Autorka knjige „One Nation Under Blackmail“ („Jedna nacija pod ucenom“), Vitni Veb otkriva duboki podzemni svet u kome se prepliću obaveštajne službe, organizovani kriminal i uticajni pojedinci iz državnih institucija, bankarskog sistema, najuticajnijih medija i advokatskih kancelarija, pa i iz najbogatijih američkih porodica. Na više od hiljadu stranica, autorka dokazuje da slučaj Džefrija Epštajna, uhapšenog i usmrćenog kreatora pedofilskog sistema, nije izolovan incident, nego primer koji otkriva načine na koje obaveštajne službe već 90 godina prikupljaju kompromitujuće informacije, kojima ucenjuju uticajne pojedince i grupe. Vud opisuje konkretne obaveštajne operacije, u koje su uključeni mafijaški klanovi, tajna društva, finansijske institucije i vlade. Ona nudi dokaze postojanja sistema u kome su „novac i moć jači od pravde i zakona“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove knjige „One Nation Under Blackmail“.

Vitni Veb

Sporazum o vojnoj saradnji Sjedinjenih Država i Irana nije imao jednoglasnu podršku vodećih ljudi u administraciji Ronalda Regana. Glasovi kritičara su se širili kroz hodnike moći, ali nisu mogli da zaustave praktično nekontrolisanu kaskadu događaja.

Ipak, mnogi kritičari su iskoristili posledice afere „Irangejt“ da koncentrišu svoju političku moć. Među njima je bio glavni Džordž P. Šulc, državni sekretar predsednika Regana. Tokom istrage o aktivnostima Enterprajza, kompanije iza koje je stajala CIA, Šulc je istražiteljima predao značajnu dokumentaciju i pružio detaljne informacije o načinima rada i učesnicima u toj poslovno-špijunskoj i kriminalnoj mreži. U zvaničnom izveštaju o „Iran-Kontri“ navodi se da je Šulc iskoristio priliku, koju mu je pružio taj skandal, da „povrati kontrolu nad programom koji je definisao politiku borbe protiv terorizma“. Nakon naporne birokratske borbe, Šulc je ubedio predsednika Regana da zabrani transfer oružja Iranu i da objavi da će Stejt deparment preuzeti vođstvo u takvim diplomatskim i antiterorističkim slučajevima u budućnosti.

Šulc je tvrdio da je znao samo za fragmente sporazuma o prodaji oružja, kao i da je do tih informacija došao prekasno, kad su se ugovori realizovali. Istražitelji Senata, međutim, utvrdili su da je Šulc bio mnogo bolje upućen u ono što se dešavalo, nego što je u početku bio spreman da prizna. Ipak, zapisnici sa zvaničnih sastanaka pokazali su da je njegovo protivljenje prodaji oružja bilo dosledno.

Međutim, u izveštaju se ne pominje da je Šulc imao vlastite poslovne interese, koji su bili povezani sa najgorim neprijateljem Irana – Sadamovim Irakom.

Na početku svog mandata, kao državni sekretar, Šulc je poslao Donalda Ramsfelda, koji je u to vreme radio kao menadžer u privatnoj kompaniji, da se sastane sa Sadamom. Prvi u seriji tih sastanaka održan je u decembru 1983. godine, a naredni je usledio u martu 1984. godine. Deklasifikovani dokumenti otkrivaju su te posete imale svrhu da pokrenu proces normalizacije odnosa SAD-a i Iraka, uprkos zvaničnim optužbama na račun Sadama Huseina zbog upotrebe hemijskog oružja.

