Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitao objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

U Beogradu je 1961. godine održana Prva konferencija nesvrstanih ze malja. To je još više učvrstilo međunarodnu poziciju Jugoslavije u kojoj se 1956. godine i začela ideja o pokretu nesvrstanih. Ratna generacija graditel ja posleratne Jugoslavije imala je tih godina čime da se pohvali.

Privredni polet i ekonomski uspon trajali su skoro čitavu deceniju. Sa stopom rasta od 13,2 procenta Jugoslavija se četiri puta brže razvijala od najrazvijenijih ze malja Zapada! Činilo se da su izvori privredne ekspanzije u stimulativnijem sistemu, u samoupravljanju. Javnosti tada nisu bile poznate one druge povoljne međunarodne i unutrašnje okolnosti koje su itekako doprinele privrednoj ekspanziji: krediti od zapadnih zemalja, intenzivnije spoljno- trgovinske veze i uključivanje Jugoslavije u svetsku razmenu, plasiranje robe na tržište socijalističkih zemalja, politika ekstenzivnog razvoja…

Visoke stope industrijskog rasta dovele su do pretvaranja industrije u vo deću privrednu granu.

Ekspanziju privrede pratila je ekspanzija zaposlenosti. Samo jedan podatak to najbolje potvrđuje: od 3.400.000 zaposlenih u 1963. godini, milion je radilo u privredi. Izgrađene su mnoge paralelne fabrike prerađivačke industrije koje su radile sa polovinom kapaciteta. Sasvim je zapostavljena proizvodnja hrane, sirovina i energije. Sve su učestaliji bili i ozbiljni ekonomski promašaji. Produbljivale su se disproporcije u privredi iz među pojedinih grana i oblasti.

To se, između ostalog, ogledalo i u sužavanju mogućnosti korišćenja uvoznih kapaciteta i u nedostatku energatskih i sirovinskih izvora. Nerazvijeno društvo opterećivale su skupe investicije i potrošnja iznad stvarnih mogućnosti. Nailazi vreme stagnacije. To je naročito bilo vidljivo 1961. godine kada je došlo do velike oseke i usporavanja privrednog rasta.

Stopa godišnjeg rasta industrijske proizvodnje koja je 1959. godine iznosila 17 procenata, za samo dve godine, 1961. pala je za ogromnih 13 procenata, na samo 4 procenta!

To je upozorilo rukovodstvo zemlje i Partije da kritički analiziraju stanje i preduzmu mere za dalji uspešan ekonomski razvoj društva. Marta 1961. godine, Savezna narodna skupština donela je propise kojima je ozakonila samostalnost radnih kolektiva u raspodeli dohotka na lične dohotke i sredstva akumulacije.

Tako je započela „mini-reforma“ ekonomskog sistema koja je trebalo da razreši osnovno pitanje raspodele društvenog proizvoda između privrednih organizacija i države. Ali, i ova reforma izvedena je polovično. Napravljen je opet kompromis ponajpre „zbog otpora dela rukovodeće strukture i trajnog straha od zakona slobodnog tržišta, za sudbinu akumulacije van državne kontrole i od neposrednih proizvođača kao nosilaca investicionih odluka“.

Naš poznati istoričar Branko Petranović o tome periodu kaže: „Za reformu su se zalagali Kardelj, Milentije Popović, Svetozar Vukmanović i mnogi drugi, ali je ona imala ne manje protivnika u vrhu partije i države. Milentije Popović, vatreni pobornik reforme, izjednačavao je ovu reformu sa 1948; govorio je o njoj kao o renesansi socijalizma, sahrani državnog socijalizma i kapitalizma. Snage u SKJ koje su probijale put samoupravljanja privremeno su se povukle u razdoblju opadanja privrednog poleta, koje je nastupilo 1961-1962.

Porast ličnih dohodaka iznad produktivnosti rada i smanjivanja stope privrednog rasta davali su municiju kritičarima „dohotka“. Izvršni komitet SKJ založio se u svome pismu članstvu 1961., za niži rast dohotka. Partijske snage konfrontirale su se oko pitanja zaustavljanja daljih društvenih promena odnosno produbljivanja samoupravljanja i „proterivanja“ države iz sfere privrede i društva.

Negativne pojave koje su pratile samoupravni preobražaj i otvaranje Jugoslavije prema inostranstvu, uključujući dejstvo tržišnih zakonitosti, konzervativne snage su iskorišćavale kao argument da zemlja ide u pravcu anarhije i dezintegracije sistema, nasuprot protagonistima dee tatizacije, koji su zastoje i deformacije objašnjavali preživelom ulogom države u privredi i društvu.

