Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitao objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Aleksandar Ranković je na sednici u martu 1962. godine bio uz Josipa Broza. Na drugoj strani stajao je Edvard Kardelj. Istina, na tome skupu ime Edvarda Kardelja nije nigde direktno pomenuto, ali je svakome bilo jasno da je linija koju je on tada zastu pao ozboljno bila dovedena u pitanje.

Zbivanja na samoj sednici, a i kasniji događaji, to će najbolje potvrditi.

I nije na toj martovskoj sednici bilo nikakvog direktnog sukoba između Kardelja i Rankovića. U pitanju je bio sukob Tito-Kardelj.

Tito je bio najžešći kritičar decentralizacije koju je tako uporno zastupao Kardelj. Cela diskusija, ustvari, bila je usmerena na kritiku decen- ralizovanog birokratskog etatizma, na prenošenje moći centralne vlasti na republike, pa čak i na opštine.

Ali, i ta kritika nije išla za tim da se problem rešava kroz demokratizaciju društvenih odnosa jer onda bi i izvršena decentralizacija poprimila drugačije oblike. Kritika je, dakle, bila usmerena na problem slabljenja centralne vlasti, dakle, na Kardelja. On se bar osećao pogođenim. Verujemo da će otvaranje arhiva potvrditi ovu ocenu.

Kako se onda moglo dogoditi da „pobednici“ vrlo brzo postanu „po raženi“ i da se ono što se 1962. pripisivalo „poraženima“, 1966. godine pripiše tadašnjim .pobednicima“?

14. mart 1962. Kuda ide Jugoslavija? Uvodni referat podneo je Mijalko Todorović. Bio je zadužen da govori o privrednoj situaciji. No, pre Todorovića, kako je bio običaj, govorio je Tito:

„…Dozvolite da ja sa nekoliko riječi podcrtam sadašnje stanje u vezi sa našom privredom koje nije ni malo ružičasto. Mogu da kažem da se, po mom mišljenju, ovdje ne radi samo o izvjesnoj privrednoj krizi, nego se radi o političkoj krizi u našoj zemlji. To je krupna riječ. Što se mene tiče, a ja vjerujem da mnogi od vas isto tako misle, tu su posrijedi i u našoj političkoj i u našoj privrednoj krizi više subjektivni nego objektivni faktori…Evidentna je nedisciplina, nejedinstvo u misli i akciji komunista, u prvom redu onih koji su na rukovodećim funkcijama i najvišim položajima. To je, drugovi, dovelo danas do toga da je ugrožena naša društvena zajednica, ugrožen njen prestiž u svijetu. A to može dovesti do nesagledivih posljedica…

Često dolazi do toga da se čovjek pita: pa dobro, je li ta naša zemlja zbilja kadra da se još drži, da se ne raspadne? Kako će se poslije takvih diskusija i demonstrativnog odlaska, recimo, sa sjednice, pa čak i sa sjednica Skupštine, sprovoditi razne odluke koje se donose. Ima separatističkih pojava. Ima izjava zbog kojih čovjeku pamet da sta ne kad ih čuje…“

Tito je posebno govorio o nacionalizmu i raznim oblicima dezintegracije jugoslovenskog društva da bi se potom osvrnuo i na polemiku između Ćosića i Pirjeveca: „…Pa onda je došlo do čitavog niza drugih ispada. Na primjer, onaj proglas, manifest: spašavajmo ćirilicu ispred opasnosti od latinice! Spašavajmo svijet! Pa, ono u našoj kulturi, šovini- stičko-nacionalističko glorifikovanje svega i svačega iz prošlosti, bilo pozitivno ili negativno. Ima tamo smiješnih stvari danas da čak neke svece proglašavaju maltene za preteče socijalizma!…“

