METAFIZIKA Beograd, 2026.

Naslov originala:

Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres American Institute for Balkan Affairs. Chicago, 1961.

Prevod: Aleksandar Dramićanin

Prava na izdanje i prevod za srpsko jezičko područje: Metafizika, Beograd

Recenzent: Vladan Ilić, istoričar

PREDGOVOR

Jedna od najkatastrofalnijih posledica Prvog svetskog rata bio je raspad onog liberalnog i tolerantnog duha koji su civilizovane nacije dvadesetog veka trebalo da steknu. Veliki sukob je potpuno uništio, zajedno sa drugim katastrofalnim posledicama, svaku takvu nadu. Preuveličani nacionalizam, fa-šizam i komunizam, kao i politički i verski fanatizam, otvo-rili su put Drugom svetskom ratu, spuštajući tako društvo na niži nivo moralne civilizacije, koji karakteriše neverovatna netolerancija za koju se smatralo da je nestala sa srednjim vekom.

U delu „Majn kampf“, Hitler je isticao svoju omiljenu temu pangermanizma i uspeo je da utiče na javno mnjenje zaslepljujući ga svojim pseudonaučnim argumentima, zasnovanim na ludačkoj etnologiji o navodnoj superiornosti nemačke rase. Verovatno im je to dalo prirodno pravo da vladaju Evropom, ako ne i celim svetom, dok druge nacije, pre svega Sloveni, moraju da rade za svoje gospodare baš kao što su robovi radili u prošlim vre-menima. Što se tiče Jevreja, oni nikada nisu mogli biti asi-milovani i stoga su bili osuđeni na smrt.

Velike sile su bile neverovatno gluve na ove ludačke ideje.

Kako su snažili, razvijali su svoju ideju do vrhunca sve dok konačno nisu posejali njeno seme u stranim zemljama, po-sebno u Hrvatskoj, gde je slična doktrina, iako u manjem obimu, cvetala osamdeset godina ranije pod Antom Starčevićem, hrvat-skim političarem koji bi se mogao smatrati ocem rasizma.

Ova knjiga je napisana kako bi se zabeležilo vreme i mesto strašnih razaranja izazvanih takvom ekstremnom ideologijom, tokom godina 1941-1945, u satelitskoj državi Hrvatskoj pod vlašću hrvatskih fašista, poznatih kao ustaše, uz podršku sila Osovine, kao i hrvatske katoličke hijerarhije, uz znanje Vatikana.

Da bi opravdao svoju politiku istrebljenja, sultan Abdual Hamid bio je poznat po tome što je rekao: „Način da se rešimo jermenskog pitanja jeste da se rešimo Jermena.“

Istu maksimu usvojili su hrvatski nacionalisti i sveš-tenici u vezi sa srpskim pitanjem u Hrvatskoj. Prema statutu ustaške organizacije, „ime ustaše trebalo je dati onima koji su se u predratnoj Jugoslaviji zakleli da će, uništenjem jugo-slovenske države, pomoći u istrebljenju srpstva i pravoslavne crkve.“ (Nova Hrvatska, 4. maj 1941.)

Čini se da je dosluh hrvatske fašističke vlade (ili usta-ša) i hrvatske katoličke hijerarhije, pod ovim tragičnim oko-lnostima, bio inspirisan anahronim fanatizmom.

S razlogom je srpski pravoslavni vladika dr Nikolaj Ve-limirović, tako dobro poznat anglosaksonskom svetu, uporedio ono što se dogodilo u Hrvatskoj, u tako velikim razmerama, sa najmračnijim danima srednjeg veka. U članku objavljenom 1954. godine u crkvenom časopisu „Svečanik“, vladika je napisao:

„Španska inkvizicija je poznata po svojim zločinima. Gla-vni inkvizitor, koga je imenovao papa, bio je dominikanski opat Tomas de Torkvemada, koga pamte sa tako zloslutnom gorčinom. Tokom osamnaestogodišnjeg perioda njegovog mandata, 10.220 oso-ba je spaljeno na lomači, dok je 114.401 (prema istoričaru Mot-liju) umrlo od gladi i mučenja u zatvorima, što je značilo 125.000 ljudi u periodu od osamnaest godina.

Ovaj podatak je dovoljno zastrašujući, ali inkvizicija pre-ma Srbima pravoslavacima bila je mnogo strašnija, jer je 750. 000 Srba ubijeno za samo četiri godine.“

Teško bi bilo pronaći paralelu sa tako svirepim progo-nom u celokupnoj istoriji. Čak je i vojvoda od Albe, taj zlkobni predstavnik španskog kralja (Filipa II) u Holandiji, delovao prilično umereno u poređenju s rečenim, pošto je mučio i ubio oko 18.000 protestanata u periodu od šest godina.

U Francuskoj, masakr Svetog Vartolomeja 24. avgusta 1572. godine, koji su istoričari s pravom stigmatizovali, rezultirao je samo sa 100.000 žrtava.

Dvadeseti vek je, međutim, bio osuđen da u Evropi, u ime rasne čistote i religije, bude svedok genocida kakav prošlost nikada nije videla, u kojem su pravoslavni Srbi u Hrvatskoj

jedva izbegli potpuno istrebljenje. Pa ipak, ovaj gigantski ge-nocid1, koji se dogodio pre samo nekoliko godina, a kojem je sve-dočila sadašnja generacija, iznedrio je najfantastičnije priče, praćene intenzivnom propagandom koja i dalje čini neumorne napore da „očisti“ krivce od svakog osećaja odgovornosti. Sve vrste štampanog materijala, napisanog pod maskom „najveće objek-tivnosti“, a objavljenog uglavnom u hrvatskim i vatikanskim štamparijama, cirkuliše širom sveta.

Da bih ponovo uspostavio istinit zapis o ovoj tragediji, njenim uzrocima i ulogama onih koji nikada nisu oklevali da profitiraju od ovog širenja verskog i nacionalnog imperija-lizma, dok su istovremeno prkosili celom čovečanstvu, preduzeo sam prikupljanje brojnih svedočanstava objavljenih u hrvatskoj i katoličkoj štampi tokom tih tragičnih vremena. Ovde su takođe i zapisi jugoslovenskih i stranih dokumenata koji su se pojavili posle rata, kao i svedočanstva, objavljena u autentičnim izvo-rima, nekih od progonjenih koji su izbegli pakao.

Nažalost, bio sam primoran da odaberem samo ograničen broj ovih značajnih tekstova kojih i pored toga ima u tolikoj meri da popune celu biblioteku.

Ali ova odabrana svedočanstva biće sasvim dovoljna kao zapis stvarnih događaja i tako će poslužiti u rasvetljavanju od-govornih za ovu dramu.

Teško je svetu da poveruje kako bi čitav narod mogao biti osuđen na istrebljenje od vlade i verske hijerarhije dvadesetog veka, samo zato što je pripadao drugoj etničkoj i rasnoj grupi, koja je nasledila hrišćanstvo Vizantije, a ne Rima.

Dozvolite mi da dodam kako me je, daleko od želje da izazo-vem loša osećanja, motivisala želja da otkrijem istinu o stra-šnoj tragediji koja se dogodila i da pokažem kakva je sramotna rasna i verska izopačenost nastala iz takvog fanatizma. Neka katastrofa iz nedavne prošlosti posluži kao lekcija budućim generacijama!

