U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije. Ulagači iz inostranstva su visoko privilegovani u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona evra godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%). Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje „da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu“. Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje. Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

6.FIKTIVNI KAPITAL POKRIVA DOSPELE OBAVEZE I KAMATE – SISTEM JE U STALNOJ KRIZI

Fiktivni kapital (dug) sada pokriva dospele obaveze i kamate, dok nova dodatna likvidnost odlazi na finansijske plasmane (hartije od vrednosti). Nelikvidnost banaka postaje stalni problem, a dospele obaveze iz kredita iscrpljuju realni sektor privrede. Sistem bez dodatnog ubrizgavanja nove sve veće mase svežeg novca ne može funkcionisati.

On je izložen permanentnim finansijskim krizama. (Žitko, Mislav: Monetarna teorija proizvodnje i kriza kapitalizma, zbornik, „Kriza, odgovori, levica“, Beograd, 2012. Videti i Goran Musić: Istorija ekonomskih kriza u kapitalizmu, isto, str. 9-26.) Pojavom krize dolazi do naglog pada emisije svih oblika vrednosnih papira, kako onih s dividendom (varijabilnim prihodom) tako i onih s čvrstom  kamatom. Kursevi akcija i obligacija u krizi padaju, dok pad profitne stope i rast kamatne stope potenciraju pad cene vrednosnih papira. Vrednost čvrsto ukamaćenih vrednosnih papira opada zbog rasta kamate.

Tek postepenim izlaskom iz krize i oživljavanjem privrede, kamata opada, vrednost akcija se povećava. Interes obilnog spekulativnog zajmovnog kapitala za te vrednosne papire raste, uz istovremeni rast profitne stope (neto rentabilnosti kapitala). Akcije se sve više traže umesto vrednosnih papira s čvrstom kamatom, kursevi akcija naglo rastu. Dolazi do ulaganja neuposlenih kapitala, realne investicije rastu, prosperitet se ubrzava (dok ponovni nastanak krize ne preokrene ove tokove). To je „otkočeni“ mehanizam postepenog izlaska iz krize. Spekulativno ulaganje kapitala u inflacionističkoj recesiji se stalno povećava.

Često i sama država pristupa kupovini ovih akcija iz čiste emisije novca, što stvara dodatni novčani „kapital“ na tržištu, uz očekivano olakšanje izlaska iz krize. Samo,postavlja se strateško pitanje, kako preokrenuti negativne tokove u krizi? Evropska centralna banka, videli smo, prišla je dodatnoj emisiji evra od 4,2 biliona u mesečnoj dinamici od 60 miliona i to bankama da bi pomogle privredu u krizi.To se odnosi na kupovinu dugoročnih hartija od vrednosti, čime se emisija novca „transformiše“ u novčani kapital na raspolaganju. To dovodi do ubrzanog procesa centralizacije kapitala. Sredstva se plasiraju u konglomerate koji su u stanju da osiguraju dovoljne stope rentabilnosti kapitala, dok se manje otporna preduzeća u kriznoj situaciji pretvaraju u akcionarska društva, ili ih država podržava dodatnim direktnim injekcijama novca i kredita.

Makroekonomska politika u tako izmenjenim uslovima i odnosima, uglavnom neokejnzijanskog tipa, sada se pokazala potpuno neefikasnom u regulisanju konjunkture. Promene u proizvodnji pojedinih grana, uz brz tehnološki razvoj, praćen neiskorišćenim kapacitetima, ne reaguju na impulse kojima se podstiče tražnja. Nove izmenjene investicije ne reaguju na takve impulse, što znači da regulisanje agregatne tražnje u kapitalističkoj privredi nije efikasan mehanizam za izlazak iz krize i pokretanje realnih investicija. S druge strane, javne investicije (državnog kapitala) najvećim delom su zasnovane na deficitarnom finansiranju i rastu javnog duga, što obara ukupnu efikasnost investicija. Veliki deo akumulacije države odlazi na plaćanje kamata. Time i emisija novca nije u funkciji razvoja, već se koristi za pokriće državnih izdataka, što samo zaoštrava monetarnu nestabilnost i pojačava inflaciju. Savremena kriza time dobija karakter monetarne (finansijske) krize, mada je to samo spoljna  manifestacija duboke strukturne krize. Naglo širenje emisije novca i kreditnog volumena ne samo da je jedan od bitnih faktora inflacije, već i faktora koji pooštravaju krizu, upravo tako što je privremeno odlaže. U borbi protiv inflacije ekonomska teorija danas preporučuje visoku kamatnu stopu, što dovodi do daljnjeg obaranja profitne stope.

