Sa Mokre gore, koju je dva puta spasio od engleskih rudarskih kompanija, koje su tamo htele da kopaju nikl, Emir Kusturica opisuje tragični scenario, koji čeka Srbiju ukoliko Rio Tinto dobije dozvolu za eksplataciju litijuma u Jadarskoj dolini. U tri podkasta „Moj život“, koji se emituje na You Tube kanalu Sputnika, slavni filmski režiser otkriva pozadinu projekta koji nameravaju da realizuju Rio Tinto, njegovi suvlasnici, investicioni fondovi Blekrok i Vangard, kao i povezane organizacije poput NATO-a. Njegovo obraćanje priredio je zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid.

***

Nećeš kopati

U analizi projekta „Jadar“, Emir Kusturica kao lajtmotive koristi definicije iz knjige Albera Mamija „Portret kolonizatora i kolonizovanog“ i repliku iz svog filma „Crna mačka, beli mačor“, u kojoj jedan od junaka kaže: „Bratko, problem koji ne možeš da rešiš sa parama, možeš da rešiš sa mnogo para„. Dok Mami u svom delu daje klasična uputstva za razumevanje razlika i sličnosti, koje objedinjuju crte onoga ko kolonizuje i onoga ko je kolonizovan, lik iz filma, Dadan, ističe korupciju kao način na koji danas funkcioniše svaka vlast na svetu, uključujući i srpsku.

– Rio Tinto je poznat kao sejač nevolja po čitavom svetu, ta firma je pola planete zavila u crno. Rio Tinto je u Australiji uništio tragove aboridžanske civilizacije, pustošio zemlje Latinske Amerike, sejao je revolucije u Čileu, danas to pokušava u Boliviji, u kojoj su najbogatija nalazišta litijuma, a u afričkim državama je izazvao ekološke katastrofe, ugrozio privredu i zdravlje ljudi, pa i građanske ratove. Da će i Srbija pretrpeti ogromnu štetu ukoliko dođe do eksploatacije litijuma, mene je uverila rečenica, koju je nemački kancelar Olaf Šolc izrekao prilikom poslednje posete Beogradu. „Biće i onih kojima će kopanje litijuma da naškodi“, rekao je Šolc posle potpisivanja memoranduma. S obzirom da on dolahzi iz socijalne i istorijske sredine, koja je u dva navrata okupirala Srbiju i u oba rata izgubila, a pritom je streljala sto Srba za jednog ubijenog Nemca, teško nam je da zamislimo da on sada predstavlja potpuno drugačiju Nemačku. Ako Šolc u Beogradu prizna da će biti i onih kojima će naškoditi rudnik litijuma, siguran sam da će štetu trpeti ceo naš narod. Da li će zagađenje, koje će postojati u svakom slučaju, biti sporo, uporno i smrtonosno ili će biti brzo i smrtonosno, to su jedine dve razlike koje mi možemo da očekujemo od zloglasnog Rio Tinta ako dobije dozvolu da u Jadru i na ne znam koliko još lokacija kopa rudu – rekao je Kusturica.

Dolazak Rio Tinta u Srbiju predstavlja simbolički prikaz propasti državnog suvereniteta. Pristankom na tu vrstu kolonizacije, koja ne donosi ništa dobro, nego samo štetu koja će nastati i ostati iza te rudarske kompanije, srpska vlast i sama zastupa ideju kolonizacije Srbije. Kusturica takvo stanje objašnjava kontinuitetom pritiska i korupcije svih stranaka, koje su se smenjivale na vlasti unazad tri decenije.

– Rio Tinto u Srbiju dolazi nakon pada Slobodana Miloševića, a ne zato što je Aleksandar Vučić došao na vlast. Svi su oni delegirani, ovde nije bilo vlasti koju nije doveo Zapad. Milošević je postavljen na vlast kao čovek iz postojećeg socijalističkog sistema, koji je pokušao da odbrani.

Međutim, ne samo što ga nije odbranio, nego je završio u zatvoru, gde su ga, najverovatnije, i ubili. Sve nomenklature, koje su se smenjivale, na vlast su dolazile na talasima velike količine para. Kad bi preuzele vlast, morale su da opravdaju novac koji je u njih uložen, koji im je omogućio dolazak na vlast. Kao što je Jugoslavija stvarana odozgo prema dole, tako i danas živimo u diktaturi odozgo. Na čitavoj planeti, manje-više, vlada takav sistem.

