Uz dve hvaljene knjige, „Neregularna vojska“ i „Tihi puč“, Met Kenard je 2015. godine objavio svoje najznačajnije delo „Reket“. Džulijan Asanž, osnivač i glavni urednik Vikiliksa, kaže da je „Reket“ zanimljiv insajderski prikaz kako su Sjedinjene Američke Države 70 godina gradile zamršenu mrežu ekonomske kontrole sveta, sprovođene nasiljem koje je omogućilo usisavanje bogatstva i resursa iz siromašnih zemalja. Noam Čomski, autor „Propale države“, ističe da je Kenard u „Reketu“ živopisno i detaljno prikazao stvarnost života i borme velikog dela svetske populacije protiv američkih eksploatatora. Naomi Klajn, autorka „Doktrine šoka“, ukazuje na „razarajuću preciznost i impresivan osećaj s kojim Kenard izveštava o šokantnim manipulacijama na Haitiju i u Hondurasu, na pljačku rudnog bogatstva u Africi i drugim mestima, a nikada ne gubi iz vida veliki otpor siromašnih ljud, koji su suočeni sa ovim silama.“

Met Kenard je suosnivač i glavni istraživač u medijskoj kući Declassified UK. Bio je saradnik, a zatim i direktor londonskog Centra za istraživačko novinarstvo (CIJ). Kao novinar, radio je u londonskoj, vašingtonskoj i njujorškoj redakciji Financial Times-a. Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Kenardove knjige „The Rocket“.

Met Kenard

Počeo sam da radim kao reporter u Fajnenšel tajmsu na vrhuncu takozvanog „rata protiv terora„. Bio sam mlad, ambiciozan reporter zadužen za jedan od najuglednijih svetskih listova, spreman da govori istinu. Ubrzo sam saznao da ovo nije mesto za to.

Nakon terorističkih napada 11. septembra u Njujorku i Vašingtonu, doživeo sam delimično probuđenje. Dok su ratni bubnjevi odzvanjali 2003. godine, saznao sam da su Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo, uprkos tome što sada insistiraju na ratu sa njim, osamdesetih godina prošlog veka podržavale Sadama Huseina.

Čovek koga smo predstavljali kao oličenje đavola samo nekoliko godina ranije bio je naš prijatelj. Ubrzo nakon toga, video sam da moja vlada prepravlja obaveštajne podatake kako bi prevarila svoje građane i dobila njihovu podršku za potpuno nezakonit rat.

Mislio sam, možda naivno, da će mi rad u Fajnenšel tajmsu omogucìiti da nastavim da učim. U nekom smislu, bio sam u pravu. Učio sam, mada ne i sa lekcijama koje su mi nametali. Tamo sam se upoznao sa drugom stranom ove medalje ratne industrije – svetom visokih finansija.

Ovi ratovi nisu bili sujete zavedenih vođa. Oni su bili samo poslednja faza u produženom ratu globalne elite protiv običnih ljudi sa jedinim ciljem da povecìaju svoj profit. Sada sam izbliza video prave vladare sveta – to nisu bili političari, već ljudi sa velikim novcem iza njih, lutkari koji su sve pokretali. Bio sam stacioniran u redakciji koja im je služila kao uticajno propagandno sredstvo, tako da dizanje uzbune, da kažem ljubazno, nije prošlo dobro.

Tokom narednih godina, iz prve ruke sam se uverio koliko je moćan propagandni sistem koji pokriva ove reketaše. Gotovo je nemoguće suprotstaviti mu se kao pojedinac iznutra. Pokušao sam, ali bez uspeha. Bio sam baziran u Fajnenšel tajmsu u Vašingtonu i Njujorku, ali sam takođe mnogo putovao tokom ovog perioda, izveštavajucìi sa četiri kontinenta, iz više od dvanaest zemalja i isto toliko gradova u samim Sjedinjenim Američkim Državama.

Sve što sam video protivrečilo je onome što mi je rečeno o tome kako svet funkcioniše. Dok sam se borio sa onim što radim, znao sam u podsvesti da je javna pobuna protiv ove kontradikcije loša ideja.