Danas se ekonomska kriza nastoji ublažiti ili odgoditi monetarnom ekspanzijom i obaranjem kamata. Time je u monetami sistem ugrađena suprotnost ciljeva i efekata ovih mera. Inflacione tendencije su inherentne savremenom visoko koncentrisanom kapitalizmu, koje svojim delovanjem na preraspodelu dohotka dovode do relativnog obaranja najamnina u dohotku. To je ono što kapital dugo nije uspevao da učini pritiskom na radničke sindikate. To je poznati pritisak poslodavaca za snižavanje cene rada i najamnina.

Time se stvara dodatni prostor za akumulaciju kapitala i rast profitne mase. Savremena inflacija u kapitalizmu je time često svesno izazvana upravo u funkciji preraspodele. To je proizvedena inflacija od države i krupnog kapitala oko preraspodele bruto domaćeg proizvoda. Nastaje potrošačka inflacija (inflacija troškova) kao faktor unutrašnjeg razaranja proizvodnog sistema. To je posledica stava ekonomske teorije da dozirana (kontrolisana) inflacija nije štetna već korisna za podržavanje konjunkture i ekspanzije, a s druge strane, za „stvaranje“ kapitala za razvoj.

Država u kapitalizmu danas ne želi da ispusti iz ruku kredit i novac, upravlja njima kao snažnom polugom u razvoju, ali i iz razloga da se spreči ponavljanje velikih lomova u kreditnom sistemu, bankrota banaka, berzanske lomove i rastrojstva finansijskog sistema u celini u deflaciji i finansijskoj krizi (poučeni iskustvom iz velike ekonomske krize iz tridesetih godina i velike finansijske krize i deflacije 1982. godine, kao i nove svetske ekonomske krize). Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Dilema je sve veća od nastanka poznate „reganomike“ u SAD i „tačerizma“ u V. Britaniji. Od tada nastupa dugi period dominacije „neoliberalizma“ u ekonomiji. Sa svojim poznatim stubovima na kojima se zasniva: 1) Privatizacija (brza i sveopšta), 2) Liberalizacija svih novčanih, kapitalnih i robnih tržista i spoljnotrgovinskih odnosa, 3) Stabilizacija cena i deviznog kursa, 4) Defiskalizacija ili finansijska konsolidacija kako se to danas obično naziva. Takav liberalizam je nametnut i zadominirao je u svetskoj privredi. Pod tim se podrazumeva relativno smanjivanje i uravnotežavanje budžetskih rashoda i prihoda, smanjenje budžtskih deficita i javnih dugova. Upravo je te probleme i „proizveo“ ovaj neoliberalni model preko oslobađanja banaka za enormnu emisiju bankarskih proizvoda ili surogata novaca (tzv derivata), tako da je masa ovih oblika novca praktično eksplodirala.

Došlo je do kraha velikog broja banaka i krize bankarskih sektora, nastala je i berzanska kriza, kriza osiguravajućih društava i velikih korporacija. Svetska finansijska kriza. 2008. godine je izbila svom snagom. Da bi sprečile masovna bankrotstva banaka, slom berzi i finansijskog sektora – države su krenule u veliku emisiju novca da bi se očuvala likvidnost i poslovanje. U svetu se danas nalazi emitovano i „stvoreno“ preko 870 biliona (ili hiljada milijardi) ovakvog novca i derivata novca, nasuprot koga se nalazi svega 89 biliona svetskog bruto proizvoda. Dakle, deset puta manje. Taj poznati „finansijski balon“ je ponovo naduvan te preti nova finansijska kriza, uz već nastalu krizu zaposlenosti. Istovremeno se vidi da je osnova krize i neoliberalnog modela ogromna preraspodela bogatstva i stvarno iskrivljeni monetarizam. Sve to ima za posledicu novi odnos prema radu i odnose rada i kapitala.

Taj fiktivni kapital je potpuno odvojen od radnika (zaposlenih) i u funkciji je „povećanja“ operativnog kapitala. Velikim rashodima iz budžeta dodatno se „pomagalo“ izlasku iz krize, čime je došlo do stvaranja velikih deficita budžeta i narastanja javnih dugova. Dugovi država ili javni dugovi su prosto eksplodirali i enormno se povećali. Sada se uvode mere „štednje“ uglavnom u budžetskoj potrošnji da bi se smanjili javni rashodi, deficiti budžeta i dugovi država. Otvoren je proces „fiskalne konsolidacije“, koji se uglavnom svodi na smanjenje penzija i plata u javnom sektoru, ali i drugih socijalnih rashoda. Poznata tzv „država blagostanja“ je gotovo srušena.

