Najnoviji rad Volfganga Efenbergera čini dve stvari: prvo, interpretativni pregled istorijskih odnosa zavisnosti, saveza i navika koji utiču na evropske države i na političkom i na vojnom nivou, i drugo, oprezna, ali pronicljiva analiza aktuelnih događaja koji će uticati na sudbinu i budućnost Evrope. Autor je hrabar jer dovodi u pitanje negovane izvesnosti i naizgled samorazumljiva objašnjenja koja, kada je reč o tumačenju stvarnog stanja stvari, definišu našu političku i društvenu svakodnevicu. Njegovi zaključci, koje u svakom slučaju dozvoljava sebi na kraju opširnog, pedantnog i detaljnog izlaganja činjeničnog stanja, pokazuju da je autor sklon da ne prihvati nekritički opšteprihvaćene obrasce tumačenja, već, naprotiv, da koristi postojeće činjenično stanje u celini i bez selektivnih ideoloških treptaja. Pri tome gotovo neizbežno dolazi do zaključaka za ocenjivanje događaja koji se delom jasno razlikuju od zaključaka tzv. „mejnstrima“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najzanimljivije izvode iz njegove knjige  Crna knjiga Evropske unije i NATO-a, s podnaslovom “Zašto svet ne može živeti u miru?“, u prevodu Paje Ilića

 Volfgang Efenberger

Nova slika neprijatelja: islamizam

U letnjem broju časopisa Foreign Affairs, koji je izdavao CFR, za 1993. godinu, objavljen je članak Samuela P. Huntingtona „sukob civilizacija“, koji je ubrzo postao predmet široke rasprave. Kao bivši član „Komisije za sveobuhvatnu dugoročnu strategiju“ i direktor Instituta za strateške studije Džon M. Olin na Univerzitetu Harvard, Huntington je imao dovoljno iskustva da mapira svet koji je savršeno odgovarao prevladavajućim spoljnopolitičkim strategijama i osećanjima SAD-a. To što je esej izazvao značajnu rezonancu objašnjava se i činjenicom da je samo nekoliko meseci ranije, 26. februara 1993. godine, Svetski trgovinski centar (STC) u Njujorku prvi put bio meta bombardovanja islamističkih fundamentalista koji su pokušali da sruše VTC sa bombom od 550 kilograma napravljenom od dizela i đubriva-prema zvaničnoj verziji. U trenutku eksplozije tamo je bilo oko 100.000 ljudi, od kojih je šest poginulo, a više od hiljadu ranjeno.

Huntingtonov članak podsetio je na prethodni, jednako epohalni članak u Foreign Affairs od 1. jula 1947. godine, analizu šefa planiranja spoljne politike Georgea Kennana, koji je anonimno štampan i skovao termin „odvraćanje“ za američku spoljnu politiku prema Sovjetskom Savezu. Kao centralni propis Trumanove doktrine, Kennan je definisao blok konfrontaciju pre 1989. godine pad Berlinskog zida, međutim, nije označio kraj Hladnog rata, ne njegov vrhunac, već njegovo puzanje. Huntington misli da je sve u redu. Osnovni uzrok globalnih sukoba on vidi u odgovarajućoj kulturnoj pozadini. Prema njegovom mišljenju, glavni akteri u konfliktima mogu biti sedam do osam civilizacija: Zapadna, konfucijanska, japanska, islamska, hinduistička, slovensko-pravoslavna, latinoamerička i možda Afrička. Jedna od najkontroverznijih izjava u eseju – „Islam ima krvave granice“ – Hantington je izoštrio u svojoj knjizi na istu temu: „granice islama su zaista krvave, kao i njegova unutrašnjost“.

U intervjuu za Die Zeit, Huntington nije smatrao islam u osnovi svojim krvožednim, ali je video brojne faktore: „jedan od njih je istorijski osećaj muslimana, posebno Arapa, da ih je Zapad porobio i eksploatisao. Drugi razlog je nezadovoljstvo specifičnom politikom Zapada, posebno američkom podrškom Izraelu. Treća je „demografska gomila“ u islamskom svetu. Starosna grupa od 15 do 30 godina je najbrojnija. Ovi mladi ljudi ne mogu naći posao u svojoj domovini. Pokušavaju da pobegnu u Evropu ili se regrutuju za borbu protiv nemuslimana. Al Kaida plaća vrlo dobro.“- Za Huntingtona je rat logična posledica militantne samo-percepcije islama, a Muhamed je kao verski uzor u isto vreme borac – za razliku od miroljubivog Hrista ili Bude.