To bi  odmah negativno uticalo na moju karijeru, što je, pretpostavljam, razlog zašto to tako malo ljudi čini. Ako govorite protiv reketaša, odmah ste antiamerički nastrojeni, mrzite demokratiju i slobodu, volite teroriste i tako dalje. Ideološka „obuka“ ove vrste je najmocìnija u medijima zapadnog sveta koji podržavaju reketaše.

Zapravo, ovu filozofiju zatvorenih očiju prvi put sam naučio kada sam otišao na master studije na Novinarsku školu Univerziteta Kolumbija u Njujorku, očigledno najbolju te vrste na svetu, ali u ropstvu reketaša i njegovih laži. Pokušaj da izbijem ove kritičke misli iz glave nastavio se kako sam napredovao dalje u hijerarhiji ideološkog sistema. Na dan kada sam napustio Fajnenšel tajms, na primer, moj šef mi je jednostavno rekao: „Idi i radi svoje, ‘spasi svet’. Možda cìeš se mocìi vratiti kada budeš malo stariji.“ Poslušao sam njegov savet, ali se necìu vratiti. Umesto toga, predstavljam, još uvek otvorenih očiju, ovaj izveštaj koji nisu hteli da pošalju u štampu.

Uspon imperije

Sjedinjene Države su izašle iz Drugog svetskog rata u poziciji nenadmašne globalne sile. Zapadna Evropa i Sovjetski Savez bili su u ruševinama nakon šest godina razornog ratovanja, a imperijalne strukture koje su ranije vladale vecìim delom sveta raspadale su se. Amerikanci su se u međuvremenu čudesno oporavili od ekonomske depresije koja je proždirala naciju od kraha Volstrita 1929. godine i njeno mesto kao broja 1 je sasvim svesno stvarano tokom celog rata. Kada je to ostvareno 1945. godine, pažnja je preusmerena na proširenje baze klijenata američke elite, i tako je, na kraju Drugog svetskog rata, reket bio postavljen.

Evolucioni psiholog sa Harvarda, Stiven Pinker, jednom mi je rekao da sama mocì izopačava ljudske pojmove morala i pravde: „Dominacija, pravednost i zajedništvo su tri veoma različita načina razmišljanja odruštvenim odnosima. Neko na vlasti cìe težiti da ne razmišlja o svojim odnosima prema svojim ili drugim ljudima u smislu pravednosti.“

Američka elita, njeni mocìni veliki poslovni igrači i savezničke vlade (bez obzira na političku orijentaciju) motivisani su dominacijom, a ne pravednošcìu. Ljudi na vlasti to znaju – laže se stanovništvo. Naravno, potreba da se probije propagandni balon nije nova. Svaki car, bogataš i supersila od pamtiveka je dobrovoljno neguju mitove o svojim postupcima kako bi iskoristili dobru volju svog naroda za sopstvene kriminalne poduhvate.

Istoričar Kornelije Tacit je to najbolje rekao na vrhuncu rimske vlasti. „Rimljani stvaraju pustinju“, napisao je, „i nazivaju je mirom“. Ovi mitovi kojima se Amerikanci bave od malih nogu – a ova ideološka obuka seže i van granica SAD – i dalje predstavljaju SAD kao impresivan diskontinuitet u svetu politike mocìi. Za razliku od svih prethodnih supersila, Sjedinjene Države su „moralna“ sila, vođena principima i vrednostima, a ne dominacijom i pohlepom. Amerika je „izuzetna“, kako nam kažu. Ne izuzetno nasilna, što je istina, nego izuzetna u meri u kojoj ima „viši poziv“; to je „blistavi grad na brdu“.

Kratak izlet u svet otvorenih očiju vas brzo uveri da je to suprotno istini. Ali držati oči otvorene uvek cìe biti teže nego tražiti utehu u sopstvenoj božanskoj moralnoj superiornosti i pokvarenosti vaših neprijatelja. I tako se mit učvršcìuje.