Demokratija ne podrazumeva samo institucije poput parlamenta i ustavnog suda, već i mogućnost slobodnog formiranja mišljenja i volje, odozdo prema gore. Vlast bi trebalo da bude decentralizovana, posebno po pitanju Rio Tinta, a sada se moć odlučivanja sve više centralizuje. U Srbiji neprekidno, dan-noć, traje kampanja, koja promoviše odluke, koje su kao neka sublimisana polubožanska ideja. Kao da je glasnik stigao u san Avramu i rekao mu šta da radi, pa svi ostali to prate. U toj vrsti dirigovane demokratije, sve odluke su stavljene na teret jednog čoveka, Aleksandra Vučića. Nije mu lako, često se muči sa svim izborima koje ima.

Međutim, u slučaju Rio Tinta postoji samo jedan izbor, da se nađe način da se izbegne trovanje svog naroda. Dolazak Rio Tinta trebalo bi da bude konačan udarac, koji bi, preko mehanizma jedne moćne kompanije, koja, sigurno, deluje zajedno sa NATO paktom, uveo Srbiju u novu fazu u kojoj sve postaje fikcija, bez veze sa realnošću. Realnost nam je kao u filmu „Undergroud“, već je toliko trivijalna da bi trebalo da, kako kažu, gledamo u budućnost i pratimo kvantne skokove, kako bismo se, na kraju, pretvorili u kengure – kaže Kusturica.

U filmu „Underground“, Kusturica je prikazao kako jedan čovek, samoproklamovani vladar, manipuliše narodom, zatvorenim u podrum, bez kontakta sa realnim svetom. Ne slučajno, sada upozorava na taj model vladavine, pun laži i prevara, ali i na posledice, koje će, ako Rio Tinto počne sa eksploatacijom litijuma, biti katastrofalne.

– Pre oko dve godine, premijerka je rekla da mi nemamo više ništa sa Rio Tintom, Rio Tinto je poništen. Odjednom, Rio Tinto se vratio. Kao da su izbori bili naštimovani da bi se Rio Tinto vratio, pod pritiskom na našeg predsednika i mnoge druge koji su u vlasti, koje povremeno posećuju određeni stranci da ih opomenu šta bi trebalo da urade. Rio Tinto već poseduje deo Srbije, kupio je zemlju oko Jadra. Pitane je od koga je kupio, ko se snašao i brzo pokupovao tu zemlju, pa prodao Rio Tintu. Sad, tu kompaniju i ne mora da zanima da li će u narednih 20 godina da se sumpornom kiselinom, elektrolizom ili bilo kojim procesom dovesti u pitanje život na tom prostoru. Da li će kuvanje žabe ići sporo, na ringli na kecu, kad se voda polako zagreva i kuva, kuva dok žaba ne prestane da živi. Niko neće obratiti pažnju na nas, jer ćemo biti ubijani dugo i tiho. Što bi rekao jedan sveštenik iz Argentine: „Ako ne ustanemo, nestaćemo“ – navodi Emir Kusturica.

Kao primer otpora, on podseća na slučaj od pre 15 godina, kad su sa Mokre gore isterane dve britanske rudarske kompanije, koje su nameravale da tamo kopaju nikl.

– Strane rudarske kompanije su napravile dogovor sa lobistima iz naše tadašnje vlasti. Mi, ljudi od javnosti, tada smo imali snagu da promenimo sudbinu, da oteramo iz Vardišta firmu sestre Mila Đukanovića i da sprečimo nameru da Mećavnik prestane da bude vazdušna banja i kulturni resort u koji dolaze ljudi koji dobijaju Oskare i Nobelove nagrade. Tada je naša reč imala težinu, ali u poslednjih 12 godina javnost u Srbiji je pravljena tako da smo izgubili barem 70 ili 80 odsto uticaja. Tokšouovima, rijalitima i svim onim što oličava ova vlast, kreirana je javnost u kojoj samo „vrhovno biće“ ima pravo, a svi drugi su obespravljeni, svi drugi služe putu do pustinje od kojoj govori Peterson kad opisuje posledice jednoumlja. Ipak, srpski narod ima potencijal za samoodbranu. Bez obzira što većina nas, koji smo imali moć da odbranimo Mokru goru, više nemamo toliki uticaj, sada postoji strah koji određuje tempo kojim će da teče odbrana. Narod je video da smo izgubili Kosovo kao kuvanu žabu, pa sad strahuje da će tako biti i sa kopanjem litijuma. Ja sam prvi koji koji se protivi smeni režima na ulici, ali upozoravam na negativna iskustva, koja su nastajala kad bi narod počeo da se plaši, pa pokretao destruktivne impulse i sve ono što je obeležilo našu istoriju, kao što se vidi na primeru 27. marta, kad je narod izašao na ulicu i vikao „Bolje rat, nego pakt“ – smatra Emir Kusturica.