U svojoj kasnijoj knjizi „Sukob civilizacija“ – u to vreme“krilatica u političkom diskursu i za stolovima elitnih pabova“.7-Huntington preporučuje strategiju koja podseća na rimsku Divide et Impera: „Zapad mora da koordinira svoje političke strategije … Ona mora promovisati i koristiti razlike između nezapadnih država.8 Neizbežno će se ova borba izliti u spor oko naftnih resursa u Južnokineskom moru, koji će se završiti nuklearnim svetskim ratom nakon što islamske i konfucijanske civilizacije udruže snage protiv Zapada. Hantington zaključuje:“ u sukobu civilizacija, Evropa i Amerika će morati da idu jedinstvenim maršem, inače će biti poraženi pojedinačno “ – to je, naravno, bila muzika za uši ratnog industrijskog kompleksa.

Da li je Huntingtonova prognoza na taj način opravdala „održavanje moćnog američkog naoružanja“? I da li je slučajnost bila da je njegova teorija odgovorila na dva najhitnija pitanja američke spoljne politike – islamski fundamentalizam i rastuće ekonomsko rivalstvo Japana i Kine? Njegova nova formula „Zapad protiv ostalih“ organski je zamenila staru šemu „Istok-Zapad“. To je značilo da se posleratni koncept hegemonije, uključujući nadgradnju „Pax Americana“, može nesmetano nastaviti.

Nova transatlantska agenda

Posle višemesečnih uvodnika koji su hvalili „novu atlantsku zajednicu“ naizgled nepromišljenoj javnosti, prvi koraci ka stvaranju atlantskog carstva već su učinjeni: „Nova transatlantska agenda“ (NTA) usvojena je početkom decembra 1995. godine. Dopunjujući Deklaraciju o jačanju transatlantskog partnerstva, naveo je četiri glavna cilja:

– promovisanje mira i stabilnosti, demokratije i razvoja širom sveta;

– odgovor na globalne izazove;

– doprinos širenju svetske trgovine i približavanju ekonomskih odnosa;

– premošćivanje Atlantika (Zajednički akcioni plan EU i SAD).

Bio je to ambiciozan katalog zadataka, u kojem je, u krajnjoj liniji, bilo kakva zloupotreba – pogotovo ako poznajete američku sklonost jednostavnim pogledima na svet. U međuvremenu, Iran je zamenio Sovjetski Savez kao „imperiju zla“, a iransko-islamski fundamentalizam je sada viđen kao najveća pretnja američkim interesima na Bliskom istoku. Tako je demokrata Klinton zauzeo oštriji stav prema Iranu od svojih republikanskih prethodnika Regana i Buša, što je izazvalo pravo takmičenje u Kongresu oko toga ko će zauzeti tvrđi stav prema Teheranu. Klintonova je sada najavila „dvostruko obuzdavanje“ Iraka i Irana kroz ekonomske sankcije i političko isključenje – vodeći princip američke politike do danas. Politički arhitekta „dvostrukog obuzdavanja“ bio je Klintonov savetnik za Bliski istok Martin Indik, koji je skovao termin 18. maja 1993. u govoru u Vašingtonskom institutu za bliskoistočnu politiku. Tamo je Indik govorio i o potrebi obnove regiona nakon završetka Hladnog rata, ocrtavajući čitav prostor od istočnog Mediterana do postsovjetskih republika Centralne Azije. S obzirom na pretnje koje dolaze, evropske i japanske saveznike, kao i Rusiju i Kinu, treba ubediti da ne podržavaju Iran u nabavci nuklearnog ili konvencionalnog naoružanja. Ni iransku ekonomsku situaciju ne bi trebalo ublažiti uspostavljanjem normalnih trgovinskih odnosa. Međutim, bivši savetnici za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski i Brent Skoukroft videli su izolaciju Teherana od strane Sjedinjenih Država kao opasnost od približavanja Irana i Rusije.

Američko mešanje u unutrašnje stvari bosanskih muslimana

Na kraju svojih prvih sto dana na funkciji, rekao je Klinton, zadovoljavajuće rešenje bosanske krize još uvek je daleko.14 Senator Džozef Bajden iz Delavera, zajedno sa sedam eksperata Stejt departmenta za Balkan, već je pozvao na vojno akcija protiv bosanskih Srba.

