Poštovani gospodine Petroviću,

Sasvim slučajno sreo sam 7. decembra novinara Danas-a, koji je počeo da mi se izvinjava. Mojoj pažnji preporučio je tekst kolumnu izvesne Snežane Čongradin od 24. oktobra ove godine, pod naslovom “Vučić i njegov korisni idiot – Milovan Brkić – opet na zadatku”.

Pravo je svakog građanina na posedovanje sopstvenog mišljenja i pravo da ga drugima saopštava, tako da pomenuta atorka ima pravo da iznosi svoje stavove, naročito ako se tiraninu dopadaju, a i onima po čijem nalogu se dokazuje.

Kolega mi je saopštio da se obavestio da je ovaj tekst naručio Vukašin Obradović, predhodni glavni urednik Danas-a, a sada značajni urednik u podgoričkim Vijestima i blizak vlasnicima kompanije koja izdaje ove listove, gospodinu Draganu Šolaku i Aleksandru Vučiću, čija posrednička firma je postala suvlasnik ove medijske grupe.

Objavio sam nekoliko hiljada tekstova, intervjuisan od strane većine svetskih medija, a uređujem Magazin Tabloid duže od 20 godina.

Objavio sam i u Danas-u desetine tekstova. Ali… Bio sam prijatelj sa svim urednicima Danas-a.

Autorka me opisuje kao korisnog idiota Aleksandra Vučića! Zaista, reč je o uvredi koju može da izrekne samo lice koje se posvađalo sa moralom. Zbog te činjenice se i javljam, ne da se pravdam čitaocima Danas-a, jer ako moj život i rad može da potre neko kao što je pomenuta autorka, onda je moj život zaista bio promašen.

Verujem da čitaoci Danas-a znaju, makar iz kolumni koje su objavljene i u Danasu tim povodom, da sam 8. maja prošle 2023 godine uhapšen pod optužbom da sam pozivao na nasilno rušenje ustavnog poretka, a u pritvoru sam proveo duže od 8 meseci!

Nažalost, u Srbiji, već vekovima traje jedna te ista tragedija duha. Svi oni koji se pobune protiv tirana i despota, završe u zatvoru. Počev od Vase Pelagića, pa do poslanika koje hapse ovih dana.

Svi pobunjenici su klevetani, prljani, pozivalo se da budu osuđeni, jer, navodno, odnemažu opoziciji, a pomažu tiraniji, pa ih, kobajagi, iz tih razloga, te korisne idote, treba likvidirati.

Podsetiću čitaoce o kakvim nakazama , koje proganjaju progonjene je reč.

Dve nedelje pred streljanje Slavka Ćuruvije, novinarka Bojana Lekić je za Ćuruviju, čiji dnevni list je kažnjen po Vučićevom zakonu sa 2,5 miliona tadašnjih dinara i prestao da izlazi, rekla da je Ćuruvija Mirin (Marković) agent! Dve nedelje kasnije on je završio na ploćniku sa 18 metaka u telu!

Pomenuta Bojana Lekić je posle “dogadjanja naroda“ postala direktor BK Televizije Bogoljuba Karića, dobila njegovu godišnju nagradu od 50 hiljada dolara za hrabrost u novinarstvu, a potom je postala glavni urednik RTS-a. Na dan streljanja Zorana Đinđića, ceo dan nije htela da se javi nikome, da utvrde na koji način će izveštavati o atentatu.

Ćuruviju je snažno, kao agenta porodice Milošević, kritikovala i Gordana Suša! Posle mu je otvarala spomen ploču i na sva usta blatila životnu Slavkovu saputnicu Branku Prpu, koja je svedočila o liku coveka koji je pucao u Slavka, dok je ona pala pored njega. Suša i ološ oko nje nije bila prisutna, ali je tvrdila da je Slavka ubio čovek, koga je označila Vučićeva ubilačka mašinerija! Proces je završen oslobađajućom presudom.

