Mnogi evropski političari i uticajni mediji predstavljaju Evropsku uniju kao „veliki projekat“, koji se zasniva na ideji globalizacije celog sveta. Autori knjige „Velika obmana“, Buker i Nort, raskrinkavaju sofisticiranu propagandu koja pod maskom demokratije nameće fundamentalističke stavove i skriveni cilj o stvaranju „nadnacionalne vlasti“ na koju ne mogu da utiču nacionalne vlade, političari i građani. Kao glavne elemente obmane, ili samoobmane, autori ističu stvaranje mita, izmišljanje prošlosti, odbacivanje svake konkurencije, manipulaciju ljudima i prikrivanje pravih namera birokratizovanih vladara Evropske unije.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Bukerove i Nortove knjige „Velika obmana – Tajna istorija Evropske unije“.

Kristofer Buker, Ričard Nort

Kad je Hitlerova armija, 13. decembra 1941, stigla pred vrata Moskve, časopis Picture Post, tada najtiražniji britanski nedeljnik, objavio je tekst „Kako nacisti obećavaju da će Evropa postati novi raj“. Tekst je napisao Edvard Halton, vlasnik tog nedeljnika.

Halton je opisao „veliki samit marionetskih vlasti“ u Berlinu, koji je sazvan da bi se poslala poruka da će nacistički cilj, posle rata, biti ujedinjenje Evrope u najbogatiji državni entitet na svetu. Verner Dajc, vodeći nacistički ekonomista, tada je rekao: Evropa nije bila u stanju da iskoristi svoje čudesne prirodne mogućnosti zato što su njene različite države odbijale da rade zajedno. Ali, pod nacističkim ‘novim poretkom’, ujedinjena Evropa će upotrebiti svoju ekonomsku snagu kao političku polugu koja će joj obezbediti uticaj u svetu kakav joj pripada.“ Haltonove novine su nacistički plan za stvaranje „Nove Evrope“ ilustrovale kartom transkontinentalnog sistema železnice, uz citat Jozefa Gebelsa: „Evropa bez granica može ispravno da upotrebi svoje komunikacije“. 

Pola veka kasnije, 1990-ih, britanski evroskeptici su u svojim knjigama i člancima tvrdili da poreklo Evropske unije potiče iz nacističkih ideja iz Drugog svetskog rata. Evroskeptici su primetili zapanjujuću sličnost između nekih nacističkih ideja i faza razvoja „evropskog projekta“ u decenijama nakon rata. Posebno značajan utisak je ostavila nacistička ratna ideja o osnivanju „evropske ekonomske zajednice“ i uspostavljanju jedinstvene evropske valute.

Upotreba takvih argumenata svedoči o zapanjujućem neznanju o tome kako je uopšte nastao posleratni „evropski pokret“. To neznanje je bilo jednako među euroskepticima i među eurofilima, koji nisu shvatali da su ideje o tom „projektu“ mnogo starije od nacizma. Te ideje su bile razvijene još pre kraja 1920-ih, a zastupali su ih ljudi poput Seltera i Monea. Ponovno pokretanje kampanje za stvarenje „Sjedinjenih Evropskih Država“ nakon Drugog svetskog rata svakako je mnogo dugovalo idejama koje su razvijane tokom Hitlerove dominacije. Promovisali su ih ljudi koji su se bespoštedno opirali nacizmu.

Samo u jednom trenutku činilo se mogućim da bi Nacionalsocijalistička partija mogla da prigrli cilj „Sjedinjenih Evropskih Država“. To je bilo mnogo pre nacističkog dolaska na vlast 1933, a dogodilo se tokom jedinog razdoblja u kome je Hitler imao ozbiljnog suparnika u borbi za vođstvo u partiji. Hitler je 1924. bio zatvoren u dvorcu Landsberg zbog učestvovanja u neuspelom Minhenskom puču prethodne godine. Dok se on nalazio iza rešetaka, partiju je vodio njegov zamenik, talentovani Gregor Štraser, pod čijom upravom su nacisti napravili prvi izborni uspeh, osvojivši 32 mesta u Rajhstagu.