Ponavljajte za mnom: kada SAD to rade, teror je traženje mira; dominacija je partnerstvo; strah je stabilnost. Lako je.

Veruju u laži

Nekoliko godina nakon moje inicijacije u Fajnenšel tajmsu, nekoliko stvari počelo je da mi postaje jasnije. Shvatio sam razliku između sebe i ostalih ljudi koji rade u reketu – radnika Američke agencije zmeđunarodni razvoj (USAID), ekonomista u Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) i ostalim sličnim organizacijama.

Kad sam shvatio kako reket zaista funkcioniše, počeo sam da ih doživljavam kao svesne prevare. Nije bilo sumnje da su verovali u vrlinu te misije; usvojili su sve teorije koje su trebalo da prikriju globalnu eksploataciju jezikom „razvoja“ i „napretka“. To sam video kod američkih ambasadora u Boliviji i Haitiju, i kod bezbroj drugih funkcionera koje sam intervjuisao. Oni iskreno veruju u mitove i, naravno, dobro su placìeni za to. Da bi se pomoglo ovim agentima reketa da ustanu ujutru, širom Zapada postoji i dobro opremljena armija intelektualaca čija je jedina svrha da krađu i brutalnost učine prihvatljivim za opštu populaciju SAD i njihovih saveznika u reketu.

Ovaj sistem indoktrinacije je toliko ukorenjen u medijima i univerzitetskom sistemu da ga je gotovo nemogucìe čak i pogoditi. Secìam se da sam pisao članak za Fajnenšel tajms o bivšem egipatskom diktatoru Hosniju Mubaraku, koga je podržalo preko milijardu dolara američke pomocìi. Urednici su se rešili činjeničnog prefiksa „podržano od strane SAD“ ispred Mubarakovog imena bez razmišljanja. Kada sam poslao još jedan članak koristecìi prefiks „podržano od strane Irana“ za libansku miliciju Hezbolah, on je prošao. Tako funkcioniše kontrola misli i tako reket opstaje sa svojim netaknutim moralnim sjajem.

Moći je potpuno pokvarila umove ovih ljudi. Kada je Rafael Korea, predsednik Ekvadora, zatvarao Mantu, američku vojnu bazu u svojoj zemlji, rekao je Amerikancima da je mogu zadržati sve dok dozvole Ekvadoru da postavi vojnu bazu u Majamiju.

 Ovo je bilo apsurdno za Vašington i njegove poslušnike u medijima – za njih je očigledno prirodni zakon da SAD treba dozvoliti stotine vojnih baza koje grade u suverenim državama širom sveta. To je imperijalni način razmišljanja i on zaražava celu američku elitu.

Ovakvi obrasci i modus operandi reketa ponavljaju se širom sveta, iznova i iznova. Tako, na primer, način na koji sam video američke „agencije za pomocì“ i Nacionalne fondacije za demokratiju (NED) kako podrivaju grupe koje se nezavisno organizuju u Boliviji ponavlja se u Ekvadoru, Venecueli, Brazilu, širom Latinske Amerike i u ostatku sveta. Imena pojedinaca uključenih u svaki slučaj su različita, ali je dinamika slična.  Metod kontrole reketa, tako pametan i skriven, u svemu je isti, a imena ugnjetača su zamenljiva sa bilo kojim od reketaša „američke ere“.

Svi su služili institucijama koje rade na potkopavanju individualnog ili grupnog suvereniteta i povecìanju kontrolu reketaša, bez obzira da li su pojedinci koji rade u reketu dobri ili užasni, dobronamerni ili psihopatski – institucije kojima služe nastavljaju da gase čežnju za nezavisnošcìu ljudi širom sveta.

