U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije. Ulagači iz inostranstva su visoko privilegovani u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona evra godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%). Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje „da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu“. Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje. Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator, smatra prof. Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

13. APOLOGETE NEOLIBERALIZMA I STRANOG KAPITALA U OBLIKOVANJU PRIVREDNO – FINANSIJSKOG SISTEMA

Fundamentalistička doktrina neoliberalizma „osvojila“ je svet. U stvari to je bilo neoliberalno porobljavanje i perfidni sistem kolonizacije.

I dalje apologete neoliberalizma i stranog kapitala smatraju da država samo marginalno i indirektno može intervenisati u privredi uglavnom u redistribuciju dohodaka (subvencije, dotacije, oslobađanja poreza i sl.).

Poznato je da se po kejnzijanskoj teoriji iz recesije može izaći i povećanjem zaposlenosti, smanjenjem poreza i povećanjem javnih izdvajanja, niskom kamatom. Raspodela dohotka i moći sada odlazi u korist kapitala, ali je to uglavnom spekulativni, često i fiktivni, a ne proizvodni kapital, pri čemu je kamata na finansijskim spekulacijama (i brzom obrtu kapitala) gotovo deset puta veća od profitne stope u proizvodnom sektoru. Neoliberalizam predstavlja projekat rekompozicije i hegemonije finansijskog spekulativnog kapitala. Sporazum socijalnih partnera, uz posredovanje „neutralne države“, uglavnom je odraz potreba za socijalnim disciplinovanjem radničke klase i njenim totalnim pokoravanjem hirovima spekulativnog kapitala i novokomponovane komprodorske politike vlasti. Osnovni cilj neoliberalne hegemonije nije podsticanje rasta i redukcija inflacije. Cilj je podčiniti radničku klasu (kao da su najamnine previsoke), prigrabiti domaću akumulaciju i kontrolisati međunarodno zaduživanje. Imperativ je kontrola radnika (zaposlenih) u cilju osiguranja međunarodne konkurentnosti i urednog servisiranja spoljni dugova – da bi se ponovo ušlo u novi dug.

Koncentracija dohotka kroz raspodelu u malo ruku, uskom sloju bogatih spekulanata, vodi neproduktivnoj koncentraciji kapitala i moći i sve većem odvajanju rada od kapitala i njegov potpuno potčinjeni i nesigurni položaj. Nesposobnost neoliberalnih reformi da osiguraju visok nivo investicija, stopu rasta i visoku zaposlenost postaje sve jasnija.

Cilj neoliberalnih reformi je, vidimo, podčiniti sindikate i radničku klasu, a domaća preduzeća, investicije i bankarski sektor međunarodnim imperativima.

Otvorena je opasna integracija tokova kapitala preko kontrolisanog finansijskog sektora (državne finansije, bankarski sektor, domaća štednja i spajanje domaćeg i dominantnog međunarodnog kapitala), što vodi u  prezaduženost i poslovanje ukupne privrede samo za kamatu na inostrani kapital. Blokada i kontrolisani „razvoj“ nacionalne privrede u uslovima vrlo suptilne dominacije, eksploatacije i upravljanja resursima su na sceni.

14. KLASIČNA RADNIČKA KLASA ILI NE POSTOJI ILI JE RAZBIJENA I INTERESNO SUPROTSTAVLJENA

Država blagostanja (s razvijenom socijalnom funkcijom) pretvorila se u kriminalizovanu organizaciju s takvim institucijama, a u tesnoj sprezi sa finansijskim i bankarskim kapitalom. Država zastupa interese krupnog finansijskog kapitala (bankstera), i poslodavaca, a na štetu dela radničke klase, koja se razdvaja na nekoliko međusobno suprotstavljenih delova:

1) Deo zaposlenih u javnom (državnom) sektoru koji koristi ovu novu partijsku transformaciju države,

2) Deo u privatnom sektoru, koji ima sve slabije sindikate (ili ih uopšte nema) i koji je gubitnik, nesiguran i bez stvarnih (radničkih) prava,

3) Deo nezaposlenih radno sposobnih delova stanovništva, van uticaja na društvene tokove („zarobljeni u zoni sumraka“),

4) Penzioneri i socijalno izdržavano stanovništvo na ivici gole egzistencije.

5) Zaposleni u „domaćim“ stranim preduzećima i investitorima bez osnovnih radnih prava,

6) „Isceđena“ radnička klasa odlivena u inostranstvo. Državna administracija se pretvorila u partijsku mašineriju sa sopstvenim profitnim, finansijskim, informacionim interesima, usko povezana sa nosiocima finansijskog i bankarskog aparata. Deindustrijalizacijom pada učešća industrije u bruto proizvodu, a time i uticaj nekada dominantne radničke klase. Stvarno je „istanjila industrijska radnička klasa“.

U ostalim delatnostima (promet, usluge, informatika i sl.) ne može se uspostaviti jedinstvena platforma delovanja i interesnog organizovanja.