Mislio je Tito na Savu Nemanjića, na Svetog Savu. Potom je saopštio podatke o zaduživanju Jugoslavije: „…Mi smo se zadužili za oko milijardu i sto i ne znam koliko miliona dolara. Šta to znači? To znači kompromitaciju…Monetarni fond je otkazao 35 miliona državnog zajma, a sa druge strane arče se i rasipaju ogromna sredstva…Samo u Italiji ima 250 do 260 predstavništava jugoslovenskih firmi…Stanje u našoj privredi je katastrofalno! Uvozimo zaostale mašine i tehnologiju…U rudnicima i željezari u Skoplju, u pančevačkoj „Azotari“, u predstavništvima „Generaleksporta“ u Americi i „Jugoinspekta“ u Aleksandriji, nemilice se troše sredstva na službena putovanja, a u beogradskoj „Dinari“ došlo je do podmićivanja od stranih državljana…“

Tito je govorio i o velikom pritisku koji dolazi iz republika. U iscrpnom uvodnom referatu, Mijalko Todorović je ukazao na potrebu preispitivanja dugoročne ekonomske politike. Predložio je da se za taj posao angažuje 150 najboljih ekonomista.

Govorio je o teškom stanju u našoj privredi i predlozima za razrešavanje nastalih problema. Todorović je oštro kritikovao pojave decentralizacije. Naveo je primer nekih opština koje nisu prezale od toga da čak direktno traže pare od nekih preduzeća za rešavanje svojih problema. Opštinski funkcioneri su naređivali preduzećima da potpišu ili raskinu neki ugovor, dovodili svoje kadrove na rukovodeća mesta, itd. itd. Todorović je upozorio na špekulacije i maheraj koji pomažu državni organi, a komunisti u rukovodstvu podstiču kršenje zakonskih propisa što je mnogo teži element od klasičnog kriminalca koji krade.

Zavladala je, po mišljenju Todorovića, „opšta klima i atmosfera partikularizma i okrenutost prema sebi“.

Na kraju svoga izlaganja, Todorović je rekao da zemlja trenutno raspo laže sa 40 miliona dolara deviznih rezervi. Na to je Tito reagovao: „Ma, nemaš ništa, kad moraš sada platiti 120 i koliko miliona, a imaš svega 40!“.

Posle uvodnog referata, usledila je diskusija, žučna i prilično oštra koju bar uvodničar nije mogao predvideti. Obeležilo je, između ostalog, nekoliko polemika. Najpre, ona između Svetozara Vukmanovića Tempa i Dragog Stamenkovića koji su se nekoliko puta javljali za reč. Tempo je saopštio skupu da je između njega i Dragog Stamenkovića izbio sukob o čemu je, inače, obavestio Tita. Dragi Stamenković je podsetio na istorijat toga sukoba. Datira, kaže on, od vremena kad je Tempo izabran za predsednika Saveza sindikata Jugoslavije. Kakav je karakter toga sukoba? Principijene prirode – kaže Stamen ković i nastavlja: „…Ja bih rekao da je drug Tempo, po mom mišljenju, potpuno pogrešno shvatio ulogu Sindikata i to je takođe jedno od principijelnih pitanja koje treba raspraviti. Ja bih rekao da je on došao u Sindikat i da je nastavio da bude potpredsednik Izvršnog veća za privredu, a ne predsednik Sindikata…Tempo je objavio jedan članak u Borbi koji je po mojoj oceni bio u potpunoj suprotnosti sa ekspozeom Mijalka Todorovića. Ljudi pitaju: pa, dobro, šta je sad ovo: koga da slušamo. Skupština donosi jedan sistem, on govori protiv toga sistema! Ja sam rekao, čisto politički da se ne možemo tako odnositi. On je rekao: ja sam se saglasio sa dru gom Titom, Kardeljom, itd…Kad god sam nešto iznosio, on je imao nešto posebno, uvek sa rečima: ja sam o ovom govorio sa drugom Titom i Kardeljom. Morao sam da tražim (Tempo se „ubacuje“, dobacuje s mesta) – Tempo, molim te iznesi svoje mišljenje, a što se tiče drugova Tita i Kardelja znam šta i oni govore. Ne mogu usvajati stav Tempa, jer mislim da pogrešno inter pretira stavove drugova Tita i Kardelja, ukoliko je uopšte i došao do njihovih stavova…“