Edmond Paris

1 …svaki čin izvršen sa namerom da se uništi, u celini ili delimično, nacio-nalnu, etničku, rasnu ili versku grupu kao takvu… zločin po međunarodnom pravu, suprotan duhu i ciljevima Ujedinjenih nacija i osuđen od civilizovanog sveta.

UVOD

Najveći genocid tokom Drugog svetskog rata, srazmerno broju stanovnika jedne nacije, nije se dogodio u nacističkoj Nemačkoj, već u marionetskoj državi Hrvatskoj, koju su stvorili nacisti. Tamo je, u godinama 1941-1945, oko 750.000 Srba, 60.000 Jevreja i 26.000 Roma, muškaraca, žena i dece, stradalo u monstruo-znom genocidu. To su brojke koje koristi većina stranih autora, posebno Nemci, koji su bili u najboljem položaju da to znaju. Herman Nojbaher, možda najvažniji od Hitlerovih izaslanika za rešavanje problema na Balkanu, izveštava da, iako su neki od počinilaca zločina procenili broj ubijenih Srba na milion, tačnija brojka je 750.000.1 Jedan od Hitlerovih generala, Lotar Rendulić, koji je bio u području gde su zločini počinjeni, pro-cenjuje da je u prvoj godini postojanja marionetske države Hrva-tske masakrirano najmanje pola miliona pravoslavnih Srba i da je velik broj drugih ubijeno u narednim godinama.2 Fran-cuski pisci najčešće koriste brojku od pola miliona, dok bri-tanski izvori obično navode 700.000 ubijenih Srba.

Razmere i zverska priroda ovih zločina otežavaju verovanje

da se tako nešto moglo dogoditi u navodno civilizovanom delu sveta. Pa ipak, čak i knjiga poput ove može pokušati da ispriča samo deo priče.

Čitalac će se nesumnjivo pitati: Zašto se to dogodilo? Autor smatra da sam čitalac mora da odgovori na to pitanje, ali kratak prikaz prošlosti može biti od pomoći. Pošto su žrtve uglavnom bili Srbi koji su pripadali Srpskoj pravoslavnoj crkvi, čini se poželjnim naznačiti ko su bili Srbi, kako su se našli u tim krajevima i kakvi su bili njihovi odnosi sa drugim ljudima u istoj geografskoj oblasti.

U srednjem veku, Srbi su imali svoju nezavisnu državu, koja je zauzimala područje današnjeg južnog dela Jugoslavije. Nakon poraza od Turaka u Kosovskoj bici 1389. godine, počeli su da se sele ka severu, ulazeći u oblasti koji su tada bili pod nominal-nom vlašću Ugarske, nadajući se da će živeti kako bi se borili još jedan dan za hrišćanstvo i slobodu.

Srpsko izbeglištvo dostiglo je znatne razmere nakon pada srpskog vladara Đurđa Brankovića (1459) i nakon pada Bosne (1463) pod Turke.

Ugarski kraljevi su koristili izbegle Srbe u borbama za odbranu svojih granica od Turaka, jer su Srbi, već u to vreme, bili poznati kao sposobni i kompetentni vojnici. Nakon ujedi-njenja Ugarske sa Austrijom (1526), austrijski vladari su stvo-rili vojni pojas koji se protezao od Jadranskog mora na zapadu do Karpata na istoku, poznat kao Vojna krajina (doslovno vojna zona ili oblast).

Ova oblast bila je naseljena uglavnom Srbima. Većina Hrva-ta, inače zakupci zemljišnih poseda u ovoj oblasti, pobegla je u Mađarsku, Austriju, Italiju, Bavarsku ili u samu Hrvatsku (Hr-vatska u dvanaestom veku potpuno utopila u Austriju i Mađar-sku). Austrijski vladari su naselili opustošena područja Srbima, koji su došli, ne kao izbeglice, već kao ratnici. Dobili su ze-mlju (postali su slobodni seljaci), ali su morali da obećaju da će određeni broj ljudi stalno biti pod oružjem. Svi muškarci između 18 i 60 godina morali su da služe vojni rok kad god budu pozvani.

Tako su Srbi došli na prazna, napuštena imanja. I au-strijske vlasti su bile srećne što su ih dobili, jer nisu došli kao obične izbeglice, tražeći samo da spasu svoje glave, već kao ratnici spremni da nastave borbu protiv nevernih Turaka, u večnoj nadi da će Turska jednog dana biti poražena i da će se moći vratiti na svoje zemlje. Ali turska okupacija je trebalo da traje oko pet stotina godina. U međuvremenu, Srbi su postali vredni i poštovani građani, nastanili se u svom novom domu, iako su često morali da plate skupu cenu za život na granici, izloženi periodičnim turskim vojnim naletima.

Ali, Srbi su se suočili i sa poteškoćama unutar austri-jskog i ugarskog kraljevstva. Severno od njih nalazila se sama Hrvatska, izrazito klerikalna zemlja. Život tamo je bio težak za svakoga ko nije bio rimokatolik. Katolički biskupi (iz Za-greba i iz Senja), uz pomoć bečkih jezuita, stalno su nastojali da pokatoliče novopridošle Srbe u oblastima koje se graniče sa Hrvatskom, ili bar da ih navedu da prihvate unijatski obred. Mnogo puta su ti pokušaji bili potpomognuti vojnim vlastima koje su koristile grubu silu, iako su austrijski kraljevi zva-nično i formalno bili na strani Srba.

Ukratko, Srbi u ovim oblastima trebalo je da budu u defan-zivi 350 godina, pokušavajući da sačuvaju svoju religiju i svoj nacionalni identitet. Njihovo pravo na posedovanje zemlje i pravo na rad za državu bilo je ograničeno jer nisu bili kato-lici. Srpski sveštenici su mučeni i zatvarani jer su odbili da se pridruže unijatima. Ova ograničenja i progone opisali su hrvatski i nemački (austrijski) istoričari. A prihvaćeni su raznim zvaničnim obećanjima o preobraćenju.

Postojao je znatan nesklad između teorije i prakse. S vre-mena na vreme, vlasti su obećavale autonomiju i nezavisnost Pravoslavne crkve. Čak su obećale autonomiju i za srpske civi-lne vlasti (npr. car Josif Ugarski 1706. godine). Pa ipak, vojni kapelan Like (Marko Mesić) mogao je da proglasi: „Pređi na katoličanstvo ili umri!“ Beč je mogao da kaže jedno (koliko is-kreno?), dok su lokalne vlasti mogle da čine drugo.

Hrvati su se plašili napretka koji su Srbi postizali u svim oblastima: religiji, ekonomiji, obrazovanju i kulturi. Bili su odlučni da nešto preduzmu povodom toga. Na primer, u osamnaestom veku naložili su hrvatskim predstavnicima u ugarskom parlamentu da traže donošenje zakona i propisa koji bi onemogućili život srpskom narodu i Pravoslavnoj crkvi. Među predloženim merama bile su sledeće: sprečiti organizo-vanje srpskih srednjih škola (Hrvati još nisu imali osnovne škole na hrvatskom jeziku), sprečiti izgradnju pravoslavnih crkava, oduzeti svu imovinu srpskih manastira, sprečiti pri-kupljanje priloga za manastire, predati pravoslavno svešten-stvo sudovima kao obično smeće i ukinuti raskol).

