Mnogi evropski političari i uticajni mediji predstavljaju Evropsku uniju kao „veliki projekat“, koji se zasniva na ideji globalizacije celog sveta. Autori knjige „Velika obmana“, Buker i Nort, raskrinkavaju sofisticiranu propagandu koja pod maskom demokratije nameće fundamentalističke stavove i skriveni cilj o stvaranju „nadnacionalne vlasti“ na koju ne mogu da utiču nacionalne vlade, političari i građani. Kao glavne elemente obmane, ili samoobmane, autori ističu stvaranje mita, izmišljanje prošlosti, odbacivanje svake konkurencije, manipulaciju ljudima i prikrivanje pravih namera birokratizovanih vladara Evropske unije.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Bukerove i Nortove knjige „Velika obmana – Tajna istorija Evropske unije“.

Kristofer Buker

Ričard Nort

Tokom kasnih 1940-ih, Žan Mone se klonio neuspelih pokušaja uspostavljanja „evropske vlade“ i privodio je kraju svoj plan modernizacije Francuske. Ali, kao što se dve decenije kasnije prisetio u svojim memoarima, toliko je bio razočaran uzastopnim neuspesima OEEC-a i Saveta Evrope da je smatrao da te organizacije „nikada neće moći da daju konkretan izraz evropskom jedinstvu“. Tada je bio uveren da „među velikim grupacijama država, zajednički interes nije dovoljno prepoznatljiv, pa zato treba početi sa nečim praktičnijim, a ne temom nacionalnog suvereniteta“.

Događaji iz kasnog proleća 1950. godine dali su Moneu priliku kakvu je čekao.

Zapadna Nemačka je tokom 1949. konačno uspostavila svoju vlas pod kancelarskim vođstvom Konrada Adenauera. Prema Ustavnom zakonu, usvojenom 8. maja 1949, nova Federalna Demokratska Republika (FDR) okupila je jedanaest visoko decentralizovanih zemaljskih vlada. U ključnim stvarima federalna vlada u Bonu nije mogla da donosi odluke bez pristanka regionalnih vlasti, tzv. Lendera. Svi međunarodni sporazumi trebalo je da se ratifikuju u Lenderima, u njihovim zakonodavnim skupštinama Bundesratu. Najveći i najjači Lend u Bavarskoj glasao je protiv novog ustava, jer on nije dao još veća ovlašćenja regionalnim vladama. Nekoliko decenija kasnije ta državna struktura je odigrala ulogu u istoriji Evrope kakvu niko nije mogao da predvidi.

U to vreme, nova Nemačka, pod vođstvom Ludviga Erharda, već je pokazivala znakove zadivljujućeg ekonomskog oporavka. To je otvorilo pitanje kako da se oporavljena nemačka nacija uključi u zapadnoevropsku zajednicu. Na Savetu Evrope u avgustu 1949. godine Čerčil je mnoge delegate šokirao predlogom da se Nemačkoj pruži najtoplija dobrodošlica. Dve zapadne okupacione sile, SAD i Velika Britanija, htele su da Nemačka nastavi put punog ekonomskog i nacionalnog oporavka. To je, međutim, izazvalo žestok sukob za Francuskom, koja je htela da i dalje nadzire nemačku ekonomiju, strahujući da bi Nemačka mogla da ponovo postane suviše jak politički i ekonomski suparnik.

Svađa se povela oko starog kamena spoticanja – industrije uglja i čelika u Ruru, srcu nemačke ekonomije i bivšeg generatora njene vojne mašinerije. Francuska je 1948. zatražila da se uspostavi Međunarodna uprava u Ruru, koja bi francuskim državnim funkcionerima omogućila da kontrolišu nemačku proizvodnju uglja i čelika, kako bi značajan deo te proizvodnje završio u obnovi Francuske. To je bio eho politike koju je Francuska vodila posle Prvog svetskog rata. Nova Zapadna Nemačka se, naravno, ogorčeno suprotstavljala tim namerama, a iste stavove su imali Amerikanci i Britanci.