Šulc je, ipak, imao druge stvari na umu kada je slao Ramsfelda u Bagdad. Pre nego što je postao državni sekretar, Šulc je bio rukovodilac u građevinskom gigantu Behtel. Pre tog posla, obavljao je više dužnosti u administraciji Ričarda Niksona: prvo je bio ministar rada, zatim direktor Kancelarije za upravljanje budžetom i, konačno, ministar finansija. On nije bio jedina ličnost u Behtelu, koja je potom dobila visoke pozicije u Reganovoj administraciji. Kasper Vajnberger, koji je služio zajedno sa Šulcom u Niksonovom ministarstvu rada, takođe se prebacio u Behtel. Šulc i Vajnberger su nastavili višedecenijski sukob, koji se kasnije preneo i u Reganovo okruženje. Za razliku od Šulca, Vajnberger je najodlučnije pružao podršku Enterprajzu, a imao je i važnu ulogu u transferu oružja Iranu. 

Behtel je početkom 1980-ih pokrenio ambiciozan višemilijarderski projekat na Bliskom istoku, koji je imao za cilj izgradnju naftovoda, koji bi prevozio sirovu naftu iz Kirkuka u Iraku do luke Akaba u Jordanu, na obalama Crvenog mora.

U sada deklasifikovanom izveštaju o svojoj poseti Iraku iz decembra 1983. godine, koji je poslao Stejt departmentu, Ramsfeld je naveo da je „pokrenuo pitanje naftovoda kroz Jordan, na šta je Sadam rekao da je upoznat sa tim predlogom, ali i da je zabrinut zbog blizine Izraela“, jer bi naftovod ulazio u Akabski zaliv. Na Sadamove stavove uticala je izraelska operacija „Opera“ iz juna 1981. godine, kada su izraelski vojni avioni bombardovali nedovršeni nuklearni kompleks Al Tuvaita, dvadesetak kilometara od Bagdada. Iračani bi morali da uzmu velike kredite, kako bi finansirali Behtelov projekat, a mogućnost da Izrael uništi cevovod predstavljala bi veliki teret za irački budžet.

Pregovori o Behtelovom naftovodu postali su suviše zamršeni, prepuni podvala i intriga. Na čudne načine su se preklapali sa projektom Iran-Kontra i formirali su neku vrstu paralelnih – ako ne i potpuno suprotstavljenih – operacija.

U proleće 1984. godine, Irak i Jordan su pristali da Behtelu daju ugovor za izgradnju cevovoda, ali pod određenim uslovima. Ovi uslovi su uključivali 500 miliona dolara, koje je trebalo da investira vlada SAD-a; obavezu da američke naftne kompanije preuzmu značajan deo nafte koja će se trasprotovati cevovodom; i da će ne samo Behtel već i američka Izvozno-uvozna banka dati garancije za projekat. Ovim zahtevima Irak je nameravao da na američku vladu i američka preduzeća prebaci odgovornost za projekat, kako bi ga oni zaštitili od Izraela.

Pregovori oko tog sporazuma išli su glatko sve dok Irak nije postavio dodatni zahtev. Sadam Husein je hteo da se ubaci klauzula o „višoj sili“, koja bi oslobodila Irak obaveze plaćanja kamata za građevinske kredite u slučaju izraelske agresije. Nakon što je Irak ispostavio taj zahtev, koji je pretio da uništi ceo projekat, u pregovore se umešala jedna zanimljiva ličnost – Brus Rapaport, dobar prijatelj i saradnik Vilijama Kejsija, tadašnjeg direktora CIA. Rapaport nije slučajno uključen u te poslovne pregovore, što dokazuje i činjenica da je jedan od direktora njegove Intermaritim banke do 1979. godine bio konsultant Behtela.

Rapaport je od Iračana tražio popust na cenu nafte koja se transportuje cevovodom u zamenu za garancije Šimona Peresa da ga Izrael neće napadati. Da bi zasladio dogovor, Rapaport je bio spreman da Izraelu dodeli deo svog profita od ovog naftnog sporazuma.