Proces uravnotežavanja i stabilizacije odvija se na štetu plata, penzija i zaposlenosti u javnom sektoru. Njihovo učešće u nacionalnom dohotku je smanjeno u vreme ove krize za 15-20% u velikom broju razvijenih država. Smanjena potrošnja odlazi u profitnu masu, a profit odlazi na finansijska spekulatiivna ulaganja, a ne u realne investicije. U spekulativnim finansijskim investicijama je profitna stopa nekoliko puta veća od stope u realnim investicijama. To ne dovodi do bržeg rasta realne privrede i BDP, zbog čega se privrede godinama nalaze u recesiji ili čak depresiji ( koja traje već preko deset godina). To nije samo poznati slučaj prezadužene Grčke, već najvećeg broja država u svetu – praćenih sve većom nezaposlenošću.

Nova „kovid kriza“ izbacila je ogromnu armiju nezaposlenih. Istovremeno u borbi protiv pandemije  propagirala se „politika socijalne distance“, otuđenja, rada izvan kolektiva, dakle novog otuđenja i slabljenja organizovanja i otpora zaposlenih. Sada se traže novi modeli i makroekonomska politika protiv krize, jer je ovaj neoliberalni kapitalizam doživeo potpuni slom. Od dosadasnjeg neoliberalnog. globalizma svet se okreće ka državnom patriotrizmu i ekonomskom intervencionizmu, dakle povratku nacionalnim državama i interesu. Sve veći značaj u razvoju i samostalnosti država i privreda dobija nacionalni interes, a ne interes međunarodnog kapitala. Aktiviranje domaćih faktora razvoja, potrebnog znanja i kvalitetnog obrazovanja, domaća štednja uz manji oslonac na strani kapital i dugove – su osnova nove makroekonomske i razvojne politike. Počinje begstvo od inostrane eksploatacije i dužničkog ropstva. U tome se javlja i pitanje svih pitanja – kakva je to danas „levica“ i njen odnos prema dominantno spekulativnom kapitalu, ali i šta je to danas toliko optuživana „desnica“ kao oblik „fašizma“ ili „ekstremne desnice“. Kakva je to levica koja svoju politiku zasniva na neoliberalizmu, otuđenju i privatizaciji?

8. SLOM SISTEMA SOCIJALNE RAVNOTEŽE I „DRŽAVE BLAGOSTANJA“

1) FINANSIJSKI KAPITALIZAM JE SISTEM KRIZA I KATASTROFE

Ranije vrlo razvijeni socijalni sistem i ravnoteža socijalnih snaga u društvu na bazi neokejnzijanske teorije državnog intervencionizma i „države blagostanja“ potpuno su razoreni. Neoliberalna i u osnovi konzervativna politika nastala preko ,,reganomike“ i ,,tačerizma“ uvodi dogrnu masovne i brze privatizacije, deregulacije svih tržišta i liberalizacije ekonomsko – finansijskih i međunarodnih odnosa s težnjom za sve manjom ulogom države u privredi. Ogroman pritisak neliberalnog koncepta koji nameću MMF, Svetska banka, Federalni sistem SAD i STO, potpuno se stavlja u interese krupnog finansijskog kapitala. Deregulisana finansijska tržišta (berze, banke, osiguravajuće kompanije) dovele su do svetske finansijske krize i novih odnosa rada i finansijskog kapitala. Visoka nezaposlenost i potisnuti radnički sindikati slabe položaj i moć radničke klase. Država se svojom funkcijom stavlja da štiti interese krupnog kapitala, uz interesnu spregu političara na vlasti, bankara i krupnog preduzetničkog lobija (i kapitala). Smatra se da je „era socijalne države“ završena. Sistematsko uništavanje tekovina socijalne države i države blagostanja, praćeno je ukidanjem ranije nametnutih ograničenja finansijskom kapitalu, ukidanjem regulacije bankarskog poslovanja i finansijskih tržišta. Tako je ograničena ili dokinuta infrastruktura na kojoj je počivala socijalna država. Novi odnosi moći i internacionalizacija kapitala koji upravljaju vladama i politikama – vode nestanku socijalne ravnoteže. Država se cepa na uski sloj vrlo bogatih s ogromnim zgrnutim bogatstvom i ogroman deo osiromašenog i nezadovoljnog stanovništva. Sukob razvojnih i socijalnih ciljeva je neminovan. Neravnomerna raspodela bogatstva dostigla je neslućene razmere. Moć se koncentriše u rukama nove klase krupnih kapitalista – špekulanata. Finansijske spekulacije kapitalom dominiraju, dok realna ulaganja opadaju i postaju manje aktraktivna u brzom zgrtanju profita, dok se radu nameću novi „okovi štednje“, odricanja i smanjivanja zarada, penzija i drugih socijalnih davanja. Kriza kapitalizma u čijoj je osnovi spekulativni finansijski kapital, služi kao „opravdanje“ za uvođenje mera štednje i preraspodelu nacionalnog dohotka u korist kapitala. Narod treba da plaća za krizu koju su bankari i spekulanti proizveli. Štednju beskompromisno zagovara „trojka“ (Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF), a pod njihovim pritiskom i većina vlada država Evrope. Štednja neće podstaknuti ekonomski rast i rast zaposlenosti, jer se koncentriše u bankama i preko njih usmerava. Osnovni cilj „trojke“ nije oživljavanje ekonomskog rasta i porasta zaposlenosti i veće socijalne ravnoteže, već upravo poništavanje socijalne države i veliki poraz sindikalnog pokreta. Posleratni socijalno – tržišni kapitalizam nestaje, dok narasta grubi i brutalni kapitalizam sve oštrije konkurencije eksploatacije na nacionalnom i međunarodnom planu.