Pre nekoliko godina Vučić me je preko RTS-a optužio da u listu koji uredjujem tvrdim da on polno opšti aa svojim sinom Danilom. Pomenuti Vukašin Obradović me je, saopštenjem UNS-a, čiji je predsednik bio, optužio za ovo “zlodelo“. Viši sud u Beogradu (sudija Ivan Jovičić) tražio je od Vukašina da pročita taj tekst iz lista, ali ga nije bilo. Zašto, pitao je sudija Vukašina? Odgovorio je – pa mi svi znamo da Brkić tako misli!

Po istom principu, autorka Čongradin mi pripisuje slugeranstvo Aleksandru Vučiću!

I kada bi me videla izrešetanog na ulici, ova bestidna žena bi me optzužila da sam pristao da me Vučić ubije kao “korisnog idiota“.

Preporučujem čitaocima da se informišu o liku i delu pomenutoig Vukašina, ako na Google pretraživaču ukucaju – Vukašin Obradović, Magazin Tabloid. Dobiće mnogo korisnih informacija.

I o “korisnom idiotu“ Milovanu Brkicu mogu se informisati oni koji još čitaju autorku Čongradin, na sajtu www.milovanbrkic.com <http://www.milovanbrkic.com/>

Vama gospodine Petroviću, a poznajemo se decenijama, predlažem da se izjasnite kako ste otrpeli da Vam Vukašin Obradović, kada je postavljen za glavnog urednika Danas-a, a Vi ostali kao odgovorni urednik, otpusti suprugu iz štampanog izdanja lista i premesti je u elektronsko izdanje! Da li je od Vas tražio još neku gadost.

Najamnik je, tvrdio je Marks, ograničen najamninom. Osim ako je čovek dostojanstven, što je pokazao urednik lista Nova, Ranko Pivljanin. Imate istog gazdu, ali je Ranko, nakon što je pozvan od gospodina Šolaka, koji je tražio od njega da se od sada o Đilasu loše piše, sve to napisao u svojoj kolumni!

Autorka Čongradin me optzužuje da sam kritikovao opoziciju! Da li sam ja desetine poslanika opozicije platio da napuste partije sa čijih lista su izabrani!

Kada sam otišao u zatvor, iz kojeg sam polumrtav izašao, snažno su me branili narodni poslanici iz opozicije. A branili su moje pravo da upoznajem javnost sa zlodelima režima Aleksandra Vučića. Arihvski fondovi Europola, američke Obaveštajne zajednice .. puni su tekstova iz Magazina Tabloid, koji su ukazivali na surovu pljačku režima i kartela Aleksandra Vučića.

Ne čudim se gospodine Petroviću, što na takav način pišete o čoveku koji je založio svoj život da Srbija postane slobodna. Jer, prvi zakon sveta glasi – Od nečeg biva nešto, od ničega ništa. Tvrdnja vaše autorke da je sablažnjavajuće što pominjem lične i porodične prilike srpkog tiranina, više su nego smešne. O tome pišu i o predsedniku Trampu, Bajednu, Makronu…

Magazin Tabloid je bio na listi izbornog štaba predsednika Donalda Trampa! Meni je preporučeno da prihvatim nakon promene režima, da doprinesem čišćenju srpskog društva i institucija od onih koji su pljuvali po oslobodiocima. Nastojaću da se objave svi dosijei tih nesrećnika.

Idol autorke Čongradin V. Obradović je, kao saradnik Politike Ekspres, bio pod istragom Haškog tuzilaštva zajedno sa još jednim novinarom iz Sremske Mitrovice (koji je umro). Takvima se gresi lako opraštaju, ako služe gospodarima.

Ko se seća Bojane Lekić, Gordane Suše…  Vasu Prelagića, Nušića… sve one koji su tamnovali, pokolenja pamte kao značajne ljude.

S poštovanjem,

Milovan Brkić

Odgovorni urednik

Magazina Tabloid

P.S.

