Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitao objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Tito je sačekao Crvenkovskog u dvorištu: Udba je prevazišla sve granice, naročito u prisluškivanju, čak i mene prisluškuju! Otkrio sam ozvučeni telefon! I zato sam odlučio da formiram ko misiju koja će sve to ispitati! Mislio sam, Krste, da bi najbolje bilo da ti budeš na njenom čelu!

– Pristajem, ali samo pod dva uslova!

Reci?

Prvi je da posle rada u toj komisiji ne idem na neku višu dužnost. Želim da i dalje ostanem na dužnosti u Makedoniji. Nikakvo moje napredovanje koje bi se moglo protumačiti kao nagrada za rad u komisiji ne dolazi u ozbir!

-U redu, slažem se! Koji je drugi uslov?

– Mislim da pored Udbe treba da se otvore i Armija i njena obaveštajna služba!

– Dobro, dobro, ali daj sada da svršimo najpre ovu stvar sa Udbom. Popodne, u radnoj sobi rezidencije u Užičkoj, Tito je primio Đuru Pucara Starog. Prvo su se poslužili, Tito viskijem, Pucar pivom, pa je već posle prvog gutljaja Tito započeo priču:

– Zvao sam te da ti kažem da se kod nas događaju i rade neke strašne stvari. Uvode nam prislušne uređaje u kuće. To su napravili i u onoj zgradi br. 16 i u mojoj kući. Neku trojicu obaveštajaca sam dao uhapsiti. Imam priznanja ljudi koji su na ovom poslu bili angažirani. Ja ti sve ovo govorim da ne bi sutra na sjednici Izvršnog komiteta bio iznenađen kada o ovome budem govorio… 16. juna, u zgradi Saveznog izvršnog veća, održan je sastanak Izvršnog komiteta.

Činjenica da je sastanak sazvan bez dnevnog reda iznenadila je mnoge, naročito drugove iz republika. Osetili su da nešto nije u redu.

Tito je izašao s predlogom da se raspravlja o stanju u Službi državne bezbednosti. Aleksandar Ranković je tek tada prvi put saznao šta se priprema. Kad je čuo da se pominje Udba Veljko Vlahović je rekao zapisničaru da napusti sastanak!

Tito je nastavio:

– Kod nas se već pune tri godine stvorilo jedno nepoverenje među na ma, pa se otišlo tako daleko da se počev od mene, pa onda i još neki drugo vi prisluškuju. I u moju kuću su bez mog znanja ugrađeni specijalni aparati, preko kojih se sluša svaki moj razgovor, pa i sa Jovankom ako nešto razgovaramo. Takvi aparati su uvedeni i u Užićku 16., pa onda u 33., pa kod druga Kardelja, i još nekih drugova, kao i u Belom dvoru.

To je odvratan staljinistički metod. Taj metod je nama stran, on vodi daljem nepoverenju među nama i u našoj Partiji. Predlažem zato da se formira jedna politička komisija koja bi ispitala sve one drugove koji su radili na ovom poslu, na ovom zadatku prisluškivanja, po čijem naređenju su to činili i, što je najvažnije, sa kakvim ciljem je ova služba organizirana. Drugi dio zadatka bi bio da predložim novu formu organizacije SKJ i čitave Službe bezbjednosti.

U ovu Komisiju predlažem sledeće drugove: Radosavljevića iz Srbije, Miku Tripala iz Hrvatske, Crvenkovskog iz Makedonije, Pucara iz BiH, Blaža Jovanovića iz Crne Gore i druga Popita iz Slovenije…

Ovaj Titov predlog usvojen je jednoglasno. Za predsednika Komisije iza bran je Krste Crvenkovski. Potom je sledila diskusija. Svi diskutanti (Kardelj, Stambolić, Veselinov, Tempo, Krste Crvenkovski, Veljko Vlahović, Doko Pajković, Pucar, Bakarić, Špiljak, Gošnjak i Ranković) izrazili su veliko iznenađenje.

Odjednom, čuo se glas Borisa Krajgera:

– Marko, ja mislim da ti treba da podneseš ostavku!