U Bosni i Hercegovini, u kojoj živi oko 45% Muslimana, 30% Srba i oko 17% Hrvata, tokom vekova su se sukobila tri ekspanzionistička pokreta: „katoličko Sveto rimsko carstvo sa zapada, pravoslavno hrišćanstvo sa istoka i Otomansko carstvo od jug.“16. Alija Izetbegović, islamski aktivista, osnivač i vođa Stranke demokratske akcije i prvi predsednik Republike Bosne i Hercegovine, želeo je da po uzoru na Izrael svoju zemlju učini domovinom za sve južnoslovenske muslimane. Sredinom aprila 1992. obratio se Turskoj za pomoć, a krajem aprila Slobodan Milošević je najavio ujedinjenje Srbije i Crne Gore u novu jugoslovensku državu i naredio povlačenje svoje vojske iz Bosne. Vojnici bosanskih Srba predvođeni Ratkom Mladićem su ostavljeni. U borbi između Muslimana i Srba u Bosni i Hercegovini koja je uslijedila, svaka strana je tražila teritorijalnu dobit, kao i uspjeh na medijskom frontu. Ministar inostranih poslova Haris Silajdžić pozvao je u avgustu Organizaciju islamskih država da podrži Bosnu u borbi protiv srpskih agresora.

Britanci i Francuzi su i dalje bili na strani Srba, njihovih saveznika iz Drugog svetskog rata. Strahovali su da bi sa ujedinjenom Bosnom pod muslimanskim vođstvom Evropa mogla postati baza za islamske ekstremiste. Klinton i Kol su 26. marta 1993. u Vašingtonu uverili predsednika Izetbegovića u svoju podršku, a pet dana kasnije zona zabrane letova je proširena na celu teritoriju Bosne. „22. aprila 1993. godine, na otvaranju Memorijalnog muzeja Holokausta, Eli Vizel je javno i veoma snažno zamolio da učinim više da zaustavim ovaj užas“, rekao je Klinton u svojoj biografiji.18 Sam Vizel je održao ključni govor u kojem je za rat je krivio samo Srbe i pozivao na bombardovanje Beograda i Srbije. Na ovoj ceremoniji otvaranja, među počasnim gostima bili su gospodin Tuđman i gospodin Izetbegović – srpske žrtve Holokausta nisu bile pozvane.

Na kraju Drugog svetskog rata, predsednik Izetbegović je i dalje bio pristalica Trećeg rajha. 13. SS divizija „Handšar“ regrutovana je od bosanskih muslimana i izazivala je strah svojim zverstvima. Ne videći nikakve radikalne islamske trendove u Jugoslaviji, objavio je 1970. godine – iu novom izdanju 1990. – svoju „Islamsku deklaraciju“ sa rasnim prizvukom. Tamo je izjavio: „Ne može biti mira i koegzistencije između islamske vere i neislamskih društava i političkih institucija.“ Shodno tome, on je pozvao na stvaranje nezavisne islamske države. Saudijska Arabija je to snažno podržavala Džamija kralja Fahda je danas finansirana saudijskim novcem, kao i stotine drugih potpuno novih i snježno bijelih džamija. Ali tokom godina, stroge muslimanske grupe su stekle sve veći uticaj u zemlji. Ovo je verovatno i zbog uticaja zalivskih zemalja“, navodi se u izveštaju Deutschlandfunka o ovoj temi.

Nasuprot tome, Srbi su se herojski borili protiv nacionalsocijalističke Nemačke. Sada su, međutim, izjednačeni sa Hitlerovom Nemačkom. Kako se ovo moglo dogoditi? Poznate američke agencije za odnose s javnošću kao što su Ruder Finn Global Public Affairs i Vaterman Associates21 i Vaterman Associates preuzele su zadatak da ih etiketiraju kao fašiste. 1993. godine, firma za odnose s javnošću Ruder Finn radila je ne samo za Kosovo, već i za Hrvatsku i rukovodstvo Bosne i Hercegovine da iskoriste javno mnjenje da uvuku Ameriku u ovaj bratoubilački rat. U intervjuu sa rediteljem Ruder Finn Džejmsom Harfom, Žak Merlino sa francuskog televizijskog kanala TV 2 rasvetlio je ulogu medijskog kartela u proizvodnji i predstavljanju političkih činjenica. Harf je posebno ponosan što je okrenuo istoriju naglavačke i dobio „jevrejsko mišljenje na našoj strani“, što je bila „veoma delikatna stvar“, rekao je Harf. Harf je rekao da su Hrvatska i Bosna imale prošlost obeleženu nasilnim antisemitizmom. Bilo je od pomoći što je suosnivač Dejvid Fin uvek mogao da opravda visoke etičke standarde kompanije navodeći svoje jevrejsko nasleđe.