Bez ikakvog rešenja, spor je trajao više od dve godine. Američki državni sekretar Din Ačeson je, u proleće 1950, konačno izgubio strpljenje. Francuskoj je dao uslov, koji se kasnije pretvorio u ultimatum: u Francuskoj će se 11. maja održati sednica vlade i ako Francuska ne ponudi zadovoljavajuće rešenje, SAD će ga nametnuti obema stranama.

To je Moneu stvorilo priliku koju je čekao godinama, dok je sanjao o izgradnji „Sjedinjenih Evropskih Država“, koja bi počela ujedinjenjem industrija uglja i čelika i uspostavom nadnacionalne vlasti nad tom privrednom granom.

Dok je pisao predlog rešenja, Mone se mučio sa procenom koliko sme da otkrije svoj pravi cilj. Napisao je devet nacrta pre nego što je dovršio konačnu verziju. U prvom nacrtu, ujedinjenje industrija uglja i čelika tretirano je kao „prvi korak prema francusko-nemačkoj uniji“. U drugom nacrtu, to isto je predstavljeno kao „prvi korak prema francusko-nemačkoj uniji i evropskoj federaciji“. Do petog nacrta isto pitanje je dobilo odgovor u oceni da se „Evropa mora organizovati na federalnoj osnovi u kojoj će ključni element biti francusko nemačka unija“. Do konačne verzije, skoro sve to je nestalo. Na kraju, Mone se zadovoljio stavom da ujedinjenje industrije predstavlja „prvi korak prema evropskoj federaciji“, što je bio nejasan termin, kome su različiti ljudi davali različito značenje.

Iako je Mone imao na umu stvaranje evropskog entiteta sa svim atributima države, namerno je birao blage formulacije kako bi njegov plan bilo teže razvodniti u još jednu međuvladinu organizaciju. Za taj način se odlučio i zato da ne uplaši nacionalne vlade najavom projekta koji će im oduzeti suverenitet.

Kad je završio memorandum, Mone je morao da reši sledeći problem, a to je bilo njegovo usvajanje. Nije mogao da lično promoviše svoj plan, jer se specijalizovao za igru u pozadini i indirektno delovanje. Bila mu je potrebna podrška u visokim krugovima francuske vlasti. Prvi izbor mu je bio premijer Žorž Bido. U dokumentu, koji je poslao Bidou, naglasio je da „nemačka situacija postaje rak koji će biti opasan za mir, koji je nužan za stvaranje dinamične Evrope“. Mone je napisao: „Zato moramo da napustimo rešenja iz prošlosti i krenemo putem promena, kako bismo stvorili zajedničke osnovne ekonomske uslove i uspostavili nove vlasti koje će prihvatiti sve suverene nacije. Nikada nije postojala Evropa. Grupa suverenih nacija okupljenih u Savetu Evrope ne znači da one predstavljaju pravi entitet. Moramo da zaista stvorimo Evropu, ona mora da postane sama sebi manifest…“

Na svoju nesreću, Bido je tada propustio priliku za političku besmrtnost, jer memorandum nikada nije stigao do njega. Posrednik, kome je Mone dao dokument da ga preda Bidou, nije to uradio na vreme.

Frustriran zbog isticanja roka, Mone je tražio drugog kandidata. Sa Bernarom Sijapijerom, glavnim savetnikom francuskog ministra spoljnih poslova Roberta Šumana, Mone je ručao 4. maja 1950. Sastanak je prošao dobro. Sijapijer i njegov šef su bili u potpunosti svesni da do isteka roka imaju samo nedelju dana, a nemaju pojma šta bi mogli da ponude Ačesonu.

Šuman je imao i drugih prednosti za ulogu potencijalnog promotera ideje o ujedinjenoj Evropi. Rođen je u Luksemburgu 1886. godine. Majka mu je bila Nemica, pa je tečno govorio francuski i nemački. Studirao je pravo u Berlinu, Minhenu i Bonu. Kasnije je živeo u Alzasu i Lorenu, dok su bili u sastavu Nemačke, zbog čega je 1914. regrutovan u nemačku vojsku. Za vreme Drugog svetskog rata, kad su te regije opet postale nemačke, kao francuskog državljanina uhapsio ga je Gestapo. Biografija ga je učinila savršenim izborom za rešavanje francusko-nemačkog sukoba.