– Čekaj Borise, ja sam baš o tome hteo da govorim! I toga časa Aleksandar Ranković je podneo ostavku na sve svoje funkci je u Partiji i u državi.

– Želim da olakšam postupak! Digao se potom sa stolice u nameri da napusti sastanak!

Tito ga je zadržao: Ostani Marko!

Aleksandar Ranković, kao verni vojnik Partije, vratio se na svoje mesto. Gošnjak je predložio da se sve ovo o čemu su razgovarali čuva u strogoj konspiraciji. Na kraju sastanka, Bakarić je rekao Pucaru:

– Ne mislim kao Gošnjak! Sve ovo treba iznijeti van, na ulicu! Nek se zna!

A Kardelj je opet ćutao. Dobrivoje Bobi Radosavljević kad je čuo kakva mu je počast odata izborom u Komisiju ustao je iz bolesničke postelje. A u ranim večernjim satima toga dana iz Zagreba je pozvan Mika Tripalo. Rečeno mu je samo: – Uzmi sve što ti treba za deset dana!

17. juna članovi Komisije bili su kod Tita. On je Komisiji predao neke ma terijale u vezi sa prislušnom službom. Bio je ljut i ogorčen. Pričao je članovima Komisije da je u Rankovića, kao nekadašnjeg radnika i kao komunistu, imao najveće poverenje, jer ga je, kaže, sam pronašao i digao, a da je sada razočaran, jer je Ranković svojim delovanjem sve upropastio.

Naglasio je potrebu da se sve temeljito ispita, da se čitavom problemu pristupi na politički način i da se pripremi izveštaj za Plenum CK. Tito je takode obavestio članove Komisije da je u isto vreme formirana tehnička grupa koja će ispitati na koji način je vršeno prisluškivanje.

Selim Numić, pomoćnik saveznog sekretara za unutrašnje poslove i rukovodilac Operativno-tehničkog sektora kome je pripadala i služba ozvučavanja i prisluškivanja, pozvan je, putem specijalnog telefona, da se hitno javi Milanu Miškoviću, saveznom sekretaru za unutrašnje poslove.

– Ne znaš zbog čega sam te zvao?

– Ne znam.

– Sada ćeš saznati… Pozvao sam te da ti saopštim jednu odluku, donetu na najvišem partijskom i državnom vrhu, zbog teških zloupotreba nekih službi iz tvog sektora. Formirana je posebna komisija koja će ispitati celokupnu delatnost Službe ozvučavanja i Kontrole telefona od njihovog formiranja do danas. To se čini iz razloga što su već otkrivene teške zloupotrebe tih službi. Otkriveni su nelegalno postavljeni mikrofoni u radnom kabinetu i spavaćoj sobi Predsednika Republike, u njegovom kabinetu u SIV- u, u kabinetu druga Kardelja i na još nekim osetljivim mjestima.

Sastav državno-političke komisije ni meni još nije poznat. Dobila je zadatak da ispita i do najsitnijih detalja utvrdi: ko je naredbodavac i organizator tih ozvučenja, koji službenici su ih tehnički realizovali, gde su smešteni prislušno-snimački centri sa magnetofonima, kome i na koji način su dostavljani tekstovi skinuti sa magnetofonskih traka, itd. Komisija je ovlašćena da saslušava svakoga, pa i mene, ako oceni da je to svrsishodno. Prenosim ti, u njeno ime, zadatak da odmah napišeš izjavu u kojoj ćeš istinito izneti sve što znaš o konkretnom radu Službe ozvučavanja i Kontrole telefona. I to od dana njihovog formiranja do ovog časa. Ti si dosta vremena neposredno rukovodio tim službama, a od proljeća 1963. godine, kad si postavljen za pomoćnika sekretara, one su ostale u tvom delokrugu rada. Zbog toga Komisija smatra, što je i moje mišljenje, da bi tvoja „izjava“ trebalo da ima fundamentalan značaj za uspešan tok i završetak istrage.