Marija Terezija je, međutim, odbila ove zahteve jer joj je srpska vojna moć bila potrebna u borbi protiv Turaka.

U devetnaestom veku ova mržnja prema Srbima, do tada ugla-vnom ograničena na katoličko sveštenstvo, preneta je i na hrva-tski narod. Tome je najviše doprineo Ante Starčević, koga su Hrvati nazivali ocem svoje zemlje. On je prvi hrvatski rasista, koji je smislio slogan: „Srbi su vrsta pogodna samo za klanicu“. Nakon toga je skovao izreku: „Srbe na vrbe“, što je značilo da Srbe treba obesiti na vrbe.

Iako je došlo do podela među Starčevićevim sledbenicima, on je uspeo da formira politički pokret čiji je glavni razlog postojanja bila mržnja prema Srbima. Nakon njegove smrti, Sta-rčevića je nasledio Jozef Frank, koji je stupio u blisku saradnju sa hrvatskim sveštenicima kako bi formirao frankističku stranku, koja je bila pod direktnim uticajem Beča. Ovoj ekstre-mističkoj grupi pripadao je Ante Pavelić, koji će 1941. godine stići iz Italije i uz pomoć fašističke i nacističke vlasti postati šef marionetske države Osovine, Hrvatske, a ubrzo nakon toga i glavni kasapin Srba. Ali ovo je pretekst priče.

Godine 1918, frankistička stranka, koja se u prošlosti oslanjala na podršku Beča, prestala je da postoji. Porazom Au-stro-Ugarske, Srbija i Crna Gora su se pridružile Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni, Hercegovini i drugim oblastima koji su ra-nije bili pod austrougarskom vlašću i formirale zajedničku državu – Jugoslaviju. U takvim okolnostima nije bilo mesta za frankističku stranku.

Iako je iskustvo zajedničke nacionalnosti za Srbe i Hr-vate bilo u mnogim pogledima burno i svakako izvan mogućnosti adekvatnog opisa na ovom mestu, potrebno je istaći dve osnovne tačke. Pre svega, u političkoj sferi, postignut je značajan na-predak u srpsko-hrvatskim odnosima pre 1941. godine. Drugo, u verskoj sferi, Rimokatolička crkva je uživala punu slobodu da obavlja svoje aktivnosti i da napreduje. Ove dve tačke zahtevaju dalje kratko razmatranje.

Jugoslavija je postala politička demokratija. Ali Srbija je, zbog svog prethodnog postojanja kao nacije (i posledično svog većeg političkog iskustva) i zbog toga što su Srbi bili bro-

jniji od svih ostalih grupa zajedno, imala dominantan glas u političkim poslovima nove nacije. To je dovelo do izvesnog ne-zadovoljstva, a potom i do ekstremnijih poteškoća, što je re-zultiralo uspostavljanjem diktature 1929. godine. Godine 1931, diktatura je donekle modifikovana, sa manjim izmenama krajem tridesetih godina. Godine 1939, zaključen je sporazum (ugovor) između vlade u Beogradu i predstavnika Hrvatske seljačke stra-nke, kojim je napušten princip centralističke države.

Sporazumom je Hrvatskoj dodeljena široka politička i eko-nomska autonomija, sa sopstvenom vladom i skupštinom. Cent-ralna vlada je i dalje kontrolisala spoljne poslove i odbranu. Hrvatska je trebalo da ima autonomiju u unutrašnjoj upravi, pravosuđu, javnom obrazovanju, poljoprivredi, šumarstvu, ru-darstvu, građevinarstvu, finansijama, zdravstvu i socijalnoj politici. Njena teritorija je proširena, prihvativši preko milion Srba (pod nacistima je trebalo da se još više proširi). Šef glavne političke stranke u Hrvatskoj (Hrvatska seljačka stranka), dr Vlatko Maček, postao je potpredsednik centralne vlade. Ali fanatici u Hrvatskoj nisu mogli biti zadovoljni ničim drugim osim uništenjem jugoslovenske države.

Uzgred, treba dodati da je Sporazum u Srbiji dočekan sa ne-zadovoljstvom. Srbi su uglavnom smatrali da su Hrvatima, ma-njinskoj grupi, data prava koja čak ni Srbi nisu uživali. Vlada je bila svesna ovog neprijateljstva i stoga nikada nije podnela Sporazum parlamentu na ratifikaciju.

Na verskom frontu, Rimokatolička crkva je od početka imala punu slobodu i jednakost. Bezbroj svedoka može posvedočiti o ovoj činjenici, ali bi možda bilo zanimljivo pozvati se na je-dan ili dva katolička izvora. Hrvatski katolički sveštenik, Vjekoslav Vagner, govorio je o širenju katolicizma u Srbiji, dodajući da se „takav napredak može postići samo u zemlji gde su verska tolerancija i jednakost žive činjenice“.3 U skorije vreme, belgijski katolici su izvestili kako je pre Drugog svet-skog rata katolička štampa (dnevni listovi, nedeljnici i mesečnici) cvetala u Jugoslaviji, kako su funkcionisale katoličke škole, fakulteti i drugi verski centri, kako su se gradile ka-toličke bolnice i umnožavale katoličke organizacije.4 Dr An-ton Korošec, sveštenik i slovenački katolički vođa, priznao je da je „čak i bez Konkordata Katolička crkva uživala punu slo-bodu delovanja“.5

Postoje brojni statistički podaci o napretku Katoličke crkve u Jugoslaviji između dva svetska rata, i svako ko je zaista zainteresovan da ih proveri može to lako učiniti.

Ipak, ekstremni klerikalni elementi u Hrvatskoj bili su nezadovoljni životom u zemlji gde su katolici bili u manjini. Možda su se plašili budućnosti. Da bi ublažili te strahove, vlada u Beogradu bila je spremna da se izlože neprijateljstvu u Srbiji i drugim srpskim pravoslavnim oblastima sklapanjem Konkordata sa Vatikanom, kojim bi se formalizovali odnosi iz-među Crkve i države. Beograd se nadao da će to smiriti ne-prijateljstvo hrvatskih katolika prema državi i vladi.

Konkordat je naišao na otpor u Srbiji jer je Katoličkoj crkvi davao privilegije i garancije koje ni sami pravoslavni nisu uživali. Na primer, država je bila obavezna da plati Ka-toličkoj crkvi za imovinu koju je konfiskovala austrijska država (1780-1790), nešto što je čak i katolička Austrija od-bila da učini. Štaviše, država je trebalo da plati za zem-ljište oduzeto merama agrarne reforme, ali samo Katoličkoj crkvi, a ne i ostalima.

Da je sporni Konkordat dao Katoličkoj crkvi privilegovan položaj, priznali su zagrebački nadbiskup Bauer i njegov vikar Stepinac u deklaraciji od 31. marta 1936. godine:

„Katolička crkva se nimalo ne protivi tome da i Srpska pravoslavna crkva dobije sve ono što možda sada nema, a što je Katoličkoj crkvi zagarantovano Konkordatom.“6

Uzgred, moglo bi se dodati da mnogi hrvatski lideri, uklju-čujući i šefa Hrvatske seljačke stranke, Stjepana Radića, nisu bili za Konkordat. Plašili su se učvršćivanja klerikalizma u Hrvatskoj i verovali su da će Konkordat to olakšati.