Kad opisuje opasnosti koje donosi Rio Tinto, Kusturica podseća na rečenicu iz svog kultnog filma „Crna mačka, beli mačor“, za koju tvrdi da karakteriše vreme u kome živimo i sve svetske političke sisteme, uključujući i srpski. „Bratko, kad imaš problem i ne možeš da ga rešiš sa pare, ti ga rešiš sa mnogo pare“, rekao je jedan od junaka tog filma. Na taj način, sa parama ili sa mnogo para, funkcionišu najveći investicioni fondovi, koji su već stigli u Srbiju.

– Pogrešno je govoriti o Rio Tintu, a izostaviti Blekrok i Vangrd. Ne samo što oni imaju 18% suvlasništva u Rio Tintu, već su oni ono što se u Americi naziva dubokom državom. Blekrok je jedna od osnovnih platformi na osnovu kojih Rio Tinto deluje u čitavom svetu. Vangard takođe ima vlasnički udeo u Rio Tintu kroz različite fondove koje kontroliše. Oba investiciona fonda su poznata po tome što koriste uticaj da zagovaraju odgovorno poslovanje i ekološke standarde zemalja u kojima rade. Međutim, iza njih postoji ogromna tendencija uništavanja čitavih zemalja, pa i proizvodnja građanskih ratova. Za građanski rat, koji je u Papua Novoj Gvineji, trajao 12 godina i odneo na hiljade života, odgovornost seže do Rio Tinta. Taj rudarski gigant je aktivan u Africi, u Mozambiku, Gvineji, Namibiji i Južnoafričkoj Republici, gde vadi različite minerale, poput gvožda, boksita, uglja, dijamanata, titanijuma… Rio Tinto vodi jedan od najvećih projekata u rudniku gvožđa Simando u Gvineji. Iskopavanje gvožđa na toj lokaciji već je narušilo biodiverzitet i preti da uništi prašumu, zajedno sa ugroženim životinjskim i biljnim vrstama, koje su, formalno, zaštićene na nivou Ujedinjenih nacija. Projekat je izazvao nemire u društvo zbog raseljavanja stanovništva. Kad se pitamo odakle ovolike izbeglice u Evropi, onda možemo da to povezujemo sa dva elementa: Soroševa ideja o promeni krvi u Evropi, koja traje već 15 godina, plus aktivnosti najbogatijih firmi, koje teraju stanovništvo sa njihovog plodnog tla, gde pronalaze rude, kao što je slučaj u Gvineji. Uz zatrovanu životnu sredina i zagađenje rečnih sistema rudarskim otpadom i toksičnim hemikalijama, što je posebno problematično u regionu gde su reke ključni izvor vode za piće i poljoprivredu, u Gvineji je došlo do protesta i sukoba lokalnog stanovništva i kompanije i zbog nekorektne raspodele finansijske dobiti. Kritičari tvrde da koristi od rudnika ne dopiru do lokalnog stanovništva, već ih većinski uživaju strani investitori i elite. To nas vraća na knjigu „Portret kolonizatora i kolonizovanog“, samo što je ta knjiga psihološki profil jednog i drugog, a ovde govorimo o podacima koji su nam važni zato što nam želimo da znamo šta sve čeka nas u Srbiji – objašnjava Kusturica.

On je istakao istu vrstu posledica po zdravlje ljudi i životnu sredinu sa kojima se suočavaju stanovnici Mozambika, gde je Rio Tinto bio uključen u projekat Riversdej Majning.

– I taj projekat je bio suočen sa velikim ekološkim i društvenim izazovima, čije posledice mogu da se nazovu katastrofama. Iskopavanje uglja dovelo je do zagađenja zameljišta i vode, što je uticalo na ribarstvo, poljoprivredu i uopšte na autohtonost i suverenitet tamošnjeg stanovništva, koje je bilo prisiljeno da napusti svoje domove i to bez adekvatne kompenzacije. Osim društvenih i ekoloških problema, projekat u Mozambiku se pokazao kao finansijski neuspešan za Rio Tinto, što je dovelo do velikih gubitaka i povlačenja kompanije iz zemlje. Posledice rudarskih aktivnosti u Mozambiku ostale su kao spomenik lokalnoj zajednici, koja je nastavila da trpi posledice zagađenja, a od dobiti nema ništa. Rio Tinto u Južnoafričkoj Republici upravlja rudnikom titanijuma Ričards Bej, jednim od najvećih te vrste na svetu. Taj projekat je bio predmet brojnih kontroverzi zbog zagađenja okoline i napetosti između kompanije i lokalne zajednice. Rudnik je optužen za zagađenje vode, i zemlje toksičnim materijama, što je, naravno, negativno uticalo na zdravlje lokalnog stanovništva i poljoprivredu. Sukobi, koji su pratili ovaj projekat, izazvali su napade na radnike rudnika. Ovi sukobi su često bili povezani sa osećajem da lokalno stanovništvo ne dobija pravedni udeo u ekonomskim koristima koje rudnik generiše. Iste posledice izazvane su aktivnostima rudnika uranijuma Rosing u Namibiji. Nastali su ozbiljni ekološki problemi, uključujući zagađenja vazduha, vode i zemlje, radijacijom i toksičnim otpadom. Lokalno stanovništvo se žalilo na zdravstvene probleme povezane sa rudnikom, naročito na povećanu učestalost respiratornih bolesti i karcinoma. Zagađenje i posledice po zdravlje su glavni pratilac Rio Tinta – nabrojao je Kusturica nekoliko slučajeva iz Afrike, koji ilustruju način rada Rio Tinta.