Dogovor sa Izraelom sadržavao je samo dva elementa: pisanu garanciju za bezbednost naftovoda i fond osiguranja. Izrael je, uz Rapaportovo posredovanje, pristao na prvi deo, ali ne i na drugi, pa je postalo neophodno da se u pregovore uključe i pojedinci iz Reganove administracije kako bi uticali na Izrael. Rapaport se okrenuo dvojici bliskih partnera, Semjuelu Pisaru – moćnom advokatu, koji je na listi klijenata imao i magnate poput Armanda Hamera i Roberta Maksvela, kao i Roberta Valaha, koji je imao uticaj na mnoge čelne ljude u američkim vladinim agencijama poput Korporacije za privatna ulaganja u inostranstvo.

Tokom nekoliko godina mučnih pregovora, Rapaport je delovao kao posrednik između SAD-a i Izraela. U jednom od pisama, koje je uputio Rapaportu, Peres je naveo da će o tom poslu razgovarati sa Šulcom. Na kraju, sve je bilo uzalud. Savet za nacionalnu bezbednost (NSC) odustao je od tog projekta. Na tu odluku presudno je uticao admiral Džon Poindekster, koji je bio jedan od glavnih saveznika Olivera Norta, najvažnijeg igrača u prodaji američkog oružja Iranu.

Uprkos neuspehu, Rapaport je 1986. godine primio značajnu sumu novca. Šulc je smislio plan kako da dobije donaciju od deset miliona dolara od sultana Bruneja za pobunjenike u Nikaragvi. Novac je prebačen na račun u ženevskoj Credit Suisse banci, navodno za kompaniju Enterprajz. Taj transfer je otpisan kao „greška u poslovnom sistemu“, pa je deponovan na računu Rapaporta. Naravno, Rapaport je kasnije negirao da je ikada primio novac, pokušavajući tako da demantuje zvanične iskaze čak i svojih najbližih saradnika, među kojima je bio i Džeri Taunsend, bivši visoki funkcioner CIA.

Pregovori o Behtelovom naftovodu odvijali su se u kontekstu onoga što je opisano kao „geopolitički nagib“, osmišljen da trajno uvuče Irak u tabor američkih saveznika u Zalivu. Ključna komponenta ovog „nagiba“ bila je kreditna linija, koju je Iraku obezbedila i garantovala Korporacija za robne kredite (SSS), državna agencija iz doba „Novog dogovora“, koja je osnovana za subvencionisanje američkog poljoprivrednog sektora. Navodno, krediti SSS-a trebalo je da budu investirani u iračke poljoprivredne projekte, a američka vlada je obezbedila i kreditnu liniju preko Izvozno-uvozne banke, koja je bila uključena u pregovore o Behtelovom nafotovodu. Glavni tokovi novca su, ipak, išli preko filijale Nacionalne poslovne banke (BML) u Atlanti, koja je ranije bila uključena u finansiranje izvoza oružja u Iran. FBI je 1989. izvršio raciju u toj filijali BNL-a i ubrzo je otkriveno da je ta banka pružala ogromne kredite Iraku, koji su bili daleko veći od iznosa koji je prijavljen Federalnim rezervama.

Irak je američke kredite koristio za kupovinu oružja. Istraga skandala koji je nazvan „Irakgejt“ dovela je do presude u kojoj je navedeno da nije postojao dogovor Reganove administracije i Korporacije za robne kredite o naoružavanju Iraka. Međutim, činjenice stvaraju sasvim drugačiju sliku.

Na saslušanjima u američkom Kongresu, tokom istrage slučaja „Irakgejt“, razjašnjen je odnos između banaka, koje su bile uključene u prodaju oružja. Istraga je otkrila da je u toj zaveri učestvovala i čudna firma, nazvana Alivan Internešenel Grupa, koja je imala nekoliko ilegalnih poslova sa oružjem u Iraku, a dobijala je kredite preko filijale BNL-a u Atlanti. Ta nit, koja je povezala Alivan i BNL, razotkrila je gustu mrežu međunarodnih trgovaca oružjem.