Tempo je, u nekoliko navrata, oštro reagovao protiv ovakvog Stamen- kovićevog iskaza. Rekao je potom da je nerado i prihvaio funkciju predsednika Saveza sindikata Jugoslavije o čemu je odluku doneo sekretarijat Izvršnog komiteta.

Nastao je potom zanimljiv dijalog Tita i Tempa.

Tito: „Pa nisi smislio tu sada dati ostavku, valjda?“

Tempo: „…Čekaj, Stari, ja ne mislim na ostavku. U Partiji ja nikad ne dajem ostavku. Drug Kardelj i Plavi su svedoci, Moma Marković. Nema ga sad tu, i Mika Špiljak. Mi smo se saglasili sa jednim principima raspodele dohotka koje sam ja izložio u članku. Sutradan, poslije dva dana, Plavi je istupio u ime Izvršnog vijeća suprotno. Činjenica je da sam ja sutradan kada je izašao ekspoze u Borbi, otišao kod druga Kardelja i da sam mu kazao sledeć: Druže Bevc, ja neću da budem protiv druga Tita protiv Partije. Ja hoću da sprovodim liniju Partije. Da li je to ono što smo se dogovorili? Jesi li ti čitao ekspoze druga Plavog? Drug Kardelj mi je tada rekao da još nije pročitao ekspoze druga Plavog. Kasnije mi je odgovorio da je pročitao, a na pitanje da li je to ono što su se dogovorili – rekao da jeste. Nije prošlo tri dana od toga, Dragi Stamenković je tražio sastanak Sekretarijata Sindikata i na tom sastanku postavio pitanje diskusije o tome. Rekao je da sam doveo Sindikat u suprotnost sa Izvršnim većem i doveo dole, u Partiji, do dezorijentacije. To mi je vrlo teško palo. Seo sam u fotelju i plakao. A zatim sam javio Titu koji je bio na Brionima i saopštio mu šta se događa. Tito je rekao: Sačekaj, ja dolazim u Beograd. Održaćemo sekretarijat Partije. Taj sastanak Je održan i ja sam na njemu zahtijevao da se utvrdi da li je to što ja tvrdim istina. Taj moj zahtev Sekretarijat je odbio s napomenom da ima povjerenje u ono što sam napi sao i da to može da posluži kao osnova za rad…Druže Tito, meni je stvarno teško u Sindikatu…“

Tito: „U čemu ti je teško?

Tempo: „Ti znaš mene, ja neću nijedan dan…“

Tito: „Naviknite se, drugovi na diskusiju, pa ponekad prećuti i neku oštru…“Ni ti, Tempo, nemaš dlake na jeziku!“

Tempo: „Nemam, nemam. Nego samo hoću ovo da utvrdimo“.

Tito:“Ne dramatizuj stvari, molim te!“.

Tempo: „Ne dramatizujem ništa nego samo hoću istragu!“

Tito: „Ovdje se uopće ne postavlja pitanje istrage. Prekidam sjednicu!“

I Tito je prekinuo sednicu. Da li je u tom času, tog prvog dana martovske sednice, možda ostavljao utisak napuštenog vode? Sednica je, ipak, nastavljena. Dragi Stamenković je u svojoj raspravi sa Tempom pomenuo i Mihu Marinka i Marinko je zatražio reč: „Ne mogu da prebrodim da me lićno apostrofira i protestvujem protiv takvog načina koji će morati da zatruje našu diskusiju unošenjem ličnih pi tanja i odnosa…“

Na videlo sada izbija odnos Slovenije i slovenačkih predstavnika prema Društvenom planu za 1962. godinu, ono napuštanje sednice jednog odbora Savezne narodne skupštine kada je Viktor Abvelj to učinio demonstrativno, odbijajući da glasa za plan.