Uz pomoć fotografija koje podsećaju na koncentracione logore, javnost bi mogla biti izmanipulisana da krene u rat protiv Jugoslavije

Velika šansa Rudera Fina ukazala se 5. avgusta 1992. godine, kada su britanski novinari ITN-a Peni Maršal i Ijan Vilijams predstavili šokiranoj svetskoj javnosti mršavog Fikreta Alića među grupom bosanskih muslimana koji su očigledno bili zarobljeni u zoni logora sa bodljikavom žicom. Za svoje izveštavanje dobili su visoko plaćene novinarske nagrade. U stvarnosti, međutim, britanski izveštači su stajali u dvorištu zgrade lokalne uprave ograđenom bodljikavom žicom.23 Postojanje srpskog koncentracionog logora u Trnopolju sada se pretpostavljalo bez provere, a fotografije su preko noći postale simbol brutalnosti bosanskih Rat.

Zapadne vlade su pojačale napore da izvrše diplomatski i vojni uticaj na događaje u Bosni. Nakon što su se izveštaji o srpskim logorima pojavili u američkim novinama, Harfova firma za odnose s javnošću kontaktirala je tri velike jevrejske organizacije kako bi ih pozvala da daju oglase solidarnosti sa muslimanskim Bošnjacima u Njujork tajmsu i održe protestne skupove u zgradi UN, navodeći sličnosti između logori u Srbiji i nacistički logori. „Gotovo odmah nakon toga, primetno su se promenile reči sa visokim emotivnim sadržajem, kao što su „etničko čišćenje“, koncentracioni logori itd., koje odmah dočaravaju; misli o nacističkoj Nemačkoj i gasnim komorama Aušvica“. „Niko ne može da prigovori na ovo a da ga ne optuže za revizionizam.“ Odgovarajući na Merlinovo pitanje o istinitosti ovoga, Harf je naglasio da nije odgovornost kompanije da proverava. informacije shodno tome.

PR agencije su izjednačile Srbe sa nacional-socijalistima, bez moralne etike i bez odgovornosti da postanu njihov vođa, napali nesrpske republike i narode sa Jugoslovenskom narodnom armijom, dozvoljavajući im da vrše masovna silovanja, etničko čišćenje i genocid, drugi bivši jugoslovenski narodi – Slovenci, Hrvati, Bosanci, Albanci, Makedonci – bili su miroljubivi; demokratski narodi – Uz malo poznavanja istorije, lako se nazirala namera – tu su bili funkcioneri Zelene stranke. Tadašnji državni sekretar Zelenih u Forin ofisu Ludžer Volmer čak je otišao toliko daleko da je rekao: „Miloševićeva namera da protera i istrebi deo svog naroda bila je i ostala namera. Onaj ko ne pođe od ove analize nije za mene ozbiljan partner u diskusiji Očigledno mi je da je ono što Milošević radi genocid i da koristi iste kategorije kao Hitler.“

Noam Čomski je ispitao internet PR kampanju 1999.: Pretraga baze podataka o tome koliko često se ključna reč „Agenocid“ pominjala u američkim medijima samo tokom prve nedelje rata zaustavila se na 1.000 pogodaka. Do 1991. Ministarstvo odbrane SAD je već zapošljavao više od 1.000 službenika za javne poslove. Pored toga, vlada je sve više pribegla „outsourcingu“ vojnog PR posla.

Propaganda takođe ima dugu tradiciju u Britaniji: 1749. godine Dejvid Hjum je napisao: „Kada je Engleska u ratu, neprijatelj se optužuje za okrutnost, izdaju i agresivnost. Ali njegov sopstveni cilj i stvar njegovih saveznika smatra se umerenim i opravdanim. Vođa neprijatelja je krvožedan i uživa u smrti i razaranju, međutim, nasilje koje je počinila sopstvena strana bilo je neophodno zlo rata.“

Uz odgovarajuću propagandu, Klintonova administracija je 1. maja 1993. odlučila da ukine embargo UN na oružje bosanskim muslimanima i, ako je potrebno, da vazdušnim udarima „disciplinuje“ bosanske Srbe. Evropski saveznici – koji su, za razliku od Sjedinjenih Država, dali veće vojne kontigente u Bosnu – videli su to kao stalnu pretnju bezbednosti svojih vojnika. Stoga su odbili intervenciju i pristali da obuzdaju sukob.

Početak finala u Bosni

Alijansa između SAD i mudžahedina je sada doživljavala novo izdanje na Balkanu. Austrijska Služba državne bezbednosti imala je informaciju da u Bosni i Hercegovini deluju ekstremističke organizacije „Muslimanska braća“ koje stvaraju „fron džihada“. Uz pomoć međunarodnih islamskih humanitarnih organizacija kao što je Islamska fondacija Al-Haramain koju sponzoriše Saudijska Arabija, mudžahedini sa iskustvom rata u Avganistanu su navodno prokrijumčareni kroz Austriju u krizna područja.34 Islamisti iz celog sveta su od Bosne napravili bojno polje za svoje vere – baš kao što je evropska levica 1930-ih požurila u pomoć Španiji opterećenoj fašizmom.

