Srpska napredna stranka se nalazi u potpunom rasulu. Milan Radoičić se nudi Specijalnom tužilaštvu iz Prištine za svedoka saradnika. Goran Vesić pokušava da izbegne odgovornost za korupciju u slučaju novosadske Železničke stanice optužbama na račun Siniše Malog, Zorane Mihajlović, Jelene Tanasković i Anite Dimovske. Tužilaštvo za organizovani kriminal tvrdi da ima dokaze za pljačku 115 miliona dolara, a da je ukupna šteta oko 600 miliona dolara. Niko od viđenijih naprednjaka ne sme da se javi na telefon njihovom poslaniku Dušanu Borkoviću, za koga tvde da je snimao kompromitujuće razgovore sa Brankom Malovićem oko transfera novca u Kinu. Istovremeno dok se brane jedni od drugih, funkcioneri SNS-a beže od naroda. Miloša Vučevića nezakonito obezbeđuju pripadnici „Kobri“, Maja Gojković je angažovala čopor od osam privatnih „gorila“, a policijsku pratnju ima čak i nesrećna kragujevačka bacačica kletvi Nataša Jovanović. Možda će neko od njih i uspeti da se izvuče nekažnjeno, ali to sigurno neće biti šef njihovog kartela Aleksandar Vučić.

Predrag Popović

U Srbiji postoje duboke podele u svim slojevima društva, u svakoj porodici. Različiti stavovi stvaraju nepremostiv jaz oko svakog političkog, ekonomskog, medijskog ili bilo kakvog drugog pitanja. Međutim, svi građani su jedinstveni u proceni da je došao kraj tiranije naprednjačkog kartela.

Toga je svestan i Aleksandar Vučić. I on zna da nema načina da obuzda i uguši pobunu građana. Takođe, on zna i da će uskoro, kad Srbija bude oslobođena, morati da odgovara za sve zločine, koje je vršio 13 godina. Zato ovoliko skiči, cvili, reži, laže i preti.

– Oni hoće moju glavu! Od samog početka, kad su krenuli sa ovim nezakonitim blokadama, bilo je jasno da nikoga ne zanimaju zahtevi, koje su izneli. Zanima ih samo kako da mene uhapse! – otkrio je Vučić svoj najintimniji strah na jednoj od nedavnih psihoterapijskih seansi u studiju TV Informera.

Iste stavove iznosi i Vučićev alter ego, tzv. advokat Vladimir Đukanović.

– Još tada, kad je sve ovo počelo, rekao sam predsedniku Vučiću: „Ovi će kad-tada tebe uhapsiti. Kad vidim šta rade u tužilaštvima i sudovima, kako tovare ljude, kako bez ikakvih razloga trpaju stvari koje nemaju nikakve veze sa predmetom, rekao sam mu: „Vidi, ovi će u nekom roku i tebe uhapsiti. Ja se iskreno pribojavam tog scenarija – rekao je Đukanović ono što Vučić misli.

Ne dešava se često, ali u ovom slučaju su Vučić i Đukanović u pravu. U slobodnoj Srbiji, kad se ispune studentski i građanski zahtevi za uspostavom vladavine prava, logično je da Vučić i njegovi saučesnici iz kartela budu uhapšeni i procesuirani. Kakvih kazni se plaše, nedavno je priznala Ana Brnabić.

– Kad dođe do smene vlasti, za nas, kao članove SNS-a, posebno za nas funkcionere, kazne će, verovatno, biti ubistvo, vešanje, paljenje ili doživotni zatvor – rekla je Brnabićka, koja dobro zna težinu krivičnih dela koje su izvršili kriminalci iz vrha njenog kartela.

Dok su bili nedodirljivi na vlasti, svi pripadnici zajedničkog zločinačkog poduhvata, predvođeni Vučićem, koristili su svaku priliku da otmu što više novca. Sad, kad je razbojničkoj idili došao kraj, svako gleda kako da se izvuče. Do juče su junački pljačkali javne resurse i tuđu privatnu imovinu, a sada svi pokušavaju da se krišom distanciraju od Vučića, da „povuku nogu“ i spase glavu. To već rade i pojedinci, koji su doskora imali status simbola SNS OKG-a.