Smanjenje nejednakosti u raspodeli nacionalnog dohotka, bogatstva i moći je bitan faktor aktiviranja domaćih faktora razvoja i štednje, uz porast optimizma i sigurnosti u društvu.

Represiju nad radničkim primanjima (zakidanja plata i penzija, da bi se stranim bankama otplatio dug) guši ekonomski rast i otežava otplatu javnog duga.

Na sceni je provođenje politike pritiska na nadnice i uslove rada. Veliki  deo stanovništva je predmet fleksibilne eksploatacije. Sigurno je samo jedno-velika nesigurnost i neizvesnost.

Jasne bolesti neoliberalnog kapitalizma su nesigurnost i gubitak radnih mesta, dok je distribucija nacionalnog dohotka sve neravnomernija. Formirao se uski sloj veoma bogatih i ogroman deo stanovništva osiromašen i često na ivici egzistencije.

Poznato je da i Komisija EU zagovara povećanje fleksibilnosti tržišta rada uz zamrzavanje plata, smanjenje penzija uz povećanje starosne granice za penzionisanje. Uvodi se regulacija radi lakšeg otpuštanja, ograničavanje naknada, a to znači slabljenje socijalnog modela društva i socijalne države. Umesto evropskog socijalno-tržišnog sistema prihvaćen je američki tržišni fundamentalizam.

Velikom deindustrijalizacijom i privatizacijom, nacionalne vlade su izgubile mogućnost vođenja nacionalne ekonomske politike i investicija, a time i sopstvenog koncepta ekonomskog rasta.

Srbiji je potrebno ozbiljan rad na izgradnji novih društvenih mehanizama. To je moguće samo uz skidanje sa „trona“ parazitskog sloja političkih partijskih (nesposobnih) kadrova o kome je bilo reči.

Sveobuhvatne ekonomsko – socijalne reforme, ako se stvarno računa na njihov uspeh, treba početi od korenitih rezova u vezi sa njim. Dovoljno je uvesti jasna pravila igre i kontrolisati njihovo sprovođenje, na krajnje legalnim i legitimnim temeljima.

Ono što smatraju „reformama“ jeste u stvari povlačenje socijalne države ili „države blagostanja“, posebno promenama Zakona o radu, uz prebacivanje najvećeg tereta na radničku klasu. Predatorski neoliberalni kapitalizam u Srbiji i dalje se razvija. Čovek je mnogo manje zaštićen nego do sada. Tu treba tražiti i odgovor na naš zahtev za spajanje rada i kapitala u preduzećima u opštoj razvojnoj funkciji društva.

Na sceni je, dakle, turbokapitalizam kao „teror antiekonomije, uz poništavanje radničkih prava“, obaranje potrošnje, „stabilizacija“ u dubokoj krizi i visokoj nezaposlenosti. To je potpuno antikejnzijanski model totalno slobodnog tržišta i permanentne krize.

Konačno, da navedemo i misao Dijega Fuzara „nalazimo se u obruču kraljevstva represije i tehnokratije turbokapitalizma. To je proces okupacije i ucena kapital-mafije“. Njihovi ciljevi su sledeći:

1) Pretvoriti Evropu u „treći svet“, a njeno stanovništvo svesti na nivo atomiziranog plebsa,

2) Stvoriti konkurentnost na sve jeftinijoj radnoj snazi koristeći novo roblje koje se deportuje iz Afrike,

3) Nametnuti profil migrant kao čoveka bez korena i prava, 4) Uništiti narod kao svesnu „etičku zajednicu i pretvoriti ga u masu sa nedefinisanim jezikom identitetom i istorijom“. (Pečat, br.554/2019).

Operativno, ova dugoročna strategija se provodi preko osmišljene i dugo već vođene politike. „Guši se i uništava sve što ometa neograničeno širenje tržišta, slobodno kretanje ljudi kao roba, merkantilizacija života i individualistička privatizacija društva“. Ovaj sistem i politika su neprijatelji suverenih država, granica, religije, ali i društvenog protesta protiv liberalnog totalitarizma.

Upravo je na sceni početak masovnog otpora i pobuna protiv totalitarnih režima i otuđenja, za novi socijalni sistem i upravljanje kapitalom, ali i za očuvanje nacionalnih država i suvereniteta. To je već poznata borba („treći svetski rat“) suverenista protiv totalitarnog sistema globalista.

U najvećem broju razvijenih država Evropske unije narastaju „desne snage“, mada se radi o suverenistima, nacionalno „otrežnjenim“ slojevima društva, nastojanju da se revitalizuju funkcije nekada razvijene „države blagostanja“ ili socijalno odgovorne države. To je i zahtev za više socijalno uravnoteženo društvo i ravnopravniju raspodelu nacionalno stvorenog bogatstva.