Ali hrvatski ekstremisti su bili zainteresovani samo za separatizam; nisu želeli zajedničku državu. Godine 1929, Ante Pavelić je pobegao u Italiju i tamo vaskrsao frankističku stranku u obliku terorističke organizacije nazvane Ustaše. Postao je vođa hrvatskog ekstremističkog separatističkog po-kreta. Dobio je značajnu pomoć od Musolinija (25 miliona lira i obećanje velikih iznosa).7 Takođe je dobio pomoć od Horti-jevog režima u Mađarskoj.

Članovi Pavelićeve organizacije regrutovani su iz najže-šće antisrpskih i najizopačenijih i najokrutnijih elemenata u Hrvatskoj. Obučavali su se za terorističke aktivnosti i ba-vili se njima. Ustaše su slale ubice i teroriste u Jugoslaviju, koji su dizali mostove u vazduh, postavljali bombe na javnim mestima i uzokovali smrt i ranjavanje mnogih nevinih žrtava. Ustaše su takođe ubile kralja Aleksandra od Jugoslavije i fra-ncuskog ministra spoljnih poslova Luja Bartua 9. oktobra 1934. u Marseju.

Kada su Hitler i Musolini uništili Jugoslaviju 1941. go-dine, Pavelić i njegove ustaše su dovedeni da vladaju proši-renom marionetskom državom Hrvatskom. Zadatak ove knjige je da ispriča šta su uradili srpskom stanovništvu pod svojom jurisdikcijom. Autor se nada da će ovih nekoliko stranica omo-gućiti čitaocu da sagleda genocid u Hrvatskoj iz neke isto-rijske perspektive. Da vidi da on nije bio rezultat trenutnog neslaganja sa Srbima ili rezultat revolucije. Naprotiv, došao je kao posledica pažljivo pripremljene ideologije koja je po-čela u drugoj polovini devetnaestog veka i kulminirala Pave-lićevim ustašama.

Recept za pravoslavno rešenje ustaškog firera i poglavnika (šefa države) Hrvatske, Ante Pavelića, podseća na jedno od najkrvavijih događanja vezanih za verske ratove: „jedna tre-ćina mora preći u katoličanstvo, jedna trećina mora napu-stiti zemlju, a jedna trećina mora umreti!“ Poslednja tačka ovog programa je sprovedena. Kada su vodeće ustaše izjavile da je milion pravoslavnih Srba (uključujući bebe, decu, žene i starce) poklano, to je, po mom mišljenju, hvalisavo prete-rivanje. Na osnovu izveštaja koje sam dobio, procenio sam da je poklano tri četvrt miliona bespomoćnih ljudi.

Kad sam još jednom u štabu ponovio stvarnost užasnih do-gađaja koji su se dešavali u mom hrvatskom komšiluku, Ado-lf Hitler mi je odgovorio:

„Rekao sam Poglavniku da nije tako jednostavno uništiti toliku manjinu, njena brojnost je prevelika.“

Prvo poglavlje

MEĐUNARODNA ZAVERA PROTIV JUGOSLAVIJE

Osnivanje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. go-dine izazvalo je značajnu ljubomoru među nekim susednim zem-ljama. Svi stari motivi za zavist su se zaoštrili dok se vlada suočavala sa teškoćama unutrašnje politike u osnivanju istin-ski nacionalne države. Mađarska, od tada odvojena od Austrije, žudela je za plodnom zemljom Vojvodine severno od Beograda; Bugarska je nastavila da ponovo brani Makedoniju u južnoj Sr-biji, dok je fašistička Italija sanjala o povećanju svog „vital-nog životnog prostora“ aneksijom Dalmacije, kojom je nekada vladala Venecija.

Rim je bio centar u kome su se svi ovi ambiciozni ciljevi sreli. Upravo tamo su preduzeti svi manevri za razbijanje Male Antante i pripremu opkoljavanja Jugoslavije. Nepotrebno je reći da su svi ovi projekti stekli naklonost Nemačke, koja se tek počela buditi iz letargije svog poraza i odjekivala u tira-dama Adolfa Hitlera. Sa rođenjem pangermanizma, ona je ponovo počela da gleda ka Istoku i računala je da će profitirati od nezasitih apetita svojih suseda kako bi osigurala sopstvenu ekspanziju na slovensku teritoriju.

U međuvremenu, Vatikan je polagao svu svoju nadu u hrvatski nacionalistički pokret koji je započeo borbu protiv Jugoslavije. U aprilu 1919. godine, kardinal Gaspari, državni sekretar Va-tikana, dao je izjavu dopisniku lista Petit Parisien u korist neza-visnosti Slovenije i Hrvatske uz republikanske vlade.1 Prema francuskom novinaru Morisu Praksu, kardinal Gaspari je tom prilikom izrazio žaljenje što je Austro-Ugarska uništena, jer je formirala barijeru prema Istoku.

Godine 1932, poznati engleski novinar, Vikam Stid, otkrio je italijansko-germanski i mađarski plan koji je imao za cilj rasparčavanje Jugoslavije i stvaranje balkanske federacije pod italijanskom kontrolom:

U međuvremenu, u raznim evropskim prestonicama se mnogo govori o „Evropskom kongresu“ koji se tokom protekle nedelje sastajao u Rimu pod pokroviteljstvom Italijanske kraljevske akademije.

Smatra se da je nedavna poseta mađarskog premijera, gospo-dina Gombosa, sinjoru Musoliniju bila povezana sa stvarnom, mada možda ne i prividnom svrhom ovog Kongresa. Prisustvo nemačkih predstavnika u Rimu poput dr Šahta, bivšeg guver-nera Rajhbanke, i, jedno vreme, istaknutih hitlerovaca poput gospodina Rozenberga i Geringa, smatra se značajnim.

Karakteristike programa ovog „Evropskog kongresa“ su: Eventualno slabljenje rumunskog jedinstva, uzimajući u obzir ruske ciljeve za povratak Besarabije.

Uključivanje Transilvanije, sa Bukovinom i delovima Jugo-slavije, u Dunavsku konfederaciju pod nemačkim i mađarskim vođstvom.

U ovu konfederaciju bi ušla Mađarska, sa nešto povećanom teritorijom, zajedno sa Hrvatskom, Dalmacijom, Bosnom i He-rcegovinom i delom Slovenije, nakon što bi Jugoslavija bi-la razbijena.

Carinska unija, odnosno preferencijalni tarifni aranž-man, bila bi uspostavljena između ove nove podunavske kon-federacije, Nemačke, Austrije i Italije. Pre ili kasnije, Čehoslovačka bi se našla primorana da joj se pridruži.

Trst i Fiume bi ostali pod italijanskom vlašću, mada bi Nemačka i Austrija uživale posebne privilegije u luci Trst, a u novoj Dunavskoj konfederaciji slične privilegije u luci Fiume.

Stara Kraljevina Rumunija, sa Srbijom, Bugarskom, Alba-nijom i Grčkom, biće formirana, pod italijanskim uticajem, u Balkansku federaciju.

Prema mojim informacijama, ovo su glavne linije koncep-cije koja je tajno razmatrana u Rimu. Neizvesno je koliko je je postignuta saglasnost o bilo kojoj ili svima njima, jer se čini da su u očima Nemaca manje povoljne za nemačke nego za italijanske težnje.

Alber Muse je takođe zaključio da je u to vreme Jugoslavija postala žrtva ogromne zavere i sramotnog domišljanja koje su podstakli njeni susedi.