Milan Radoičić, jedan od lidera kosovskog klana, izvršavao je sve zadatke, koje mu je Vučić poverio u procesu čišćenja severa Kosova i Metohije od srpskog stanovništva i učvršćivanju državnosti lažne albanske republike Kosovo na tom prostoru.

U saradnji sa kumom i poslovnim partnerom Zvonkom Veselinovićem, Radoičić je godinama sprovodio kapilarni teror nad Srbima, da bi pre godinu i po dana sproveo smrtonosnu i besmislenu akciju kod Banjske, koja je dala povod albanskim oružanim snagama da upadnu u četiri preostale srpske enklave. Posle svega, Radoičić je postao suvišan i nepoželjan u naprednjačkom kartelu.

Iako ima prividnu Vučićevu zaštitu od progona pred srpskim tužilaštvom i sudovima, Radoičić je shvatio da mu to ne garantuje bezbednost. Preko posrednika je ponudio saradnju jednoj zapadnoj službi, koja je najzaslužnija za njegovo izvlačenje iz Banjske. Postignut je dogovor po kome je Radoičić preuzeo obaveze da sarađuje sa albanskim vlastima na Kosovu u postupcima koji se vode zbog „terorističkog napada“ u Banjskoj.

Radoičić je i ranije na isti način rešavao određene probleme sa zakonom. O tome je pre nekoliko dana javno govorio Bljerim Isufaj, glavni tužilac Specijalnog tužilaštva Kosova. Isufaj je, u emisiji Kallxo Pernime, otkrio kako je 2021. godine povučena poternica za Radoičićem.

Prema tim navodima, „novi Obilić“ je preko svog advokata ponudio Specijalnom tužilaštvu informacije o ubistvu Olivera Ivanovića. S obzirom da mu je odmah ukinuta poternica, jasno je da su njegove informacije bile tačne i korisne albanskom tužilaštvu. Radoičiću tada nije bio potreban status svedoka-saradnika, ali sada, posle slučaja „Banjska“, neophodna mu je svaka vrsta zaštite. Naravno, on ne očekuje da mu bezbednost garantuju albanske vlasti, nego njihovi zapadni mentori.

Dok Radoičić pokušava da izbegne kaznu za oružani sukob u kome su ubijeni jedan Albanac i trojica Srba, bivši ministar Goran Vesić na sve načine pokušava da izbegne odgovornost za ubistvo 16 ljudi na novosadskoj Železničkoj stanici. Kao svaki put kad bi mu prigustilo, Vesić od problema sa zakonom beži u bolest. Prošlog novembra, kad je prvi put uhapšen zbog nadstrešnice, naprasno je pao u bolničku postelju, navodno usled srčanih smetnji. Osam i po meseci kasnije, prvog avgusta, kad je Tužilaštvo za organizovani kriminal izdalo nalog za njegovo drugo hapšenje, Vesić se opet sakrio u bolnicu, sada zbog problema u abdomenu. Tobože, operacijom mu je uklonjeno slepo crevo, a pre nekoliko dana je imao još jednu hiruršku intervenciju. Kakav je junak, pristao bi i na obdukciju, samo da ne ide u zatvor.

Vesić je svakakav, ali nije naivan. Iako je dobio Vučićeva uveravanja da će imati zaštitu od sudskog progona, Vesić je znao da od toga nema ništa. Vučić je, bez imalo griže savesti, uništio svoje političke očeve Vojsilava Šešelja i Tomislava Nikolića, kao i mnoge druge nesrećnike, koji su mu verovali. Umesto da čeka Vučićevu milost, Vesić je preduzeo sve korake kako bi se sam izborio za oslobađanje od odgovornosti za masovno ubistvo u Novom Sadu.