2) RAZARANJE ZAJEDNIŠTVA I PODSTICANJE INDIVIDUALIZMA

Solidarnost se zamenjuje individualizmom i otuđenjem, a često i patološkom zavidnošću i čak mržnjom. To je vučiji, a ne humani sistem. Liberalna imperija je u osnovi stvoreni osvajački finansijski kapital. Narasta i razvija se berzanski i bankarski spekulativni kapital i društveni sloj potpunog otuđenja. Kamatni i profitni spekulativni kapital su zadominirali. Nije slučajno da je bruto proizvod u svetu dostigao oko 89 biliona dolara, a naduvani balon finansijskih derivata i bankarskih proizvoda 870 biliona. Kapitalizam usluga, finansijskih transakcija i infrastrukture formira oko 70% bruto proizvoda, dok industrija pada na 8 – 10% a trgovina i promet 20%. Realna ekonomija je razorena. Sarkozi je na kraju isticao da je potreban „kapitalizam veće socijalne pravde“ i demokratije i da je nužna njegova stvarna reforma i  moralizacija. Dakle, kapitalizam s većim ljudskim likom, a ne isključivo nemilosrdnog profita, rušenja svih moralnih vrednosti, otuđenja, neizvesnosti i straha za posao trenutno zaposlenih. Traži se ekonomski sistem koji se „zasniva na vrednosti rada, a ne na finansijama“. Na svetskoj sceni se zaoštrava sukob interesa rada (zaposleni i nezaposleni) i finansijskog kapitala. Finansijska tržišta i finansijska ekonomija u celini su pod stegom virtuelnog kapitala usmerenog najvećim delom u spekulativne transakcije. Posebno se se treba analizirati ponašanje i „pulsiranje“ spekulativnog finansijskog kapitala u recesiji i njegov doprinos produbljavanju krize realne ekonomije i porastu nezaposlenosti. Spekulativni berzansko – bankarski kapital, kriza i državni intervencionizam su poseban deo takvog rada zbog „amortizujuće“ uloge države u rešavanju sukoba interesa rada i kapitala, odnosno nova uloga i položaj savremene države blagostanja. Monetarni fenomen savremene krize i eksplozivno širenje emisije novca bez pokrića u spasavanju banaka, berzi i finansijskih tržišta u kapitalizmu istražuju se kao novi oblici neokolonijalnog prodora kapitala i osvajanja novih tržišta, dominacije, preraspodele moći i bogatstva u svetu, ali i daljem odvajanju zaposlenih (radnika) od upotrebe i efekata takvog kapitala.

9. DRŽAVA, RAD I KAPITAL U NOVOJ KRIZI

Okosnicu novih odnosa čini pitanje: kakva je danas uloga države i čije interese preferira, kakav je finansijski kapital i njegova struktura i nosioci, a posebno šta se događa sa radnom snagom danas? Međusobni odnosi, snaga i uticaj u društvu tri osnovna politička aktera – države, rada i kapitala su od presudnog značaja za razvoj društva i ukupan privredni razvoj. Odnosi se ovde istražuju u uslovima nastale nove ekonomske i finansijske krize i sprege savremene države i krupnog finansijskog (spekulativnog) kapitala. Sukob rada i kapitala u odnosu na položaj u reprodukciji i raspodeli, koji je opšti proces, državu je stavilo u funkciju zaštite interesa krupnog spekulativnog finansijskog kapitala, uz stalno ograničavanje moći radničkih sindikata i smanjivanje istorijski „osvojenih“ prava radnika preko novih usvojenih zakona o radu.

Takvi odnosi se formiraju u svetu krize finansiranja javnog sektora, naraslih javnih dugova i nametnute koncepcije „prisilne štednje“ (ograničavanja socijalnih rashoda i socijalne države ili države blagostanja). Tendencija pada učešća dohodaka zaposlenih i socijalnih rashoda u  bruto nacionalnom proizvodu i nacionalnom dohotku, uz realno obaranje plata i penzija, vode u veliku nesigurnost, neizvesnost i prekarne odnose. Neoliberalni prihvaćeni model vodi otuđenju i individualizaciji, nesigurnosti i strahu zaposlenih za gubitak posla i radnog mesta. Političke institucije na kojima počiva država (sredstvo, zdravstvo, školstvo, armija, policija) u koruptivnom sistemu i sistemu straha, ne mogu funkcionisati. Politička kultura se destruiše.

