Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitao objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Ćosićeva i lsakovićeva upornost pokolebala je mnoge članove ovog „razbijenog zbora“ srpskih komunista. To je bio i razlog da Milojko Drulović prekine ovu neobičnu sednicu i da o „pobuni“ obavesti nadležne. A, Dobrica Ćosić je odmah posle prekida sednice razgovarao sa nekoliko najistaknutijih srpskih partijskih rukovodilaca. Upozorio ih je na montažu u Rankovićevom slučaju. Rekao je da je u pitanju klasični staljinski obračun sa neistomišljenicima.

Ali, oni, na žalost, nisu tako mislili. Počeli su da optužuju Ćosića za političku glupost i slepilo. Jedan od njih podsetio je Ćosića na ukrajinsku anegdotu koju je vrlo često koristio Nikita Hruščov u obračunu sa svojim političkim protivnicima. Ta poslovica doslovce glasi: „Kad se ljudi biju, batine se ne biraju“.

Shvatio je Ćosić tada da je upravo u toj poslovici bila sadržana najveća politička mudrost sa kojom su neki naši najviši rukovodioci univerzalizovali svoj politički stav o „slučaju Ranković“. Ali, Ćosić ipak nije odustajao od svojih uverenja i od svojih principa. Naprotiv, iste večeri seo je i napisao pismo u kome izražava svoje neslaganje sa smenjivanjem Rankovića. Pismo je uputio na adresu Josipa Broza.

Tito je bio vrlo ljut kada je primio ovo Ćosićevo pismo.

Pomenuo ga je čak i nekim članovima Centralnog komiteta SKJ na Četvrtom plenumu. Citirao je samo onaj odlomak u kome se govori o posebnom autoritetu Aleksandra Rankovića u srpskoj Partiji i o njegovome ugledu u srpskom narodu sa kojim se ne može meriti ugled nijednog drugog srpskog rukovodioca.

Pažljivi zapisničari Brionskog plenuma izbrisali su ovo Ćosićevo pismo iz stenograma.

29. juna pojedini članovi Komisije vojnim avionom odlaze na Brione. Sastaju se sa Titom, obavljaju poslednje konsultacije, a 30. juna, članovi CK SKJ stižu na Brione. Dočekuje ih vojska i policija.

Više ih je nego obično. U vazduhu osećaju neku neobičnu atmosferu. Odmah pošto su se smestili dobili su materijal za Plenum iz koga su mo gli da vide o čemu se radi. Rečeno im je da je njihova obaveza da materijal, pošto ga pročitaju, vrate. Dakle, na samo jedan dan pre početka Plenuma, članovi najvišeg partijskog foruma dobili su materijal za Plenum, koji su morali odmah da pročitaju i da vrate. To je kod njih stvaralo neko posebno osećanje zbunjenosti, ali i straha. Gotovo da jedan sa drugim nisu ni reč progovorili. A, na beogradski aerodrom, posle skoro jednomesečnog odsustva, 30. juna, uveče, stigao je Vojin Lukić. Bio je u Mongoliji i u Sovjetskom Save zu na čelu partijske delegacije. Na aerodromu su mu rekli da mora odmah, vojnim avionom, da nastavi put za Brione. Rekli su mu da će se tamo sutra održati Četvrti plenum na kome će se razgovarati o Aleksandru Rankoviću. Začudio se: otkud Plenum da razgovara o Rankoviću koga je pre mesec dana ostavio, punog snage, na funkciji potpredsednika Republike i organizacionog sekretara SKJ. Tražio je dodatna objašnjenja. Nisu mu ih dali. Rekli su samo da za Plenum nema nikakvog materijala.

Ali, odmah po dolasku u brionsko pristanište dali su mu materijal, sa onim istim upozorenjem koje je važilo za sve ostale, da ga vrati kada ga pročita. I da se posle toga odmah javi komisiji Izvršnog komiteta. Prvi put je saznao i da je obrazovana neka komisija, a u sobi, sledio je novi šok. U materijalu je pročitao da je Ranković optužen za prisluškivanje u Titovoj rezidenciji. Gotovo da je zaboravio da ga čeka Komisija. Ali, Komisija nije zaboravila. Pozvala ga je, telefonom, da odmah dođe. Čekao ga je Krste Crvenkovski. I pitanje: „Zašto je kod Tebe dolazio Velimir Terzić?“ Vojin Lukić se prisetio Terzića, generala JNA, u vreme rata zamenika načelnika Vrhovnog štaba.

