blagoslov Frenk Kostelo iz Njujorka i Sem Karola iz Palerma.

Lućano i Karola su, u saradnji sa američkim sluđbama, napravili veliku narko-mrežu, koja je obuhvatala Bliski istok, Evropu i Sjedinjene Američke Države. Posebno je bio podmazan kanal koji je povezivao Liban sa Sicilijom i Marsejom, što je poznato kao „francuska veza“. Zanimljivo je da su se Karola i Lućano zajedno pojavili u Meksiku 1948. godine, da nadgledaju razvoj krijumčarenja droge u toj zemlji. Meksiko je imao domaću proizvodnju droge, ali istovremeno je bio ključna tačka za pretovar heroina, dobijenog od opijuma iz Azije. I u organzaciji tog posla učestvovale su američke obaveštajne službe.

(U sledećem broju: CIA uvozi kineski opijum)

Antrfile

Na udaru CIA i duboke države

Vitni Veb je američka novinarka, rođena 17. oktobra 1992, koja se bavi istraživanjem tema u kojima se prepliću organizovani kriminal, obaveštajne službe i privatni centri moći. Sarađivala je sa American Herald Tribune, Activist Post, Global Research, Mint Press News, Anti-Media, The Last American Vagabond i drugim medijima. Na svom sajtu Unlimited Hangout (Necenzurisano svratište) objavljuje dokumente i tekstove o najznačajnijim aferama, koje su potresale Sjedinjene Američke Države, od pedofilskih zločina i smrti Džefrija Epštajna, do kreatora pljačkaške operacije preko Bitcoin-a i pandemije Kovida 19.

Zbog pokušaja da ujedini ljude različitih političkih uverenje u borbi protiv korupcije, gušenja slobode medija i nezakonitih aktivnosti vojnih i civilnih obaveštajnih službi, Vud je izložena progonu „vladara iz senke“. Pritisak je naročito pojačan pre nekoliko godina, kad je upozoravala na opasnosti koje su izazvane bitcoinom, koji je uporedila kao „pretnju sličnu islamskom terorizmu“. Vlast je pokušala da je ućutka na sve načine, cenzurom njenih objava na internetu, pa i blokadom računa, posle čega se preselila u Čile.

Najznačajnije delo Vitni Vud predstavlja dvotomna knjiga „One Nation Under Blackmail“, koju je objavila 2022. godine.