Skrećem ti pažnju da u „izjavi“ nijednom rečju ne pominješ tzv. „strane objekte“, to jest ozvučene radne i stambene prostorije stranih državljana. Tako je odlučeno na najvišem mestu. Mislim da je to zbog toga što se u Komisiji, možda, nalaze i ličnosti iz Socijalističkog saveza ili neke druge društveno-političke organizacije, a oni ne bi trebalo da ma šta znaju o ozvučenim „stranim objektima“. Sve ćeš napisati po sećanju. Ne možeš koristiti dokumentaciju Službe ozvučavanja, jer je ona već blokirana. I još nešto: od sada ti se zabranjuje svako kontaktiranje sa svim pripadnicima službi iz tvog sektora, uljučujući tu i rukovodeći kadar. Sada smo na kraju radnog vremena. Tvoja „izjava“ da bude gotova do 18 sati. Kada završiš javi mi se telefonom, biću u svojoj kancelariji. Meni ćeš je predati.

Selim Numić prosto nije mogao da poveruje svojim ušima. Činilo mu se da se nalazio u nekom nestvarnom svetu u kome je moguće sve, čak i ono što je nemoguće. Ali, istovremeno u njemu je rastao i bes zbog laži koje je upravo čuo. Iz takvih razmišljanja prenuo ga je Miškovićev glas:

– Što ćutiš? Zar ništa nemaš da kažeš?

– Pa, ja imam mnogo toga da kažem. Ne samo da kažem nego i da do kazujem istinu i branim svoj dignitet. Ja sam te odmah po dolasku na tvoju sadašnju dužnost upoznao da su kod druga Tita ozvučene određene prostorije na njegov izričit zahtjev.

Rekao sam ti da su u pitanju radni kabinet u Užičkoj ulici 15, neke prostorije u Belom dvoru i Kabinet u SIV-u. Sve je išlo preko generala Žeželja, a radilo se u prisustvu oficira KOS-a iz obezbeđenja Maršalata. Oni su živi svedoci. Drug Tito je tražio ozvučenje da bi putem magnetofonskih traka zadokumentovao sve važnije razgovore sa stranim ambasadorima, državnicima, političarima, itd. I Kardelj je tražio ozvučenje svog kabineta u SIV-u iz istih razloga. Sa tim zahtevom mi se obratio njegov šef kabineta Antun Vratuša. Primio sam to kao normalnu stvar jer se tako radilo svugdje u savremenom svijetu.

– Pusti to, Selime. Pusti što je Služba uradila na zahtev Žeželja, mada mi to nije sasvim jasno. Sve će biti do tančina ispitano. Ali, postoje ilegalna ozvučenja i to su teške zloupotrebe o kojima govorim. Otkud mikrofoni u spavaćoj sobi Predsednika? Ko ih je montirao?

-Maločas si rekao da su ilegalno ozvučeni i Titovi kabineti u Užičkoj i u zgradi SIV-a, kao i Kardeljev. Ja te ponovo podsećam da sam ti referisao kako je do ozvučenja tih prostorija došlo na izričite njihove zahteve, koje su prenijeli preko Žeželja i Vratuše. Dakle, nema nikakve ilegale. Ovu tvrdnju ne osporavaš nego je jednostavno ignorišeš. Ne razumijem takav odnos. A, što se tiče otkrivenih mikrofona u Titovoj spavaćoj sobi i na još nekim važnim mjestima koje nisi naveo, meni je prosto smiješno da tebe ili bilo kog drugog uveravam da o tome pojma nemam. Otvoreno ti kažem da sve to meni izgleda čudovišno i prosto neverovatno.

No, ja sam uvijek verovao Partiji i Ti tu, pa i u ovom slučaju moram odagnati svaku sumnju. Dakle, prihvatam tvrdnju da su otkriveni mikrofoni u spavaćoj sobi i nekim drugim mestima kao golu istinu. Ali, otkuda odmah sumnja, i još gore, otkud optužba da je to uradila Služba ozvučavanja Savezne Udbe?