Štraser je insistiran na tome da nacisti prošire bazu iz Bavarske u ostatak Nemačke. Izuzetnu podršku njegovom stavu da Nacionalsocijalistička partija mora da postane više nacionalna i više socijalistička, dao je mladi levičar Jozef Gebels. Kad su njih dvojica, 1925. godine, sastavljali stranački program, istakli su isti cilj koji su promovisali Štreseman i Brajand, koji su predlagali „Sjedinjene Evropske Države“ i zajedničku evropsku valutu.

Hitler se, međutim, 1926, na konferenciji u Bambergu vraća na čelo partije. Gebels okreće leđa Štraseru i ponovo se priklanja Hitleru. Partija odbacuje Štraserov „Program za nacional-socijalizam“. Hitler će kasnije, u „Noći dugih noževa“ 1934. eliminisati i samog Štrasera. Hitler nikada nije pokazao ni najmanji interes za bilo kakvu ideju ujedinjene Evrope, osim one koja bi vojnom silom bila ujedinjena pod njegovim vođstvom. Jednom kad se uspeo na vlast, 1933, jedina vrednost koju je povezivao sa konceptom Evrope bila je matrica nemačke kulture, što dokazuje njegova deklaracija na Nirnberškom skupu 1937: „Naša zemlja, naš narod, naša kultura i naša ekonomija prevazišle su evropske uslove. Zato moramo da se suprotstavimo svakom pokušaju uvođenja elemenata nesloge i uništenja u evropsku porodicu naroda.“

Ističući želju za nametanjem vlastitog nacionalnog identiteta, što je bila neizbežna reakcija na poniženja kojima je Francuska izložila Nemačku u Versaju, Hitler je već poništio jednu nacionalnu sramotu kad su njegovi vojnici, 1936, ušli u „demilitarizovanu“ rajnsku oblast. Uspeo je da uvede i druge „elemente nesloge“ u evropsku porodicu širenjem na druga dva nasleđa Versaja – Austriju i Čehoslovačku 1938. i 1939. godine. U septembru 1939. Hitlerova vojska je napredovala preko versajskih granica na bivše nemačke teritorije, koje su 1919. dodeljene Poljskoj. Do sledećeg proleća i leta, njegova vojska je prolazila Danskom, Norveškom, Belgijom, Holandijom, Luksemburgom i Francuskom. Hitler je dobrano bio na putu izgradnje „ujedinjene Evrope“ sredstvima pred kojima bi idealisti iz 1920-ih, Štreseman i Brajand, užasnuto ustuknuli.

Neposredno pre opšteg rata, nad Evropom se širila dvostruka senka nacima i fašizma, a beskorisnost Lige naroda sve okrutnije se videla u njenom neuspehu da spreči japanski napad na Mandžuriju i Kinu, italijansko osvajanje Abesinije i na kraju Hitlerovo marširanje u rajnsku oblast, Austriju i Čehoslovačku.

Grof Rihard fon Kudenhov je svejedno nastavio svoju kampanju za „Sjedinjene Evropske Države“ u Nemačkoj i zemljama, naslednicama austro-ugarskog carstva. To je radio sve do nekoliko meseci posle nemačko-austrijskog Anšlusa 1938. Dve godine kasnije, kad je rat već počeo, Fon Kudenhov je pobegao u Njujorg, gde će ratne godine provesti zagovarajući evropsko jedinstvo na način koji je kasnije imao veliki uticaj na posleratni odnos Amerike prema Evropi.