U obimnom delu „Aprilski rat Jugoslavije 1941″ Terzić je citirao izveštaj koji je Josip Broz posle aprilskog rata poslao Kominterni i u kome je stajalo da je on lično gledao kako građani Zagreba sa cvećem i zastavama dočekuju Hitlerove vojnike i da ga je bilo sramota što je Hrvat.

To je bio razlog što zvaničnici nisu blagonaklono gledali na Terzića. A on je, takode, vrlo često kritički ocenjivao neke Titove odluke. Poznata je ona Terzićeva rasprava, objavljena u zborniku „Neretva“ (Vojno-istorijski institut, 1965), u kojoj je tvrdio da rušenje mosta na Neretvi nije bila nikakva taktička varka, već kardinalna greška Vrhovnog komandanta, zbog koje je, po Terziću, došlo do ne malih i potpuno nepotrebnih žrtava. I to mu je Tito zamerio.

Terzić se obratio Lukiću za pomoć da se zauzme da mu štampaju drugo izdanje „Aprilskog rata“. Lukićeva intervencija nije bila uspešna. Ali, o tome svome susretu sa Terzićem Lukić je govorio Jovanu Veselinovu. I to je Veselinov ispričao Crvenkovskom kao ilustraciju Lukićevih „sumnjivih veza“.

Prvo pitanje je, dakle, bilo hitac u prazno. Ali, Komisija se nije obeshrabrila. Razgovor je nastavljen o aferama nekih komunista koje je otkrila Udba i o prisluškivanju nekih funkcionera. Reč je bila o tzv. slučajevima koji su već bili završeni i koje su verifikovali partijski forumi i drugi organi. Otuda nije nimalo slučajno što se Lukić iznenadio zbog činjenice da Komisija tretira iste slučajeve za koje je Služba bezbednosti do skoro dobijala pohvale, pa čak i novčane nagrade.

Opet je pomenuta afera sa Stankom Veselinov. Lukić je podsetio Komisiju da je Dušan Petrović Šane lično podelio novčane nagrade službenicima Udbe koji su učestvovali u otkrivanju te afere. Sada se i taj slučaj proglašava aktom političke zavere. Svi nagrađeni službenici Udbe sada su uhapšeni!

Crvenkovski je na to samo rekao: „Još ćemo se mi videti! Još će Komisija raditi sa Tobom!“

U razgovor se uključio Blažo Jovanović: „To je jedna banda! Lukiću, da li smatraš da je dozvoljeno kontrolisati člana Saveznog izvršnog veća?“

Lukić je odgovorio: „Niko, bez obzira na funkciju, ne može biti izuzet od kontrole, naravno ako je reč o bitnom interesu neke zemlje. Poznato vam je da sve obaveštajne službe od svog nastanka nastoje da pridobiju upravo visoke funkcionere stranih zemalja. Politička istorija sveta puna je takvih primera i sada. Zato mora biti opravdano i dozvoljeno da se vrši nadzor nad osumnjičenim visokim funkcionerima, svakako pod uslovom da ih Služba bezbednosti nadzire, uz saglasnost nadležnih državnih organa, kako je to u ovom konkretnom slučaju i bilo. Da vas samo podsetim: pitate me za člana Saveznog izvršnog veća čiji je nemoralni život i potpuno nedozvoljene političke postupke otkrila Udba, a partijska komisija je sve to kasnije potvrdila i tog člana SIV-a veoma strogo kaznila, a bio je i opozvan sa te dužnosti…“

Razgovor sa Lukićem bio je završen. Nekoliko časova ranije, u ranim popodnevnim satima, održana je sednica Izvršnog komiteta CK SKJ. Na toj sednici razmatran je izveštaj Komisije. Mnogi diskutanti isticali su potrebu da Komisija prilagodi svoj Izveštaj tako da u celini može da se objavi u štampi. Usprotivio se Đuro Pucar Stari: „Mislim da ne bi bilo poželjno a ni umesno da Izvršni komitet menja izveštaj Komisije, jer on i nije rađen za sednicu Izvršnog komiteta nego za sednicu Centralnog komiteta. Stoga bi za Komisiju bilo neprihvatljivo da bilo šta menja u svome Izveštaju. Naravno, Centralni komitet ima pravo da izabere redakcionu komisiju koja će na bazi izveštaja Komisije i diskusije sačiniti izveštaj za štampu…“