Između 1992. i 1998. godine, navodno je ukupno nekoliko stotina Arapa zvanično dobilo bosanski pasoš i novi identitet; u ambasadama „svuda u inostranstvu bila je dovoljna izjava lojalnosti i uveravanje da nikada neće učestvovati u agresiji na Bosnu.“ Nije iznenađujuće da su i mladi Bosanci svoj spas tražili u militantnom islamu, koji do tada nije bio tako nasilan. vreme. Nekoliko stotina ljudi provelo je šest meseci u Bin Ladenovim avganistanskim kampovima na obuci i verskom obrazovanju. Neopažen od sveta, Osama bin Laden je takođe dobio bosanski pasoš od bosanske inostrane misije u Beču 1993. godine.36 Saudijskog militanta je CIA „ironično regrutovala da se bori protiv sovjetskih osvajača“ tokom rata u Avganistanu 1980-ih i organizovala „bosanski militant“. pokret.37 i organizovao kampove za obuku boraca otpora po nalogu Sjedinjenih Država i Saudijske Arabije. Danas, različiti izdanci Al-Kaide, Islamske države, al-Šababa, al-Nusre ili DAEŠ-a, da spomenemo samo neke, drže svet na ivici.

5. februara 1994. eksplodirala je granata na pijaci u Sarajevu, gradu okruženom bosanskim Srbima. Sumnje u autorstvo – prema istraživanjima kratera, granata je ispaljena iza linije napadača – odmah su ugušene.38 Ova granata je poslužila kao opravdanje za vojnu akciju. „Došlo je vreme za akciju, izgovoreno je dovoljno reči“, rekao je generalni sekretar NATO Manfred Verner nedugo zatim u Briselu, najavljujući „istorijski trenutak“ u istoriji alijanse: „prvu zajedničku borbenu operaciju od njenog osnivanja 1949. godine“.  Dok je NATO u formi ultimatuma tražio od bosanskih Srba da povuku teško naoružanje iz okoline Sarajeva, Sjedinjene Američke Države, Francuska i Velika Britanija naredile su da uđu u Jadran „Kao tokom priprema za Zalivski rat snage se ponovo naoružavaju protiv neprijatelja“, – izvestio je Der Spiegel 14. februara 1994. „Avioni za izviđanje poleću danonoćno sa aerodroma u Nemačkoj, Grčkoj, Italiji i Engleskoj. Oni beleže svako kretanje aviona iznad kriznog regiona raspadnute Jugoslavije“.

Krajem aprila 1994. hrvatska vlada je dobila zeleno svetlo od Sjedinjenih Država za krijumčarenje oružja u Bosnu. U tu svrhu, pošiljke oružja iz Irana i drugih muslimanskih zemalja istovarene su u hrvatske luke i transportovane muslimanskoj vladi Bosne. Operaciju su vodili Entoni Lejk, šef Agencije za nacionalnu bezbednost, i Piter Galbrajt, američki ambasador u Hrvatskoj.

Kršeći embargo na oružje, CIA je takođe krijumčarila oružje iz Kine, Irana i Severne Koreje u muslimansku Armiju Bosne i Hercegovine (ABiH) u partnerstvu sa pakistanskom obaveštajnom službom ISI. Zajedno sa oružjem stigla je i Iranska revolucionarna garda, kao i stotine mudžahedina iz celog muslimanskog sveta: iz Bruneja, Malezije, Pakistana, Saudijske Arabije, Sudana i Turske. Međutim, do 1994. godine u Beograd su poslate tri američke delegacije na visokom nivou „kako bi jugoslovensku vladu uskladile sa američkom politikom, ali bezuspešno“. To Jugoslaviju čini jedinom državom u regionu koja ne poklekne pred američkim pritiskom.“

Međutim, Bosna i Hercegovina je čvrsto stala na stranu Amerike, kao i Saudijska Arabija. Na proslavi otvaranja američke ambasade u Sarajevu 24. juna 1994. godine, američka ambasadorka pri UN Medlin Olbrajt izjavila je: „Vaša budućnost i budućnost Amerike su neraskidivo povezane.“ Nepoštovanje prava na samoopredeljenje i proizvoljna podela regiona na zavisne teritorije koje same po sebi nisu bile održive, činilo se da je zahtevalo prisustvo vojske dugi niz godina.