U Velikoj Britaniji, deo starih kadrova iz Lige naroda, najvećih entuzijasta „Sjedinjenih Evropskih Država“ iz 1920-ih godina, zadržao je bliske kontakte. Selter je 1934. postao profesor političkih nauka na Oksfordu. Tri godine kasnije izabran je za nezavisnog poslanika u parlamentu. Selterov stari prijatelj, s kojim se zbližio na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919, bio je ekonomista Džon Majnard Kajnes. Selter se kasnije prisećao kako je Kajnes, kada je rat počeo, svake nedelje održavao sastanke u svojoj kući, na koje su dolazili državni službenik Vilijem Beveridž, koji je kreirao plan socijalnog sistema Velike Britanije, i ekonomista Volter Lejton, koji je početkom 1920-ih bio direktor ekonomskog i finansijskog odeljenja Lige naroda. Od 1923. do 1939. Lejton je bio urednik u novinama Ekonomist, u kome je vatreno zastupao ideju o federalizaciji Evrope, a taj svoj krstaški pohod nastavio je i posle rata. U tom društvu nalazio se i Lajonel Kurtis, vodeći član britanske delegacije na pariškoj konferenciji i pri osnivanju Lige naroda. Kurtis je pozvao grupu britanskih i američkih kolega iz Lige naroda da, uz podršku predsednika Vudro Vilsona, osnuju britansko-američko društvo. Iz toga su nastala dva think-tanka, kojima je bilo suđeno da odigraju važne uloge iza scene, lobirajući sledećih nekoliko decenija za evropsko ujedinjenje. Kurtis je 1920. u Londonu osnovao Kraljevski institut za međunarodne odnose. U Vašingtonu je osnovan njegov pandan, Savet za međunarodne odnose (CFR).

Kad je Fon Kudenhov 1940, kao izbeglica, stigao u SAD, upravo mu je CFR sredio posao na njujorškom univerzitetu, gda je na postdiplomskim studijama predavao strategiju federalizacije Evrope. Preko veza u CFR dobio je prostor da objavljuje tekstove u Njujork tajmsu i Njujork Herald Tribjunu. Tako je ideja o „Sjedinjenim Evropskim Državama“ tokom ratnih godina postala veoma bliska američkoj javnosti.

Još jedan stari prijatelj s kojim se Selter ponovo sreo početkom rata bio je Mone. Posle unosnog angažmana u Kini, Moneova karijera bankara ušla je u mutnu sferu. Kad se vratio u Ameriku, protiv njega je pokrenuta istraga zbog utaje poreza. FBI je 1938. osumnjičio njegovu banku da je prala nacistički novac, ali istraga je prekinuta bez podizanja optužnice.

Kad je 1939. izbio rat, Mone je bio u Evropi, gde je imenovan za predsednika Francusko-britanskog odbora za ekonomsku koordinaciju, sa zadatkom da u Americi sklopi ugovore o nabavci ratne opreme i da organizuje njeno dopremanje preko Atlantika. Potpredsednik tog odbora bio je Artur Selter, koji je istovremeno bio i parlamentarni sekretar novog ratnog ministarstva. Baš kao i 1914, izbijanje rata spojilo je tu dvojicu muškaraca u Londonu i to ponovo sa vrlo sličnim ciljem.

 U proleće 1940. njihov zadatak je iznenada dobio na značaju zbog Hitlerovog blickriga u Danskoj i Norveškoj, a 10. maja i u Holandiji, Belgiji i Francuskoj. Tog jutra Čerčil je postao britanski premijer. Tri nedelje kasnije počela je evakuacija Dankerka, a do sredine juna bilo je jasno da je Francuska pred padom. U tom kritičnom trenutku, Mone će odigrati glavnu ulogu u jednoj od najzanimljivijih ratnih epizoda.

Francuski general Šarl de Gol stigao je 14. juna u London kako bi dogovorio brodski prevoz francuske vlade i što je više moguće francuskih vojnika u Severnu Afriku, odakle bi mogli da nastave rat. Tamo je sreo Monea, koji se pojavio s još odvažnijim predlogom da, u znak odlučnosti da nastave borbu, Francuska i Britanija proglase „Francusko-britansku uniju“. Dve države i dva naroda trebalo bi da se nerazdruživo spoje u jedno, sa zajedničkom vladom, zajedničkim oružanim snagama, zajedničkim državljanstvo, čak i zajedničkom valutom.