O tome je govorio i Petar Stambolić koji na početku svoje diskusije nije propustio da naglasi kako se već čuje da će i ovaj plenum pasti u vodu, baš kao i Pismo Centralnog komiteta: „…Kada je u odboru Abvelj glasao protiv, ja sam mislio da pozovem Mihu i Vidu (Tomšič), pa sam ipak odustao, činilo mi se – šta ja tu iz Skupštine zovem kad je to takvo političko pitanje…Na plenumu Socijalističkog saveza svi su jednoglasno primili referat Milentija Popovića, a već u hodniku pale su primedbe na njega…Iz starog sistema smo izašli, novi nismo izgradili i nalazimo se u krizi i haosu…“

Te 1962. godine bilo je sasvim normalno prisluškivanje. O njemu je jav no, istina na ovoj tajnoj sednici govorio i Petar Stambolić: „…Kada smo se spremali tu u CK-u da govorimo, ja sam se setio da je Ćeća (Svetislav Stefanović) imao jednu analizu 1959. godine o pojavama šovinizma. Ćeća tamo snima šta reakcionari govore. Ja sam ga zamolio da on to ponovo da, a on mi je poslao i za 1961. godinu. To je ono što tamo snime organi što govore neprijatelji. To se, drugovi, samo malo, samo po terminima razlikuje od onoga što govore neki naši politički i partijski ljudi…“

Posle ovako „teške“ Stambolićeve ocene stanja i priznanja o prisluški vanju, za reč se javio Aleksandar Ranković: „…Mi smo skoro imali plenum Centralnog komiteta. Nedavno smo imali i plenum Socijalističkog saveza. Elementi ovih problema koji su danas iznese ni u izlaganju druga Tita, delimično i u izlaganju druga Plavog su, po mom mišljenju, obrađeni i tretirani i na tim plenumima. Drugo je pitanje što kod nas pomalo vlada shvatanje da mi sve što diskutujemo ili iznosimo na plenumima ili drugde, mislimo da se to odnosi na ljude dole, na organe i niža ru kovodstva, a ne i na nas same…Primaju se mnoga pitanja, čak sudbonosna, ćuteći, tako da nikome više nije jasno da li se slaže sa tim odlukama, a pogotovo nije jasno niti ima kakve garancije da će te odluke biti sprovedene u život. U našem nejedinstvu su koreni nedejstva…“

Kao ilustraciju takvog stanja, Ranković je pomenuo Izvršni komitet SK Crne Gore: „…U Izvršnom komitetu Crne Gore nema jedinstva. Tamo ima neslaganja u koncepcijama o razvitku Crne Gore, neprincipijelnog forsiranja jednih komuna na račun drugih, neracionalnog trošenja sredstava. Ja bih na toj liniji isto rekao da su neki odnosi drugova iz Vojvodine prilično poremećeni sa CK Srbije i to na pitanjima diskusije oko autonomije. Ja ne bih sada ulazio u suštinu jednih i drugih mišljenja o autonomiji, ali drugovi u Novom Sadu su, po mome mišljenju, dopustili i doprineli da se u Vojvodini stvori nezdravo stanje, prvo između njih samih, a onda između njih i CK Srbije. Uglavnom, po važnim pitanjima ne preduzimaju se mere…“

Ranković je to ilustrovao zapisnikom sa jedne sednice CK SK Srbije o autonomiji. Pomenuo je i poimence određene kadrove iz Vojvodine. Potom je govorio o sporovima sa Zagrebom oko latiničkog izdanja „Borbe“.

Pomenuo je i pitanje koje su postavili predstavnici Slovenije: Čiji je organ „Komunist“? i Ranković je govorio o Viktoru Abvelju i njegovome postupku: „Ja sam uveren da on nije sam to činio. Ili onaj u Veću proizvođača ili onaj posle u Skupštini…“.