Postoji još jedan, podmukliji deo ove globalne kontrole koji cìe biti razmotren na narednim stranicama. Pored dominacije američke elite, pomocì koju reket pruža američkim korporacijama učinila je širenje američke „kulture“ neizbežnim, stvarajucìi novu dimenziju takozvane meke mocìi. Ali, kao što cìete videti kasnije, reketaši se iskreno plaše kreativnih umetnosti. Postoji potencijal unutar naše kulture i umetnosti, ne samo da razotkrije reket kakav jeste, vecì i da pomogne u njegovom demontiranju. Iz tog razloga, reketaši nastavljaju da kooptiraju umetnost i kulturu koliko god je to mogucìe. CIA je podržavala američku umetnost tokom celog Hladnog rata i nesumnjivo to nastavlja da radi.

Za vaše dobro

Reket je vecìi od američke elite, naravno, i sada možda mislite da to možda ima neke veze sa kapitalističkim sistemom u celini. Da, institucije poput Svetske banke predstavljaju široku globalnu kapitalističku klasu, ali SAD su ogromna sila unutar ovih aranžmana, a američka vojska je izvršilac kapitalističkih sila širom našeg sveta.

Mehanika reketa je zapravo bila prilično konstantna. Institucionalna struktura podignuta da održi pretvaranje altruizma dok se praktikuje divlja dominacija, replicira se širom sveta vecì duže vreme. Na primer, bio sam svedok američke podrške vojnom puču u Hondurasu 2009. godine, kojim je zbačen demokratski izabrani predsednik kako bi reketaši mogli da podupru poslovnu zajednicu i njihove političke marionete. Ali kao što sam vecì rekao, možete biti sigurni da je slična dinamika bila na snazi kada su SAD pomogle da se uklone demokratski izabrani predsednici Hakobo Arbenz iz Gvatemale 1954. godine i Salvadora Aljendea iz Čilea 1973. godine, kada su nastupile decenije pakla za narode tih zemalja.

Ovaj grabežljivi reketi mora da zadovolji potrebe svake dominantne imperijalne klase, komunističke ili kapitalističke – više tržišta za njihove proizvode i potpuno potčinjavanje narodnih snaga u njihovim satelitima.

Ali postoji obrt u ovoj priči.

Američka elita koja se obogatila pljačkom u inostranstvu takođe vodi rat kod kucìe. Od 1970-ih pa nadalje, isti mafijaši „belih okovratnika“ dobijaju rat protiv naroda SAD, u obliku masovne, podmukle prevare. Polako, ali sigurno, uspeli su da prodaju

mnogo toga što je američki narod nekada posedovao pod maskom

raznih prevarantskih ideologija kao što je „slobodno tržište“. Ovo je „američki način života“ pretvorilo u ogromnu prevaru. U tom smislu, žrtve reketa nisu samo u Port o Prensu i Bagdadu; one su takođe u Čikagu i Njujorku. Isti ljudi koji smišljaju mitove o tome šta radimo u inostranstvu takođe su izgradili sličan ideološki sistem koji legitimiše krađu kod kucìe; krađu od najsiromašnijih, od strane najbogatijih. Siromašni i radni ljudi Harlema imaju više zajedničkog sa siromašnim i radnim ljudima Haitija nego sa svojim elitama, ali to mora biti prikriveno da bi reket funkcionisao.

Mnoge akcije koje preduzima vlada SAD, zapravo uobičajeno štete njenim najsiromašnijim građanima. Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) je dobar primer. Stupio je na snagu u januaru 1994. godine i bio je fantastična prilika za američke poslovne interese, jer su tržišta otvorena za investicije i procvat izvoza. Istovremeno, hiljade američkih radnika izgubilo je posao zbog radnika u Meksiku gde su im plate mogli biti smanjene jer je društvo još siromašnije.

Neizbežan zaključak je da ceo naš svet zavisi od milosti elitne poslovne zajednice koja ga vodi u tajnosti. Ekonomski imperativi ove prevare nadmašuju čak i bezbednost zaposlenih Amerikanaca. Tokom sukoba u Iraku 2003. godine, veliki delovi Pentagona i britanske „obaveštajne“  zajednice nisu želeli da napadnu Irak jer su verovali da bi to povecìalo pretnju od terorizma. Ali ideološki žar unutar prevare da se održi kontrola nad regionom sa ogromnom proizvodnjom nafte bio je vecìi prioritet od smanjenja pretnje po američke živote.