U to vreme pogoršavali su se i odnosi medu republikama. Došlo je do prvih sporova koji su otvarali krupne dileme i pitanja u pogledu daljeg razvo ja socijalističkog samoupravljanja i našeg društva.

Te dileme nastajale su kao rezultat različitih shvatanja o delovanju zakonitosti robne proizvodnje, o odnosu plana i tržišta, o položaju privrednih preduzeća u ekonomskom sistemu, o deetatizaciji privrede. Konkurentski sudari na tržištu, pojave nejednakosti u uslovima privređivanja i velike razlike u ličnim dohocima po grana ma i grupacijama izazvale su nove sukobe.

Sa najviših mesta, ove pojave napadnute su kao potkopavanje jedinstva zemlje i napuštanje socijalističkih produkcionih odnosa. Pod takvim pritiscima rukovodstvo SKJ odlučilo je da odustane od reforme. Povučene su donete privredne mere i zaustavljene započete promene u ekonomiji.

Tako je zaustavljen proces decentralizacije i ponovo ojačala uloga centralnih državnih organa. Početkom šezdesetih godina, traženi su i odgovori na pitanja o mestu, ulozi i načinu delovanja Saveza komunista kao avangarde radničke klase. Da li Savez komunista treba da bude vodeća idejna i politička snaga ili partija na vlasti?

U tim razgovorima i raspravama počesto se moglo čuti da Partija treba da bude i da ostane „faktor vlasti“. Razlog: stihija u društvenom razvoju, politički život u kome deluje više paralelnih organizacija, slabljenje uloge Saveza komunista…

Savez komunista se „mešao“ u sve. Sekretari komiteta odlučivali su i o onome što je spadalo u nadležnost drugih društveno političkih organizaci ja, „postavljali“ kadrove u privredi, itd. itd.

Umnožio se i birokratski aparat u Partiji. Bitne odluke za radnike i narod dnošene su, po pravilu, u zatvorenim i uskim krugovima najviših partijskih foruma. I po kratkom postupku.

Partijski život na nivou Jugoslavije usmeravao je i njime rukovodio, uglavnom, Organizaciono-politički sekretarijat kome je na čelu stajao Aleksandar Ranković.

U periodu od 1958. do 1964. godine to telo održalo je 57 sednica dok se Centralni komitet u istom periodu sastao samo pet puta!

Izvršni komitet CK SKJ nije se sastajao ni po godinu dana! Organizacio no-politički sekretarijat u svome delovanju oslanjao se i na Službu državne bezbednosti. Ona mu je pomagala da prati stanje u preduzećima i ustanova ma, da „osluškuje“ šta se dešava u narodu, bila mu je oslonac u vođenju kadrovske politike, u organizaciji partijskih izbora, prijema u Savez komunista i mnogim drugim poslovima.

Otvara se po prvi put i nacionalno pitanje. Istina, rasprave se vode medu intelektualcima, a ne u partijskim redovima. Karakteristična je u tom kontekstu polemika koju su vodili Dobrica Ćosić i Dušan Pirjevec, na stranicama časopisa „Delo“ krajem 1961. i početkom 1962. godine. Polemiku je za počeo Ćosić stavom da se „nacionalna svest pretvara u sitnoburžloasku“ ukoliko nije prožeta socijalističkom svešću.

Ćosić piše i o „socijalističkom jugoslovenstvu“ kao „dobu istorijski neminovnog procesa, integracije sveta i nastajanja socijalističke civilizacije“.

Dušan Pirjevec misli drugačije. I o „nacionalnoj svesti“ i o „socijali stičkom jugoslovenstvu“. On piše: „…Ova svest koja nije ništa drugo nego samo nacionalna svest, u našim prilikama može da bude, pre svega, oblik manje razvijene svesti, a nikako nije nužno da bude samo izraz sitne buržoazije i prema tome ideološki oblik pobeđenog sloja. Isključivo i samo nacionalna svest ima zaista mali akcioni radijus, pa ipak joj se ne mogu tek a priori pridavati ideološki i sociološki ta ko negativna obeležja, nego joj treba pomoći da savlada svoju ograničenost, i pri tom postupati tako da se ne pogode njene sasvim razumljive osetljivosti.