Odbio je Vučićev predlog da ga zastupa Vladimir Đukanović, koji je specijalizovan za odbranu okrivljenih pripadnika iz vrha naprednjačkog kartela, kao što su Andrej Vučić, Dijana Hrkalović i Predrag Koluvija. Osim zvaničnog branioca Nemanje Aleksića, Vesić je angažovao još 26 saradnika, među kojima je i nekoliko opozicionih političara, advokata i novinara. Taj tim je pripremio obimnu dokumentaciju, koju će Vesić upotrebiti u sudskom postupku kako bi odgovornost sa sebe prevalio na svoje najbliže saradnike. Redakcija Magazina Tabloid poseduje taj materijal.

Među dokumentima, na kojima Vesić zasniva svoju odbranu, nalaze se aneksi 2, 3 i 4 Komercijalnog ugovora o modernizaciji i rekonstrukciji mađarsko-srpske železničke veze na teritoriji Republike Srbije. Vlada Srbije, koju je tada vodila Ana Brnabić, usvajala je zaključke, kojima je potvrđivala te anekse, na sednicama od 9. decembra 2022, 5. oktobra 2023. i 14. marta 2024. godine. Samo sa ta tri aneksa, cena radova je povećana za 86.950.662 dolara. Odlukom Vlade, Vesić je, kao ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, ovlašćen da potpiše anekse. Ipak, on negira bilo kakvu odgovornost, navodeći da u aneksima nije promenio nijednu jedinu reč.

– Mimo toga, nisam učestvovao ni u jednom drugom procesu, nisam bio ni na jednom sastanku, niti sam bio upoznat sa sadržinom pregovora i zahtevima Izvođača, niti sam ikada bio deo „mejling liste“ u vezi sa pregovorima, niti sam ikada sa bilo kime pregovarao i razgovarao o sadržini aneksa, kao što nisam učestvovao u procesu usaglašavanja i pregovaranja u vezi sa tekstom aneksa 2, 3 i 4, koji se odvijao mimo mene kao ministra kao i članova mog kabineta – navodi Vesić.

Zaista, njega nema u „mejling listi“, preko koje su njegovi saradnici iz Ministarstva i Vlade razmenjivali obaveštenja, dokumente i zaključke sa sednica. Naravno, da nije imao pojma o tokovima novca, Vesiću treba verovati kao i kozi kad kaže da nije pojela kupus.

Za razliku od većine naprednjaka, koji su do sada imali posla sa tužilaštvima i sudovima, Vesić ne izbegava da odgovornost prebaci na saradnike. Prvi je, zasad i jedini, ukazao na ulogu Siniše Malog, ministra finansija i glavnog Vučićevog računovođe.

– U slučaju potpisivanja aneksa čak i da sam želeo, poštujući propise kojima se uređuje rad Vlade Republike Srbije, nisam mogao, niti sam imao pravo da učestvujem u procesu pregovaranja u vezi sa bilo kojim aneksom. Niko sa mnom ne bi ni pregovarao, jer bi samo gubio vreme, pošto prema trenutnom stanju stvari nisam ovlašćen, kao ni ostali ministri, da donesem odluku o zahtevu za aneks bilo kog ugovora koji je deo kapitalnog projekta i za čiju realizaciju se traže dodatna finansijska sredstva. Jedina adresa u tim slučajevima za sve izvođače i investitore je „superministarstvo“: ministarstvo finansija – tvrdi Goran Vesić u svojoj odbrani u sudskom postupku protiv njega.