Otuđenost, individualizam, međusobno interesno suprostavljanje, nesigurnost i borba za preživljavanje vode u slabljenje nacionalnog identiteta, a nacionalno pitanje i vrednosti se marginilizuju. Koruptivno ponašanje zamenjuje nacionalne vrednosti, etiku i moral. Radnici postaju običan „dodatak“ kapitalu bez vlasničkih i upravljačkih prava, a time i bez socijalne i sindikalne zaštite. Istorijski sukob interesa rada i kapitala oko raspodele i ciljeva poslovanja odvija se na štetu radničke klase – sa padom učešća najamnina i plata od 10 – 15% u bruto domaćem proizvodu u poslednjih petnaest godina. Radnik postaje „sluga na radu“, na određeno vreme i prihvata sve uslove da bi preživeo. Rad gubi sve više značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost.

Društvo se degeneriše u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanju neproduktivnog kapitala. Globalizovani finansijski i preseljeni kapital zarobljava ljude, dovodeći i do ekonomskih, demografskih i socijalnih neravnoteža i napetosti u nizu država. Nastao je proces otuđenja, pretvaranja društvenog života u robu, kultura pohlepe, agresije, suludog hedonizma i rastućeg nihilizma, uz stalno potiranje smisla i vrednosti iz ljudskog postojanja. Teško je naći inteligentnu raspravu o ovim pitanjima koja ozbiljno ne duguje markisitičkoj tradiciji. Pojedinac je postao centar sistema, otuđen, nedruštveni egoista, u stalnoj borbi za goli opstanak. Nastaje razaranje kolektivnog identiteta i dehumanizacija. Danas „živeti opasno“ (Fuko) je proizvod neoliberalnog sistema. Neizvesnost na poslu, nestabilnost, nesigurnost i rizik, ugroženost, dakle nastaje čisto preživljavanje puno opasnosti. Nova kriza je proizvela velike socijalne traume i uništila osećaj sigurnosti, ali je razvejala i mit o materijalnom blagostanju i stalnom prosperitetu Zapada. Siromaštvo i otuđenost se naglo povećavaju. Reprodukujući sam sebe  do astronomskih razmera u ovoj fazi se spekulativni fiktivni kapital usmerava na osvajanje novih tržištva, energenata, sirovina i sve jevtinije radne snage (uvozne i domicilne). Shvatajući, konačno, kuda vodi ovakav destruktivni sistem. U mnogim državama narastaju otpori i pobune, uz sve oštrije zahteve za dubinskom promenom ovakvog destruktivnog sistema i društvene patologije. Sve češće nailazimo na stavove da se „vraća vreme za socijalnu pravdu“, dok su se u međuvremenu kao otpor ovom Minotauru razvili nacionalizmi i „desni populizam“. Oni postaju izraz nastojanja masa za drugačijom socijalnom, razvojnom i državnom politikom u odnosu na fazu dominacije surovog neoliberalizma i brutalnih programa preraspodele štednje.

Zahteva se nova socijalna politika u sferi raspodele bogatstva, ali i približavanje rada upravljanju sada otuđenom i razornom kapitalu. „Ekstremna koncentracija finansijske moći, deregulisana tržišta kapitala i apsolutna vladavina novca, jeste to što odlikuje ultraliberalizam. Cena toga je da mali broj privilegovanih ima sve, socijalno je neodrživa: mnogi neće imati skoro ništa. Da bi nekolicini bili otvoreni svi horizonti, ogromnoj većini će perspektive biti očaj i strepnja za budućnosti. Strah postaje metod vladanja na kojem se stvara poslušna i lobotomirana masa – kojom se lako upravlja. Ne treba biti veliki stručnjak da bi se zaključilo da su taj koncept i politika neodrživi. Oni su pogubni pre svega za zaposlene, koji su pod sve većim pritiskom – sve siromašniji – sve zaduženiji, ali na dugi rok i za finansijske moćnike koji maksimalnom eksploatacijom radne snage guše sopstveno tržište. „U toj perverznoj konfiguraciji – novac je taj koji kroji prava i dostojanstvo čoveka“.

10. TEKTONSKI POREMEĆAJ ODNOSA RADA I KAPITALA – PRETVARANJE PERIODIČNE U STALNU KRIZU

Privreda i društvo u Srbiji ne mogu biti „zaštićena oaza“ od delovanja svetskih tokova kapitala, internacionalizacije i globalizacije – koji su razarajuće zapljusnuli svetsku ekonomiju i najveći deo država. Nacionalna država i identitet nacije su ugroženi u duboko izmenjenim odnosima osnovnih nosilaca društvenih promena i razvoja – savremene države, internacionalizovanog kapitala i „domaće“ razbijene radničke klase. Na svetskoj sceni je otvoreni sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Finansijski, fiktivni kapital je zadominirao u svetskim (i nacionalnim) odnosima. Finansijsko – bankarski kapital odlazi u spekulativne transakcije umesto u realne investicije i proizvodni sektor. Neoliberalni nametnuti (ili nekritički prihvaćeni) model kojem je osnovni stub privatizacija, doveo je do pravog tektonskog poremećaja odnosa rada i kapitala.