Citirani epiteti mogu položaj, pre svega, da dramatizuju a, ako ništa drugo, očigledno je da u slučajevima kad nailazimo na svest koja je samosvest o nacionalnoj pripadnosti, moramo zaista svaki put detaljno odmeriti šta je zaista u pitanju…“ Prema Pirjevecu, nacija je primarnija kategorija od države. Prema tome, što više budu, naime, odlazile u pozadinu državno-pravne kategorije, tim će značajniji postati oni oblici udruživanja koji su u određenom smislu elementarniji“.

A šta Pirjevec kaže o .socijalističkom jugoslovenstvu?

„…Jugoslovenstvo ne mora značiti baš nikakvu nacionalnu opredeljenost i to utoliko više što u Jugoslaviji ne živi samo nekoliko južnoslovenskih naroda, nego i Italijani, Vlasi, Rumuni, Turci, Mađari, Šiptari itd. Ako, dakle, jugoslovenstvo ima zaista stvarnog značaja onda ono mora biti takvo da je prihvatljivo i za sve te nejužnoslovenske državljane i da mora obuhvatiti i njihove interese. A, naravno, moramo dopustiti mogućnost i da izraz jugoslovenstvo ostane za neko vreme i oblik deklaracije o nacionalnoj pripadnosti i tamo gde se nacionalna svest još nije konačno uobličiti“.

Za Pirjeveca je najvažniji socijalizam: „Ukinite taj socijalizam i ukinuli ste Jugoslaviju, ukinuli ste bratstvo i jedinstvo“.

Ćosić mu ne ostaje dužan: „…Ako i ovom prilikom Dušan Pirjevec i ljudi njegovih shvatanja steknu utisak da sam samouvereno uzeo reč da opet govorim ‘pre svega o Jugoslaviji’ to ne činim zato što nosim velikodržavni birokratski kompleks i saveznu ambiciju, već zato što o socijalizmu, svojoj naciji i nacionalnoj kulturi ne mogu da razmišljam van jugoslovenskog koncepta. Nije u pitanju ‘romantičarsko jugoslovenstvo’. U pitanju je uverenje da bez ove i ovakve Jugoslavije nema nacionalnih sloboda, socijalizma i nacionalnih kultura na ovom jugoslovenskom prostoru i u postojećoj svetskoj konstelaciji“.

Dakako, Ćosić se, kao i Pirjevec uostalom, zalaže za maksimalno pošto vanje nacionalne ravnopravnosti u okviru jugoslovenske zajednice, za razvijanje slobode i samostalnosti jugoslovenskih nacionalnih kultura, ravnoprav nost jezika…

Ćosić, kao i Pirjevec, sudbinu nacionalnih kultura vezuje za sudbinu socijalizma. Ali, za razliku od Pirjeveca, Ćosić kaže da ta borba ne može biti pojedinačna nacionalna borba za srpski ili slovenački socijalizam, već jedinstvena, opštejugoslovenska. Takođe, Ćosić dovodi u pitanje i Pirjavčevo shvatanje nacije po kome „nacionalnost predstavlja bitni konstiucionalni element ćovekove ličnosti, predstavlja u određenom smislu osnovu njegove egzistencije, polaznu tačku za njegovu komunikaciju sa svetom…“.

Prema Ćosiću, takvo shvatanje nacije je istorijski i sociološki neosnovano, a sa stanovišta humanizma, čak i retrogradno. Čovekova emancipacija se svodi na nacionalnu, a ljudska prava na nacionalna. U tom slučaju, neminovna je posledica: napuštanje programa socijalizma.

Na kraju ovoga svoga odgovora Pirjevecu Ćosić priziva „u pomoć“ Ivana Cankara: „Biće potreban silan napor i dugo strpljenje da se ispravi ono što je iskrivila istorija i zlonamerna politika“.

Pirjevec je odgovorio Ćosiću u aprilskom broju „Dela“, a ovaj njemu u majskom. I polemika je završena.  Pobednik je, videće se to tek kasnije, bio Dušan Pirjevec.

A mi se vraćamo u 1961. godinu: 3. jul, Titovo Užice. Grandiozna, jubilarna proslava dvadesetogodišnjice ustanka jugoslovenskih komunista i patriota. Na Trgu partizana, Aleksandar Ranković, sekretar SK SKJ, potpredsednik SIV-a, novoizabrani predsednik SUBNORA-a Jugoslavije, otkriva monumentalni Augustinčićev spomenik Josipu Brozu Titu.