Dvojica muškaraca, zajedno s Moneovim kolegom Reneom Plevenom, razgovarali su o tom predlogu sa stalnim šefom britanskog ministarstva spoljnih poslova Robertom Vansitartom. Sledećeg dana Vansitart, ministar spoljnih poslova lord Halifaks i ostali, na ručku u Karlton Klubu predstavili su plan Čerčilu. Nisu uspeli da ga uvere, ali kad je kasnije tog poslepodneva Čerčil to pitanje postavio pred članovima svoje vlade bio je iznenađen što vidi suzdržane, hladnokrvne, iskusne političare iz svih stranaka kako se strastveno uključuju u veliki plan čije implikacije i posledice nisu mogli ni da pretpostave.

Sledećeg jutra, 16. juna, kabinet se ponovo sastao da diskutuje o kolapsu Francuske, koji je iz sata u sat postajao sve izvesniji. Činilo se da bi se francuska vlada mogla predati svakog časa, a britanski kabinet je posebno brinula mogućnost da Hitler tako dobije kontrolu nad francuskom ratnom flotom, četvrtom po veličini na svetu. Pre nego što se te večeri kabinet okupio, Čerčil se sastao sa De Golom. Britanski premijer je sada potpuno podržavao Moneov predlog i tako dramatičan potez smatrao je jedinom nadom za jačanje pozicije francuskog premijera Pola Rejnoa. Halifaks je obavestio vladu da se ponovo konsultovao sa De Golom, Moneom i Plevenom i da su napravili nacrt deklaracije, koji je De Gol bio spreman da iste noći odnese i predstavi francuskoj vladi.

Čerčilov ratni kabinet razgovarao je o nacrtu proglašenja „Britansko-francuske unije“. Na tekstu, koji je uglavnom napravio Mone uz Selterovu pomoć, napravljena je tek jedna bitna promena. Čerčil se nije složio s tim da Velika Britanija i Francuska imaju zajedničku valutu. Ostatak deklaracije je ostao uglavnom onakav kakvim ga je zamislio Mone, uključujući odredbe o zajedničkim organima za odbranu, spoljnu, finansijsku i ekonomsku politiku. Dve države imale bi jedan ratni kabinet, a sve britanske i francuske snage na kopnu, moru i u vazduhu bile bi postavljene pod njegovu komandu. 

Nakon što je ratni kabinet odobrio nacrt dokumenta, Čerčil ga je odneo u drugu sobu u kojoj ga je čekao De Gol sa Vansitartom. General ga je pročitao sa neskrivenim oduševljenjem i telefonom ga pročitao Rejnou. Ako francuska vlada odobri, Čerčil je bio spreman da odmah odleti u Bordo kako bi finalizirali dogovor o uniji. Ali Rejnoovi saradnici, predvođeni maršalom Petenom reagovali su izrazito neprijateljski, uvereni da je reč o triku koji bi trebalo da Francuku svede na nivo britanske kolonije. Talas antibritanskih osećaja preplavio je zvanične krugove i javnost u Francuskoj. „Radije ćemo imati Hitlera, nego da budemo engleski robovi“, govorili su ljudi po hodnicima prefekture u Bordou, koja je ponovo bila privremeno sedište francuske vlade.

Paten je opisao deklaraciju kao „spajanje sa lešom“. U njegovim očima, Velika Britanija je bila osuđena na propast. Priznajući poraz, Rejno je dao ostavku. Nasledio ga je Paten, koji je odmah pristao na ponižavajući mir sa Nemačkom. Tako je Moneov predlog postao konačni katalizator francuske predaje.

Nakon pada Francuske, Mone je učestvovao u pregovorima sa Amerikom u korist britanskih ratnih interesa. Iako je bio stranac, Čerčil ga je imenovao za člana britanskog saveta za opskrbu u Vašingtonu, lično je potpisao njegov pasoš i omogućio mu ulaz u SAD. Čerčil je Seltera imenovao 1941. za šefa britanske misije u Vašingtonu.