Nemam nikakvog osnova, Milane, ni za najminimalniju sumnju da je to uradila ova služba. To je apsurd. Nemoguće je da ona tako nešto uradi. Godinama poznajem pojedinačno svakog čoveka. Svi su oni krajnje privrženi SKJ i Titu. To su takvi komunisti, pregaoci i entuzijasti da za svoje teško merljive napore i česti prekovremeni noćni rad nisu tražili ni novčanu naknadu ni priznanja. Za njih je bilo bitno da su uspešno obavili posao od kojeg će naša rukovodeća tela imati koristi. Njihova delatnost je skoro isključivo usmerena prema punktovima stranih obaveštajnih službi…

Tako je govorio Selim Numić, časni komunista. Ne pristajući ni na kakve lažne optužbe zbog navodnih podmetanja prisluškivača, Numić je imao neopisive teškoće u životu. O tome dokle su ga doveli njegovi drugovi, komunisti, možda, najupečatljivije govori ona fotografija koju je najšira javnost već videla i koja se može porediti sa fotografijama logoraša iz nacističkih logora. Ali, Selim Numić je ostao dosledan sebi. Veran Istini. Nikad nije ni pomislio da prizna ono što se ne može priznati.

18. juna održan je prvi sastanak Komisije. Na tome sastanku dogovoren je plan rada. Odlučeno je da se najpre pozove Svetislav-Ćeća Stefanović, koji je tada u SIV-u bio odgovoran za rad organa unutrašnjih poslova. Pronašli su ga negde u sremskim šumama, bio je tamo u lovu. čudio se što ga tako hitno traže: – Da nije izbio rat?

Kad su mu rekli zašto ga traže bio je iznenađen. Nije ništa priznao, nije mogao ništa da prizna. Pokazali su mu onda dosijea mnogih ambasadora i rukovodilaca Sekretarijata inostranih poslova uz koje su stajali izveštaji Službe državne bezbednosti, sa Rankovićevim i njegovim pribeleškama, uputstvima i potpisima. – Pa to je sasvim normalno! odgovorio je Stefanović.

Rečeno mu je još da su u njegovom kabinetu pronađeni dokumenti i materijali stare jugoslovenske policije o držanju komunista. Pomenuto mu je tada i Rankovićevo ime. Kazano mu je da su ti dokumenti verovatno čuvani kao neki krunski dokaz protiv starih revolucionara, da bi ih, ako bude treba lo, držali u potčinjenosti. Stefanović je pominjao svoje boljševičko vaspitanje, svoju vernost Partiji. Članovi Komisije nisu pitali Stefanovića da li je Tito prisluškivan. Verovali su Titu.

U istrazi je, inače, počesto pominjano i ime Stanke Veselinov. Praksa Kominterne, pokazuje to i ovaj primer, imala je kod nas verne sledbenike: kad bi se neki ljudi odupirali zvaničnoj politici pojačavan je pritisak na njihove žene. Pominjane su i neke magnetofonske trake, ali i fotografije, dakako, vrlo provokativne. Aleksandar Ranković je telefonom potražio Krstu Crvenkovskog:

– Krsto, ja bih hteo nešto kod tebe?

– Ne, ne, doći ću ja kod tebe!

U Rankovićevom kabinetu tekao je potom neobičan dijalog:

– Krste, šta je ovo što se dešava sa mnom?

 – Ne znaš šta se dešava s Tobom? Verujem da ti to bolje znaš od mene. Inače, mi ispitujemo deformacije Udbe i tek smo na početku…

Ranković je potom vodio duge razgovore sa Lazarom Koliševskim. Najpre je i njega pitao:

– Šta se ovo dešava sa mnom, Lazo?

– Zaista ne znam ništa, najbolje da se obratiš Crvenkovskom. On zna više detalja!

– Ubiću se ako mi pripisuju prisluškivanje!

Posle tog razgovora Koliševski je specijalnim telefonom pozvao Tita:

– Stari, Marko je u strašnom stanju! Kaže da će se ubiti ako mu pripišu prisluškivanje!

Usledio je kratak Titov odgovor: Neka radi šta hoće!

20. juna, popodne, u svome domu, u Užičkoj, Tito je održao sastanak sa članovima Komisije i sa srpskim rukovodstvom. Bili su prisutni: Koča Popović, Dušan Petrović Šane, Milentije Popović, Dragi Stamenković, Marko Nikezić, Miloš Minić, Petar Stambolić, Jovan Veselinov i Moma Marković.