Nametnuta iluzija dominacije privatnog vlasništva dovodi do odvajanja rada od kapitala. Rad se tretira uglavnom kao „privezak kapitalu“, nužni trošak – koga treba stalno smanjivati u korist profita. Rad gubi karakter i značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Društvo se degeneriše u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanja neproduktivnog kapitala. Država se stavlja u funkciju zaštite i promovisanja interesa domaćeg spekulativnog i stranog kapitala. Institucije pravne države se urušavaju, uz veliki prodor korupcije, pljačke i kriminala.

Patogeni odnosi dominiraju u društvu. Kvalitet i vrednost su potisnuti. Nezaposlenost dobija razmere prave pandemije. Apsolutizacija tržišnog automatizma i profita po svaku cenu podrazumeva totalnu privatizaciju, deregulaciju i apsolutnu slobodu kretanja kapitala, uz razaranje socijalne države ili „države blagostanja“. Radnicima (zaposlenim) se sve više uskraćuju elementarna radna i socijalna, gotovo istorijska, prava. Visoka nezaposlenost i pad potrošnje smanjuju javne prihode, što odvodi budžete u visoke deficite. Deficiti se „leče“ i uravnotežavaju javne fmansije uglavnom kroz smanjenje socijalnih rashoda (penzije i dr) i ličnih dohodaka u javnom sektoru ili visokim javnim dugovima. Ekonomija i finansije ulaze u permanentnu krizu.

Socijalna struktura se naglo pogoršava s velikim delom naglo osiromašenog stanovništva (i nestanka srednje klase), dok se velikim i nekontrolisanim preraspodelama dohotka društvo cepa na uski sloj sa ogromnim zgrnutim kapitalom koji se kreće u zoni spekulacija ili „begstva“ kapitala u „poreske rajeve“. Jaz bogatih i siromašnih se širi kao i spirala otuđenosti i socijalnih potresa. Investicije i proizvodnja stagniraju, zaposlenost opada, uz narastanje velike nesigurnosti radnog mesta. Današnjim radnicima u postindustrijskom globalizovanom kapitalizmu nestaje koncept stalnog radnog mesta i zaposlenja. A upravo treba razviti sistem u kojem će se ostvariti funkcionalni spoj rada i kapitala, nasuprot sada razvijanim prekamim radnim odnosima.

Neoliberalizam je uništio socijalni sistem, industriju, sindikate, a proizveo je čistu „spekulativnu penu“. Podsticao je potrošačku groznicu i masovno uzimanje kredita uz visoki rast zaduženosti. On nije našao rešenje za finansijsku krizu koja je dovela do razaranja realnog sektora privrede, osiromašenja mase radnika i uništavanje ili gotovo nestanak srednje klase. , Unutar „sveta rada“ narastao je životni sukob između klasičnog  masovnog fizičkog rada (industrijski radnik) i zaposlenih u novim sferama (usluge, informatika, komunikacije, propaganda, trgovina finansij skim proizvodima i sl). Unutar „sveta rada“ jačaju suprotnosti na sledećim relacijama:

1) Zaposleni – nezaposleni,

2) Zaposleni u javnom – zaposleni u privatnom sektoru,

3) Domaća radna snaga – uvezeni radnici,

4) Obaranje plata i najamnina preko uvezene jevtine radne snage,

5) Suprotstavljanje unutar same stukture zaposlenih u jednom otuđenom, individualiziranom i „vučijem“ sistemu očuvanja radnog mesta i zaposlenosti i dr. Obzirom na razbijenost radničke klase teško je izgraditi jedinstvenu strategiju očuvanja interesa i stečenih prava. Postavlja se i pitanje jedinstva radničke klase i njenog položaja u društvu. Društveni i proizvodni odnosi se bitno menjaju, a sa njima i položaj radnika (zaposlenih), države i funkcija kapitala. Radnik (zaposleni) u bankarstvu je odvojen od odluka o poslovnoj politici. Uglavnom je puki izvršilac poslova. U javnom sektoru potpuno je odvojen od odluka o budžetskoj politici, javnim rashodima, javnim investicijama i dr. Interes mu je sveden na sigurnost radnog mesta, platu i eventualno napredovanje.