Ovaj Pucarov predlog je prihvaćen. Potom se razgovaralo o kadrovskim pitanjima. Trebalo je naći zamenu za Aleksandra Rankovića i za Svetislava Ćeću Stefanović. Vrlo brzo se došlo do rešenja. Za sekretara CK SKJ predložen je Mijalko Todorović Plavi, a za člana Centralnog komiteta SKJ Dobrivoje Radosavljević.

Na dnevni red je došlo i pitanje potpredsednika Republike. Milentije Po- pović, Mijalko Todorović i Dobrivoje Radosavljević predložili su za tu funkciju Koču Popovića. Popoviću je bilo poznato da politički vrh sa Titom i KardeIjom traži da upravo on zameni Rankovića zbog stišavanja neraspoloženja i eventualnog revolta medu Srbima zbog načina na koji su se obračunali sa Aleksandrom Rankovićem.

Koča Popović im se javio kao idealno rešenje da bi teza o razbijanju birokratsko-dogmatskog otpora demokratizaciji bila što uverljivija. Ipak, Koča Popović je pristao. Ali, svoj pristanak uslovio je zahtevom da na funkciji potpredsednika Republike ne ostane duže od pola godine. Koji su bili njegovi lični razlozi za jednu ovakvu odluku? Želeo je da za to vreme izdejstvuje odlazak Ivana Gošnjaka sa dužnosti zamenika vrhovnog komandanta.

Mnogi generali žalili su mu se na Gošnjakovo ponašanje i postupke. Ali, nisu zaboravljali ni u tim razgovorima da ukažu i na neprihvatljivo i osiono ponašanje Jefte Šašića, dugogodišnjeg šefa Vojne obaveštajne službe. Iz tih razloga Koča Popović je pristao da bude potpredsednik Republike.

Šta se toga dana, 30. juna, dešavalo sa Aleksandrom Rankovićem? Đuro Pucar Stari zatekao ga je u hotelskom restoranu. Bilo je rano jutro. Ranković je upravo završavao doručak. Pucar je seo za njegov sto.

– Kad si stigao?

– Sinoć kasno.

– Kako si putovao?

– Dobro.

– Gde ćeš na odmor?

– Verovatno u Dubrovnik…

Pored njihovog stola prolazili su mnogi dojučerašnji Rankovićevi drugovi. Koča, Bakarić, Veselinov… Samo su promrmljali, sebi u bradu, „Zdravo“ i prolazili bez pružene ruke i sedali za druge udaljene stolove. A, Ranković i Pucar su skoro čitav sat ćutali.

Potom je odjednom sledilo Rankovićevo pitanje:

– Koliko će sednica trajati?

– Predviđeno je da se sutra završi, ali to u prvom redu ovisi koliko će lju di učestvovati u diskusiji.

– Kad ću moći dobiti izveštaj Komisije i ostale materijale za sednicu?

– Sa naše strane sve je gotovo. Materijali su sada na umnožavanju. Očekujem da će do podne sve biti gotovo i da će svi materijali popodne biti podijeljeni svim članovima Centralnog komiteta. Tada ćeš ih dobiti i ti!

Ranković je poverovao Pucaru. Ali, prolazili su sati, a materijali za sednicu nisu stizali. Nekoliko puta slao je svoga ordonansa po njih. Uzalud. Video je da drugi članovi Centralnog komiteta uveliko čitaju šta će se desiti na sutrašnjoj sednici. I sam je tražio materijale. Odgovorili su mu da još nisu gotovi.