Jedan od osnivača Alivana, Teri Birn, ranije je radio u kompanijama pod nazivom Internešenel Signal & Kontrol (ISG) i Rekson Korp. iz Nju Džersija. Rekson se nalazio pod istragom, između ostalog, i zbog prodaje artiljerijske opreme iračkoj vojsci. Kompaniju ISG je osnovao Džejms Gerin, koga je istraga u Velikoj Britaniji povezivala sa čileanskim trgovcem oružjem Karlosom Kardoenom, koji je u periodu od 1984. do 1988. godine snabdevao Irak mineralima koji se koriste u proizvodnji municije.

Ari Ben-Menaše, bivši izraelski obaveštajac, tvrdio je da je Mark Ačer, sin Margaret Ačer, takođe bio blizak Kardoenu i da je tu vezu iskoristio za posredovanje u prodaji oružja Iraku. U to vreme, Ačer je živeo u Teksasu, gde je negovao kontakte sa uticajnim političarima, kakav je bio bivši senator Džon Tauer.

U tu mrežu bio je uključen i Džeral Bul, kanadski inženjer i stručnjak za artiljeriju, koji je projektovao sisteme naoružanja za Irak i Kinu. Takođe, Bul je posredovao u prodaji oružja Južnoafričkoj Republici. Pa ipak, pre nego što je na njega izvršen atentat, 1990. godine, pred njegovim stanom u Briselu, Bul je kreirao svoj najpoznatiji poduhvat – „Projekat Vavilon“.

„Projekat Vavilon“, naručen od strane iračke vlade, imao je za cilj da izgradi nekoliko tzv. Svemirskih topova. Projekat je zasnovan na Bulovim ranijim dizajnerskim rešenjima lansirnih rampi za izbacivanje satelita u orbitu Zemlje. Ovi topovi bi se koristili za ispaljivanje projektila visoko u atmosferu ili blizu orbite, kako bi dosegli ciljeve daleko izvan dometa konvencionalnog artiljerijskog naoružanja.

Vlasnička struktura Korporacije za istraživanje svemira bila je fascinantna. Krajem 1960-ih, zajednički su je kontrolisali kompanija Grejt Vest Sedleri i bostonska konsultantska agencija Artur D. Lil. Generalni direktor Artura D. Lila u to vreme bio je general Džejms Gevin. Sa Robertom Altmanom, Gevin je 1982. godine postao član upravnog odbora kompanije Dženeral Bankšers. Grejt Vest Sedleri su, posle njenog gašenja, preuzeli Edvard i Piter Bronfman – nećaci Semjuela Bronfmana – i oni su je transformisali u investicioni fond. Grejt Vest Sedleri je investicioni kapital dobio od holding kompanije Edper Investments, koja je bila u vlasništvu braće Bronfman.

Kada je, početkom 1990-ih, počela da se razotkriva pozadina skandala „Irakgejt“, pažnja medija je bila usmerena na bivšeg državnog sekretara Henrija Kisindžera, jer je 1985. godine zauzeo mesto u međunarodnom savetodavnom odboru BNL-a. Štaviše, među klijentima Kisindžerove konsultantske firme za korporativne usluge nalazila se i filijala BNL-a u Atlanti. Kisindžer je svoju firmu osnovao početkom 1980-ih, a početni kapitala je obezbedio sindikat velikih kompanija sa Vol Strita, predvođen gigantom Goldman Saks. Deo osnivačkog uloga stigao je sa duge liste partnera, među kojima je bilo mnogo pojedinaca sa istaknutim političkim, obaveštajnim i poslovnim karijerama. Lorens Iglberger je obavljao direktorsku funkciju u toj firmi od 1985. do 1989. godine, nakon što je prestao njegov angažman na mestu Reganovog podsekretara za politička pitanja, i pre nego što je postavljen na mesto zamenika državnog sekretara u administraciji Džordža H.V. Buša. Iglberger je imao dugu istoriju sa Kisindžerom, jer je služio kao njegov specijalni asistent još u Niksonovoj administraciji. Još jedan Kisindžerov asistent iz tog perioda bio je Brent Skoukro, koji je takođe završio u Kisindžerovoj konsultantskoj firmi, pre nego što je postao Bušov savetnik za nacionalnu bezbednost 1989. godine. Obojicu, i Iglbergera i Skoukroa, vladini istražitelji i mediji su povezivali sa BNL-om, uprkos njihovim tvrdnjama da nisu igrali nikakvu ulogu u prodaji naoružanja Iraku.