Kad je Šuman pročitao Moneov dokument, prihvatio ga je svim srcem. Iako nije on autor, memorandum je postao „Šumanov plan“. Konačno, Šuman nije ni verovao u mogućnost sprovođenja tog plana, koji je prihvatio samo kao sredstvo za izvlačenje iz nezgodne situacije.

U velikoj tajsnosti, sadržaj plana je prosleđen nemačkom kancelaru Konradu Adenaueru u nadi da će i on dati privremeni pristanak. Drugim vladama, posebno britanskoj, ništa nije rečeno.

Kao rezultat „zanimljive slučajnosti“, Din Ačeson je odlučio da na londonski samit putuje preko Pariza da bi se nezvanično sastao sa Šumanom. Drugi „slučaj“ je na taj sastanak doveo i Monea. Kako je to Mone neiskreno sročio „pristojnost i čast nas obavezuju da Ačisona uključimo u svoje poverljive poslove“.

Šuman je zatim napravio hrabar korak. „Svoj plan“ je preko radija najavio direktno svim narodima Evrope, i to 9. maja, koji se danas slavi kao Dan Evrope. Šuman je rekao: „Ne može se sačuvati svetski mir bez kreativnih napora koji su jednako snažni kao i opasnosti koje mu prete. Doprinos, koji organizovana i obnovljena Evropa može dati civilizaciji, važan je za održavanje miroljubivih odnosa. Već više od 20 godina Francuska nosi ulogu glavnog borca za ujedinjenu Evropu. Francuska je služenje miru uvek smatrala svojim osnovnim ciljem. Evropa se neće stvoriti odjednom ili prema jednom planu. Gradiće se kroz konkretna dostignuća od kojih je najvažnija solidarnost.  Okupljanje evropskih nacija zahteva ukidanje vekovnog neprijateljstva Francuske i Nemačke. S tim ciljem u vidu, francuska vlada predlaže da se akcija pokrene odmah na jednoj ograničenoj, ali odlučujućoj tački. Predlaže da francuska i nemačka proizvodnja uglja i čelika u potpunosti bude stavljena pod zajedničku Visoku upravu u okviru organizacije otvorene za saradnju s drugim evropskim zemljama. Spajanje proizvodnje uglja i čelika trebalo bi da odmah omogući formiranje zajedničkih temelja za ekonomski razvoj, kao prvi korak prema federaciji Evrope.“

„Šumanova deklaracija“ danas ponosno zauzima mesto na sajtu Evropske unije, gde je predstavljena kao dokument „koji je doveo do stvaranja onoga što danas poznajemo kao Evropsku uniju“.

Roj Denman, visoki funkcioner britanskog ministarstva spoljnih poslova i zagovornik Evropske unije, mnogo kasnije je rekao da je tadašnji britanski premijer Klement Atli „loše primio francuski predlog“. Zapravo, britanska vlada ga, koliko je poznato, nije ni primila. Za njega su saznali samo nekoliko sati pre nego što je objavljen, a šta se nalazi u tekstu čuli su na radiju. Atli je bio krajnje uznemiren, i to s punim pravom. Ne samo što je francusko ponašanje bilo potpuno nediplomatsko, već je Atli, kad je čuo da je Ačeson bio u Parizu, posumnjao da Amerikanci i Francuzi kuju zajedničke planove.