Ponovo se vratio na diskusiju o autonomiji: „Diskusija o autonomiji u Vojvodini proletela je po zemlji. Ona je u Sloveniji našla svoj izraz u Pirjavecu. On tamo govori u krugovima u kojima se kreće: ne diskutujem ja sa Ćosićem. Šta je Dobrica Ćosić? Nije on tu važan. Ja diskutujem u odbranu Republke i ovom diskusijom, pokretanjem ovog pitanja mi smo uspeli da sprečimo rasturanje republika. Dobro, toga ima i biće, ali šta mi preduzimamo da ljudima objašnjavamo ta pitanja…“.

Upravo u tom kontekstu, vrlo je indikativno bilo izlaganje Rata Dugon jića: „…Ja sam u ratu i posle rata bio mnogo više Jugosloven i neki jugoslovenski faktor nego što sam danas. Za ovih dvadeset godina ja osećam jedan nazadak u tom pitanju…Jedna stvar meni je jasna: ja sam malo razgovarao sa drugom Kardeljom. I mislim da to pitanje visi u vazduhu. Da li mi idemo produbjivanju republika i republikanizama i šest partija, produbljivanju šest država, u stvari, idemo li pre na neku konfederaciju nego na čvrstu socijalističku zajednicu? Za mene je Jugoslavije jedna privredna celina gde mora da se sprovodi jedna jedinstvena privredna politika…Nemojte misliti da se ne zna u masama da su drugovi Slovenci napustili Skupštinu i da, u stvari, nisu hteli da glasaju za Plan…Ja sam malopre, malo u šali, drugovima govorio da sam lakše, čini mi se, našao jezik sa najreakcionarnijim kraljem na svetu, Ahmetom, nego sada, kada razgovaram sa mojim drugom sa kojim se znam već dvadeset godina. Posle pet minuta zakačimo se oko prevođenja voda ili oko ovog ili onog pitanja…“

Da postoje neslaganja u koncepcijama i u osnovnim pitanjima razvoja zemje potvrdio je i Osman Karabegović koji se složio sa Titovom konstataci jom iz uvodnog slova da postoji pritisak iz republika I da su stvoreni vilo ne povoljni politički i drugi odnosi među ljudima. „Otupilo je osećanje da je Jugoslavija naša osnovna društvena zajednica“ – istakao je Svetislav Stefanović Ćeća, ilustrujući tu svoju tvrdnju brojinim primerima sa sednica Saveznog izvršnog veća na kojima „svako gleda da samo što više očerupa. Kao da je SIV Maršalov plan pa gledaj da ugrabiš što više!“

I Stefanović je govorio o neslaganju među rukovodstvima, među republikama: „Javljaju se i pritisci na službenike sekretarijata unutrašnjih po slova, mada ne tako često. Pitam jednog druga iz jednog republičkog sekretarijata: je li bogati, što me nisi obavestio o toj i toj stvari? Eh, kaže, obavestio bih te da mi nisu rekli da ne obaveštavam gore. Dakle, niža rukovodstva zabranjuju da se oba- veštava o prilikama, o onome o čemu treba izveštavati po službenoj dužnosti, a što baca nepovoljno svetlo na komitete, odbore, funkcionere, direktore…Ja moram da kažem, drugovi, da mi u službi unutrašnjih poslova ne osećamo tu razjedinjenost. Kod nas je služba u tom pogledu jedinstvena, mi nemamo tih problema; nemamo skoro nikakvih problema, a kamoli ovakvih koji su ovde izneseni, u medurepubličkim odnosima, u odnosima između re publika i federacije i drugo. Mi toga nemamo. Možda je razlog tome karakter službe koja nas nekako čini jedinstvenim, a sa druge strane i disciplina u našoj službi je takva, nešto slično kao u vojsci, da mi takve stvari ne bismo dozvolili…“.

