Piše: Nikolaj Petrov

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je, govoreći na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, rekla da Evropa danas dobija samo 3% nafte iz Rusije i uopšte ne koristi ugalj. Uvoz ruskog gasa smanjio se za oko 75%. Ona je situaciju u Evropi opisala kao kritičnu, istakavši da EU u značajnoj meri zavisi od povratka nižih cena.

Situacija na tržištu dovela je do zatvaranja mnogih fabrika u Evropi i pad proizvodnje, posebno u energetski intenzivnim industrijama. Uz to, prekid tranzita gasa kroz Ukrajinu još više je zakomplikovao situaciju. S tim u vezi, Fon der Lajen poziva EU da diverzifikuje energetski sektor i poveća korišćenje ekološki čistih izivora, uključujući i obnovljive, a u nekim zemljama i nuklearne.

Međutim, eksperti su već priznali da je tzv. zelena tranzicija, koju je EU odlučila da izvrši, neefikasna. Dovela je do velikog poskupljenja energenata i učinila privredu EU zemalja nerentabilnom, u suštini, ispostavilo se da je to bila avantura.

„Evropa sve više zaostaje u tehnološkoj sferi, ne samo od SAD, već i od Kine, uz to, ona nema odgovor na većinu političkih izazova„, piše francuski Le Point. „Kontinent, za sada, rizikuje da se pretvori u udoban starački dom. Evropljani su na začelju, a ne na prvom mestu ubrzanih promena koje se danas dešavaju u svetu“, pišu francuske novine.

Kako svedoči magazin Forbes, podaci o rastu BDP-a za 2023-2024. jasno pokazuju značajno odvajanje SAD od Evrope. Ekonomski rast SAD je 2023. godine dostigao 2,5%, u poređenju s 0,5% u zemljama evrozone, pritom visoke stope rasta u SAD treba sagledati imajući u vidu jačanje dolara i oštru politiku Federalnih rezervi (FED). Prema prognozama OECD-a, 2024. godine rast u SAD biće 2,6%, dok u EU neće preći 0,7% i samo 0,2% u Nemačkoj, najvećoj evropskoj ekonomiji. Pritom, prosečni pokazatelj za razvijene zemlje OECD-a izinosi 1,7%. To znači da će u periodu 2023-2024. SAD sa velikom razlikom prestići najveće razvijene zemlje Evrope po tempu ekonomskog rasta, a ovaj jaz se održava na nivou od dva procentna poena BDP-a.

Prema podacima Eurostata, u trećem kvartalu 2024. godine ukupan indeks industrijske proizvodnje u EU pao je na 98,3, sa 102,5 koliko je iznosio u drugom kvartalu 2022. Faktički, to je deindustrijalizacija, rekao je bivši šef Evropske centralne banke (ECB) Mario Dragi u svom izveštaju „Konkurentnost EU: izgledi za budućnost“, koji je naručila Evropska komisija.

„Kompanije i dalje trpe zbog visokih cena struje, koje su za dva-tri puta više nego u SAD, i cena gasa koji je 4-5 puta skuplji. To je pre svega uslovljeno nedostatkom prirodnih resursa u Evropi, ali i našim fundamentalnim problemima„, piše u pomenutom dokumentu.

Rezultat toga je, kaže Mario Dragi, da su troškovi EU za uvoz fosilnih goriva porasli sa 341 milijarde 2019. na 416 milijardi 2023. (što je oko 2,7% BDP-a). To je posledica pada uvoza gasa iz Rusije (sa 40% 2021. na 8% 2023. godine) i povećane kupovine LNG-a (tečni gas), koji je u proseku 50% skuplji. Zato je EU počela da zaostaje za SAD i Kinom. Nemoguće je biti konkurentan ako četiri puta preplaćujete energiju, ističe bivši šef ECB-a.

U Evropi se polažu prevelike nade u alternativne izvore energije. Cilj koji je šefica Evropske komisije ranije navela – dekarbonizacija – dodatno cìe usporiti privredu, upozorava Dragi. A fosilna goriva „nastaviće da igraju ključnu ulogu u formiranju cena energije bar do kraja decenije“. Bez obzira na investicije u zelenu energiju vredne više milijardi, cene struje u zemljama EU premašuju 200 evra za megavat/sat.

„To se ne isplati zbog vremenskih uslova, visoke cene infrastrukture, njenog održavanja i amortizacije“, primetila je Tatjana Skrilj, docent na katedri za ekonomsku teoriju Ruskog ekonomskog univerziteta Plehanov u intervjuu za RIA Novosti.

Nije zato čudo što je EU danas lider po kupovini ruskog LNG-a. Prema podacima Rystad Energy, prošle godine su EU zemlje kupile rekordnih 17,8 miliona tona. Godine 2023. kupljeno je 15,1 milion tona, a 2022 – 16,4. A zavisnost od ruske nafte još više je porasla. Pritom su sankcije i šeme za njihovo zaobilaženje poskupele cenu ove nafte. Dakle, struja očigledno necìe pojeftiniti.