Reket je, dakle, katastrofa za one siromašne zemlje koje su mu potčinjene, ali i za vecìinu Amerikanaca. Američka elita ne radi na tome da pomaže svojim sugrađanima.

Možda vam je obim američke dominacije nepoznat, ili možda sumnjate u njeno postojanje, ali za to postoje nesporni dokazi. Oni, koji smatraju da vecì znaju koliku je štetu nanela spoljna politika SAD, otkricìe u ovoj knjizi dokaze o šteti načinjenoj kod kucìe, gde reketaši vode podjednako žestok rat protiv siromašnih i običnih radnih Amerikanaca. Izgrađena je ogromna ideološka građevina koja kao altruizam predstavlja brutalno nasilje nad siromašnima kod kucìe i u inostranstvu.

Kao što je Harold Pinter napisao u svom govoru za svečanosti prilikom dodele Nobelove nagrade 2005. godine: „Zločini Sjedinjenih Država bili su sistematski, konstantni, svirepi, bez kajanja, ali vrlo malo ljudi je zapravo govorilo o njima. Mora se odati priznanje Americi. Izvršila je klinički preciznu manipulaciju mocìi širom sveta, dok se maskirala kao sila za univerzalno dobro. To je briljantan, čak i duhovit, veoma uspešan čin hipnoze.“

Mediji bi da vas uvere da nema reketa, da je to čisto slučajno što živimo u svetu u kome 85 ljudi – samo 85 ljudi – poseduje polovinu svetskog bogatstva, dok više dece umire od gladi svake godine nego što je umrlo u Holokaustu. Naravno da to nije slučajnost, nije samo hir istorije – to je rezultat ogromne nepravde, politike džinovske reketaške mašinerije. Da bismo pomogli našoj vrsti i planeti da prežive, neophodno je da se otresemo hipnoze i vidimo reket onakav kakav jeste.

A, kakav je, ja sam se uverio izbliza kad sam posmatrao stvaranje moderne robovlasničke države u Haitiju.

Profit na nesreći

Stajao sam otvorenih usta ispred predsedničke palate u Port o Prensu, 18 meseci nakon što je zemljotres opustošio grad, kada mi je prišao čovek

prodajucìi svoje slike. „Šta mislite o tome?“ – upitao je, pokazujucìi na srušenu palatu iza nas. Rekao sam mu istinu: bilo mi je teško da se pomirim sa potpunošcìu uništenja. Čovek, koji mi je kasnije rekao da se zove Čarls Renodin, blago se osmehnuo. „Recite svetu kako živimo“, zamolio je. „Neka znaju.“ Zastao je i dodao: „Živim u kampu tamo“, pokazujucìi preko puta, gde se nasuprot raspadajucìe predsedničke palate prostirao ogroman prostor šatora – ukrašen logotipima SAD, Kine, Bila Gejtsa, Karlosa Slima, svih koji su se bestidno takmičili za prepoznatljivost brenda. „Posle zemljotresa izgubio sam mamu, tatu, jednu cìerku, pa sam morao da se preselim u ovaj kamp. Ne sviđa mi se, pun je korupcije, vode ga bande, a devojčice moraju da prodaju svoja tela da bi ih jele“, rekao mi je. „Devojčice“, dodao je radi naglaska. „Možda osam ili devet godina, siluju ih svaki dan. Policija ništa ne preduzima povodom toga, zemlja nema zakon.“

Rekao mi je da Hašani palatu iza nas, koja bi trebalo da bude predmet ponosa, nazivaju „Đavoljom kucìom“. „U njoj ima toliko korupcije da ih nije briga za ljude, samo žele da zarade novac. Kada novac dođe, uzimaju ga za sebe.“

Kao i vecìina na Haitiju, Čarls je imao dvosmislen osećaj prema hiljadama nevladinih organizacija (NVO) koje rade u njegovoj zemlji. „Neki dolaze da pomognu, neki dolaze da zarade novac. Mnogima odgovara da živimo ovako jer zarađuju više novca.“ Lako je odbaciti takva osećanja, ali globalna industrija „spasavanja“ je zaista veliki biznis. Često postoji.