15. DIKTATURA KAPITALA, VLADANJE STRAHOM I SLOM EKONOMIJA

Diktatura kapitala je zamenila nekadašnju „diktaturu proletarijata“ – žrtve su opet iste: ogromna većina ljudi. Slom ekonomija je sledeća faza, dok je socijalni bunt narastao na oštar sukob radnika i finansijskog kapitala (bankstera). Radi se o dubokoj strukturnoj i institucionalnoj krizi samih osnova kapitalizma danas.

„Krupni kapital“ sve više izbegava plaćanje poreza u nacionalnim državama – što produbljava krizu i deficite javnog sektora, uz ograničavanje investicija i razvoja domicilnih država. Stoga i dolazi do smanjenja poreza na kapital, a povećanje nameta onima koji zarađuju za život radeći. Lakše je živeti od spekulacija nego od rada i truda. Spekulativna ekonomija stoga i buja.

Neoliberalni digitalni kapitalizam dovodi do brzog propadanja čitavih grana privrede.

Međunarodne korporacije se šire, stapaju, dele ili propadaju velikom brzinom, tako da postoji velika neizvesnost da li će zaposleni zadržati radno mesto. Sukob interesa rada (zaposlenih) i krupnog finansijskog kapitala dobija egzistencijalne razmere.

Povezani krupni kapital teži da nautrališe zajedništvo i solidarnost i da ih zameni individualnošću prepuštenih sebi i neotpornih na tržišnu stihiju i komercijalizaciju – pomognutu totalnom i neograničenom finansijalizacijom. Stoga i dolazi do kapitalističkog agresivnog uništavanja porodice kao osnove odgovornog društva i zajednice. „Finansijski fašizam“ i ekonomski fanatizam vode velikoj nesigurnosti zapošljavanja, ,,fleksibilnosti“ radnog mesta, vremena, prekarnim odnosima. Spoj otuđenosti, individualizma i nesigurnosti (neizvesnosti) stvara poslušnički masovni sloj kojim se lako upravlja, dok propagandna mašinerija nastavlja sa ispiranjem mozgova i širenjem vesti o fantastičnim rezultatima transformacije draštva i ,,reformi“. Širenje teze o „rodnoj ravnopravnosti“, promocija homoseksualnih parova i poništavanje tradicionalnih vrednosti je dodatno uništavanje porodica, brakova, tradicije, što konačno vodi depopulaciji i nestanku stanovništva.

Proglašava se homofobnim i nastoji ućutkati svaki pojedinac koji ukaže na ovu destrukciju društva, morala i budućnosti nacija. Nema tu nikakave razlike između ,,levice“ i ,,desnice“, jer je levica prihvatila sve postulate interesa kapitala i njegovog jačanja, nasuprot radu i radničkoj klasi. Apsolutizacija tržišne ekonomije, privatizacije, konkurancije, razvoja na uvozu stranog kapitala, fleksibilne zaposlenosti, individualizma, slabljenju borbe i otpora očiglednom uništavanju države blagostanja i socijalnih prava zaposlenih (o masi nezaposlenih bez bilo kakvih prava suvišno je i govoriti) – to je danas platforma i nazovi levice.

16.PROMENJENA PRIRODA LEVICE I DESNICE U SAVREMENOM DRUŠTVU

Levičarske stranke u svim državama se sve manje razlikuju od stranaka i pokreta na neoliberalnoj dogmi. U periodu visoke nezaposlenosti, gubitka poslova, nesigurnosti i neizvesnosti, gotovo samo ostataka industijske radničke klase, uz stvaranje ogromne mase i klase nezaposlenih i otuđenih, individualizovanih – nema mogućnosti stvaranja platforme za klasičnu levicu.

Ovaj ogroman deo populacije spreman je, bez neke osmišljene i posebne filozofije, da se priključi nazovi „ekstremnoj desnici“, pre svega da bi se zaštitili, a ona preuzima socijalnu politiku, patriotske osnove i antiglobalizam. Mada je neki kritičari smatraju „novim fašizmom“, da bi ođvratili mase od tih pokreta, očito je daje to politički pokret širom sveta nastao i razvio se kao otpor krupnom finansijskom, međunarodnom spekulativnom agresivnom kapitalu koji uništava države, nacije, porodice i društva širom planete. Takvi pokreti se nazivaju i „populistički“ s negativnom konotacijom.

Socijalna funkcija države do sada je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profitabilnosti. Bez socijalne funkcije države, istopljene štednje, bez podrške sindikata, stvara se velika nesigurnost zaposlenih. Izloženost pritisku i ucenama od strane poslodavaca i nosilaca kapitala je naglo povećana.

Menja se i zakonska regulativa u korist preduzetnika i nosilaca kapitala, tako da se dodatno povećava nesigurnost i neizvesnost radnika. Proces liberalizacije tržišta rada sada nastavlja raniju politiku liberalizacije tržišta kapitala i bankarskog poslovanja (koji su i osnovni uzrok krize).