Zaposleni u privrednom sektoru odvojeni su od kapitala i poslovne politike, postali su običan privezak kapitalu i potrošna roba. Osiromašen, nesiguran i „privremeno zaposlen“ postaje predmet manipulacije od političara na vlasti. „Radnička klasa“ je veoma nehomogena, nepovezana, potpuno „isparcelisana“. Različit je položaj zaposlenih u industriji (i po njnim granama), poljoprivredi, građevinarstvu i dr., tako da svaki deo vodi svoju specifičnu egzistencijalnu bitku. S druge strane država kao subjekt kompletno je prisutna i odlučuje brojnim merama i instrumentima na položaj i razvoj svih subjekata. Opšta politika i položaj su u drugom položaju prema podeljnoj radničkoj klasi.

Kapital, kao treći faktor, kome se „priklonila“ država, uz stalne izmene svog oblika (finansijski, realni, informacioni, spekulativni) motivisan profitom suprotstavljen je interesima zaposlenih. U takvim odnosima zaposleni (preko sindikata i štrajkova) osuđeni su da vode svoju separatnu egzistencijalnu bitku i štite svoje interese. Prošao je period ubrzane industrijalizacije i operativnog manuelnog rada. Deindustrijalizacija u razvijenim privredama – begstvo proizvodnje u manje razvijene privrede s jevtinom radnom snagom, sirovinama i energentima – istanjio je industrijsku „armiju rada“. Proces restrukturisanja privreda doveo je do porasta uslužnih delatnosti. Industrijske grane se ubrzano automatizuju, čime potreba za radnicima postaje sve manja.

Operativni manuelni rad gubi trku, ali i materijalni položaj, ali i interes države i kapitala. Nekada masovno potrebni radnici postaju sve manje traženi, uz to i pretvoreni u prekarijat. Tržište rada određuje tražnju i cenu rada, a ne odnos snaga u društvu i sindikalna organizacija, pa i socijalna država. Nesigurnost je sve veća, kao i obaranje realne cene rada kao tendencija. Sve češće su povremeni i privremeni poslovi, na određeno vreme, po ugovoru i sl. i konkurencija uvezene radne snage (koja obara plate). Sve to deluje istovremeno.

To obara moć radničke klase u očuvanju davno stečenih prava, a posebno potrebnog povoljnijeg položaja. Zaposlenima ostaju na „raspolaganju“ štrajkovi da bi „skrenuli pažnju“ javnosti na probleme i bar očuvali stečeni položaj i prava u raspodeli i upravljanju poslovnim procesima. Interesi stranog kapitala i „investitora“ državi su postali najvažniji, a radnici gotovo srećni da nađu nekakav posao u stranim dovedenim korporacijama. Takvim korporacijama profit je najvažniji motiv, a zaposleni predmet eksploatacije i otuđenja, uz odliv poslovnih efekata u inostranstvu. Sve političke stranke u programima obećavaju saradnju sa sindikatima, povećanje plata, nove poslove i zaposlenost, a kada dođu na vlast – to sve „zaborave“.

Šta je danas „levica“ i „desnica“? Čije interese zastupaju? Levica, koja je potpuno prihvatila neoliberalnu dogmu, a „desnica“ je to „konzervatizam“. Ni jednim ni drugim nije interes položaj radničke klase, već sopstveni interes povezan sa kapitalom i odlukama u društvu. Da li se može reći „zbogom proletarijatu“ (A, Gorc, 1973) u savremenim društvenim odnosima i stvarnoj krizi kapitalizma kao sistema? Sistem je udario u granice samouništenja, pri čemu se traži njegov „humani lik“, veća demokratizacija odlučivanja i socijalno pravedniji sistem. To više ne može biti sistem isklučive maksimalizacije profita.

11. NAMETANJE PRIMITIVNOG I SUROVOG KAPITALIZMA EKSPLOATACIJE I OTUĐENJA Nosioci makroekonomske politike provode model razvoja primitivnog oblika, gotovo prvobitne akumulacije kapitala. Otvoreno se hvale „povratkom u kapitalizam“. Uveden je neoliberalni oligarhijski sistem. Radnici koji još rade u privatnom sektoru su bez bilo kakvih prava, nesigurni, eksploatisani do krajnjih granica, bez radnog vremena, pretvoreni u ćutljivu i trpljivu masu. Sve više dominira rad na određeno vreme, po ugovoru, za određene poslove (posebno preko Agencije za posredovanje), na probu, volonterski rad, neplaćeni rad i sl.

Većina građana pretvorena je u modeme robove. Alternativa tome je, ako se pobune i traže svoja prava, članstvo u armiji nezaposlenih. Sretni su zaposleni da imaju bilo kakav posao, makar i slabo ili nikako plaćen. Pri tome, vlada i osećanje nesigurnosti i straha. Svi oni koji se jos drže na kakvom-takvom poslu strahuju da lako ostanu bez posla. Velika je istorijska prevara kada su im njihova preduzeća oteta i prodata tajkunima čije poreklo kapitala nije ni traženo.