Odgovor Milovana Brkića upućen 8. decembra ove godine Dragolju Petroviću, glavnom uredniku Danas-a, nije objavljen. U prilogu preštampavamo tekst autorke Snežane Čongradin, da malobrojni čitaoci Danas-a mogu sami da donesu svoj sud. Prenosimo i tekst koji je objavljen pre nekoliko godina u Magazinu Tabloid iz knjige Dnevnik jednog Albanca autora Fahri Musliu, koju knjigu je nedavno Danas feljtonizirao, kao doprinos afirmaaciji mržnje protiv Srbije. Opet ponavljamo da je gospodin Musliu pristojan čovek i da ima pravo da se zalaže za interese svojih sunarodnika, ali da g mi ne smemo na sva usta hvaliti zbog mržnje kojom opisuje srpske vojnike koje je ubio njegov rođak.

Nećmo upotrebiti ružne reči kojima su mediji opisivali fizički izgled autorke Čongradin i njenu bolsnu mržnju protiv građana srpske nacionalnosti. Za Danas piše dosta odličnih kolumnista i novinara, te ne treba klati vola za kilo mesa. Zbog jedne neurstenične žene i njenog pijanog urednika.

Uzdržaćemo se od opisivanja lika i dela vlasnika medijske kuće koja izdaje Danas, jer je ovaj list popljuvao i druge medije koje izdaje isti izdavač, objavom izjave Dragana Velikića koji tvrdi da je Danas jedini list koji ne uređuje poduzemlje, podrazumevajući tu i listova Nova, Radar, koje izdaje isti vlsnik, a da ne govorimo o Vremenu, TV N1, Nova S. te istraživačkim mrežama KRIK, BIRN …

Izjava

Na deponiji zvanoj Srbija Danas su jedine novine koje ne uređuje podzemlje, kazao je književnik Dragan Velikić.(objavio je list Danas 2.7. 2020.)

Tekst autorke Snežane Čongradin iz Danas

Vučić i njegov korisni idiot – Milovan Brkić – opet na zadatku

Snežana Čongradin  24.10.2024. 20:00

Srbija nije na putu evropskih integracija. Srbija jeste na putu evropskih integracija. Srbija ide u neformalni savez BRIKS, država koje su direktno suprostavljene Evropskoj uniji i svim zapadnim državama. A, ne. Srbija je rekla Vladimiru Putinu, predsedniku Rusije istorijsko „njet“, time što njen predsednik nije otišao u Kazanj na Samit BRIKS.

Srbija je priznala Kosovo. Oh, ne. Srbija brani svoju suverenost na teritoriji nekadašnje srpske pokrajine. Režim Aleksandra Vučića je autokratski i krade izbore, kontroliše gotovo sve medije, a radnike u nepodobnim i one koji ne rade u interesu njegovog opstanka na vlasti, targetira i dovodi u opasnost po život.

A, ne. Oni lažu, kradu i zarađuju tako što njega i njegovu porodicu dovode u životnu opasnost.

Evropska unija je „uvalila“ Srbiji Hrvata da joj bude izvestilac Evropskog parlamenta za napredak u evropskim integracijama? Ne, nije, Tonino Picula je činjenica i sa njim se mora sarađivati…

Kako razumeti poslednjih pet dana Vučićevog vođenja države Srije?

Možda kroz ponašanje i reči „korisnog idiota“, takozvanog novinara Tabloida – Milovana Brkića <https://www.youtube.com/watch?v=eDEuHeIdZ8U>?

Čovek koji je otvoreno lagao o opoziciji, pisao i objavljivao najgore optužbe i gadosti bez ikakvih dokaza, opet je postao u režiji Aleksandra Vučića glasnogovornik upravo onih koji su kritičari njegovog režima, iako se oni njegovih stavova odriču u „širokom luku“ i nikada sa njim nikakve veze nisu imali.