Velika konkurencija na tržištu rada i brutalni uslovi rada vode ,,isisavanju“ profita i viška rada. Jaz bogatih i siromašnih se širi kao spirala otuđenosti i socijalnih potencijalnih konflikata u većini država.

Veliki rast nezaposlenosti „mogao bi da dovede do prezaposlenosti vlasti“. Štrajkovi već potresaju mnoge zemlje. U mnogima se presecaju nacionalne saobraćajne i druge vitalne arterije. Nezaposlenost će rasti i kada privreda izađe iz globalne recesije. „Nezaposlenost je najpotresnija od svih socijalnih beda“, ali ipak, otkazi pljušte na sve strane više nego ikada od Drugog svetskog rata do sada.

U savremenom globalizovanom kapitalizmu proletarijat se transformisao u ,,prekarijat“ (trajno i sveopšte stanje nesigurnosti, čiji je cilj da se radnici primoraju da prihvate eksploataciju). To je ogromna masa radnika na minimalcu, na određeno vreme, mladi obrazovani, bez perspektive ili ako rade prezaduženi kreditima, sa kratkotrajnim ugovorima, za razliku od ranijih generacija sa stalnim zaposlenjem, osmočasovnim radnim vremenom, godišnjim odmorima, zdravstvenim i penzionim osiguranjem. Današnjim radnicima u postindustrijskom globalizovanom kapitalizmu nestaje koncept stalnog radnog mesta. Ostaje mu samo – nesigurnost i neizvesnost.

Izloženi su fleksibilnoj eksploataciji (nesigurno radno mesto, nesigurne i neredovne plate), niska primanja, na margini društva, izložen i visokim troškovima života i kreditima koje ne može da otplaćuje. To im je nametnuo neoliberalizam. EU uz to agresivno zastupa interese kapitala. Neoliberalni koncept i štednja ugrađeni su u EU, a ona se okrenula kao supranacionalno telo  pre svega u interesima finansijskog kapitala. U tom pravcu ide i stvarna „eksploatacija dužničkog ropstva“ svih država u krizi. Učešće najamnina i plata u bruto nacionalnom proizvodu, videli smo, smanjeno je u ovim državama u poslednjih 15 godina za gotovo 15% (sa 68% na 54%), za koliko je povećano učešće bruto profita (kamata, rente i dr.).

Na svakom društvu, privredi i rukovodećim strukturama je da izaberu – destrukcija privrede i društva ili suprotno tome razvoj, blagostanje i veća socijalna ravnoteža. Uz to ide i novi koncept spajanja rada i kapitala i uvođenja rada u sve funkcije kapitala i razvoja.

Kontaminacija i dekontaminacija privrednog prostora i poslovnog ambijentaje najveći izazov savremenih vlada (uz kriminalizaciju društva, pranje novca, zloupotrebu kredita i međunarodnih dugova, privatizacija, odliv kapitala u inostranstvo i dr.). Sve su to društveni i privredni deformiteti koji se, konačno, lome preko leđa „radničke klase“ (zaposlenih i nezaposlenih).

17. KRIZA I ZAOŠTRAVANJE SUKOBA RADA I KRUPNOG SPEKULATIVNOG FINANSIJSKOG KAPITALA – PUT U STALNU KRIZU

Nova svetska finansijska (i realna) kriza dovela je do zaoštravanja sukoba interesa rada i krupnog finansijskog kapitala. Sukob je stalno prisutan, mada se u fazi razvoja „države blagostanja“ i „ekonomije blagostanja“ značajno ublažio delovanjem kompenzatorne (socijalne) politike države. Delujući na rešavanje problema nezaposlenosti, socijalnih problema, „korekcije“ tržišnog mehanizma, regionalnog razvoja, javnih investicija i drugih ekonomsko-socijalnih funkcija države, nastao je dugi niz godina „bezkonfliktni“ dinamičan razvoj kapitalizma. To je bio period socijalno-tržišnog kapitalizma u zapadnoj Evropi. Kapitalizam se predstavljao kao večit sistem, dosta uravnotežen i efikasan sistem. Teorija kriza kapitalizma otišla je u zaborav i negirana je.

Nastankom i opštim nametanjem iđeologije neoliberalizma u čijoj je osnovi konzervatizam i apsolutizacija tržišnog automatizma, privrede kapitalizma ulaze u duboku krizu. Procesom nagle i nekontrolisane privatizacije kao glavnog stuba liberalnog dogmatizma, veliki broj zaposlenih ostaje bez posla.

Nezaposlenost naglo raste i postaje najveći problem savremenog sveta. Nasuprot tome krupni kapital se internacionalno povezuje, seli u druge države s jevtinim resursima i radnom snagom, smanjujući pri tome domaću proizvodnju, uz dodatni udar na zaposlenost. Pri tome, nekontrolisani bankarski kapital i  virtuelni kapital (finansijski derivati i emisija novca bez pokrića) dovode do eksplozivnog širenja i isisavanja profita kroz finansijske spekulativne transakcije. Virtuelni finansiski kapital dovodi do daljeg razdvajanja rada i kapitala.