Tek negde pred ponoć dobio je šta je tražio celoga dana. Uz materijal tu je bio i govor koji mu je pripremio Risto Jovanović. Seo je odmah za radni sto i počeo da čita. Ugledao je optužbe koje mu pre toga niko nije ni spomenuo. Tek sada mu je postalo jasno zašto je sve rađeno i pripremano strogo poverljivo, zašto je bio potpuno izolovan, zašto niko nije sa njim razgovarao…

To saznanje teško ga je pogodilo. Doživeo je infarkt. A napolju, Bakarić i Crvenkovski su ubeđivali Pucara da ode gore u Rankovićevu sobu, čuli su od njegovog pratioca da mu nije dobro. Pucar je od govorio: „Zašto ja? Neka ide Crnobrnja koji je preko pratioca druga Rankovića obavešten…

Bogdan Crnobrnja se izvinjavao: „Meni je to nezgodno!“

Đuro Pucar je, na kraju, pristao. Sa ličnim lekarom Josipa Broza pošao je u Rankovićevu sobu. Ranković je sedeo za radnim stolom…

– Čuo sam da ti nije dobro?

– Dobro mi je, dobro. Imao sam jedan napad srca, ali ja sam odmah uzeo pilulu i to mi se smirilo.

Lekar je pregledao bočicu sa pilulama…Nastavio je da ispituje istoriju bolesti. Ranković mu je rekao da mu se to treći put događa. Lekar je predložio da ga pregleda. On mu je odgovorio da nije potrebno, da mu je sada dobro. Đuro Pucar je na to rekao:

– Pa dobro, vi se dogovorite, a ja idem!

Aleksandar Ranković ga nije čuo. Nije ni primetio da je Pucar otišao. Ostao je sam, sa velikom gorčinom u duši…

Osvanulo je jutro, 1. jul 1966. U bivšem carskom letovalištu počeo je Plenum izabranih predstavnika jedne proleterske partije. Svi članovi Centralnog komiteta već su vratili materijal pripremljen za sednicu. Taj materijal sa oznakom „strogo poverljivo“, u njihovim očima postao je nedodirljiv i nesporan. Kao da ih više nije ni interesovala njegova uverljivost, argumenti koje je pružao.

I diskusija na to me Plenumu, čitalac će se u to ubrzo i sam uveriti, pokazuje da se gotovo niko nije pozivao na dokaze i podatke iz materijala. Svi su samo prihvatili i podržavali zaključke koje je Komisija predložila u svome izveštaju. Komisija se javila kao velika aždaja koja preti svima onima koji su bili bliski saradnici Aleksandra Rankovića. Sa „dušom Partije“ sarađivali su svi. I za sve je jedini izlaz bio, ako žele da dokažu da nisu zajedno sa Rankovićem učestvovali u zaveri, da na Plenumu napadnu Rankovića. Sve je, dakle, bilo režirano već na samom početku. Poznati su i glavni glumci i statisti i žrtva.

Toga jutra, Ivan Gošnjak je savetovao je Aleksandra Rankovića da ne ide na Plenum. Rekao mu je da ne zna šta se sve priprema i da to neće podneti. Uostalom, ni materijale nije stigao da pročita, ni da se prvi put upozna sa optužnicom koju su mu pripremili njegovi dojučerašnji najbliži saradnici i bli ski drugovi. Infarkt ga je u tome sprečio.

Ali, Aleksandar Ranković nije poslušao savet svoga druga, lako psihički slomljen, fizički bolestan, činilo mu se da će izostanak sa Četvrtog plenuma biti shvaćen kao potpuno priznavanje krivice.

Zadnji put došao je da se suoči sa svojim drugovima. Da čuje zašto ga optužuju, da sazna šta, u stvari, o njemu misle oni kojima je verovao, oni čije je zadatke savesno i predano izvršavao, oni sa kojima je krenuo u Revoluciju, oni sa kojima je gradio novo socijalističko društvo, oni koji su mu dodeljivali nagrade, medalje, plakete i razna druga priznanja…

Bio je uveren u svoju nevinost. Ili mu se, pak, činilo da nije ništa više kriv od ostalih.

Znao je već u tom času da ništa neće negirati. Kao savestan i predan vojnik Revolucije verovao je u svoju Partiju. Mislio je da Partija ne greši, ali da će možda jednog dana priznati da je u njegovom slučaju pogrešila. Verovao je u Tita. Verovao je Titu. Kao svome ocu. A možda ga je i vreme pregazilo, pomislio je.