Tito je na ovome skupu opet govorio o prisluškivanju svoga doma i o svojim odnosima sa Rankovićem. Dragi Stamenković nije mogao da dođe sebi:

– Ja sam živeo u uverenju da su odnosi između Vas i druga Marka u naj boljem redu!

Miloš Minić je pokušao da brani Rankovića:

– Čekajte, ipak da sačekamo, da vidimo šta će biti, šta će istraga pokazati. Budite obazrivi.

Svi ostali bili su oštri Rankovićevi kritičari. Osećala se u njihovome izla ganju i izvesna doza lične osvete i povređenosti u odnosu na Rankovića. A, računali su i na to da će, ako budu preterivali u sumnjičenju Rankovića, steći Titovu naklonost i tako još više napredovati. Primerice, Jovan Veselinov koji inače nije mogao ni dan da provede bez druga Leke, igrali su skoro svako veće karte, tzv. .crne mačke“, zaista je pre- terivao verovatno iz osećanja potrebe da mu neko ne prigovori što je s Rankovićem dugo godina bio blizak prijatelj. Govorio je:

– Ranković je vrlo nekulturan čovek. Oduvek je on meni bio sumnjiv!

21. juna Komisija nastavlja sa radom. Razmatra razne izjave raznih činovnika Udbe. Priznanja još nema, ali i pored toga Izveštaj dobija konačne konture.

Stiglo je i prvo priznanje. Dao ga je Stanislav Pavlina. Nekoliko godina kasnije, Pavlina je došao u dom Selima Numića da moli oproštaj. Ali, Numić je odbio da ga primi. Pavlina je kasnije nagrađen direktorskim mestom u „Iskri“.

Prva verzija Izveštaja mogla je da bude napisana. Učinio je to lično Krste Crvenkovski 22. juna, opet u Titovom domu, u Užičkoj 15, održana je sednica Izvršnog komiteta CK SKJ.

Otvarajući sastanak drug Tito je rekao da nije slučajno što su se Udba i njeni rukovodeći organi deformisali:

– Od osnivanja Udbe do danas oni su bili bez kontrole bilo kog organa, pa ni Partije, pa su se deformisali i otišli u nedozvoljenom pravcu…

Krste Crvenkovski je podneo izveštaj o deformacijama u Službi bezbed- nosti. Rečeno je da se Udba toliko deformisala da se postavila u položaj da kontroliše sve i svakoga, pa i samog šefa države i druge rukovodeće ljude, članove CK SKJ i CK SK Srbije. Prisluškivan je i sam Predsednik Republike putem specijalnih aparata i mikrofona. Istaknuto je da i drug Aleksandar Ranković snosi deo odgovornosti za rad u Udbi kroz čitav niz godina.

Diskutovali su potom skoro svi članovi Izvršnog komiteta. Cvijetin Mija- tović je insistirao:

-Tražim da se uhapsi Ćeća Stefanović!

Krste Crvenkovski se usprotivio:

– Ako stvar krene tim putem hapšenja i represalija onda tražite neku drugu Komisiju, a naročito predsednika Komisije, jer se ja sa takvim metodama ne mogu složiti!

Izgovarajući te reći, Crvenkovski je prisetio da je samo dan ili dva ranije, na jednoj večeri kod Tita, i Bakarić predložio da se uhapsi Ćeća Stefanović. Crvenkovski se i tada usprotivio. Podržao ga je u tome Kardelj. I Tito im se pridružio.

Izveštaj Komisije usvojen je jednoglasno. Zaključeno je da sa njegovim sadržajem treba da se upoznaju svi članovi Centralnog komiteta. Zaključeno je takode da se Četvrti plenum CK SKJ održi na Brionima 1. jula. Ali, sastanak Izvršnog komiteta CK SKJ na ovome mestu nije bio još završen.

Mijalka Todorovića Plavog nisu zadovoljili argumenti: policija, pri- sluškivnje, Partija…

Činilo mu se da je sada najpovoljniji trenutak da predloži:

– Dajte da reformišemo Partiju! Todorovićev predlog je odmah usvojen. On je potom predložio Kardelja za predsednika Komisije. Kardelj je taj predlog odbio. Pravdao se svojom zauzetošću i predložio na to mesto Todorovića. Tako je Mijalko Todorović postao predsednik Komisije za reformu SKJ.