Krajem 1994. godine bosanski Srbi su kontrolisali oko 60 odsto teritorije Bosne, uglavnom istočnu Bosnu, isključujući enklave Srebrenica, Žepa i Goražde. Pred odlučujuću bitku, suprotstavljene strane su bile u približno jednakim uslovima: Srbi su mogli da računaju na nadmoć u teškom naoružanju, a muslimani na podršku islamskih država i Sjedinjenih Država. A Klintonova administracija je bila spremna da mnogo truda da to postigne: „Krajem februara Š1995. godine – cca. AutorĆ Zvaničnici UN su se zvanično žalili da je nekoliko letova neidentifikovanih Lockheed Martin C-130 Hercules nedavno dopremilo vojne transporte u to područje (muslimansko uporište Tuzla). Međutim, učestalost ovih letova se toliko povećala da je 30. juna 1995. visoki francuski oficir zvanično optužio Sjedinjene Države da snabdevaju muslimanske snage oružjem i obaveštajnim podacima, čime su prekršili embargo (UN)“.

Evropski saveznici nisu bili adekvatno obavešteni o ovim akcijama SAD. Postali su nervozni kada su shvatili da se bosanski muslimani snabdevaju američkim oružjem preko američkih saveznika Turske, Saudijske Arabije i Pakistana.

U maju 1995. godine, uz finansijsku pomoć Džordža Soroša, osnovan je nestranački Balkanski institut sa ciljem da primora SAD i NATO da rasporede snage na Balkanu. Upravni odbor je okupio militariste poput Donalda Ramsfelda, bivše protivnike vijetnamskog rata iz Demokratske partije kao što je Judžin Makarti, geostratege poput Zbignjeva Bžežinskog i veterane neokonzervativaca kao što su Albert Volsteter i njegov učenik Norman Podhorec, koji su želeli da priznaju borba između civilizacije i varvarstva u sukobu Istok-Zapad.

Etničko čišćenje kao deo zapadne realpolitike

U proleće 1995. Vašington je počeo da crta novu mapu Balkana sa linijama fronta kojima se može upravljati. „Hajde da donesemo jednostavnu odluku“, rekli su Robert Frejzer i Ričard Holbruk, „bez koridora, bez enklava“. Prema tome, istočnobosanske teritorije treba da pripadnu Srbima, a muslimanima nadoknadu na drugom mestu. Klintonov savetnik za bezbednost Sendi Veršbou bio je iznenađujuće iskren u vezi sa idejama SAD u vezi sa Srebrenicom: „…u junu nam se situacija u Srebrenici činila prilično beznadežnom. Neka vrsta trgovine za više zemlje za muslimane u centralnoj Bosni činila nam se razumnom.

Posle konsultacija sa svojim predsednikom Žakom Širakom, komandant UNPROFOR-a Bernar Žanvije je unapred i javno na konferenciji jasno stavio do znanja – a samim tim i Srbima – da Srebrenica neće biti odbranjena. zamenik komandanta

Abih Jovan Divjak je bio uveren da će Srebrenica i Žepa biti žrtvovane muslimanskoj vladi. Tada, 11. jula, pod pogledom holandskih vojnika UN, Srebrenicu je zauzelo oko 1.500 srpskih vojnika generala Ratka Mladića, tri do četiri hiljade branilaca su poraženi i potom ubijeni, a muslimansko stanovništvo je proterano. Muslimanski komandant grada Ramiz Bećirović sumnjao je da je njegova vlastita vlada napustila enklavu.

Nezadovoljne oslobođenim snagama bosanskih Srba, Francuska, Britanija i Sjedinjene Države zaprijetile su uzvratnim napadima, a neke muslimanske države poput Turske, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Malezije obezbijedile su sredstva i oružje. U avgustu 1995. devet islamskih ministara spoljnih poslova proglasilo je embargo UN na oružje nevažećim, a u septembru članice Organizacije islamskih država (zemlje OIC) odobrile su transfer oružja i ekonomsku pomoć.

Kasnije je nemački ministar inostranih poslova Jozef Fišer izvršio ogroman pritisak na Zelenu stranku, inspirisan izveštajima o srpskim masakrima bosanskih Muslimana. Ako je 1991. još uvek branio pacifizam od Zalivskog rata i plašio se da će „samoobuzdavanje nemačke spoljne politike“ postepeno biti ukinuto i da će Bundestag navući „humanitarni nos“ u rat, sada zahteva „obavezu intervencije u slučaju genocida“ kao „integralne osnove antifašizma“. „Ovo je označilo prekretnicu u spoljnoj politici zelenih, koja je četiri godine kasnije urodila neverovatnim plodom.