Bliža objašnjenja oko Rankovićeve ocene o neslozi u Crnoj Gori dao je Filip Bajković. On je osnovni uzrok nesporazuma video u izgradnji aluminijumskog kombinata i prevođenju voda: „Čuju se prigovori da te investicije nisu vredne. Ja smatram da mi imamo ekonomskog opravdanja i da svaka ekspertiza može dati za pravo da se izgradi aluminijumski kombinat…Ali, Izvršno vijeće nije imalo mogućnosti niti snage da obuzda Narodni odbor u Titogradu da ne uleti u onu investiciju oko „Radoja Dakića“. Istina, to preduzeće nama je prvo preduzeće u Republici. Godinama je tavorilo u okviru zanatskog karaktera proizvodnje. Mi smo se složili da ga stimulišemo, ali oni su otišli na koncepciju koja je nerealna, na proizvodnju za koje nema mo snaga da je osvojimo…“

Milentije Popović je govorio da je suština krize u rukovođenju („Mislim pritom na vrh, u prvom redu na Centralni komitet SKJ i njegove organe, SIV i Socijalistički savez“.

Međutim, Popović je govorio i da se mi moramo malo više boriti protiv pojava nacionalizma i šovinizma: „…Ravnodušnost i izvesna apatija prema tim pojavama u ovoj situaciji su najopasniji i ona se širi. I tu treba biti jako obazriv…Evo, da vam ispričam jedan slučaj koji se desio u Beogradu. Pre više od pola godine pojavili su se tu u beogradskoj publicistici članci o Kosovu. Pisali su ih čak modernisti, pariški vaspitanici: nisu ih pisali ovi naši. Ali, pokreću kosovski mit i Sv. Savu. Ja sam sa jednim drugom razgovarao i kažem mu: Slušaj, meni se čini da iza ovoga stoje pravoslavci i parola „Srbi na okup“. To je jedini način kako treba da se javi u današnjim uslovima predratna parola. Razume se, dobio sam odgovor da ja preterujem, da gledam veštice. Ustvari, pre deset dana se to dogodilo. To je takav politički istup o kome je nešto rekao drug Pera, gde se govori za revoluciju i ćirilicu. Zahteva se da ćirilica bude zvanično pismo u Jugoslaviji. To je stvarno jedan politički istup. Na to je trebalo reagovati. Na to se i reagovalo. Ali, pazite, kako se reagovalo, kako je Politika, to glavno glasilo, reagovala – napola. Politika je reagovala tako da se nije nervirala i uzbudila zbog šovinističkog ispada nego što je takav istup upropastio telenat ovog slikara…“

O tome „kako se reagovalo na ćirilicu“ pobliže je objasnio Jovan Veselinov: „…Drug Tito je tu pomenuo jedan slučaj kod nas. Mi mislimo da smo tu. Da znamo šta se događa, kad najedanput ispadne akcija borbe za ćirilicu. Koliko god da je to naivno – to je neki slikar koga su nazvali budalom – ali on je napisao jedan plakat u kome je istakao da je izložba posvećena Savi Šumanoviću i svima onima koji su leta 1942. godine pali na strani revolucije za ćirilicu. Mi smo tu izložbu zatvorili. Ali, kakva je to reakcija bila posle zatvaranja te izložbe? Neki vele da treba reagovati administrativnim merama, drugi vele da se prepusti da o tome pišu kritičari, umetnicl, itd, šta se vi u to petljate. Neki opet kažu: pa jeste, pomalo je ćirilica i ugrožena. Onda navode primere kako se na to gleda ovamo, kako onamo, šta je bilo na nekoj stanici, pošti i na kraju su se tu povezali neki Crnogorci, neki Srbi – Bosanci koji su u Beogradu i ispostavilo se da stvar nije tako naivna kao što Izgleda…“

(Nastavak u sledećem broju)