Zaposlenost se dodatno smanjuje, a profIt osigurava spekulacijama. Preraspodele se odvijaju na štetu najamnina i plata. Najamnine padaju u poslednih 15 – 20 godina za oko 15% u raspodeli nacionalnog dohotka, dok se prihodi od kamata naglo povećavaju. Štednja (klasična) kod banaka i opšta „sklonost štednji“ naglo opadaju. Realne investicije opadaju isto tako, dok finansijske investicije i plasmani naglo bujaju. U sprečavanju krize i finansijskog sloma države nastaje intervencijama iz budžeta da spasavaju banke, berze, finansijska tržišta, ali i čistom masovnom emisijom novca centralnih banaka. Budžeti ulaze u ogromne deficite i javne dugove za njihovo finansiranje. Sanacija i konsolidacija (uravnoteženje) javnog sektora politikom štednje i smanjenja javnih rashoda – dovode do nove nezaposienosti i ograničavanja (čak i snižavanja) penzija i plata u javnom sektoru. Socijalna poluga koja je donekle održavala socijalnu ravnotežu je slomljena.

Radnici (zaposleni, ali i nezaposleni) su izgubili stabilnu socijalnu državu (državu blagostanja) stabilan radni odnos, radnička prava, mogućnost efikasne zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko oslabljenih sindikata. Nastaje sistematsko uništavanje tekovina socijalne države. Globalna tražnja i potrošnja naglo padaju, praćeni sve većom nezaposlenošću i gubitkom radnih mesta. Gubi se sigurnost radnog mesta, dok raste zaposlenost po ugovoru. To dovodi do otežanog vraćanja kredita (inače prezaduženog sektora stanovništva), masa nenaplativih kredita raste, nelikvidnost banaka se zaoštrava, produbljuje se kreditna kriza (suzdržavanje banaka od odobravanja novih kredita). Privreda usporava i ulazi u recesiju, uz dodatni porast nezaposlenosti.

18. ZAPOSLENI KAO TROŠAK U „PROIZVODNJI“ PROFITA

 I POVEĆANJA KAPITALA

Krupni i koncentrovani kapital i nova brzo rastuća tehnologija zaposlene tretiraju ne kao faktor razvoja, već kao trošak i nalaze veliki broj načina da obore najamnine i plate i povećaju inače masovnu nezaposlenost (konkurencija nezaposlenih). Pritisak i ucene poslodavaca se naglo povećavaju. Socijalna funkcija države je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profita. Državna vođstva prelaze na zaštitu interesa krupnog finansijskog kapitala. Zbog nemogućnosti profitabilnog ulaganja novčanog  kapitala (finansijska tržišta su u krizi) kapitali se sele u spekulativne transakcije.

Finansijska spekulativna ulaganja i samooplodnja naglo rastu na račun realnih investicija. Istovremeno, stanovništvo stari, životni (sada i radni vek) se produžavaju, socijalni rashodi (penzije, za nezaposlenost, socijalna davanja i sl) se nužno povećavaju, nasuprot sve većoj potrebi ulaganja u fiksni kapital (nova tehnologija, obnova fiksnog kapitala) koji sve brže zastareva i odbacuje sve manju profitnu stopu. Kapital seli iz realne sfere investiranja u finansijske oblike (derivati, finansijske investicije, krediti) uz višu kamatnu stopu od profitne. Sfera raspodele se napreže u odnosima plata (radnička klasa), poreza (država) i kamata (finansijski, bankarski kapital) i preduzetnički (neto) profit.

Funkcionalno i vremenski oplodnja realnog kapitala zaostaje za ličnim i javnim rashodima – sistem se okreće dopunskim izvorima (dugovima i kreditima). Dugovi se kumuliraju, kao i kamatne obaveze. Rashodi na kamate i finansiranje postaju dominantni. Kapital ulazi u spekulativne oblike brze oplodnje, obrta i visoke cene. Preraspodela dohotka postaje osnova za sukob interesa osnovnih subjekata u društvu (države, rada i kapitala). Privremena neravnoteža iz ranijih perioda razvoja postaje stalna neravnoteža. Potrebno je obraditi fenomen savremenog monetarnog neokolonijalizma i nova preraspodela moći i bogatstva virtuelnim novcem i kapitalom. To je naslućena moć stavljena u ruke krupnom međunarodnom kapitalu i međunarodnim finansijskim institucijama kojima osnovu i novu moć čini provedena deregulacija finansijskih tržišta i potpuna sloboda kretanja kapitala. Šta bi SAD mogle bez dolara kao svetske rezervne valute koja im omogućava kupovine u svetu realnih dobara za dolar bez bilo kakvog pokrića i stvarne vrednosti. Da li je to „ekvivalentna razmena“? Neki ističu da je postanak dolara kao svetskog novca „najveća prevara u istoriji čovečanstva“. Da li bi se mogli finansirati ogromni vojni rashodi bez ovakvog dolara (godišnje preko 885 milijardi). Da li bi se u svetu moglo ovako široko i dugoročno destruktivno delovati i voditi niz ratova bez fiktivnog dolara? Tu se nalaze i osnove ovog procesa sloma neliberalizma i finansijskog kapitalizma. Jer, treba ponoviti, neoliberalizam se u stvarnosti pretvorio u korporativni fašizam.