Najpre, podseća na dane revolucije i socijalističke izgradnje. A onda Ranković, kako je samo on to umeo, o Titu:  „Naš savremenik koji sadašnjim i budućim mladim naraštajima pruža najviše moralne i idejne snage jeste Tito. Tito – političar, vojskovođa, državnik. Tito – čovek. U Titu se oličava životna snaga jugoslovenskih naroda. U Titu se sažima svest naših naroda…“

Potom Ranković skida crvenu zastavu sa bronzanog spomenika. Ukazuje se Titova bronza u natprirodnoj veličini. Sutradan, 4. jula, „Plavim vozom“ u Titovo Užice stiže Tito, sa Jovankom Broz, Jovanom Vesilinovim i Kočom Popovićem. Na stanici ga dočekuje Aleksandar Ranković. Tu su i Petar Stambolić, Vladimir Bakarić, Miha Marinko, Đuro Pucar, Lazar Koliševski, Blažo Jovanović, Franc Leskošek, Veljko Vlahović, Svetozar Vukmanović Tempo, Rodoljub Čolaković, Ivan Gošnjak, Miloš Minić, Dušan Petrović Šane, Ljubo Vučković, Slobodan Krcun Penezić, Spasenija Cana Babović, Otmar Kreačić, Draža Marković, dr Ivan Ribar…

Tu je, dakle, ceo glavni štab revolucije. Čvrsto jezgro nove države. Svi su tu, samo nema – Edvarda Kardelja. Leči se u dalekom Londonu od posledica ranjavanja u lovu u Moroviću o kome će naša javnost ponešto saznati tek četvrt veka kasnije i o kome i u ovoj knjizi posebno govorimo. Kardelj nije želeo da izostane sa ove svečanosti. Preko službenog kana la naše ambasade u Londonu uputio je poruku najužem politikom vođstvu. Dakle, Titu.

Poruka je sadržala pitanje: „Da li treba da se pridružim julskom mitingu?“ Usledio je službeni odgovor: „Ne treba, nema potrebe, nastavi sa lečenjem…“

Je li Kardelj, u londonskoj osami, sa metkom u glavi, uopšte razmišljao da li da se vrati? Ko ga je u tome podržavao, ko ga je ohrabrivao da se, ipak, vrati?

Kardelj, uporni borac, sa ogromnim i često na ivicama provalije sticanim političkim iskustvom, poslušao je i ovoga puta sebe…Vratio se da neiscrpnom energijom nastavi rad na kreiranju novoga Ustava. I onog posle njega. I svih naših ustava. Ali, u raspravama povodom pripreme novoga Ustava ispoljene su one duboke razlike i neslaganja u rukovodstvu SKJ o krupnim pitanjima društvenog razvoja zemlje.

Desilo se čak da Viktor Abvelj, predstavnik Slovenije u jednom odboru Savezne skupštine, prilikom diskusije o Društvenom planu, napusti sednicu odbora! Nije hteo da glasa za Plan!

Sve ukazuje da je na jugoslovenskoj političkoj i ekonomskoj sceni tih go dina bio decentralizovani birokratski etatizam koji je stvarao velike teškoće i u privrednom i u političkom životu.

„Birokratske i dogmatske-konzervativne snage u Savezu komunista koje su se ‘saglasile’ sa kursom na samoupravljanje, a, ustvari, samoupravljanje su shvatile i prihvatile samo kao nov oblik partijske transmisije, sredstvo vladanja radničkom klasom i radnim ljudima – nisu se nikad mirile sa dubljim preobražajem Partije i samoupravnom demokratizacijom društva, jer bi to značilo i njihovo lično razvlašćivanje. Otuda i pojave pasivne rezistencije i opstrukcije tih snaga u procesu samoupravnih društvenih preobražaja, političkoj demokratizaciji i transformaciji Saveza komunista. One se, doduše, nisu nikad javno izjašnjavale protiv samoupravljanja i demokratskih sloboda; samoupravno-demokratski put bio je za većinu radnih ljudi i članova Saveza komunista već prihvaćena alternativa.

Zato su neprestano kočile dalje kretanje u tom pravcu koristeći svaku pogodnu priliku za odlučniju kontrakciju. To je, na primer, usledilo početkom šezdesetih godina.