Došao je na Četvrti plenum sam. Niko mu se nije javljao, niko ga nije pozdravio. Svi su gledali kroz njega. Za njih on više nije postojao. Tačno u devet sati, u improvizovanoj sali hotela „Neptun“ počeo je Četvrti plenum CK SKJ. Na predlog generalnog sekretara SKJ, Josipa Broza Tita, usvojen je sledeći dnevni red:

1. Aktuelni problemi u vezi sa štetnim delovanjem nekih organa bezbednosti i štetne posledice toga delovanja na razvoj sistema i rad Centralnog komiteta.

2. O reorganizaciji i daljem razvoju Saveza komunista Jugoslavije.

3. O nekim kadrovskim promenama.

4. Razno

Usledilo je potom uvodno slovo. Ima reč Josip Broz Tito:

„…Drugovi i drugarice, Na sjednici Izvršnog komiteta, održanoj 16.juna, pretresano je pitanje izvjesnih deformacija u radu nekih organa u organizaciji državne bezbjednosti. Na toj sjednici Izvršni komitet je riješio da se izabere jedna partijsko-državna komisija koja bi te probleme ispitala. Prije toga, formirana je jedna tehnička komisija koja je trebalo da tehnički utvrdi izvjesne deformacije u radu naše državne bezbjednosti. I to je bio jedan od elemenata koji je podstakao Izvršni komitet CK SKJ da formira i političku komisiju, to jest partijsko-državnu komisiju. Komisija će poslije podnijeti izvještaj o dosadašnjem radu, jer istraga o raznim devijacijama i anomalijama koje su se događale u našoj državnoj bezbjednosti nije potpuno završena.

Drugovi, ja bih htio ovdje da se vratim malo unazad. Mi smo u martu 1962. godine imali proširenu sjednicu Izvršnog komiteta na kojoj su pretresani razni problemi koji su se ticali odnosa u našem rukovodstvu, odnosa u našoj Partiji i uopšte raznih anomalija koje su se događale. Ta sjednica je trajala tri dana. Toga se učesnici sjednice vrlo dobro sjećaju. Mi smo tada po prilici utvrdili u čemu se sastoje te razne anomalije, devijacije itd. ali nismo utvrdili izvore toga. Meni se čini da smo mi tu pogriješili što tada nismo išli do kraja nego smo zbog izvjesnih kompromisnih težnji da se to ne odrazi na jedinstvo naše partije i na jedinstvo našeg rukovodstva – koje je zapravo već onda bilo narušeno – stali na pola puta.

Dakle, to zbog čega mi danas ovdje zasjedamo i o čemu ćemo diskutovati – nije najnovija stvar. To ima svoje porijeklo unazad nekoliko godina, gotovo blizu deceniju.

Mi smo, drugovi, pogriješili što smo našu državnu bezbjednost u toku dvadeset i više godina njenog postojanja prepustili tako reći samoj sebi, i glavni rukovodilac je bio drug Ranković. Vi znate da je u toku rata i prvih godina poslije rata naša državna bezbjednost odigrala ogromnu ulogu u čemu, razumije se, jedan veliki dio zasluga ima i drug Ranković i ostali drugovi koji su bili pod njegovim rukovodstvom.

No, upravo zbog toga ogromnog povjerenja koje smo imali i prema drugu Rankoviću i prema službi državne bezbjednosti, mi na našim sjed nicama Izvršnog komiteta nismo imali pitanja ove službe. A, mogu li se bilo koja organizacija ili bilo kakvi organi tako dugo pustiti bez kontrole Partije, bez kontrole rukovodstva naše Partije. Razumije se da je to naša krivica.

Kada ovo pitanje pretresamo danas i ovdje treba poći od činjenice da je naša bezbjednost odigrala ogromnu ulogu u likvidiranju klasnog i svih neprijatelja koji su kod nas htjeli doći do svoga izražaja i u toku rata i poslije, i to mi ne smijemo nikada izgubiti iz vida.