19. DESTRUKTIVNI PROCESI PRIVATIZACIJE – EKONOMSKI

 I SOCIJALNI SUNOVRAT

 1) PRIVATIZACIJA, RASPRODAJA I UNIŠTAVANJE NACIONALNOG BOGATSTVA

Dosadašnji neoliberalni model „razvoja“ zasnovan na pogubnoj koncepciji brze i sveopšte privatizacije, na razornom konceptu rasprodaj – pozajmi (opljačkaj) – potroši, a pre svega kroz privatizaciju rasprodaj i opljačkaj sve vredno u privredi – doveo je do ekonomsko – finansijskog sunovrata u krizi i socijalni slom društva s ogromnom nezaposlenošću. Društvena preduzeća u Srbiji su u 2002. godini, kada je počeo ovaj privatizacioni sunovrat, imala 680.000 zaposlenih. U investicije iz privatizacije trebalo je uložiti 1,1 milijardu evra, ali je uložen simboličan iznos. U socijalni program zadnjih dvanaest godina nije uložen ni jedan dinar. U poslednje četiri godine nije uloženo ništa. Nova ekonomija zasnovana na iluziji vlasništva i privatizaciji je velika nacionalna finansijska prevara. Stoga je i privatizacija postala najveća strateška greška u dosadašnjem razvoju Srbije. To je najbolji primer kako se uništava ekonomija i osiromašuje društvo, uz orijentaciju na strani kapital.

2) NEOLIBERALNA DIKTATURA SPEKULATIVNOG KAPITALA

„Diktatura privatne svojine razorila je društvo“ (Alen Badju) Dosadašnji neoliberalni model razvoja zasnovan na pogubnoj koncepciji rasprodaj – pozajmi (opljačkaj) – potroši, a pre svega rasprodaj (kroz privatizaciju) sve vredno u privredi, doveo je do ekonomsko-finansijskog sunovrata u krizu i socijalni slom društva s ogromnom nezaposlenošću. Pod „dirigentskom palicom konzervativnih vlada razvijenih zapadnih država“ fridmanovski monetarizam čikaške škole (reganomika, tačerizam) proizvod je interesa krupnog finansijskog kapitala razvijenih zapadnih zemalja i njihovih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka STO). MMF se usmerio na stabilizaciju i privatizaciju, a ostavio je po strani pitanje siromaštva, nejednakosti i socijalnog kapitala (nezaposlenosti). Ekonomski rast zahteva više od stabilizacije, liberalizacije i privatizacije. Videli smo prethodno o kakvoj se stabilizaciji radi. Novi kolonijalizam se ostvaruje preko prodora finansijskog kapitala i kupovine vitalnih delova drugih privreda i njihovih bankarskih sistema, ali i kupovinom ili ucenom vlada i stranaka na vlasti. Stvaranje „perifernih“ i zavisnih 39 privreda je otvoren proces, koji se često manifestuje kao obično proširenje tržišta za plasman proizvoda i kapitala iz razvijenih , uz gašenje domaće proizvodnje. Radnici postaju običan „dodatak“ i trošak kapitalu, bez vlasničkih prava, a time potpuno bez socijalne i sindikalne zaštite. . Istorijski sukob interesa rada i kapitala oko raspodele i ciljeva poslovanja odvija se na štetu radničke klase – sa padom učešća najamnina i plata od 15-20% u bruto domaćem proizvodu u poslednjih deset godina. MMF se usmerio na stabilizaciju i privatizaciju, a ostavio je po strani pitanje siromaštva, nejednakosti i socijalnog kapitala i nezaposlenosti. Ekonomski rast kao proces zahteva više nego samo stabilizaciju, privatizaciju i liberalizaciju. To je proces spajanja rada i kapitala u opštem procesu stvaranja vrednosti.

3) DOMINACIJA FINANSIJSKOG SPEKULATIVNOG KAPITALA

Na svetskoj sceni je istorijski sukob interesa rada i kapitala. Kapital je zadominirao, uz istovremenu dominaciju finansijskog kapitala koji odlazi u spekulativne transakcije umesto realne investicije. Spekulacije i spekulativna ekonomija, profit na spekulacijama, berzanske spekulacije zadominirali su svetskom scenom. Virtuelni kapital (finansijski bankarski derivati) određuje ukupna kretanja u privredama. Niko za sada ne postavlja pitanja berzi kao dominantno spekulativnih institucija kapitalizma. To je u osnovi teorija i politika deregulisanog kapitalizma u kojem dominiraju finansijske pirane i sistem korporacije.