– U tri navrata, između 1986. i 1989. godine, gospodin Skoukro je obaveštavao odbor BNL-a o međunarodnim političkim i ekonomskim dešavanjima – ispričao je Henri B. Gonzales, kongresmen iz Teksasa.

Kada se vratio u vladu, Skoukro je insistirao na proširenju programa Korporacije za robne kredite u Iraku i angažovao je svoje podređene u Savetu za nacionalnu bezbednost da izvrše politički pritisak kako bi dobio odobrenje za svoje planove.

U međuvremenu, istraga je utvrdila da je Iglberger 1987. godine prisustvovao sastancima između menadžera BNL-a i Kisindžerove konsultantske firme. Iako je negirao interakcije sa BNL-om, događaji tokom godine koja je prethodila ovom sastanku ukazuje na to da je Iglberger pokušavao da prikrije ili umanji svoju ulogu u tim poslovnim komunikacijama.

LBS banka, američka filijala jugoslovenske Ljubljanske banke, osnovana je u Njujorku 1986. godine, a Iglberger je postao član upravnog odbora. Otprilike dva posto poslovanja LBS-a bilo je povezano sa BNL-om, a LBS je čak otkupio i neke od kredita koje je BNL-ova filijala u Atlanti davala Iraku. Dve godine nakon što je počela da posluje, LBS banka je bila umešana u šemu pranja novca, koja je bila povezana sa transferom visoke tehnologije u zemlje Istočnog bloka.

Kisindžer je takođe imao lične veze sa  Džordžom P. Šulcom. Kao i kod Iglbergera i Skoukroa, odnos između njih dvojice se formirao tokom Niksonove administracije. Kisindžer je izjavio: „Decenijama smo Džordž i ja razgovarali praktično svake nedelje. Ako bih bio u poziciji da biram predsednika Sjedinjenih Država, izabrao bih Džordža Šulca.“

Kada je Šulc prvi put prihvatio funkciju Reganovog državnog sekretara, Kisindžer je bio prva osoba sa kojom se konsultovao. Navodno, ove konsultacije su se direktno odnosile na razvoj plana za političko preuređenje odnosa na Bliskom istoku. Čini se verovatnim da je pitanje Iraka bilo među temama o kojima se razgovaralo.

Pored ličnog, Kisindžer i Šulc su imali i razvijene poslovne veze, od Behtela do Vilijama E. Sajmona, koji je bio konsultant u tom građevinskom gigantu, ali i član upravnog odbora kompanije Tamko, koncerna porodice Guletas, koja je uključena u aferu sa Džefrijem Epštajnom. Pored toga, Sajmon je zadržao poziciju predsednika investicionog fonda kojim je upravljao Suliman Olajan, saudijski investitor, koji je razvijao velike zajedničke projekte sa Behtelom. Sajmon je, takođe, imao dugu istoriju sa Kisindžerom. Na primer, nasledio je Šulca na mestu Niksonovog ministra finansija. Dok je bio na toj poziciji, izgradio je odnos sa državnim sekretarom, koji je Kisindžer opisao kao „ljubazno drugarstvo“.

Kada se sastave sve ove činjenice dobija se slika mreže – obuhvaćene Reganovom administracijom, ali koja se proteže i van nje, u kompanije poput Behtela, konsultantske agencije kakva je bila Kisindžerova i u banke kao što je bila BNL – koja nije samo radila na promociji „geopolitičkog nagiba“ ka Iraku, već je aktivno pomagala režimu Sadama Huseina u borbi protiv Irana. Neki od učesnika u toj mreži, poput BNL-a, izgleda da su sarađivale sa obe sukobljene strane, obezbeđujući novac i logističku podršku za izvoz oružja i u Iran i u Irak.