Povod su bili određeni ekonomski i politički problemi, produbljene teškoće sa negativnim posledicama kao što su pojave prenaglašenih parcijalnih interesa, regionalne i lokalne uskogrudosti, pojave nacionalizma i različiti oblici zloupotreba, korupcije, nepravilne i nepravične raspodele dohotka i drugo.

Takve su se pojave mogle i očekivati zbog nedoslednosti prelaska sa krutog administra tivnog centralizma ka samoupravno-demokratskoj decentralizaciji i demo kratskoj transmisiji Partije, robno-novčanim odnosima pri prosečno nedovoljno razvijenoj privredi i uz vrlo velike regionalne i druge razlike u stepenu razvijenosti.

Pogotovo ako se ima u vidu nivo društvene svesti i neugasli privatno – sopstvenički mentalitet. Pri tome, etatizam i birokratizam skoro da ništa nisu izgubili od svoje dominacije, izuzev što su donekle decentralizovani. Njihova moć je delom prenesena sa saveznog na republičke, opštinske i preduzetne vrhove otvorivši nova područja, protivrećja i konflikte…“.

Otvorilo se, dakle, izuzetno važno pitanje: Kuda ide Jugoslavija?

I upravo na to pitanje odgovor je tražen na zatvorenoj proširenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ, održanoj u Beogradu od 14. do 16. marta 1962. godine, u zgradi Saveznog izvršnog veća.

Zašto zatvorenoj, zašto tajnoj? Pa, sa te trodnevne sednice „Tanjug“ je objavio vest od samo nekoliko redova.

Sa njenim sadržajem upoznata su najuža rukovodstva u republikama, putem interne informacije. Ta martovska sednica Izvršnog komiteta SK SKJ biće, takode, četiri godine kasnije, jedna od tačaka u optužnici protiv Aleksandra Rankovića.

U Izveštaju Saveznog izvršnog veća, dostavljenoj delegatima Savezne skupštine, decembra 1966. godine, kaže se: „Tehničkim sredstvima Službe državne bezbednosti Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove tajno je snimljena zatvorena proširena sednica Izvršnog komiteta SK SKJ održana marta 1962. godine. Nalog za tajno sni manje sednice dao je Aleksandar Ranković, a po jedan primerak trake i reprodukovanog teksta pronađen je u Službi tehnike državne bezbednosti Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove…“

O toj sednici Tito će, tri dana posle Brionskog plenuma, reći predstavni cima boračke organizacije: „Šta je, naime, bila tema diskusije na sjednici u martu 1962. godine? Ta sjednica je održana u prostorijama Saveznog izvršnog vijeća i trajala je tri dana. A zašto sam je sazvao? Već tada se bila nagomilala masa stvari, mnogo nacionalističkog ne samo u Srbiji, već i u drugim republikama. Počeli su da uzimaju maha razni nacionalistički elementi koji su prodrli u Partiju.

Toga je najviše bilo u Beogradu, gdje žive razne nacionalnosti. U Srbiji, razumije se, ima četničkih ostataka, kao što u Hrvatskoj ima ustaških, u Sloveniji belogardejskih i slično. Još uvijek to tinja i kad mu se pruži prilika – iskoči van…

Vi znate da sam ja prije govorio na nekoliko zborova, i u Splitu i drugdje, i nigdje nisam prećutao i propustio da kažem da stvari ne valjaju, pa ni kod nas u rukovodećim krugovima. Stvari se, naime, nisu rješavale, nisu išle ka ko treba.

Odnosi u rukovodstvu umjesto da se popravljaju ostajali su onako; nije bilo nekih svađa i zategnutosti, ali neki su se uvlačili u sebe. Sa većinom to nije bio slučaj, ali bilo je sa nekima od kojih se najviše očekivalo.

Postavljalo se pitanje šta raditi dalje? Ja sam dobivao pisma iz raznih krajeva zemlje, a najviše iz Srbije. U tim pismima, ljudi su mi se obraćali: ‘Druže Tito, govori si to i to, a ne ide kako si rekao, već opet po starom. Kaži ko je taj koji smeta. Reci nam otvoreno imena onih koji smetaju, pa da vidiš kako ćemo mi to brzo riješiti…“.

Tito je ove reči izgovorio posle Brionskog plenuma gde je u uvodnom slovu takođe rekao da je „ove stvari trebalo raščistiti prije četiri godine“.

Podrazumeva se, na osnovu ovih njegovih iskaza, da je u martu 1962. godine, Aleksandar Ranković bio „taj koji smeta“.

Da li je bilo tako?

(Nastavak u sledećem broju)