Dok su snage bosanskih Srba nastavile napredovati na položaje bosanskih Muslimana, Sjedinjene Države i Hrvatska su pripremile operaciju Oluja da proteraju brojčano nadmoćnije Srbe iz Krajine. Da bi to postigla, Hrvatska vojska (HV) uspela je da privuče visoko rangirane pristalice iz zagrebačke „konsultantske firme“: bivšeg načelnika američkog štaba Karla Vuona, starog prijatelja pobednika u Zalivskom ratu u Drugom svetskom ratu Normana Švarckopfa, i bivšeg NATO-a glavnokomandujući u Evropi Džon Galvin. Njima se pridružilo oko dvadesetak stručnjaka iz specijalnih snaga Kopnene i Mornarice. Osim toga, vodeću ulogu u naoružavanju Hrvatske imala je poluzvanična Pentagonska kompanija Militari Professional Resources Inc. Američka ambasada u Zagrebu je kasnije izjavila da žele da se „brine o transformaciji bivše komunističke vojske u zapadnu“. Komandant HV-a obučen u SAD Agim Keku, jedan od hrvatskih glavnih planera operacije Oluja, takođe je bio blizu kontakti sa MPRI. Zahvaljujući elektronskoj obaveštajnoj službi preko AVACS-a i špijunskih satelita, hrvatsko rukovodstvo je bilo dobro obavešteno. A kada su Hrvati potom jurišali na neprijatelja, borili su se po klasičnoj strategiji NATO-a.

U septembru 1994. godine, generalni sekretar UN Butros Butros-Gali izdao je saopštenje u kojem oštro osuđuje izbijanje neprijateljstava u Hrvatskoj i poziva strane da poštuju međunarodno humanitarno pravo i ljudska prava pogođenog stanovništva. Ali to je Hrvate ostavilo ravnodušnim. Na kraju krajeva, oni su imali dodelu SAD, koja je bila mnogo važnija. Zbog sve kritičnijeg stava Butrosa Galija prema američkoj vladi, SAD su odbile da ga potvrde za novi mandat.

Londonski Independent od 6. avgusta 1995. primetio je paralele sa Vijetnamskim ratom nakon samo drugog dana borbi: „Ponovno naoružavanje i obuka hrvatskih snaga, izvedeni u pripremi za tekuću ofanzivu, ŠjeĆ deo tipične operacije CIA-e: je možda najveća operacija te vrste od kraja Vijetnamskog rata“. Neumoljivi napredak raselio je vekovima staro srpsko stanovništvo i izazvao najveći talas izbeglica na Balkanu od raspada Jugoslavije, sa 90 odsto svih srpskih sela uništeno. Ovde su se zapadni mediji uzdržali od mnogo negodovanja. Specijalni izaslanik SAD za Balkan Ričard Holbruk kasnije je izjavio: „Najmanje 100.000 srpskih izbeglica je krenulo ka Banjaluci ili dalje na istok.“

Od više od 300.000 raseljenih krajiških Srba, samo oko 80.000 se vratilo do 2000. godine.61 Bivši zamenik glavnog komandanta vojske bosanskih Srba, general Jovan Divjak, izjavio je: „Sjedinjene Države i Evropa pružile su ogromnu podršku Hrvatskoj u ponovnom osvajanju Krajine i etničkog čišćenja koje je usledilo.“62 Hantington je pisao: „Zapad je ćutao kada je 1995. godine obnovljena hrvatska vojska izvršila napad na Srbe u Krajini, koji su tamo živeli vekovima…“

Put od Srebrenice do Dejtona

Za planiranu operaciju Deliberate Force, koja je trebalo da opameti bosanske Srbe, Amerikanci su jednostavno poništili proceduru „dva ključa“, po kojoj su i UN i NATO morali da se dogovore oko ciljeva. Ambasador SAD i NATO-a Robert Hanter: „Ako moramo da se borimo, moramo se boriti prema pravilima NATO-a. NATO komandna hijerarhija, NATO taktika, NATO kontrola.“ – Pošto su SAD oduvek bile vrhovna komanda NATO-a, sada su imale potpunu slobodu delovanja, a sa ovlašćenjem da izvode vazdušne udare, više nije trebalo da razmatra strukture van NATO-a – odlučujući korak ka većem učešću Zapada u ratu.

Sada je nedostajao samo početni trenutak. Sledeći incident, zapretio je Ričard Holbruk 27. avgusta 1995, dovešće do vazdušnih napada na bosanske Srbe. Brzo sledećeg jutra – ponovo na pijaci u Sarajevu – eksplodirala je granata iz lansera kalibra 120 mm. Ubijeno je 37 ljudi, uglavnom žena i dece, a još 40 ranjeno. Jezive slike kružile su svetom usred širokog gneva. Rukovodstvo muslimanske vojske okrivilo je bosanske Srbe, iako je general Ratko Mladić negirao da su njegovi vojnici ispalili granatu. Manje od 24 sata kasnije, zvaničnik UN je rekao da je granata nesumnjivo ispaljena sa srpskih položaja. Dovoljna je bila tročasovna istraga – jednostrani izveštaj nije objavljen.