Sledećeg dana, vozio sam se dugim, prašnjavim i tipično neravnim putem usred Port-o-Prensa kada sam naišao na impozantna metalna vrata. Iza njih stajala je elektrana E-Pauer. Lokacija je bila različita od ostatka grada, koji je ležao u potpunoj ruševini, čak i godinu i po dana nakon zemljotresa: imala je uglačana čelična vrata i savršeno asfaltirane puteve.

Bio sam na zadatku za Fajnenšel tajms i u pratnji činovnika Svetske banke. Putovali smo u terencu rutom koja je ignorisala masivna šatorska naselja koja su zujala pored naših prozora.

U glavnom gradu, gde su nestanci struje bili uobičajena pojava, E-Pauer je bio vrsta kompanije za koju su međunarodne finansijske institucije (MFI) verovale da cìe predvoditi „reforme“. Tačnije rečeno, preuzeće posao od državnih kompanija. Moj vodič iz Svetske banke bio je uveren da je to izlaz iz tragične prošlosti i sadašnjosti Haitija. Ubrzo sam saznao da je kompaniju 2004. godine osnovala grupa haicìanskih kontroverznih kapitalista. Zaista, 2006. godine, novi predsednik Rene Preval, koga podržavaju SAD, pokrenuo je otvoreni tender za ugovor o snabdevanju Port o Prensa električnom energijom. Učestvovalo je sedam kompanija. E-Pauer je pobedio.

Za mnoge u haicìanskoj poslovnoj eliti, takva ekonomska liberalizacija je trebalo da bude model za novi Haiti koji se gradi nakon razornog zemljotresa 2010. godine. „Zemljotres je stvorio traumu koja je mogla biti bolje iskorišcìena“, rekao mi je Pjer-Mari Boason, član upravnog odbora E-Pauera, dok smo sedeli u luksuznim klimatizovanim kancelarijama u fabrici. „Zbog političkog procesa koji se odvijao nakon toga, trebalo je previše vremena.“ Dodao je: „Zemljotresi bi trebalo da budu prilika jer uništavaju. Gde je uništeno, moramo da gradimo. Kada moramo da gradimo, možemo da stvorimo radna mesta, možemo da promenimo zemlju.“

Međutim, cinizam gospodina Boasona o sporoj stopi iskorišcìavanja  „prilika“ koje je pružio zemljotres nije bio sasvim tačan. Nakon zemljotresa, prilika koju je pružilo razaranje Haitija odmah je iskorišcìena. Dok se prašina još uvek slegala u Port o Prensu, Svetska banka i MMF, zajedno sa raznim američkim agencijama – podelili su različite sektore privrede i društva. Međuamerička razvojna banka (IADB) je dobila obrazovanje i vodu, Svetska banka je prisvojila energiju, dok je Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) – telo koje cìe biti razmatrano kasnije u ovoj knjizi – sa zahvalnošcìu prihvatila planirane nove industrijske parkove.

Aleksandar Abrantes, specijalni izaslanik Svetske banke za Haiti, rekao mi je kako je to funkcionisalo: „U osnovi smo se složili da tamo gde svako od nas ima prednost, zatim delimo sektore među sobom i dodajemo neke sektore koji idu zajedno.“

Masovna privatizacija državne imovine i pretvaranje Haitija u karipsku fabriku za izvoz – putem proizvodnje odecìe vođene izvozom i jeftinog modela rada koji su SAD i međunarodne finansijske institucije promovisale od sredine 1990-ih do 2000-ih nudile su različite mogucìnosti. Ovo se sprovelo uz minimalan otpor desetkovanog civilnog društva i ogoljene vlade. Sve institucije van Haitija, posebno vlada SAD, delile su ovu viziju. Činilo se da nema alternative.

(U sledećem broju: Ubij i obogati se