Da bi se ublažili sukobi u kapitalizmu i zainteresovali radnici za korporacije u kojima rade uveden je veliki broj slučajeva da se one daju radnicima na upravljanje (ESOP), ili se radnici uključuju u vlasničke odnose i upravljanje.

Izgleda da je prihvaćena teza neoliberala pod geslom “privatizujte, privatizujte što pre, nije bitno kako to radite, bitno je da to učinite odmah i to radikalno“. Džefri Saks se kasnije odrekao svog stava o privatizaciji i „posuo se pepelom“ tvrdeći da nije trebalo tako provoditi privatizaciju, da je pre trebalo izgraditi sve institucije sistema. Isto tako Milton Fridman korifej i najuticajniji ideolog neoliberlaizma i konzervatizma koji je zapljusnuo svet, a tako nekritički prihvaćen i kod nas, odrekao se svojih osnovnih stavova nakon što je izazvao teške posledice u privredama u kojima se primenjivao model globalizacije i tržišnog fundamentalizma i liberalnog tržišta – doživeo je „otrežnjenje i osvešćenje“, da li će i nosioci svetskog finansijskog kapitala? Teško je to i gotovo iluzorno očekivati. Privatizacija je već nekoliko godina kao proces krenula uz žalopojke nekih naših ekonomista „reformatora“ da ide dosta sporo i da je gotovo zastala. Nažalost, privatizacija se i dalje nastavila na stranom i domaćem spekulativnom kapitalu.

Ovde treba posebno naglasiti da se radi o velikoj, istorijskoj prevari i pljački radničke klase – stvarnog vlasnika (i stvaraoca) kapitala, kojeg drugi sada rasprodaju. A privatizacija državnog (javnog) kapitla uz slabljenje nacionalnih država u drobljenju kapitala i stvaranje nemoćnih država da vode nacionalnu razvojnu i socijalnu politiku. Nametnuta iluzija privatnog vlasništva kroz privatizaciju kolektivnog vodila je u socijalnu dramu i tektonsko raslojavanje stanovništva. Stoga i sve veći zahtevi za revizijom privatizacije, ne samo spekulativnog i tajkunskog karaktera, već uopšte.

4) PRIVATNI KAPITAL, PROFIT I SOCIJALNA DRŽAVA

Država sa svojom socijalnom funkcijom, koja je strana i neinteresantna privatnom kapitalu (preduzetniku), treba da štiti interese zaposlenih, dok je istovremeno odgovorna za ekonomski razvoj, dužna da preduzetnicima (nosiocima kapitala) osigura povoljne poslovne uslove preko makroekonomske razvojne politike, sigurnosti i stabilnosti poslovanja. To su vrlo složene, odgovorne, a često i kontradiktorne funkcije države (javnog sektora).

U ekonomskoj istoriji nikada privatni kapital nije vodio socijalnu funkciju i brinuo o pravima radnika. On im je profitno – interesno suprotstavljen, a osnova mu je egoizam, individualizam i otuđenost, ali i „bolest kapitalizacije“.

Preusmeravanje ekonomije na dominantni privatni kapital i njegov profit ne znači da u stvorenom spekulativnom sistemu i slobodi kretanja (odliva) kapitala rast privatnog kapitala znači i rast društvenog blagostanja. Društveno bogatstvo nije zbir pojedinačnih privatnih bogatstava i kapitala i njihovog potpuno slobodnog raspolaganja. Društveni ciljevi ne moraju (i najčešće nisu) u savremenim državama identični privatnim. Privatnom je isključivo cilj profit i zgrtanje bogatstva, čak i na štetu države (neplaćanje poreza i doprinosa, izvlačenje olakšica), ali i zaposlenja.

Nažalost i slabo ili nikakvo plaćanje rada. Savremene države sa otuđenom političkom oligarhijom okrenule su se interesima vlasnika kapitala, a na štetu radnika i zaposlenih, smanjuju svoju socijalnu funkciju i funkciju „države blagostanja“. Političke strukture na vlasti interesno se povezuju sa vlasnicima privatnog kapitala, stvarajući društvenu klimu – kojom su potčinili sve faktore društva. Privatizacija omogućava mehanizam uzurpacije i prosto otimačine društvenog i kolektivnog kapitala  i bogatstva (to je u osnovi kolektivni kapital), a zatim se otvaraju široki prostori za razmah „privatnog preduzetništva“ i spekulativnog kapitala. Sistem se „zarotirao“ od društvenih i opštih ciljev ai programa razvoja ka privatnom, individualnom, egoističkom i otudenom sistemu, ogromnih socijalnih razlika.