Dogovoreno je da se i o reformi Partije razgovara na Četvrtom plenumu. Komisija je i narednih dana nastavila sa radom. Razgovaralo se i o no vim izjavama koje su stigle i o izjavama koje su dali saslušani pojedinci. Ponovo je saslušan Svetislav Ćeća Stefanović. Naravno, i Selim Numić. Tito je već na Brionima.

24. juna specijalnim vojnim avionom sa batajničkog aerodroma otputo vali su Aleksandar Ranković i Ivan Gošnjak za Pulu. Idu kod Tita da još jednom razgovaraju. Ti sastanci su dugi, čini se, u prvi mah, da su uspeli da ubede Starog u Rankovićevu vernost njemu lično, a i Partiji. Sutradan Ivan Gošnjak zove Crvenkovskog, telefonom:

– Poručuje ti Tito da iz pismenog izveštaja izbaciš sve što je u vezi sa Rankovićem! Taj Gošnjakov gotovo naredbodavni ton ražestio je Crvenkovskog:

– Ja neću to da učinim! Imam najmanje dva razloga za to. Prvi, ako Tito ima nešto da mi poruči zna on gde sam i koji mi je telefon. I drugi razlog, još važniji. Ne mogu ja ni na čiju sugestiju bilo šta da menjam zato što je iz veštaj kolektivni rad cele Komisije. Ja ću ga do kraja završiti i poslaću ga svima vama, članovima Centralnog komiteta i Izvršnog komiteta pa ga vi menjajte, ako hoćete!

Ipak, Crvenkovski je obavestio neke važne drugove o ovoj Titovoj suge stiji. Izgleda i Kardelja i Bakarića. Svi su se uznemirili. Odlučili su da odu na Brione, kod Tita da se lično uvere o čemu se radi. Tito im je tada dosta neodređeno rekao:

-Razgovarao sam sa drugom Markom i Gošnjakom. Istina, nismo se ništa određeno dogovorili, ali bilo je razmišljanja da Ranković eventualno ostane u Centralnom komitetu i da samo ode iz Izvršnog komiteta!

Pobunili su se Koča Popović i Svetozar Vukmanović Tempo. Insistirali su da Ranković ode i iz Centralnog komiteta, ali da ostane član Saveza komunista Jugoslavije. Tito se složio sa tim predlogom.

Ali, ipak, ostanimo za trenutak još malo kod razgovora Tita i Rankovića. Taj razgovor, čini nam se, ukazuje na pravi trag u traženju odgovora na pitanje: zašto Komisija nikad, ama baš ni jednom nije saslušala Aleksandra Rankovića?

Na osnovu brojnih svedočenja došli smo do mogućeg zaključka da nisu taćna dosadašnja obrazloženja članova Komisije u stilu „Dužnost druga Marka je bila da se javi Komisiji“, ili: „Smatrao sam da Rankovića, kao člana Izvršnog komiteta i jednog od glavnih lidera Partije, ne treba da sa slušava Komisija. Kad bude materijal gotov, njegovu odgovornost treba di rektno razmotriti na forumu. Njegova je odgovornost bila pretežno politička odgovornost za opšte stanje toga sektora, a ne odgovornost za neki konkretan slučaj…“.

Tako je, naime, govorio Krste Crvenkovski. Istina je, po našim saznanjima, posve drugačija. Komisija je imala uputstvo da ne razgovara sa Aleksandrom Rankovićem, jer će to učiniti sam Tito. To se i dogodilo na Brionima. Očigledno, Tito je u tome razgovoru dao Rankoviću neke garancije pod uslovom da se na Plenumu sve završi onako ka ko je predviđeno da se završi.

Verujemo čak da je u tome njihovome razgovoru pominjana i mogućnost abolicije. Tako, pored ostalog, valja razumeti Rankovićevo držanje na Brionskom plenumu: kao stvar dogovora.

No, vratimo se, opet, junskim, predbrionskim danima. 28. juna, Komisija ceo dan, do kasno u noć, saslušava odgovorne drugove iz Udbe. Još priznanja nema.