To je historijska činjenica. Ljudi koji su u toj službi radili imaju velike zasluge, i drug Ranković. Ali imamo li mi prava, drugovi, da opraštamo za ono što se događa poslije, kada se jedna takva organizacija deformiše, i kada se, usljed raznih deformacija stvori jedan sistem koji je pritiskao čitavo naše društvo? Razumije se da nemamo i da ne možemo. Ono su zasluge, a ovo su ogromne greške. I ta pitanja moramo razmotriti i donijeti određene zaključke. Kada smo prišli tome, mi smo postepeno uviđali do kakvih su nevjerovatnih razmjera dolazile te deformacije. I onda nam je postalo jasno – a ja mislim da će se to sve još bolje sagledati – zašto mi nismo mogli da sprovodimo naše odluke koje smo donosili na plenumima i kongresima, naročito na Osmom kongresu. Poslije toga dolazilo je do nekakve stagnacije, nekako nije išlo. Odluke su bile odlične, narod ih je prigrlio, poradovao se, naši radni ljudi su bili veseli, govorili su: ‘E konačno ćemo ipak krenuti naprijed’, a ipak, nije išlo.

Znači čitava stvar mora biti postavljena na političke temelje, to je politička stvar. Osmi kongres, privredna reforma – to su krupne akcije našeg dmštva radi poboljšanja cjelokupnog našeg života i bržeg kretanja naprijed. I ako razmatra mo izvjesne deformacije, onda ne možemo govoriti o pojedincima kao o nekom slučaju. Ja, drugovi, mislim da se tu radi, ne mogu da tvrdim ali to je moje mišljenje, ne samo o pojedincima, i ti pojedinci ne moraju biti ni ti koji su tu uglavnom odgovorni – ali tu se radi o jednoj frakcijskoj grupaškoj borbi, borbi za vlast. Jer, kako bi se te stvari, poslije 1962. godine, kada smo ih pretresali, mogle sada ponovo da pojave u još žešćem i težem vidu, da se o tome ne radi. Mislim da dalja istraga mora da krene u tom pravcu, da to vidimo, jer je to opasnost za jedinstvo našeg naroda, opasnost za Savez komunista i njegovo jedinstvo; jednom riječju za naš socijalistički razvitak.

Molim vas da me razumijete, ja ne govorim o državnoj bezbjednosti kao cjelini; ogromna većina kadrova tamo su odlični ljudi. Ja govorim o pojedincima koji su se osilili, koji su stvorili vlast nad ljudima, vlast nad Savezom komunista, vlast nad našim društvom. Te negativne deformacije su prodrle dolje, do preduzeća, fabrika, u razne društvene organizacije, svugdje. ž

Zašto smo mi u preduzećima imali toliko raznih žalbi? Baš zbog toga što su neki organi dolje mislili da je njihovo da oni kontrolišu, određuju, da oni ocjenjuju javno mnjenje, što nije njihova stvar.

Na ovom Plenumu, drugovi, radi se o jednom krupnom pitanju: o ozdravljenju naše Partije, odvajanju unutrašnje bezbjednosti od Partije, a ne kao što je do sada bilo da se to pobrkalo, da je unutrašnja bezbjednost prejašila Partiju. O tome je sada riječ.

To je, drugovi i drugarice, historijski trenutak kada moramo učiniti sve, pogledati činjenicama otvoreno u oči i donijeti takve zaključke koji će biti na korist, a ne na štetu našeg daljeg razvitka i našeg prestiža u spoIjnom svijetu. Mi smo toliko jaki da možemo gledati činjenicama u oči i donositi dalekosežne odluke koje će omogućiti našoj zemlji, našem narodu da brže ide naprijed. Ja, drugovi, nisam htio da u uvodnoj riječi ulazim u detalje. Ali moram da kažem da su ljudi počeli da šapuću, da je stvoreno nepovjerenje jednog prema drugom odozgo do dolje. A ne liči li vam to pomalo na ono što je nekada bilo kod Staljina? Ja mislim da to prilično liči. Dok je naš cjelokupni društveni razvitak išao brzim tempom naprijed, državna bezbjednost je ne samo stagnirala nego je išla natrag. Ona je zakržljala, nije pratila tokove našeg društvenog razvitka, već je imala neke svoje koncepcije, to jest da se stavi iznad društva.

Eto, drugovi i drugarice, sve je to danas pred vama. Komisija je svoje prve rezultate oformila i ona će vam svojim izvještajem omogućiti da te stvari malo više vidite. Komisija se sastojala od šest drugova, vi ste to vidjeli iz izvještaja koji ste primili.“

(Nastavak u sledećem broju)