Mone je na ovim obmanama počeo ono što je zvao „tihom revolucijom“, koja nije mogla da se zaustavi bez velikih i teških političkih posledica. Kao što je Mone predvideo, Adenauer je podržao plan. Nije imao drugog izbora. Odbijanje naizgled veličanstvene ponude Francuza ne bi bilo politički mudro, a bilo je privlačnih razloga za prihvatanje. Mone je ispravno pretpostavio da će Adenauer u planu videti način da Nemačka delimično vrati kontrolu nad svojom industrijom. Adenauer je takođe bio vrlo naklonjen ideji evropskog jedinstva, što je Mone dobro znao. Učestvovao je na haškom kongresu 1948, na kome je zaključeno da „evropske nacije moraju da prenesu i spoje deo svog suvereniteta kako bi osigurane zajedničku političku i ekonomsku akciju“. Adenauer je tada tvrdio da „u pokretu ujedinjenja leži spas Evrope i spas Nemačke“. Međutim, Adenauerov početni entuzijazam je naglo splasnuo kada je saznao da se iza plana nalazi Mone. Tek kasnije, Mone je uspeo da uveri Adenauera u apsolutnu ravnopravnost dveju nacija. Kancelar se opustio i objavio: „Sprovođenje francuskog plana smatram svojim najvažnijim zadatko. Ako uspem, misliću da moj život nije protraćen.“

Nemačka je u toj fazi pozdravila učešće Britanaca, što je smatrala protivtežom mogućoj francuskoj dominaciji, pa je britanska vlada zvanično pozvana da učestvuje u pregovorima o, kako je opisano, „planiranju plana“. Možda je i Šuman priželjkivao britansko uključivanje, ali to je bilo poslednje što je želeo Mone.

Britanski premijer Atli je odlučio da nema načina na koji bi Britanija mogla prihvatiti da se „najvitalnije ekonomske snage predaju krajnje nedemokratskoj vlasti, koja ne odgovara nikome“. U zapisniku sa sednice Kabineta od 2. juna 1950. godine stoji: „Naša pozicija je različita od drugih evropskih naroda zbog naših veza sa Komonveltom. Trebalo bi da usporimo prihvatanje načela francuskog predloga, posebno zbog toga što se čini da on uključuje predavanje suvereniteta.“ Britansko ministarstvo finansija je procenilo da „nije u našem interesu da se vezujemo za leš“. Francuskoj vladi upućena je službena nota u kojoj se navodi: „Vlada Njenog Veličanstva najodlučnije tvrdi da se o tom predlogu treba raspravljati i da ga treba dalje razvijati, ali u ovom trenutku nije u mogućnosti da ga podrži“.

Mone je očekivao upravo takav odgovor. Na osnovu ranijih britanskih postupaka, pretpostavio je da će se oni usprotiviti nadnacionalnom elementu, koji predstavlja srž njegovog plana. Zato je namerno izazvao isključenje Britanije iz pregovora jednostavnim uslovljavanjem da se odluka donese u nemoguće kratkom roku, do 2. juna 1950.

Britanska vlada je samo godinu ranije nacionalizovala industriju uglja i čelika. Bilo je neprihvatljivo da je odmah preda nekoj međunarodnoj organizaciji, kojoj ne bi bilo stalo da je vodi u britanskom nacionalnom interesu. Nije bilo realno očekivati da će vlada, kojoj je jedan od glavnih prioriteta biti puna zaposlenost, predati pod kontrolu nekoj nadnacionalnoj vlasti idustriju koja je zapošljavala 1,2 miliona radnika. Ministarstvo odbrane se brinulo da bi plan mogao da negativno utiče na ratni potencijal zemlje. Tadašnji ministar odbrane Meni Šinvel podsticao je tu zabrinutost. Oslanjanje na ujedinjene zapadnoevropske resurse, od kojih bi neki mogli pasti u ruke neprijateljima, predstavljalo je preveliki rizik. Britanci su se suprotstavili centralnom cilju „Šumanovog plana“, koji je bio mnogo privlačan njegovim zagovornicima – eliminisanje pojedinačne sposobnosti za ratovanje.

U svetlu iskustav Drugog svetskog rata i stvarne mogućnosti sovjetske kopnene invazije u Evropi, nedostatak entuzijazma je bio sve samo ne iracionalan. Britanija nije bila usamljena u skeptičnom odnosu prema tom planu. Francuski socijalisti su delili zabrinutost Britanaca, komunisti su se bojali da bi plan mogao da omogući nemačkoj industriji da uguši francusku, što bi rezultovalo nezaposlenošću.