Nakon raspada Austro-Ugarske, Italija je pokušala da po-stane zaštitnica katolicizma u centralnoj Evropi i na Bal-kanu, gde je težila da nametne svoj suverenitet.

Grof Betlen, Mađar, jasno je analizirao motive ovog impe-rijalizma:

Najveći cilj Italije, kao i njen istorijski zakon, jeste da spreči ujedinjenje severnih Slovena sa južnim Slovenima. Ako ne uspe, automatski će nastupiti slovenska supremacija na Balkanu. U tom slučaju, idealan položaj Italije na Jad-ranskom moru i na istočnoj obali Sredozemnog mora biće ugrožen.

Ovo je pitanje stvaranja protivteže hegemoniji koju Fran-cuska vrši u slivu Dunava uz pomoć Male Antante, jer ako se, na jedan način, ova hegemonija ne uravnoteži, Francuska će imati neograničenu vladavinu u mnogim drugim mestima, a na drugi način, francuska politika na Istoku će imati proslovensku tendenciju, koja datira još iz vremena fran-cusko-ruskog saveza.

Interes Italije poklapa se sa interesom Nemačke.

Kada je ovaj revizionistički pokret počeo, njegovi savez-nici u Jugoslaviji bili su u određenim nezadovoljnim grupama koje su uključivale bivše funkcionere koji su bili u službi Austro-Ugarske i čije su karijere bile uništene. Pre svega, tu su bili oficiri koji su bili primorani da se penzionišu, na primer, general Sarkotić i pukovnici Perčević i Dujić, svi hrvatskog porekla. Hrvatski supernacionalisti uskoro su se pridružili ovoj grupi, sa Anteom Pavelićem, bivšim advoka-tom iz Zagreba, kao njihovim vođom. On je zamišljao „čistu i katoličku Hrvatsku koja nikada, ni na koji način, ne bi trebalo da postane deo jugoslovenske federacije“, i odbacivao je svaku vezu sa Slovencima, sa tim „prljavim psima“ Srbima, i pre svega ne bi tolerisao „prljave“ Jevreje. „Ova ideja nije bila nova… Bila je plod razmišljanja agitatora po imenu Ante Star-čević, koji je bio ideološki otac terorističke grupacije po-znate kao ustaše.“

Pod Pavelićem, ustaše su postale hrvatski ekvivalent na-cističkih jurišnika. Prvobitno su bili organizovani u ino-stranstvu uz pomoć Italije i Mađarske. „Njihovo osoblje je regrutovano iz najžešće antisrpskih i najizopačenijih i najokr-utnijih elemenata u Hrvatskoj. Prožeti nacističkim konceptom ‘rasne’ superiornosti i nacističkim pristupom problemu et-ničkih manjina, hladnokrvno su usvojili program kojim se poziva na likvidaciju srpske zajednice u Pavelićevoj Hrvatskoj.“

Intelektualna omladina Hrvatske, koje je bilo dovoljno na pozicijama i koja je smatrala vladu odgovornom za ovu situaciju, takođe je dodala svoj kontingent pristalica pokretu.

Teško je razumeti zašto su svi ovi šovinistički patrioti entuzijastično podržavali projekte previranja na Balkanu koji su neizbežno bili na štetu samih Hrvata. Nesumnjivo je kod ne-kih od njih bila u pitanju slepa strast, ali ovaj izgovor ne važi za one koji su, poput Pavelića i njegovih sledbenika, bili sasvim svesni italo-germanskog plana, a ipak spremni da se prodaju, telom i dušom, onima koji su tražili rasparčavanje njihove ze-mlje Hrvatske.

Godine 1929, kada je kralj Aleksandar proglasio zakon o za-štiti države, Pavelić je požurio da napusti Jugoslaviju. Prvo je otišao u Austriju gde mu se pridružilo još nekoliko znača-jnih „osumnjičenih“, naime, Branimir Jelić, Andrija Artuković, Marko Došen, Nadan Ruski, Gustav Perčec, Mile Budak, Mladen Lorković, Eugen Kvaternik-Dido i drugi, od kojih je veći deo, nekoliko godina kasnije, postao sramotno proslavljen od krvo-žednog režima koji su uspostavili, dostojnog Hitlerovog.

Tako su nastale dve čuvene organizacije poznate kao ustaše (ustanici) i VMRO (Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija). Sedište ove druge bilo je u Sofiji. Ova prava

„banda“, sastavljena od iskusnih razbojnika, vršila je u Srbiji, posebno u južnom delu, kriminalne napade i ubistva, pod izgo-vorom protesta protiv Nejskog sporazuma, kojim su Srbiji date makedonske teritorije oslobođene od Turaka 1913. godine, a koje su srpske vojske ponovo osvojile 1918. godine. Ivan Karađov, Strahil Razvigorov i Boris Bunjev bili su među najpoznatijim terorističkim vođama, ali svakog od njih je zasenio Ivan Mi-hailov, poznat kao Vanča, bivši student prava abnormalnog divljaštva, čiji je sam fizički izgled nosio stigmu degeneri-sanog kriminalca.

Upravo sa ovim zlokobnim likom – ptice istog perja u zajed-ničkom jatu – Ante Pavelić, u pratnji Perčeca, zaključio je spo-razum ustaša sa VMRO-om 20. aprila 1929. godine u okolini Sofije; sporazum koji je već bio skiciran u Beču preko posred-nika, Nauma Tomalevskog. Mihailov, poznatiji kao Vanča, u plaćenoj službi Musolinija (te godine VMRO je dobio 44 mi-liona lira od Dučea), preuzeo je sudbinu svojih novih saveznika tako što im je omogućio pristup Paktoli (simbolu bogatstva). Izgleda da je njihovo političko obrazovanje zaokružio sa neko-liko dobrih lekcija o praktičnom terorizmu, koje su se održa-vale u lepoj maloj seoskoj kući naizgled idilično nevina, ali je bila puna, poput arsenala, vatrenog oružja i bombi. Upravo tamo, na tim mirnim poljima, ljudi iz VMRO-a su nastavljali sa obukom dok su uvežbavali nove regrute u tehničkim vešti-nama majstora terora.

Kada je uveden u „pravi metod“, Pavelić je otišao u Rim sa

pismom koje je Mihailov poslao Musoliniju. Primili su ga u vili Torlonija, gde su duče i bivši advokat razgovarali o važ-nim političkim pitanjima, kao i o terorizmu i finansijama.

Slagali su se tako dobro da je na kraju konferencije zaključen sporazum i Pavelić se našao u posedu 25 miliona lira za po-četne troškove ove transakcije, pa je 17. jula iste godine (1929) Ante Pavelić osuđen na smrt zbog veleizdaje. Tako je vođa ustaša napustio Rim i otišao u Beč, gde su ga čekali njegovi sarad-nici, profesionalni avanturisti i bivši austrougarski ofi-ciri hrvatskog porekla.

Da bi pokazali „Velikom šefu“ da je mudro potrošio lire, počeli su sa ispaljivanjem nekoliko bombi na jugoslovensku te-ritoriju, sve dok jednog lepog dana Beograd nije poslao žestok protest, gotovo ultimatum, Beču, obavezujući policiju da inter-veniše. Pavelić je uhapšen, ali je pobegao na nemačku granicu, odakle je uspeo da stigne do Italije.