Mone je živeo u Vašingtonu, gde mu je talenat za „posredovanje i umrežavanje“ ubrzo omogućio da stvori širok krug uticajnih prijatelja u američkom establišmentu, od sudije Vrhovnog suda Feliksa Frankfurtera do Dina Ešesona, koji će kasnije postati američki državni sekretar. Obojica su nakon rata dali aktivnu podršku Moneoovoj evropskoj integracionoj kampanji. Dok je bio u Vašingtonu, Mone je upoznao i Pola-Anrija Spaka, premijera Belgije. Predstavio mu je svoju filozoviju ujedinjene Evrope i uopšteno mu objasnio planove za Evropsku zajednicu za ugalj i čelik.

Kako se ratna sreća okretala u korist saveznika, Moneova pažnjka se sve više usmeravala na oblikovanje Evrope kakvu je želeo da vidi u posleratnom razdoblju. Nakon što su saveznici oterali nemačke snage iz francuske Severne Afrike, predsednik Ruzvelt ga je, krajem februara 1943, poslao u Alžir da organizuje prevoz oružja za snage „Slobodnih Francuza“. Mone je tamo naišao na žestoko suparništvo između De Gola i Žiroa, dva francuska generala koji su smatrali da polažu pravo na ulogu vođe „Slobodnih Francuza“. U nastojanjima da reši taj spor, Mone je sklopio čvrsto savezništvo sa Heroldom Mekmilanom, političarem koga je Čerčil poslao da bude politički predstavnik britanske vlade na Mediteranu. Mone i Mekmilan su vodili duge razgovore o budućnosti Francuske i posleratne Evrope. Bez obzira na rezerve prema De Golu, zbog njegove sujete, složili su se oko procene da je on jedini čovek koji ima dovoljno veliki autoritet da vodi francusku vladu u egzilu. Postavili su temelje za kasniju privremenu vladu Francuske na čijem čelu je trebalo da bude De Gol. Mone je, kao član te vlade, za jednu od prvih sednica, 5. avgusta 1943. pripremio memorandum u kome je istakao: „Neće biti mira u Evropi ako se države ponovo uspostave na osnovama nacionalnog suvereniteta sa svime što on podrazumeva u smislu politike prestiža i ekonomskog protekcionizma. Ako narodi Evrope ponovo zauzmu defanzivne pozicije, ponovo će biti nužne velike vojske. Prema budućem mirovnom sporazumu, nekim će se narodima dopustiti da se ponovo naoružaju, a drugima neće. To se pokušalo 1919. Svi znamo ishod. Narodi Evrope su previše rascepkani granicama da bi imali prilike za napredak i uslove za moderan razvoj. Za napredak biće im potrebna veća tržišta i moraće da se suzdržavaju od upotrebe većine svojih resursa za razvoj ključnih industrijskih grana, koje su potrebne za nacionalnu odbranu. Vitalni društveni napredak ostaće nedostižan dok evropski narodi ne stvore federaciju evropskog entiteta, koji će ih okupiti u jedinstvenu ekonomsku zajednicu. Rešenje evropskog problema je naša briga. Britanci, Amerikanci i Rusi imaju vlastite svetome u koje mogu da se povremeno povlače. Francuska nema gde, jer njena teška egzistencija zavisi od rešenja evropskog problema.“

Mone je ponovo razvijao svoju viziju Evrope koja bi mogla postići trajni mir samo ako bude organizovana pod nadnacionalnim vlastima, dovoljno jakima da prevladaju nad frakcionaškim impulsima nacionalnog suvereniteta. To bi okupilo države članice u „jedinstvenu ekonomsku zajednicu“, zasnovanu na potrebi za spajanjem ključnih industrija, poput uglja i čelika. Mone tada nije zamišljao Evropu u koju bi Velika Britanija bila direktno uključena ništa više od Amerike ili Rusija. 

(U sledećem broju: Dva neuspešna pokušaja ujedinjenja Evrope)