Jedan britanski parlamentarac ipak je bio bezrezervno za to da se Britanija uključi u pregovore. Dan nakon što je armija komunističke Severne Koreje, 25. juna 1950, nagrnula preko granice u Južnu Koreju, najavljujući još jednu veliku hladnoratovsku krizu, novi mladi poslanik konzervativaca iz Bekslija održao je vatreni govor u Donjem domu britanskog parlamenta. Ignorišući običaj da se u prvom govoru izbegavaju kontroverzne teme, Edvard Hit je ustvrdio da bi izostanak iz pregovora o Šumanovom blanu bila velika greška Britanije. Hit je naglasio da bi „stajanje po strani značilo da preuzimamo vrlo veliki rizik za našu ekonomiju u predstojećim godinama“.

Drugi entuzijasta britanskog uključivanja bio je mladi student sa Kembridža, Džefri Hou, kome je bilo suđeno da jednog dana postane potpredsednik u vladi Margaret Tačer, a potom i ministar spoljnih poslova. Hou je tvrdio da je „aktivnije britansko vođstvo u Evropskoj uniji bilo politički presudno, jer bi obezbedilo da Nemačka ne dominira nijednim delom te organizacije bez britanske podrške“.

Čini se da Hit i Hou nisu prepoznali veštinu s kojom je Mone namerno isključio Britance iz pregovora. Moneove kolege su to smatrale jednim od najvećih njegovih uspeha. Mnogi današnji „Evropejci“ tvrde da je Britanija napravila temeljnu i tragičnu pogrešku što se nije uključila u pregovore i tako pokušala da bar utiče na njih. Din Ačeson je kasnije to opisao kao „najveću britansku grešku u posleratnom razdoblju“.

Britanska zvanična istorija, koja se navodi u školskim udžbenicima, negira takve stavove. Autori udžbenika ističu: „Razgovori i prepiska s francuskim državnicima i Šumanom, u periodu od 9. maja do 2. juna 1950, mogu da daju određeni kredibilitet ideji da je Ujedinjeno Kraljevstvo moglo da isposluje prihvatljiv sporazum, što znači sporazum bez podređivanja Visokoj upravi, koja je obećavala čvršće ujedinjenje. Ipak, ishod pregovora pokazuje da nije bio moguć sporazum koji bi Britaniji dao ekonomske i političke prednosti koje su tražili njeni predstavnici. Nije bilo moguće napraviti sporazum koji ne bi insistirao na nadnacionalnoj vlasti i simbolima evropske federacije. Prihvatanje Moneovog načela izazvalo bi promenu nacionalne strategije. Značilo bi pružanje političke podrške obnovi uzroka političkih problema u Evropi, u čemu Ujedinjeno Kraljevstvo nije moglo da učestvuje.“

U svakom slučaju, britansko uključivanje je bilo upravo ono što je Mone hteo da izbegne. Ispravnim pronicanjem u psihologiju britanske vlade, stvorio je situaciju koju ona nije mogla da prihvati.

Drugi mit, u koji mnogi ljudi rado veruju (što se, na primer, vidi na sajtu Evropske komisije) jeste da je plan stvarno potekao od Šumana, koji je time počašćen titulom jednog od „otaca osnivača Evrope“. Istorijski zapisi nesumnjivo pokazuju da je sve zasluga jednog ćoveka: Žana Monea. Istorijski dokumenti nude spektakularne dokaze njegovih neobičnih talenata, pomoću kojih je iskoristio trenutak da svoj projekat sa zapanjujućim uspehom ugura u centar interesa evropskih država.

Mone je dobio što je hteo. Očekivano, imenovan je za prvog predsednika nove Visoke uprave sa sedištem u Luksemburgu. Na prvoj sednici skupštine Zajednice za ugalj i čelik, prisutnim delegatima je rekao da učestvuju u radu „prve evropske vlade“.

(U sledećem broju: Sedam godina propadanja evropske ideje)