Ipak, žarka želja da se po bilo koju cenu nanese šteta Rusiji jača je od zdravog razuma. Kao što je poznato, Evropska komisija se sprema da uvede carine, sada i na rusko đubrivo. Plan je da se od 1. jula ove godine do 30. juna 2026. primenjuje tarifa na rusko đubrivo od 40-45 evra za tonu. To će se, naravno, negativno odraziti na cenu prehrambenih proizvoda.

Kako ističu posmatrači, politika EU protivreči zdravom razumu. Pad industrijske proizvodnje zbog gubitka konkurentnosti je ubedljiv dokaz za to.

„Zemlje EU se postepeno pretvaraju u tržište za prodaju američkih energenata, koji su mnogo skuplji od ruskih. Glavni problemi u evrozoni povezani su s gubitkom ključnih karika državnog suvereniteta, a mnogi šefovi država, kao i, generalno, rukovodstvo EU su lobirani od strane SAD i transnacionalnih kompanija iz SAD“, kaže Hadžimurad Belharojev, docent Instituta za svetsku ekonomiju i biznis, Ekonomskog fakulteta Ruskog univerziteta prijateljstva naroda.

Energenti, posebno prirodni gas, koji prodaju američke kompanije u EU, veoma su skupi. A i stabilnost isporuke je upitna: kada cene naglo padaju, proizvodnja se odmah smanjuje. Gas, kao i drugo gorivo, nastavicìe da poskupljuje, posebno imajući u vidu pad proizvodnog potencijala EU, ubeđen je ovaj ekonomista.

A slovačke novine Slovo pišu da je nekada progres povezivan s industrijalizacijom. Dim iz fabričkih dimnjaka nikome nije smetao, a fabrike koje su se nalazile unutar gradova su se podrazumevale. Oko fabrika su rasli gradovi, u koje su se ljudi doseljavali iz ruralnih sredina, u potrazi za poslom. Evropa svoje bogatstvo i snagu duguje industrijalizaciji, jer trgovina i izgradnja infrastrukture idu ruku podruku sa industrijom. A pošto industrijski razvoj pretpostavlja inovacije i pronalaske, industrijalizaciju prati i potražnja za stručnjacima iz oblasti tehničkih nauka, inženjerima i naučnicima, što, zauzvrat, podstiče razvoj obrazovanja.“

Međutim, u savremenoj Evropi dešava se proces deindustrijalizacije. Fabričke dimnjake sada smatraju izvorom zagađenja. Fabrike u gradovima se zatvaraju i ruše, a na njihovim mestima rastu centri za trgovinu i zabavu ili stambene četvrti. Radnici se prebacuju u službenike ili radnike u sferi usluga. Savremeni grad više ne proizvodi ništa materijalno i potrebno.

Deindustrijalizacija Evrope poboljšava ekologiju i pogrošava životni standard.

Značaj Evrope u svetu opada, jer nema šta da ponudi i sama je postala zavisna od uvoza. A deindustrijalizaciju prirodno prati pad obrazovanja, jer tehnički specijalisti i inženjeri u Evropi više nisu potrebni.

Osim toga, deindustrijalizacija Evrope značajno ubrzava energetsku krizu, to jest „energetsku tranziciju“ ili prelazak na „novu energiju“, što je koncepcija koju promoviše EU u okviru svoje klimatske zelene politike. Zbog te tranzicije, Nemačka je već izgubila trećinu industrijskih preduzeća, oni odlaze i iz Evrope. Industrijska preduzeća, često s bogatom istorijom, postepeno propadaju. Političari i ekonomisti ne vide u tome problem, zato što oni misle „globalno“: ono što se ne bude proizvodilo kod nas, jednostavno ćemo uvesti iz zemalja koje se industrijalizuju brzim tempom. Autor članka u slovačkim novinama Slovo primećuje da se ideja deindustrijalizacije Evrope nije pokazala kao najbolja: „Ako su autori ove ideje mislili da ćemo umesto robe izvoziti vrednosti ili našu predstavu o tome kako svet treba da živi, požuriću da vas razočaram: najverovatnije neće biti tražnje za tim našim vrednostima i predstavama. A najvažnije je to što nam za njih niko neće platiti.“

Sindrom rusofobije zahvatio je Evropu, iako će pre ili kasnije ona morati da iskoreni rusofobne ideje, piše politikolog Oskar Krejči za češki časopis Argument.

„Gledajući geopolitičku kartu“, piše on, „u narednim decenijama možemo predvideti nešto sasvim drugo. Zajedno sa sve egocentričnijim SAD, rastu novi centri moći: Kina, Indija, Brazil, a verovatno i Turska i Iran. Ravnopravnost za sebe traži i Afrika… Zato se postavlja pitanje: da li će Evropa uspeti da, u svetlu takvih perspektiva, igra značajnu ulogu bez Rusije?“

Posmatrajući ono što se sada dešava u Evropi, sa sigurnošću se može reći: Ne, neće moći!