Sve se to dešavalo u vreme kada su dva najluđa megalo ma-nijaka cele istorije izazivala divljenje svojih sunarodnika, is-pranih mozgova intenzivnom propagandom. Ovi „super ljudi“ pokušavali su da nadmaše jedan drugog u grandioznim projek-tima; jedan je sanjao o oživljavanju nemačkog Svetog rimskog carstva, a drugi o Imperijumu Cezara. I što je bilo najzna-čajnije, njih dvojica su se odlično slagali, iako su njihovi projekti delovali teško pomirljivo sa stanovišta zdravog ra-zuma, ali tako nešto je u to vreme bilo retkost.

Duče, koji je bio reinkarnacija Avgusta iz antičkih vre-mena, smatrao je da Jadran, kao i Mediteran, ne može biti ništa drugo do: rimsko: mare nostrum; i njegova ideja je bila da se čak i Dalmacija vrati pod tutorstvo rimske vučice. Ali Jugosla-vija je imala jaku vojsku, pod komandom kralja koji je bio spreman da brani zemlju po svaku cenu. Usudivši se da ustane protiv vlasti Rima, ovaj neustrašivi kralj je zapečatio svoju sudbinu. Trebalo je da bude žrtvovan. Tako su se postupali sa tvrdogla-vim monarsima u dobrim starim vremenima Nerona i Karakale. Duče se nije ustručavao da počini zločine ništa više nego što su to činili njegovi slavni prethodnici. Moguće je da je savet dobio od svog starog „prijatelja“ Hitlera, koji je bio pri-stalica „konačnih rešenja“. U svakom slučaju, Ante Pavelić, jugoslovenski begunac, bio je čovek spreman na sve; delovao je kao pravi čovek da ovu stvar dovede do uspešnog završetka pri prvoj povoljnoj prilici.

Dok je čekao svoj trenutak, dobio je sve mogućnosti za or-ganizovanje terorističkih grupa na italijanskoj teritoriji. Vila mu je stavljena na raspolaganje u Pesaru, a kada je postala premala da smesti nove regrute, poveo je svoju malu, ali sve veću grupu u fašistički vojni logor Borgotaro, blizu Bolonje. Imao je agente koji su preuzeli regrutacije među hrvatskim emigran-tima u Italiji, Nemačkoj, Belgiji, pa čak i u Južnoj Americi, gde je za njega radio Branimir Jelić, jedan od njegovih najpo-svećenijih sledbenika.

Još bolje! Brigada agenata iz Ovrala pomagala je Hrvatima, ili, tačnije, stavljena im je na raspolaganje. Njen šef, Erkole Luiđi Konti, bio je zadužen da čuva Pavelića i da snabdeva nje-gove ljude oružjem i municijom, kao i lažnim ličnim dokumen-tima. Sve ove aktivnosti su svakako sprovođene po ogromnoj ceni, ali igra je vredela troškova. Izmislili su veoma domišljat po-stupak kojim bi se nadoknadio deo lira namenjenih finansiranju ustaša, a istovremeno bi se zadao razoran udarac valuti protiv-nika. Mnogi od njih su se bavili rizičnijim profesijama pre nego što su se bavili revolverima i bombama. Kada bi posedo-vali potreban pribor, mogli su savršeno da falsifikuju jugo-slovensku valutu. Ovaj novac je brzo slat u paketima, i kada su svi falsifikovani „dinari“ kružili širom zemlje od Beograda do Zagreba, čak ni policija nije mogla da prati njihovo poreklo do ustaškog logora u Borgotaru.

Kada je Pavelić imao svoj poslednji razgovor sa Mihailo-vim blizu Sofije, pratio ga je Perčec. Potonji je, zauzvrat, bio proteran iz Beča i služio je kao oficir u mađarskoj vojsci. Ali Pavelić nije zaboravio svog odanog zamenika. Čak se tako kras-norečivo hvalio svojim talentima Musoliniju da je Perčec od admirala Hortija, tadašnjeg regenta Mađarske, izdejstvovao nje-govu reintegraciju, nakon čega je ova briljantna ličnost nasta-vila sa svojim subverzivnim aktivnostima.

Međutim, nije se činilo mudrim, kako kaže poslovica, „stavljati sva jaja u istu korpu“. Tako je Perčec, umesto da se pri-druži svom šefu u Italiji, zadržan u Mađarskoj, gde je mogao biti koristan udruženjima koja su takođe sprovodila tajne aktiv-nosti protiv susednih država, i gde je postojao poseban odbor „Probuđenih Mađara“ posvećen „oslobođenju“ Hrvatske.

Poručnik Pavelić je stoga diskretno postavljen nekoliko kilometara od jugoslovenske granice na farmi Janke Puste, čije će ime postati poznato širom sveta u vreme suđenja ubicama kralja Aleksandra. Tamo su se, kao i u Borgotaru, okupljali, ne uvek svojom voljom, skitnice, beskućnici i razbojnici hrvat-skog porekla, kao i neki Bugari koji su bili indoktrinirani terorističkim idejama. Ponekad je, međutim, bilo regruta koji su se pobunili, ali je mađarska policija preuzimala na sebe da ih ili vrati u red ili da ih potpuno likvidira. Glavni in-struktori u Janki Pusti bili su mađarski oficiri: Marton, Mecger, Klar, a kasnije i Balenovič.

Ovo je bila čudna vrsta farme gde nije bilo ni najmanjeg znaka deteline, pšenice, ječma ili stoke, niti bilo kakve poljo-privredne oruđe, već gde su, umesto toga, podrumi i tavani bili prepuni oružja i municije, opreme, bombi i, uopšte, svega što je bilo potrebno za istrebljenje suseda, bilo pojedinačno ili ko-lektivno. Bilo je časova gađanja, a seljaci u okolnim krajevima mogli su da čuju pucketanje mitraljeza i parabeluma po ceo dan. Izveštavalo se da su izrešetane mete predstavljale lik Kralja Aleksandra. Vlado Georgijev, poznat kao Černozemski, najveštiji od oštrih strelaca, izabran je za kraljevog ubicu.

Jugoslovenska vlada je protestovala, ali je u odgovoru na ver-balnu notu od 26. aprila 1934. godine mađarska vlada saopštila: Najpažljivije ispitivanje činjenice koju je iznelo Kralje-vsko jugoslovensko poslanstvo nije iznelo na videlo ništa što bi moglo poslužiti kao opravdanje za takvu optužbu. Kraljevsko mađarsko ministarstvo ne dovodi u pitanje da su se s vremena na vreme mogli dešavati incidenti, koji su u stvarnosti bili posledica činjenice da su agenti mađarske vlade protiv kojih se tvrdi da su pomenuti postupci bili samo različitih prevarantskih zločinaca o kojima je reč što nije iznenađujuće s obzirom na dobro poznate zlonamerne prakse ovih poslednjih. Istovremeno, jugoslovenska vlada je obaveštena da je, zna-tno pre prijema verbalne note od poslanstva, mađarska vlada preduzela neophodne korake za evakuaciju jugoslovenskih poli-tičkih izbeglica sa Janka Puste, farme koju su neko vreme ra-nije zakupili.