Milovan Brkić, taj sluga Vučićevog režima i SNS vlasti, koji mu služi svaki čas, u poslednje vreme pogotovo da sopstvenu majku izvede u javnost kao ženu koja navodno ne otkriva njegovog pravog oca, izvlači se iz brloga političkog života u Srbiji, kako bi predsednik Srbije sebe predstavio kao žrtvu.

Uvek u kritičnim momentima, kada pokušava da se distancira od očiglednog konteksta iz kojeg proizilazi kao lažov, Milovan Brkić je tu da kaže nešto od čega se svakom normalnom čoveku okrene utroba.

Predsednik Srbije sebe predstavlja kao žrtvu zlih kritičara i opozicije, jer Milovan Brkić, tvrdi Vučić na najgledanijim i najčitanijim medijima, jeste glasnogovornik opozicije i nezavisnih medija.

Zamislite, dan nakon što je nacionalističkom i Vladimiru Putinu naklonjenom biračkom telu, koje je preovlađavajuće u ovdašnjem društvu, saopštio da neće otići u Kazanj na Samit BRIKS, izveo je rođenu majku i oca u javnost da se opet požali na idiota Milovana Brkića, koji tvrdi da mu otac nije onaj koji jeste već albanski publicita Fahri Musliu.

Težak slučaj je naš predsednik. Seo je sa sopstvenom majkom i ocem u kabinet, u Predsedništvu Srbije, da bi reagovao na tvrdnje jednog dokazanog lažova, koji je to izražavao kroz višedecenijsko javno delovanje – navodnog novinara – Milovana Brkića.

Da bi ga predstavio, ponovimo, kao ideologa opozicije, iako je on od takve pozicije najdalje moguće, što bi bio i jeste zaključak iole upućenog posmatrača prilika… Da bi mogao da kuka i da se žali kako ga opozicija, oni koji kritikuju način na koji vlada, na najprizemniji način vređaju, da bi mogao da se pred građankama i građanima Srbije prikaže u svetlu žrtve…

Sopstvene roditelje je tome izložio.

Što ne bi nas?

Pa, izlaže nas. Brutalno. Koristi sve, pa i sopstvene roditelje, pogledajte. Mama i tata u službi propagande da bi opstao na vlasti i sačuvao sve privilegije kojima raspolaže u ovom trenutku. A, te privilegije, one su ogromne. On je gotovo jedini vladar na evropskom tlu koji vlada tako što je pokrao izbore.

Građanke i građani Srbije sve jasnije uviđaju kontradiktornosti Vučićevog ponašanja, kako na spoljnom tako i na unutrašnjem planu. Reklo bi se. Međutim. Možda i nije tako…

Dežurna

Ovaj tekst objavljen je u Magazinu Tabloid  broj   401 od 2. 11. 2017.

Ubistvo Srbina za Vučićevog oca je sveta stvar!

I sina je naučio da nas mrzi

Jedan Albanac, usred Beograda, godinama nekažnjeno blati Srbiju. Novinar Fahri Musliu, dopisnik Televizije Priština iz Beograda, objavio je 2006. godine sećanja pod nazivom “Dnevnik Albanca u Beogradu“. Knjiga nije sudski zabranjena, štampana je u tiražu od tri hiljade primeraka, u izdanju IGP „Štamparija Zagorac“ d.o.o. Gospodin Musliu živi u Beogradu od 1968. godine, a njegova porodica u Prizrenu. On slobodno šeta Beogradom, osvaja žene, ima ljubavnice, prijatelje, pravi viceve na račun Srba… Prijatelj je Nataše Kandić, Sonje Biserko. Hvalio se i da je otac jednog srpskog političara, koji, istina je, i liči na gospodina njega. Njegov vanbračni sin je danas predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić. Pozivamo tužioca za ratne zločine da pročita knjigu gospodina Fahrija i da ga strpa u zatvor. Ili da ga stražarno sprovedu do Prizrena, pominjući mu i oca i majku i sve po spisku… Evo kako je izgledao 22. jun 1999. godine, prema dnevniku gospodina Musliua. Mržnja iz „Dnevnika Albanaca u Beogradu“ je nekažnjena, kao što su nekažnjena i nedela njegovog sina Aleksandra, koji sprovodi njegovu mržnju i delo.