Sada se otkriva da je to najvećim delom kapital iz kriminogene zone. Poništeno je oko 36% privatizacija, ali su preduzeća u međuvremenu uništena ili opljačkana. Kroz proces pljačkaške privatizacije preduzeća su najpre oduzeta od zaposlenih (preko proglašavanja njihovih preduzeća kao društveno i ničije vlasništvo), a zatim obezvređena prodata ili gotovo poklonjena uz provizije stranom kapitalu ili domaćim nosiocima zgrnutog (najčešće kroz kriminalne radnje) kapitala. „Finansijske pirane“ su pokupovale pozajmljenim ili opljačkanim novcem državno-radničko vlasništvo i navukle divovski spoljni dug i dugove kod banaka-koje ne vraćaju.

Debakl ekonomije i društva i narastanje novog .ekonomskofinansijskog kolonijalizma je na sceni. Istovremeno je to i kopcept socijalnog polarizovanja i velike diferencijacije u pristupu novcu i kapitalu. a to je upravo nova strategija finansijskog kapitala. Na sceni jc regresivni kapitalizam koji vodi u haos i sunovrat privrede i društva. Istovremeno se razvija i duhovno zagađenje društva. Finansijski kapital i novac su, očito je, zadominirali politikom i ekonomskom scenom, ali u funkciji destrukcije, a ne razvoja.

Kriminal je eksplodirao. Korupcija je postala sastavni deo svih operacija kapitalom. Nastalo je vrzino kolo štrajkova, socijalnih potresa, teško ruinirana privreda, nemoćna država i gotovo panika i nemoć vlasti koja ne vidi izlaz. Nema ni vizije, ni strategije dugoročnog nacionalnog i ekonomskog razvoja.

12. SOCIJALNI PESIMIZAM I NEZADOVOLJSTVO MASA

Socijalni pesimizam stalno raste, a nezadovoljstvo uslovima života je masovno. Varljivi i površinski socijalni mir povremeno narušavan pojedinačnim (a ne masovnim i sinhronizovanim) štrajkovima, nepovezanim demonstracijama socijalno ugroženog ogromnog dela populacije – za sada ne ugrožava instalirane političke strukture i stranačke pozicije. Masovno nezadovoljstvo i gnev, osećaj 28 poniženosti i besperspektivnosti, dopunjeni su osećajem masovne manipulacije, propagande i medijskog spinovanja javnosti. Stoga raste nepoverenje u stranke, javne institucije i sredstva informacija. U potpuno alternativnoj politici razvoja više solidarnoj i kolektivnoj (ne individualističko-neoliberalnoj) ekonomiji, koja vodi brzom ekonomskom rastu i ravnomernoj raspodeli nacionalnog dohotka i bogatstva, mogući su potpuno drugi instrumenti razvoja.

Nasuprot tome, kod nas se vodi i dalje liberalna ekonomija otuđenja i masovne eksploatacije. Najavljene ekonomske mere Vlade predstavljene su kao rešenje za duboku privrednu i socijalnu krizu, dok najveći njihov deo vodi većoj eksploataciji rada i legalizuje nehuman odnos prema radnicima. U merama Vlade je više elemenata liberalizma u odnosu na prethodne. To se posebno odnosi na fleksibilizaciju tržišta rada i dalju privatizaciju javnih preduzeća. Fleksibilizacija rada i plata neće povećati zaposlenost, ali će dovesti do porasta nezaposlenosti i nesigumosti, pa i socijalne neizvesnosti, sve do uslova gotovo robovskog rada.

Neoliberalizam je izgubio do sada najveći deo svog političkog legitimiteta i privlačnost širokim slojevima stanovništva. Apologija privatizacije, fiskalne konsolidacije, visokih kamata, liberalizacije tržišta rada i svih finansijskih tokova, uz razbijanje snage sindikata – jasna je strategija zavisnog razvoja. Demaskiranje regresivne prirode neoliberalnog projekta, korupcijski skandali, uska izvorna povezanost neoliberalizma s rekonstrucijom američkog imperijalizma, drugim državama mora biti jasna poruka.

Dosadašnji razvoj Srbije proizvod je apologeta nesputanog (slobodnog) kapitalizma. Razaranje privrede, društva i investicija njihov je proizvod. Privatizacioni talasi proizvodne državne imovine (kapitala) izgleda da se i dalje nastavljaju.

Reintegracijom radničke klase u svet kapitala preko visoke nezaposlenosti s malom tolerancijom na delovanje sindikata, a zatim koncentracija bogatstva u uskom krugu birokratije i političke oligarhije, ogromno socijalno raslojavanje, uz demontažu države blagostanja – stvoreno je pravo okruženje za potrebne stvarne dubinske ekonomske, socijalne i upravljačke reforme.