Tapiserija, u koju su bili utkani interesi mnogih uticajnih političara, obaveštajaca, bankara i kriminalaca, pokazuje sliku međunarodnog sistema za pranje novca, tajne dogovore i trgovinu oružjem. S druge strane, ista tapiserija je bila pozadina za mračne manevre frakcijskih borbi, koje su zahvatale vlade uključenih država.

Da bismo zatvorili krug, važno je da se osvrnemo na pitanje koje je ostalo nerešeno u zvaničnoj istrazi, a tiče se veze Kisindžera sa Međunarodnom trgovinsko-kreditnoj banci (BCCI).

Serhio de Kosta, konsultant u Kisindžerovoj firmi, 1986. godine je regrutovan od strane BCCI-a da pomogne u preuzimanju jedne banke u Brazilu. Pre nego što se osušilo mastilo na papirima, De Kosta je počeo da lobira kod Kisindžerovih saradnika da prihvate BCCI kao klijenta. Saveznika je našao u Alanu Stogi, bivšem glavnom ekonomisti u Prvoj nacionalnoj banci Čikaga, instituciji koja je od svog osnivanja bila povezana sa Rokfelerovima. Stoga – koji je navodno bio na sastanku 1987. sa BNL-om, na kome je bio prisutan i Lorens Iglberger – kasnije je održavao čestu komunikaciju sa rukovodiocima BCCI-a, a u nekoliko prilika se i sastajao sa njima. Dok je istraga poslovanja BCCI-a bila u toku, menadžeri iz Kisindžerove konsultantske agencije su stvarali utisak da je Stoga insistirao da oni uzmu BCCI kao klijenta, dok je Kisindžer bio uzdržaniji. Ovaj narativ je oblikovan dokumentima i saopštenjima, koje je firma predala istražiteljima. Prema tim informacijama, pregovori Stoge i predstavnika BCCI su završeni u decembru 1988. godine. Međutim, dokumenti koje je predao sam BCCI pokazuju mnogo komplikovaniju sliku. Iz njih se vidi da se Stoga sastajao sa njima i mesec dana kasnije, u januaru 1989. godine. Kisindžer je tvrdio da je Stoga otišao na taj sastanak kako bi predstavnike BCCI-a obavestio da pregovori neće biti nastavljeni, ali u zapisniku, koji je istrazi predala ta banka, navodi se da su se sve stranke saglasile „da je u obostranom interesu da se nastave pregovori“.

Poslovni odnosi BCCI-a i Kisindžerove konsultantske firme nikada nisu bili ozvaničeni određenim ugovorom. Ipak, i kad su mediji počeli da sve češće upozoravaju na sporne aktivnosti BCCI-a, što je na kraju dovelo do njenog kolapsa, Kisindžer je dao „nezvaničnu preporuku“ da angažuju advokatsku kancelariju Arnold i Porter. Vilijam D. Rodžers, jedan od partnera u toj kancelariji, petnaestak godina ranije služio je pod Kisindžerom. Dok je Kisindžer bio državni sekretar, Rodžers je bio njegov podskretar za ekonomska pitanja. Osim toga, Rodžers je kasnije pomogao Kisindžeru da osnuje svoju konsultantsku firmu, za šta je nagrađen mestom u njenom upravnom odboru.

U obe afere – „Irangejt“ i „Irakgejt“ – učestvovali su isti pripadnici Reganove i Bušove administracije, iste banke, advokati i obaveštajci. Iako su se razne frakcije sukobljavale oko podele novca, zarađenog prodajom oružja, zajedničkim snagama su skrivali tragove svojih nezakonitih aktivnosti, za koje nikada nisu kažnjeni.

(U sledećem broju: Klintonove kriminalne i špijunske afere)