Poznata je izjava Džefri Saksa: …“vlada mora da ima strategiju razvoja, a to Srbiji nedostaje“…Mnogi sektori ne mogu da se razvijaju samo na privatnim osnovama. Većini sektora su za razvoj potrebne državne investicije infrastruktura, obučeni radnici, izvozna tržišta, privlačenje novih investicija. To ne može da bude prepušteno tržištu, već traži ozbiljnu državnu strategiju“ (NIN, intervju). Da li uopšte postoji nekakva strategija i koncepcija razvoja? I predstavnici stranog kapitala (investitori) tražili su da se usvoji novi Zakon o radu i ukinu brojne poreske olakšice za zaposlene. Verovatno im treba ne samo jeftina, već po mogućnosti besplatna radna snaga (preko dotacija i … države), da bi bili profitabilni i zainteresovani za ulaganja. To je i jedan od uslova stranih kreditora Srbiji, kao u Dinkićevim investicijama do sada sa brojnim davanjima (subvencijama) i oslobađanjima stranih investitora. Taj koncept u „privlačenju stranog kapitala“ je do sada široko primenjen. Investitor dobija besplatan rad.

Normalno je da su radnici protiv novog Zakona o radu, štrajku i stečaju, minulom radu koji gube, uz to opravdano traže da budu uključeni u proces oporavka svojih preduzeća. Sindikati s pravom ističu da je vlast „izigrala radnike“ i već dogovorene principe, uz to obmanjuje javnost da je bilo usaglašeno 90% teksta, što nije tačno. Upravo u situaciji razbijene radničke klase organizacija i zaštita interesa može se odvijati preko dobro organizovanih granskih sindikata (a ne globalnih i univerzalnih sindikata).

Takav sindikat može da ostvaruje sigurnost na radu, učešće u odlučivanju o poslovnoj politici i raspodeli (upotrebi) rezultata rada. Može li se radnička klasa osloniti na savremenu otuđenu državu i njenu socijalnu funkciju? Osnovno pitanje za ovog glavnog faktora društvenih odnosa i regulatora privredno – finansijskih odnosa – savremenu državu je: kakav je u osnovi državni mehanizam.

Da li se radi o otuđenoj državnoj mašineriji, kriminalizovanoj strukturi vlasti, okrenutoj sebi i otimanju finansijskih i realnih društvenih resursa ili o sređenoj, odgovornoj, pravnoj i kontrolisanoj (u provedenim funkicijama i merama) državi. Kriminalizovana državna struktura pretvara opšti interes u grupu ili lični, dok je podrška finansijskom kapitalu vezana isključivo za učešće u nelegalnim ili kriminalnim operacijama. Erozija morala, potpuna neodgovornost, nekažnjivost struktura na vlasti, vode moralnom razaranju društva, kriminalizaciji i često velikoj pljački društvenih sredstava. Takva država radnike doživljava kao bezličnu masu, bez prava, zakonske zaštite i obično sredstvo za manipulaciju.

Osiromašeno stanovništvo je „krupnije“ manjim povremenim davanjem iz budžeta, posebno u turbulentnim kretanjima. Manipulacija i velika lažna obećanja, falsifikati rezultata razvoja – ostavljaju na margini stvarne interese radnika (zaposlenih). Partijska knjižica stranke na vlasti dobija veći značaj od diplome fakulteta. Sistem sa tokom državom odlazi u sferu truljenja, razaranja instrukcija i morala. Šta radnici mogu da očekuju od takvih država (u osnovi privatizovane od strane koruptivne partijske strukture)? Veliki deo naroda je prešao u sferu preživljavanja, a jedan deo u zonu velikih odricanja.

Ogromnim socijalnim raslojavanjem socijalna slika (i struktura) društva je gotovo tragična. Uski sloj političke strukture i finansijske oligarhijske vrteške je prigrabio i prisvojio veliki deo nacionalnog bogatstva. Osnovni moto ponašanja je postao opšta grabež i jurnjava za nelegalnim i kriminalnim zgrtanjem novca. Tako je već formiran sloj od četrdeset milijardera i 35.000 milioner (deviznih). Gde se nalalzi taj novac i kapital? Ideologija i nacionalni ciljevi razvoja nisu identični ovom obogaćenom sloju i masi osiromašenog naroda (vadničkoj klasi).

Društveni odnosi, produžena kriza privrede i političkog sistema i velika pljačka resursa, doveli su do velikog nezadovoljstva masa, tihog odbacivanja vlasti i gotovo pucanja društvenih odnosa. Socijalna bomba je na vrlo kratkom fitilju. Na sceni se širi veliko nezadovoljstvo i dosta prigušeni gnev naroda. Samo je pitanje trenutka kada će se pojaviti iskra koja će nagomilanu energiju i bunt pretvoriti u vleiki društveni i politički prasak.