Kao pitanje od „milion dolara“, on navodi „kako je Ministarstvo finansija postalo superministarstvo?“

Prema Vesićevoj odbrani, to se desilo na osnovu Zakona o budžetskom sistemu i Zaključku Vlade Srbije broj 401-7214/2022 od 14. septembra 2022. godine. Zakonom je određeno da Ministarstvo finansija prilikom izrade budžeta utvrđuje obim sredstava za budžetsku godinu. Ostala ministarstva moraju da svoj finansijski plan prilagode procenama Ministarstva finansija, bez čije saglasnosti ne mogu ni da konkurišu za određena sredstva. Tako je Ministarstvo finansija preuzelo kontrolu nad svim kapitalnim projektima. Svi zakoni, ugovori, aneksi ugovora, zaključci i odluke, pre nego što se nađu na dnevnom redu sednice Vlade moraju da budu usvojeni na Odboru za privredu i finansije, kojim rukovodi Siniša Mali.

– Ministar finansija Mali ustanovio je praksu da ne stavlja na dnevni red Odbora nijednu odluku za koju ne postoji pozitivno mišljenje njegovog ministarstva i tako je njegovo ministarstvo postalo nadređeno svim drugim ministarstvima – tvrdi Vesić.

Među dokumentima, kojima raspolaže Tužilaštvo za organizovani kriminal, nalaze se i mejlovi, koje su razmenjivali članovi Vlade i ministarstava koje su vodili Mali i Vesić. Iz te prepiske se vidi da je Ministarstvo finansija presudno uticalo i na skraćenje roka za otvaranje Železničke stanice u Novom Sadu u aprilu 2024. godine.

Osim na Malog, Vesić odgovornost prebacuje i na Jelenu Tanasković, bivšu direktorku Infrastrukture Železnica Srbije. Vesić ističe njene bliske veze sa Sinišom Malim. Dok je Mali bio gradonačelnik Beograda, ona je bila na funkciji gradskog sekretara za finansije. Kasnije, kad je Mali izabran za ministra finansija, postavio je Tanaskovićku na mesto državnog sekretara.

– Početkom maja 2024. godine, pozvan sam od strane predsednika Vlade, Miloša Vučevića, dan pre prve sednice Vlade u novom sastavu, da kao resorni ministar budem obavešten da će za v.d. direktora Infrastrukture Železnice biti postavljena Jelena Tanasković. Smatrao sam da ona nema kapacitet da vodi takvo preduzeće, pa je predsednik Vlade održao sastanak sa njom i sa mnom ne bi li „pomirio stavove“. Ostao sam pri svom stavu, ali ipak je izabrana na sednici Vlade bez mog učešća jer ju je predložilo Ministarstvo privrede – opisuje Vesić.

Da podsetimo, na saslušanju u novosadskom tužilaštvu, krajem novembra prošle godine, Tanaskovićka je optužila Vesića da je insistirao da sam rukovodi projektom rekonstrukcije pruge Beograd-Subotica, a da se ona ništa ne pita. Tanaskovićka je tvrdila da je u rešavanju njihovog spora posredovao i Aleksandar Vučić. Vesić, zasad, ne pominje Vučića, ali nema sumnje da će i njega prozvati čim proceni da je za to došlo vreme.

Usput, ali ne manje značajno, Vesić je istakao i da nije bio zadovoljan saradnjom sa Nebojšom Šurlanom, Tanaskovićkinim prethodnikom na mestu direktora Infrastrukture Železnice Srbije. Međutim, nije imao formalna ovlašćenja da traži njegovu smenu.

U ovoj fazi odbrane, Vesić najveći deo odgovornosti prebacuje na svoju bivšu pomoćnicu Anitu Dimovski. Kad je preuzeo Ministarstvo građevine, Vesić je potpisao Odluku, tzv. Mentorsko pismo, kojim je imenovao mentore i članove mentorskog tima za rukovođenje različitim projektima kao „lica odgovorna za praćenje i realizaciju projekata u ime Ministarstva“. Anita Dimovski je rukovodila radovima na deonici pruge Novi Sad – Subotica. Za to je bila odgovorna od početka projekta, od vremena kad je Ministarstvom građevine upravljala Zorana Mihajlović, pa potom Tomislav Momirović.