Iako su poslovi Rio Tinta donosile određeni ekonomski rast i infrastrukturni razvoj u afričkim državama, uzrokovali su ozbiljne zdravstvene, ekološke i društvene probleme. To je Kusturicu asociralo na još jednu scenu iz filma „Crna mačka, beli mačor“.

– Da li mi treba da kopamo litijum i pravimo litijumske baterije, ili da proizvodimo bundeve, to je pitanje ekonomske kalkulacije. To pitanje nas vraća na moj film, na scenu u kojoj otac i sin sede na obali Dunava i gledaju kako veliki brod plovi ka Beču. Pošto je otac izgubio i poslednje pare, sin pokušava da ga uteši rečima: „Tata, važno je da smo zdravi“. Otac mu odgovori: „Koji će mi kurac zdravlje kad nemam prebijene banke u džepu“. E, otprilike tako ćemo i mi. Možda i budemo imali neki dinar u džepu, ali ostaćemo bez zdravlja, koje je bilo i jeste najvažnije u ljudskom životu.

Ekonomska dobit je danas glavna ideja u čitavom svetu, ali da li se to isplati ako treba da izgubiš zdravlje? Sve političke floskule treba da odbacimo kao netačne. Postoje studije koje upozoravaju na štetne posledice rudarenja litijuma, ali one će biti, naravno, opovrgnute od onih koje plaća Rio Tinto. Da je to rudarenje, koje nikada nigde nije testirano, sasvim bezbedno, uveravaju nas plaćenici koji tvrde da rudarski otpad, jalovina, može da se odlaže na foliju. Da li je moguće u Srbiji napraviti takvu ravan na kojoj bi jalovila bila odložena da ni kiša ne može da je sapere i gura ponovo u zemlju, odnosno da otrov odlazi u podzemne vode? Pa, ovde gradske deponije, kao što je ona u Užicu, gore tri nedelje, a mi ne možemo da ugasimo požar. Ti plaćenici, koji su zaduženi da ispred Rio Tinta zamajavaju narod, imaju veliki prostor u medijima da objašnjavaju kako će biti izbegnuta upotreba sumpora, a čak i ako je bude, postojaće folija. Sad, svakom čoveku koji ima preko tri godine, iskustvo nalaže da zna da bilo koja materija, koja se stavi na foliju, kad padne prva kiša, ona počinje da se ispire. Da poverujemo da odlaganje jalovine može biti efikasno i da nema spiranja i da nema trovanja zemlje, to je mission impossible, što bi rekli Amerikanci. U socijalnoj atmosferi, u kojoj Beograd još uvek na 60% svoje teritorije nema uopšte kanalizaciju, nego septičke jame, a da ne govorim da se kod Ade izliva čitav otpad, možemo slobodno reći da Beograd stoji na dve zatrovane reke. Setimo se onog tipa, koji je plivao Dunavom od izvora i pred Beogradom rekao: „Ljudi, ne mogu dalje“. Nije hteo da guta govna! A nas plaćenici uveravaju da je rudnik litijuma bezbedan, jer će se eksploatacija i prerada jadarita odvijati pod zemljom. Kao da to ne podrazumeva proces u kome je korišćenje hemikalija neminovno. Ne treba biti nikakav stručnjak da se shvati koliko je to opasno! No, mi smo svi pozvani da ćutimo. U našoj demokratiji važi pravilo „ćuti kad sa mnom razgovaraš“ – kaže Kusturica.

Uz konstataciju da je Rio Tinto dokazao da pravi probleme na svakom nivou gde god dođe, Emir Kusturica se odlučno protivi eksploataciji litijuma u Jadru i bilo gde u Srbiji.

Hvala mu veliko ! – poručuje mu, u ime građana i čitalaca, redakcija Magazina Tabloid