Postojanje takvog žarišta terorizma, tako blizu granice, podstaklo je Jugoslaviju da nekoliko puta pošalje protestne note mađarskoj vladi. Odgovor je uvek bio učtiv i izbegavajući: „Nakon što su pažljivo ispitane sve činjenice“, pisalo je u odgovoru, „sve je ukazivalo na potpunu nevinost mađarskih funkcionera koji su, mora se priznati, mogli biti prevareni zloslutnim me-todama“. U poslednjem odgovoru, sadržanom u verbalnoj noti, br. 1211/pol. 1934 od 26. aprila 1934. godine, Budimpešta je pri-znala da je „preduzela neophodne korake da prisili političke iz-beglice i jugoslovenske emigrante da isele Janka Pustu…“

Ako su ovi navodni koraci zaista preduzeti, bilo je krajnje vreme, jer je šest meseci kasnije Aleksandar ubijen revolverom koji je ispalio bivši šampion ove poznate jazbine kod Janke Puste. Borgotaro u Italiji i Janka Pusta u Mađarskoj su posebno poznati zbog važne uloge koju su igrali u terorističkim ak-cijama, ali u Evropi je postojalo mnogo drugih hrvatskih tajnih organizacija. U Berlinu, grupa izbeglica širila je lažne vesti u hrvat-skim novinama i Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

U Belgiji, u Serenu, „Hrvatski savez“ je primenjivao slične metode i takođe regrutovao emigrante za logor u Janka Pusti. Na vratima Jugoslavije, Trst, Rijeka i Zadar bili su podjed-nako važni centri ustaških aktivnosti, finansiranih italija-nskim sredstvima u cilju sabotaže i izdavanja lažnih dokumenata i novca.

Ustaše su kružile širom Jugoslavije, obučeni u svešte-ničke odore, dok su organizovali svoj separatistički pokret i svoju terorističku zaveru. Sledi izveštaj Mileta Budaka, jed-nog od Pavelićovih prvih saradnika, koji je u svom govoru od 15. juna 1941. u Slavonskom Brodu rekao: „Možda niste baš ra-zumeli šta se zapravo dogodilo. Ustaše su ulazile u sela i gra-dove, prerušene u franjevačke svešteničke odore, donoseći sa sobom sve što je bilo potrebno za pripremu stanovništva. Ši-rili smo duh ustaške mržnje u Hrvatskoj, i kada je došlo vreme, naši nemački i italijanski prijatelji su nas zatekli ne samo organizovane, već i oslobođene.“

Oni koji su pokušali da unište Aleksandrove napore pro-pagandom direktne akcije morali su se još više boriti, jer je kralj, uprkos unutrašnjim teškoćama, uspeo da konsoliduje dr-žavu na međunarodnom nivou. Od 1927. godine, kada je zaključen sporazum o prijateljstvu sa Francuskom, odnos između dve zemlje postajao je sve srdačniji. Balkanska antanta, koju je stvorio kralj, takođe se razvijala. 9. februara 1934. godine Jugoslavija, Grčka, Rumunija i Turska su međusobno garantovale bezbednost svojih granica Atinskim paktom. Tako je podignuta sve jača barijera protiv nemačko-italijanske ekspanzije u srednjoj Evropi i na Balkanu, i bilo je moguće da se čak i Bugarska na kraju pri-druži ovom odbrambenom paktu. Tada su Rim i Berlin odlučili da je došlo vreme za hitnu akciju.

Treba napomenuti da je bilo i prethodnih pokušaja da se reše Aleksandra godinu dana ranije. U decembru 1933. godine na njega je izvršen napad u Zagrebu. Ali čovek imenovan da ga izvrši, Petar Oreb, ustaša koji je trebalo da dobije 500.000 lira za svoj podvig, nikada nije uspeo u svojim planovima. Ovaj neuspeh je duboko ožaljen u palati Venecija, pa je duče lično poverio svom zetu, ministru spoljnih poslova, grofu Ga-leacu Ćanu, odgovornost za sledeći pokušaj, kako bi bio sigu-ran da će se krunisati uspehom.

Grof Ćano, koji je predsedavao spoljnim odnosima Muso-linijeve Italije, konsultovao se sa svim potrebnim stručnja-cima. Tako su senator Bočini, šef Ovre, i Antonio Korteze, direktor političkog odeljenja Ministarstva spoljnih poslova, pomogli ovom patriotskom poduhvatu. Pored svih ugleda i pred-nosti svojih položaja, imali su na raspolaganju velike sume novca. Ostalo je samo da se sačeka prava prilika. Nisu dugo čekali. Krajem leta 1934. godine pričalo se da je kralj Aleksandar spreman da krene na diplomatsko putovanje. Prvo bi otišao u Bugarsku, a zatim u Francusku. Odlučeno je da će ovo biti vreme za akciju. Tajna konferencija je ujedinila fašističke organizatore i šefove specijalizovanih radnika i saučesnika, poput Pavelića i Vanče Mihailova, u Ćanovom ministarstvu. Svi detalji sledećeg zločinačkog pokušaja že-stoko su se raspravljali, pre svega o pravom mestu. Mihailov je predložio Sofiju. Ali Ćano, kao i Bočini i Korteze, bojali su se da će postojati rizik da i kralj Boris (zet kralja Italije i saveznik Musolinija) bude ubijen dok sedi pored kralja Alek-sandra u istom automobilu.

Pavelić je insistirao da je Francuska pravo mesto, a Ita-lijani su ga podržavali, smatrajući da bi ubistvo dobilo mnogo veći značaj ako bi se delo dogodilo tamo.

Već mesecima se u italijanskoj štampi vodila forsirana kampanja protiv francusko-jugoslovenskog prijateljstva. Fran-cuska je, naravno, morala da se suprotstavi tračevima tako kara-kterističnim za prekoalpske novinare i onome što je „Giornale d’Italia“ nazvao „ratnim pripremama Srbije“, jasno misleći na barijeru iza koje se podizala odbrana kako bi se osujetile am-bicije Rima i Berlina. Dve prestonice nisu imale iluzije o us-pehu zastrašujućih manevara. Francuska očigledno ne bi imala ni najmanju želju da se odrekne akcije svog dragog i vernog sa-veznika. Stoga je trebalo iskoristiti priliku. Pouzdano prija-teljstvo koje je vladalo između dve zemlje moglo bi se prekinuti atentatom na Aleksandra na francuskoj teritoriji. Prema sta-roj izreci, to bi bilo „kao ubiti dve muve jednim udarcem“.

Kada je princip sporazuma usvojen, Musolini je pozvao za-

verenike u Vilu Torloniju, gde im je ovaj nepogrešivi genije dao poslednja uputstva „Il Duce a sempre raggione“ – kako se moglo pročitati u Italiji ogromnim slovima na svim zidovima. Prema planu, koji je osmislio ovaj veliki čovek, ubistvo kralja

bi pratila pobuna u Hrvatskoj, koju bi podstakli Pavelićevi prijatelji i sledbenici, i ustanak Mihailovih komita u Make-doniji.

Sa svim ovim spletkama „visoke politike“ u zemlji Ma-kijavelija, Musolini je bio siguran da će se u takvoj igri Rim-ljanin pokazati ravnopravnim sa slavnim Firentincem.