Vesić tvrdi da nijedan ministar, pa ni on, „nikada nije video nijednu fakturu za plaćanje po bilo kom projektu, i da nema pravo ni da je potpiše, jer potpis ministra nije deponovan u trezoru Republike Srbije za plaćanje po projektima“. Za sve oko projekta bila je odgovorna Dimovska, koja je pripremila sporni aneks 2 i pre nego što je Vesić postavljen za ministra.

Kineski konzorcijum, u kome su se nalazile kompanije CRIC i CCCC, podneo je 2022. godine odštetni zahtev u vrednosti 160 miliona dolara zbog dodatnih radova, koji nisu obuhvaćeni osnovnim Komercijalnim ugovorom. U pregovorima nije učestvovao tadašnji ministar Momirović, nego Dimovska, a „svaki aneks ugovora je pregovaran u Ministarstvu finansija“. Na kraju, dogovoreno je da se Kinezima odmah plati 111.999 dolara, a ostatak kasnije, posle analize Nadzornog organa.

Za tu „grešku“, koja je plaćena novcem građana, Vesić optužuje Zoranu Mihajlović. U vreme njenog mandata u Ministarstvu građevine, 7. jula 2018, zaključen je ugovor sa kineskim izvođačima, kojima je idejni projekat dostavljen tek dve godine kasnije, 6. avgusta 2020. Vesić tvrdi da je Mihajlovićka „u žurbi“ prouzrokovala veliku razliku u obimu radova, u iznosu od 160 miliona dolara. Na promenu cene uticale su izmene u količinama, vrstama radova i materijala.

– Na sličan način je Zorana Mihajlović napravila glupost na Moravskom koridoru, kada je ugovarala posao sa američkom kompanijom Behtel. Kada je usvojen Idejni projekat, procenjeni troškovi su iznosili nekih 800 miliona dolara, koliko je Mihajlovićka požurila da objavi, a i sama je znala da neće biti tako, pa je cena prešla dve milijarde dolara i tu nije kraj – ističe Vesić.

Da nije onih 16 grobova, bilo bi smešno što Vesić pokušava da izbegne odgovornost pozivajući se na Ustav i zakon. On ističe da, prema Ustavu Republike Srbije, član 134, stav 1, „predsednik Vlade i član Vlade ne odgovaraju za mišljenje izneto na sednici Vlade ili Narodne skupštine ili za glasanje na sednici Vlade“, a Zakon o Vladi u članu 14, stav 3, kaže da je „ministar odgovoran za sprovođenje programa i politike Vlade, za odluke i mere koje je doneo ili koje je propustio da donese ili preduzme i za izvršavanje obaveznih uputstava i posebnih zaduženja koje mu je odredio predsednik Vlade“. Po Vesićevom tumačenju tih odredbi, Vlada Srbije može da donese odluku da ubije milion ljudi, a da za to ne odgovara. Takođe, ministar nije odgovoran za odluke Vlade, koja ga je obavezala da ih sprovede, bez obzira što je u pitanju neko krivično delo.

Zakoni su tako primenjivani u nacističkoj Nemačkoj. U skladu sa Zakonom o obavljanju profesionalne državne službe, koji je donet 1933. godine, Jevrejima je zabranjeno da rade kao državni službenici u pravosuđu, zdravstvu i prosveti. Iste godine donet je Zakon o trgovini, kojim je legalizovan bojkot jevrejskih prodavnica.

Dve godine kasnije usvojeni su tzv. Nirnberški zakoni: Zakon o zaštiti nemačke krvi i nemačke časti, kojim su zabranjeni seksualni odnosi i stupanje u brak između Jevreja i Arijevaca, i Zakon o nemačkom državljanstvu, kojim su Jevreji izgubili status građana i postali „državni podanici“.

Kao što su tada u Nemačkoj ozakonjeni uslovi za sprovođenje holokausta, tako sada u Srbiji naprednjački kriminalci misle da ih Zakon o Vladi i Ustav oslobađa od odgovornosti za korupciju i kriminal. Međutim, posle oslobođenja Nemačke od nacizma, pozivanje na sporne zakone nije spasilo hiljade ubica. I u Srbiji, posle oslobođenja, naprednjački ministri ne mogu da očekuju oproštaj grehova jer su „radili u skladu sa zakonom“.