Ova granata je dovela do Operacije Deliberate Force (Nemarna sila). Razborito, Sjedinjene Države su značajno ojačale svoju flotu vazdušnih tankera u Evropi. Više od 200 borbenih aviona iz osam zemalja NATO-a, uključujući Saveznu Republiku Njemačku, počelo je 30. avgusta sa oko 3.500 naleta na srpske ciljeve u Sarajevu, Palama, Tuzli i Goraždu. Do 19. septembra, bosanski Srbi su trebali da se odreknu oko 15 posto svoje zemlje. Tako je postignuta podjela zemlje koju su željele SAD od 51:49 posto za muslimanske Bosance, a dalje „premještanje nikako nije bilo poželjno za direktora u inostranstvu…“ Hulbruk je sada započeo šatl misiju između hrvatskog predsednika Tuđmana, bosanskog predsednika Izetbegovića i srpskog predsednika Miloševića. Datum početka mirovnih pregovora određen je za 31. oktobar 1995. godine, po uzoru na pregovore u Kemp Dejvidu između Izraela i Egipta 1978. godine. U američkoj vazduhoplovnoj bazi srpski predsednik je dočekan osvetljenim pismima na kojima je pisalo „Dobro došao, predsedniče Miloševiću“ i pohvaljen „mirovna inicijativa“ je još uvek na asfaltu. Predsednik Tuđman je, s druge strane, zagonetno upozorio: „Ako pokušamo da dokažemo ko je kriv za ono što se desilo, nikada nećemo naći mir koji tražimo.“ Izetbegović je nastavio da prikazuje muslimane kao bespomoćne žrtve „srpske agresije“ i mirno gradio savez između Sarajeva i Vašingtona.

Posle skoro četiri godine rata, tri predsednika su se 21. novembra 1995. dogovorila. Neposredno pre toga, Haški tribunal je optužio Ratka Mladića i Radovana Karadžića za direktnu odgovornost za masakr u Srebrenici. To je značilo da masakr u Srebrenici, koji se dogodio samo četiri meseca ranije, više nije bio problem i omogućio je Miloševiću da umesto Mladića i Karadžića potpiše Dejtonski sporazum i da žrtvuje Sarajevo. Tako je Bosna i Hercegovina ostala čitava država. Pored muslimansko-hrvatske federacije, na tlu Bosne bi bila stvorena Republika Srpska – de facto kiparsko rešenje za Bosnu.

Bosna i Hercegovina, veštačka tvorevina koju je stvorio Zapad, u kojoj su tenzije unapred programirane

Dana 14. decembra 1995. godine na velikoj ceremoniji u Parizu svečano je potpisan mirovni ugovor za Bosnu i Hercegovinu. Dok su ljudi iz brutalizovane bivše Jugoslavije gotovo bez izuzetka bili među gubitnicima, Miloševiću je bilo dozvoljeno da se oseća kao pobednik. Od izopćenika Balkana, on se pretvorio u vjesnika mira i garanta ćutanja bosanskih Srba.

Međutim, pravi pobednik na ovoj šahovskoj tabli bila je Klintonova administracija. Za razliku od republikanaca, sa njihovim prilično izolacionističkim tendencijama, Klintonov cilj je bio da vrati SAD u diplomatsku igru u Bosni sa svojim evropskim partnerima, promovišući na taj način širenje NATO-a. Ne treba potceniti domaći politički efekat. Prilikom reizbora teško pitanje Balkana rešeno je sa prijatnom sporednim efektom: 60-hiljaditim. Međunarodne mirovne snage u Bosni (IFOR) su zvanično preuzele komandu nad zaštitnim snagama UN-a i sada su se nalazile u bivšoj Jugoslaviji, gde Zapad nikada ne bi mogao da stekne uporište tokom Hladnog rata. Ali planiranje je otišlo i dalje: Klintonova je pozvala sve bosanske građane – Srbe, Bošnjake, Hrvate, hrišćane i muslimane – da obezbede brzu implementaciju Dejtonskog mirovnog sporazuma kroz međusobnu toleranciju; nije pomenuo Albance. Zašto? SAD su već doprinele stvaranju podzemne vojske na Kosovu i poslale NATO štabne oficire u kampove za obuku UČK.