28. juna dešava se nešto zaista čudno. Održava se jedna od sednica tzv. razbijenog Centralnog komiteta SK Srbije. Zašto razbijenog? Pa, za razliku od sednica u ostalim republičkim centrima – centralnim komitetima na kojima su njihovi članovi obaveštavani o nalazima Komisije Izvršnog komiteta CK SKJ, na čijem je čelu bio Krste Crvenkovski, Centralni komitet SK Srbije, u raspravi o ovome pitanju, nije se sastao u punom sastavu.

Srpski komunisti, po nečijem nalogu, bili su podeljeni u grupe od 25 ili 30 članova CK i tako razbijeni obaveštavani o nalazima Komisije.

I ovaj primer pokazuje da su se ljudi koji su stajali iza cele ideje i operacije obračuna sa Rankovićem plašili kako će Srbija reagovati. Da su bili u pravu u svojim predviđanjima pokazuje upravo sednica od 28. juna, jedna od mnogih u kojima su, u više sala, članovi srpskog Centralnog komiteta, saslušali izveštaj Komisije.

Na toj sednici javio se za reč Dobrica Ćosić:

– Srpski revolucionarni pokret i srpski komunisti ne mogu prihvatiti hipo teku za nacionalizam i kriminal. Nemojte praviti od kriminala političko pitanje i neku vrstu ideologije srpskih komunista. Ako je istina sve što smo čuli, izvedite Rankovića pred sud i sudite mu! Postoji krivični zakon i po njemu treba osuditi svakoga ko Predsedniku Republike povređuje građanski integritet i prisluškuje intimne prostorije. Ali, od toga se ne može praviti ideološko pi tanje u Jugoslaviji i takvu krivicu i takvu odgovornost srpski komunisti ne mogu i ne smeju da prihvate.

Reagovao je vrlo oštro Slavko Zečević, koji je kasnije, za svoje zasluge u „operaciji Ranković“ dobio funkciju republičkog sekretara za unutrašnje poslove Srbije. Direktno se Bugarčić obratio Ćosiću:

– Pitam ja Tebe i tražim od Tebe da se ovde izjasniš: jesi li ti za Tita ili za Marka? Ćosić je, naravno, odmah reagovao:

– Odbijam takav način izjašnjavanja i ne prihvatam da je to osnovno pi tanje. Neću se ovde izjašnjavati ni za Tita ni za Marka, ja govorim o principima!

Ćosiću se pridužio Antonije lsaković:

– Zašto se ovaj naš sastanak ne drži u punom sastavu već „razbijeno“ i u drugim sobama? Zašto se o prisluškivanju priča uopšteno? Zašto se jasno i glasno ne kaže ko je, kad i gde namestio uređaj za prisluškivanje i sve te žice?

Odgovarajući na ova .nezgodna“ Ćosićeva i lsakovićeva pitanja, predse- davajući na ovom „razbijenom zboru“ srpskih komunista Milojko Drulović Čiča promenio je taktiku:

– Svi smo bili spremni i ja sam bio spreman da za druga Marka dam život. Svaku njegovu reč shvatali smo kao direktivu Partije i svetinju. Ali, desile su se ove vrlo ružne i teške stvari i mi hoćemo da vas o tome obavestimo.

Milojko Drulović, očigledno, nije dao odgovor ni na jedno postavljeno pi tanje. Antonije lsaković se nije predavao:

– Slušaj Čiča, molim te, reci konkretno, koga je Ranković sve oz- vučavao, ko to i na osnovu kojih i kakvih dokaza tvrdi i zašto je on to uradio i s kojom namerom? Kažete da je Ranković hteo da smeni Tita i da je bio na čelu neke frakcije. Ko je u toj frakciji, na kojoj ideološkoj platformi ta frakcija deluje, kako se ona iskazivala, kako je radila?

Milojko Drulović je dao dosta neodređen odgovor:

– To su teške i složene stvari! Uostalom sve će se ispitati. Udba je, Isakoviću, tajna sila!

– Jeste Udba sila i moć, ali postoje i druge otuđene sile u ovome društvu kao što su KOS, Gošnjak i drugi, pa ako je reč o principima i demokratizaciji onda treba i o njima raspravljati…

(Nastavak u sledećem broju)