Uostalom, čak je i Vladimir Đukanović izjavio da, ukoliko budu osuđeni Vesić i Momirović, moraju da budu kažnjeni i svi ostali članovi Vlade, jer su učestvovali u tim korupcionaškim radnjama.

Kad je prvi put pao sa vlasti, kao funkcioner Demokratske stranke, Gorana Vesića su, takođe, pratili mnogi pljavi tragovi. Rade Bulatović je, dok je bio na čelu Bezbednosno informativne agencije, opisao način na koji je Vesić izbegao odgovornost: „Bebu Popovića i Čedomira Jovanovića su zaštitili Englezi, a Vesić se provukao kao puvanjak kroz gaće“.

Da bi se sada izvukao, Vesić se provlači kroz bolničke krevete. Osim bolesti, oba puta su ga iz pritvora izvlačile i odluke podobnih sudija. Prvu odluku o određivanju pritvora do 30 dana i zamenu za blažu meru kućnog pritvora, pre nekoliko dana je donelo veće Višeg suda, kojim je predsedavao predsednik tog suda Dragan Milošević. Sa tom odlukom se otezalo dve nedelje, sve dok Milošević nije formirao veće za koje je mogao da bude siguran da će izaći u susret Vesiću i ostalim pritvorenicima. Pored njega, u veću su se našle sudije Stojan Petrović i Siniša Petrović. Preglasavanjem, 2:1, u kućni pritvor su pušteni svi osumnjičeni za pljačku 115 miliona dolara.

Ipak, to nije kraj muka za Vesića i korupcionašku družinu. Naprotiv, u Tužilaštvu za organizovani kriminal procenjuju da je budžet Srbije, samo na tom projektu izgradnje pruge od Beograda do Subotice, oštećen za oko 600 miliona dolara. Za prve optužbe, za ovih 115 miliona, tužioci tvrde da imaju dokaze, a nastaviće istragu dok ne reše kompletan slučaj.

Vučić se toga plaši. Kako i ne bi, kad zna da svi tragovi opljačkanog novca vuku prema njemu. Zato i pokušava da utiče na sve saučesnike umešane u taj smrtonosni korpcionaški skandal. Neke zastrašuje, neke podmićuje, a sve pokušava da kontroliše. Sa Vesićem to ne uspeva. Iako još ne upire prstom u Vučića, Vesić otvoreno gađa Malog, a kad se potegne ta nit, izvući će na videlo i šefa kartela. Vučić ima mnogo više uspeha sa Tomom Momirovićem, kome je nametnuo svog ličnog advokata Dragana Palibrka. Preko Palibrka, Vučić će moći da upravlja Momirovićevom odbranom, pa i da spreči svako iskakanje iz scenarija.

Odluka Milana Radoičića i Gorana Vesića, pa i Jelene Tanasković, da „povuku nogu“ iz kartela i da se sami brinu za svoju sudbinu, podstakla je i ostale naprednjake da traže izlaz. U vrhu SNS-a je zavladala takva paranoja da više niko nikome ne veruje. Siniša Mali se skriva od javnosti, a i od saradnika. Komunikaciju je sveo na minimum, a i to samo preko elektronske pošte. Slične bezbednosne mere preduzima i Andrej Vučić. Iako još glumi odlučnost u borbi protiv pobunjenog naroda, mlađi brat Vučić je smanjio kontakte sa stranačkim kolegama. Samo jednom je, na insistiranje starijeg brata, došao u „Ćacilend“, da studentima pokaže srednji prst i da im kaže da su ustaše.