Kada su se okupili u hotelu Kontinental u Rimu, ubice su izabrale svoje uloge. „Vođa“ kome je naređeno da puca u kralja nakon njegovog iskrcavanja u Marseju, bio je Bugarin Vlada Ge-orgijev, poznat kao Černozemski, bivši prvak Janke Puste, koji je već dokazao šta može da uradi ubivši dva poslanika u So-fiji. Eugen Kvaternik-Dido, Pavelićev saučesnik, trebalo je da bude sa njim, samo neposredno pre napada, iako još nije uspeo da zabeleži ubistvo na svom spisku, ali koji za nekoliko godina, kao načelnik policijske uprave u Zagrebu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, neće moći da izbroji tela svojih žrtava. Još trojica ustaša – Kralj, Pospišil i Raić – trebalo je da budu članovi stranke.

Pošto je Aleksandar trebalo da ode u London nakon posete Parizu, preduzete su mere predostrožnosti da se drugi tim drži u pripravnosti. Stoga bi Andrija Artuković, sa nekoliko svojih sledbenika, otišao tamo i bio spreman za atentat u slu-čaju da Černozemski, u Francuskoj, promaši metu.

Naravno, svi zaverenici su trebali da putuju sa lažnim lič-nim dokumentima i lažnim pasošima koje im je izdao Luiđi Konti iz Ovre. Černozemski je čak imao dva, jedan češki, na ime Suk, i drugi mađarski, na ime Keleman. Raić je za ovu priliku prekršten u Beneš. Na taj način bi Francuzi bili skloni da po-misle da je kraljev ubica rođak predsednika Čehoslovačke Repub-like. Izdašno snabdeveni lirama i francima, banda je, kako bi prikrila svoje tragove, otišla preko Austrije, zatim Švajcarske do Pariza. Pošto je Lionska železnička stanica bila strogo ču-vana zbog Aleksandrovog dolaska, ustaše su je izbegle tako što su sišle u Fontenblou i krenule drugim putem do Pariza.

Dana 6. oktobra svi su se poslednji put sastali u malom lo-kalnom restoranu. Tim je od tada bio podeljen. Pospišil i Raić su ostali u Parizu, tako reći „u rezervi“ u slučaju da atentat u

Marseju ne uspe. Trebalo je da ciljaju na kralja tokom njegove posete dvorcu u Versaju. Černozemski, Kvaternik, Mijo Kralj i Stana Godina (koja je došla iz Bolonje i pridružila se grupi u Lozani) iste noći su vozom otišli u Eks an Provans, samo 18 kilometara od Marseja. Opremljeni revolverima, mitraljezima, municijom i granatama koje im je donela misteriozna plavuša, proveli su dve noći tamo u hotelu Modern. Žena, po imenu Sta-na, pretvarala se da je Čehinja, ali nikakav trag o njoj nije pro-nađen u kasnijoj istrazi. Sada je sve bilo spremno. Kvaternik i Godina, ostavljajući tamo svoja dva saučesnika, otišli su u To-rino gde su, sa Pavelićem, ostali da čekaju ishod.

Dana 9. oktobra 1934. godine, jugoslovenski razarač „Dubro-vnik“ usidrio se u Staroj luci Marseja. Luj Bartu, francuski ministar spoljnih poslova, u pratnji lokalnih vlasti, došao je na Kej de Belž da dočeka suverenog prijatelja, koga je pozdra-vila velika gomila koju je zadržavao kordon policije koji je, međutim, izgledao nedovoljan s obzirom na važnost događaja. Jugoslovenska policija, koja je stigla nekoliko dana pre svog kralja, izrazila je zabrinutost po njegovom dolasku. Čak su mu savetovali da se ne iskrcava. Ali Aleksandar nije obraćao pa-žnju i odlučio je da rizikuje. Nakon što je kraljevski čamac pristao uz pristanište, povorka je počela da se formira u red. Kralj i Luj Bartu zauzeli su svoja mesta jedan pored drugog u au-tomobilu kojim su ispred njih bili stražari na konjima. Jedva su stigli do Bulevara Kanbir kada se čovek probio kroz gomilu vičući: „Živeo kralj“, pri čemu je ispalio četiri hica iz piš-tolja na Aleksandra i ministra. Posečen mačem pukovnika Pjo-lea, koji je jahao pored automobila, atentator je odmah pregažen do smrti od strane gomile. Pavelić je zaista izabrao pravog čo-veka za ubistvo; kralj i Luj Bartu su smrtno ranjeni. Vest je objavljena masi koja je stajala ispred Gradske kuće sa zastavom spuštenom na pola koplja.

Videvši da je sudbina Černozemskog zapečaćena na licu

mesta, njegov saučesnik, Kralj, žurno se vratio u hotel i, osta-vivši mitraljez i granate koje su ubrzo pronađene, pobegao je vozom u Fontenblo. Međutim, policija i tajna služba bile su alarmirane širom Francuske. Kralj je morao da pokaže svoja

dokumenta, a zatim i lažni češki pasoš. Odjednom, obuzet stra-hom, izgubio je glavu i pokušao da se sakrije u šumi. Dva dana kasnije uhapšen je u Melunu. Pospišil i Raić, u Parizu, do-živeli su istu sudbinu.

Sva trojica su osuđena na doživotnu robiju zbog saučesni-štva u atentatu, ali kada su Nemci ušli u Francusku 1940. go-dine, požurili su da ih oslobode. Sudski postupak koji je usledio jasno je dokazao krivicu Pavelića i Dida Kvaternika, sina Sla-vka, kao organizatora zločinačkog napada, dok su oni oprezno čekali presudu u Torinu. Osuđeni su na smrtnu kaznu. Ali kada je francuska vlada zahtevala njihovo izručenje, Musolini je to, naravno, odbio. Glumio je da je uvređen i čak je imao drskosti da upozori beogradsku vladu da svako pozivanje Italije u vezi sa ovom aferom smatra casus belli.

Zločin, međutim, nije proizveo željeni efekat koji su duče, regent Horti i hrvatski teroristi čekali. Kraljevi „neprija-telji, kao i njegovi prijatelji u Jugoslaviji, bili su spremni da njegovu smrt posthumno posmatraju kao mučenika svoje poli-tičke vere… Reakcije na smrt kralja Aleksandra u Beogradu, Za-grebu i Ljubljani svedočile su o stvarnosti jugoslovenskog nacionalnog osećanja.“

Drugi cilj koji su podstrekači težili ovim atentatom takođe nije postignut. Prijateljstvo između Jugoslavije i Francuske nije promenila tragedija u Marseju. Obe zemlje su ostale verne savezu sklopljenom na bojnom polju Prvog svetskog rata; savezu koji su pretnje Osovine protiv evropskog mira učinile još potrebnijim nego ranije.

Ove pretnje su već bile takve da je Liga naroda, nakon što je primila žalbe Jugoslavije, jednoglasnom rezolucijom osudila međunarodni terorizam kao pretnju miru i bezbednosti, ali nije uspela da mađarsku vladu smatra odgovornom za pripremu zločinačkog napada. Budimpešta se izvukla iz toga pri-znajući da su njeni funkcioneri možda bili krivi za određene „nemarnosti“ u vezi sa kontrolom hrvatskih emigranata i da su preduzete disciplinske sankcije.

Ovaj nesrećni kompromis sledili su mnogi drugi, i mir se nije mogao spasiti.

Poručite knjigu

“Metafizika“

Jevrejska 20, Beograd

0113036440 i 062336460

mejl adresa:

www.metaphysica.rs

 knjiga je u tvrdom povezu, šivena, format 14 H 21 cm, ilustrovana, 340 strana

cena 2200,00 dinara.