……

Evo šta je zapisao Vučićev otac Fahri Musliu u svojoj knjizi – dnevniku:

Utorak, 22. jun 1999. godine

“Vreme je danas prilično hladno za prvi dan leta; temperatura 10 stepeni i pada jaka kiša. Odlučio sam da konačno posetim Afrima Berišu, unuka moje rođake, koji je u Vojnom zatvoru u Beogradu. U tom zatvoru nalazi se od avgusta 199., kada je uhapšen sa još deset Albanaca prilikom prelaska iz Albanije na Kosovo, kod sela Buče, kod Dragaša. Optužen je za tri teška krivična dela, ali suđenje još nije počelo.

Na prijavnici zgrade zatvora nalaze se dve devojke u uniformi vojne policije. Obraćam se jednoj od njih i kažem da sam doneo neke stvari za Afrima, ali želim i da ga vidim. Odgovara mi da popunim formular sa imenima tih stvari, a što se tiče susreta, moram imati dozvolu Vojnog suda u Nišu. Molim je da mi omogući viđenje, jer njega puna tri meseca niko nije posećivao. Vidim da ima razumevanje i trudi se da mi to omogući. Posle jednog kratkog telefonskog razgovora, kaže mi da uđem u čekaonicu unutar zgrade. Imam čudan osećaj; prvi put posećujem zatvorenika, i ne znam pravila, ali s nestrpljenjem očekujem susret sa Afrimom, koga nikad nisam video i ne poznajem ga, ali znam mu roditelje.

Nakon što sam ispušio dve cigarete, jednu za drugom, kako bih se smirio, pomenuta devojka mi je prišla i kaže da mogu da idem u prostoriju za susrete pri kraju hodnika, sa leve strane. Hodnikom idem kao sumanut i stižem do te prostorije. Iza vrata nalazi se jedan vojnik, a u drugoj prostoriji sa otvorenim vratima, Afrim. Izgledao mi potpuno izgubljen, uplašen i veoma slab. Zagrlim ga i kažem mu ja sam ujka Fahri. Ali on nastavlja da me posmatra sa čuđenjem, izgubljeno.

Sedimo za stolom i počinjemo razgovor na albanskom. Vojnik, koji je u predsoblju, uopšte ne reaguje. Pitam ga kako se drži, kako mu je zdravlje i da li ima problema. Odgovara mi neartikulisanim rečima. Pokušavam da ga hrabrim i malo da ga smirim. Kažem mu da su svi u njegovoj porodici dobro, nalaze se u Elbasanu, jer je policija proterala sve meštane njegovog sela u Albaniju. Ne treba da se sekira i treba da bude ponosan na ono što je učinio. Ali ne želim da mu saopštim da su u međuvremenu ubijeni njegov rođeni brat i brat od strica i da se njegov stric nalazi u zatvoru u Leskovcu.

Pita me da li ima šanse da se oslobodi brzo. Kažem mu da treba da zna da će se sada stvari ubrzati. (Siguran sam da će ga osuditi na višegodišnju robiju jer je optužen za ubistvo jednog oficira – kapetana Vojske Jugoslavije). U jednom trenutku kaže mi: „Ujko, napravio sam veliku grešku“. Uzvraćam odlučno: „Cilj je bio viši, i ima rezultata, a tebi je pripala ta obaveza. Čovek greši, ali treba da se drži muški. Na kraju krajeva nisi u zatvoru za nemoralna dela, već za sveta, i treba da budeš ponosan“. Opet mu dajem nadu da ću se zalagati da se što pre oslobodi. Nudim mu još jednu cigaretu. Uvlači je kao sumanut, opet me gleda čudno očima punih suza.