Umesto šlogiranog ministra za javna ulaganja Darka Glišića, rukovođenje stranačkim i državnim novcem trebalo je da preuzme Branko Malović. To je zapelo kad su se u vrhu stranke, a onda i po društvenim mrežama, proširile glasine da je Dušan Borković snimao njihove razgovore o transferima novca u Kinu, gde su zamenjeni u bitkoine, kako bi se zatro trag. Kad se, kao zvezda prelaznog roka, učlanio u SNS, Borković je nagrađen brojnim sponzorstvima. Njegove sportske i poslovne aktivnosti finansirali su NIS, MTS, AIR Serbia, Kumho, novoosnovana firma EXPO 27, RTS, pa i Dvorec Zemono, slovenački elitni restoran u kome bahanalije organizje Gargantua Vučić.

Automobilski as sa poslaničkim mandatom, uzalud dokazuje lojalnost učešćem u napadima na studente. Uzalud urla: „Jebo im ja mamu, da im jebem“, nijedan naprednjak mu se ne odaziva na telefonske pozive. Međutim, sada svi, kao Borković, snimaju razgovore sa svojim nadređenima, nadajući se da će im to poslužiti kao slamka spasa kad dođe do totalnog potonuća kartela.

Istovremeno dok se brane jedni od drugih, mnogi funkcioneri iz naprednjačkog mulja pokušavaju da se zaštite i od normalnih građana. 

Kao Vučići, Vučevići i Vučićevići, tako i ostali viđeniji naprednjaci ne smeju da promole nos na ulicu bez telohranitelja. Doskora, Maja Gojković se predstavljala kao „novosadska princeza“. Na stranu to što ni u običnim bajkama ne postoje princeze od sto kila, za Gojkovićku je bitna krvava bajka o nadstrešnici, koju je ona otvorila u aprilu prošle godine, uz tvrdnju da je to „najmoderniji i najbezbedniji objekat“. Krajem jula, kao da ne razume šta se dešava u društvu, ona je sa svojim feminiziranim dečkom Sašicom pokušala da se prošeta centrom Novog Sada. Posle jednog zvaničnog događaja, nameravali su da sednu u baštu kafića pored Katoličke porte. Nisu uspeli. Suočeni sa besom građana, brže-bolje su pobegli preko trga, spuštenih glava. Od tada, Maju Gojković, gde god da krene, prati čopor od osam „gorila“ u civilu.

Pre dvadeset godina, kad je, kao radikalka, bila na funkciji gradonačelnice Novog Sada, Gojkovićka je reketirala biznismena Iliju Devića. Uništila je njegovo preduzeće ATP Vojvodina, koje je izgradilo novu autobusku stanicu. Jedan sudski postupak, vođen po Devićevoj tužbi, završio je presudom po kojoj je Novi Sad bio obavezan da isplati odštetu od četiri miliona evra. Presuda nikada nije izvršena, ali u to vreme je Gojkovićka pala u tešku depresiju. Uplašena, hitno je rasprodala sve što je imala: stanove, automobile, skupocene slike i nameštaj. Tim novcem je otkupila slobodu. Vučić je uzeo pare, a njoj je dao zaštitu, stranačke i državne funkcije. Za uspomenu, ostali su joj tikovi na licu, povišen holesterol i teško kontrolisana psihoza. S obzirom na ulogu koju je imala u smrtonosnoj korupciji oko Železničke stanice, može se samo pretpostaviti kako će na njeno zdravlje uticati suočavanje sa pravdom u tom sudskom postupku.

Na društvenim mrežama kruži snimak na kome se vidi kriminalac u policijskoj uniformi kako urla na studentinju: „Dođi, pičko, dođi da te jebem!“ Tim ili sličnim rečima, revoltirani građani će uskoro pozivati Aleksandra Vučića. Ne čekajući da dođe do toga, Vučić može samo da gaji nadu kao Vanesa Šokčić u stihovima: „Četiri strane sveta ima; Velik izbor, nema šta; Da postoji strana peta; da pobegnem ja“. Međutim, nema pete strane sveta, Vučić nema gde da pobegne, baš kao ni Vesić i ostali puvanjci iz gađa vođe kartela, koji je Srbiju zavio u crno.