Kažem mu da sam mu doneo dva boksa cigareta, veš i neke prehrambene namirnice. Pitam ga da li zna šta se događa van zatvora, da li sluša radio, čita novine. „Pomalo čitam, jer slabo razumem srpski, a nemam ni para da kupujem novine“. Pitam ga koliko mu para treba. Skuplja ramena i opet me gleda čudno i uplašeno. „Da li ti je dovoljno 300 dinara (100 DM)“? „Da“, kaže. Novac sam deponovao na prijavnici zatvora.

Dok smo mi pričali, u prostoriju je ušao muškarac srednjih godina u civilu. Pružio mi je ruku i predstavio se kao direktor zatvora. Ali, ime nisam registrovao. Kaže mi da je Afrim jako dobar dečko. To je ponovio dva puta. Dodao je da će se ovo brzo završiti i da će i Afrim i on biti slobodni… Zahvaljujem mu na ovim rečima.

Afrim me pita šta da kaže „kada me budu pitali ko si ti“. „Kaži im da sam ti brat od ujaka i da radim ovde u Beogradu, ali nemoj im reći da sam novinar“.

Iako vreme posete nije isteklo, nisam mogao više da ostanem jer sam osećao veliku tegobu. Obećavam da ću mu doneti stvari koje su mu potrebne i posetiću ga čim se budem vratio iz Prizrena. Moli me da prenesem pozdrave svima u njegovoj porodici. Rastajemo se snažnim zagrljajem i sa velikom tugom. Devojka na portirnici kaže mi da treba da ponesem neke Afrimove stvari na pranje. Uzeo sam dva džaka stvari i sa velikim bolom pohitao taksijem do mog stana.

Zbog te duševne patnje, nisam mogao da ostanem u stanu, krenuo sam po utehu u grad, a prestala je i kiša, koja je padala kao iz kabla. U Knez Mihailovoj srećem neke prijatelje sa kojima se pozdravljamo, ali i oni primećuju da sam dosta uznemiren. Dok sam hodao udubljen u misli oko 13,15 zazvonio mi je mobilni. Javlja se Mira, Linditina zaova iz Austrije. Nakon što me je pitala kako sam, saopštila mi je vest koju čekam danima: „Baca Fahri, Lindita je rodila sina, neka vam je sa srećom. Dobro je i ona i beba. Ne brinite“. Obuzelo me je uzbuđenje, ali nekako sam se uzdržao i zahvalio joj na radosnoj vesti, i brzo završio razgovor. Od radosti ali i sreće, oči su mi se napunile suzama i samo što se nisam zaplakao. Srce mi poskakuje od sreće, ali najviše zbog toga što će se radovati moja stara majka, koju i Lindita zove mama, iako joj je baka, jer je porasla u njenim rukama. Malo sam stišao emocije i radost hteo da podelim sa Sašom. Zovem je i kažem joj da sam postao deda. Jako se obradovala, čestita mi od srca.

Zovem je na ručak što je prihvatila sa zadovoljstvom. Malo kasnije u kafiću „Ajša“ srećem Duška Janjića, Slavka Milosavljevskog (ambasador Makedonije) i Milenka Markovića. Sednem i kažem im šta žele da piju jer danas sam postao deda. Svi su mi čestitali i naručili po viski za zdravlje mog prvog unuka. Medutim, sada patim zbog toga što nemam kako da saopštim ovu vest porodici u Prizrenu, pošto nema telefonskih veza. Zvao sam Špresu i saopštavam da je Linda dobila sina, i radost podelio i sa njom. Koliko je čudan život. Pun iznenađenja.“

Ove zločinačke reči Albanca Fahri Musliu ostale su nekažnjene. Njegov sin Aleksandar nastavlja njegovim stopama, radi sveta dela za Albance na Kosmetu. Prodao im je srpsku pokrajinu.

Sav napirlitan, Fahri se šepuri drsko po Beogradu, radeći za više ciljeve Albanaca. Izgleda da smo postali mizeran narod, bez imalo časti i dostojanstva. Da ga imamo, ne bi bilo uzvišenih ciljeva oca i sina. Ni njih.