Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nek oliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmond Pariz

Naslednik Benedikta XV, papa Pije XI odmah je pokazao autoritarni karakter, ali i divljenje prema fašističkom vođi Benitu Musoliniju. Papa i Duče su ušli u istoriju ruku pod ruku.

Fransoa Šarl Rua, bivši ambasador u Vatikanu, koji je lično poznavao papu Pija XI, otvoreno je iznosio svoje utiske o Svetom Ocu s kojim je, tokom osam godina provedenih u Rimu, imao mnogo prilika za razgovor.

– Njegova reputacija autoritarnog i tvrdoglavog poglavara, koji zna šta želi i to snažno sprovodi, zaista je dobro utemeljena. Papa je smatrao sasvim prirodnim da samostalno i autokratski upravlja Crkvom. Bio je čvrsto uveren da nijedan njegov savremenik, nijedan kralj ili politički vođa nekog naroda, neće dostići njegov nivo – govorio je bivši francuski ambasador.

Vlastite megalomanske stavove, Pije XI je ugradio u političke ambicije Svete stolice. I pre nego što je stavio tijaru, podržao je svog svetovnog kolegu Musolinija, koji mu se činio pogodnim da služi njegovim ciljevima. U vreme kad ga je Benedikt XV postavio za kardinala u Milanu, 1921. godine, piscu Luki Valtiju je govorio vrlo pohvalno o budućem italijanskom diktatoru: „Musolini je u usponu i brutalnom silom srušiće sve što mu se nađe na putu. Musolini je divan čovek! Čujete li me? Divan čovek! On je novi obraćenik. Dolazi iz redova ekstremne levice, poseduje revnost početnika, koja ga podstiče na delovanje. Štaviše, on regrutuje svoje učenike, uzdiže ih ih i stvara od njih dostojanstvene ljude. Naoružane ljude! Zavodi ih, fanatizuje i dominira njihovom maštom. Da li shvatate šta to znači i kakvu mu moć daje? Budućnost pripada njemu.“

Šarl Ledr u svom delu „Un siecle sous la tiare“ („Jedan vek pod tijarom“), da je papa papa Pije XI u nekoliko svojih najznačajnijih govora ukazao na opasnost, koja preti društvu i Crkvi od socijalizma. Pozvao je vernike da se suprotstave socijalizmu, kojeg je označavao kao „glavnog protivnika“. „Niko ne može biti i dobar katolik i pravi socijalista“, govorio je Pije XI.

Papa je hladnokrvno planirao rat do istrebljenja, na život i smrt, protiv svega socijalističkog. Da bi pobedio u tom ratu, podržao je fašistički režim, koji je izazvao ogromno krvoproliće. Ledr dodaje: „Pije XII je često ponavljao da je osuda Crkve ‘raznih socijalističkih sistema’ i dalje validna“.

Politički stav Svete stolice je, stoga, bio sasvim jasan. Musolinijev je, međutim, ponekad bio potpuno suprotan.

Bivši predsednik Ministarskog saveta Italije, gospodin Niti navodi: „Musolini je 1914. godine predvodio italijansku socijalističku organizaciju Avanti i bio je beskompromisni marksista. U martu 1919. osnovao je prvu fašističku grupu u Milan, koja je zastupala socijalističke ideje i stavove sindikalaca. Podržavao je sve štrajkove i blokade rada u fabrikama. Musolini je pozivao na stvaranje nacionalne ustavotvorne skupštine. Njegov prvi zadatak bilo je uspostavljanje italijanske Republike, a zatim demokratsko pravo naroda na izbore, ukidanje stalne vojske, zabrana proizvodnje oružja, ukidanje svih viteških i plemićkih titula, raspuštanje svih akcionarskih društava, ukidanje berzi, konfiskacija nezarađenih prihoda i plaćanje nacionalnog duga samo od strane klase bogataša. Musolini je smatrao da zemlju treba predati poljoprivrednicima.“

Šta se u međuvremenu dogodilo, pa su se pomirila dva tako suprotstavljena stava, kao što su vatikanski i fašistički? Odgovor na to daje Fransoa Šarl Rub: „Dok je budući Duče još bio obični socijalistički političar, kardinal Gaspari, vatikanski ministar spoljnih poslova, sastajao se s njim u Ara Koreliju, u rimskoj kući katoličkog senatora grofa Santučija. Musolini je odmah pokazao spremnost da prizna papi svetovni suverenitet nad malim delom Rima i da, ako je potrebno, raspusti skupštinu kako bi se promenili italijanski zakoni. Kada me izvestio o tom razgovoru, kardinal Gaspari mi je rekao da je ‘jasno da bismo sa ovim čovekom, ako bi došao na vlast, mogli da dobijemo ono što želimo’.“

U to vreme, a i kasnije, postojali su pregovori tajnih posrednika između Pija XI i Musolinija.

Kontakti sa Vatikanom daju suštinske odgovore na pitanja o preobraćenju revolucionara. Promenu je podstakao i general Badolja, načelnik Generalštaba, koji je rekao: „Pet minuta pucnjave i više ništa nećemo čuti o fašizmu“. Kad je čuo tu opasku, Musolini je postao svestan svoje i slabosti svog pokreta. Stoga je požuio da toplo dočeka izaslanike Crkve, kako bi dobio njihovu podršku. Iako je bio veoma ambiciozan, našao se pred velikim iskušenjem: ako bi napustio svoju prvobitnu doktrinu, njegova moć će biti osigurana.

Dogovor je sklopljen.

Klaudije Trevesa, jedan od vodećih političara Italijanske socijalističke partije, rekao je: „Osećamo da bi nas, pre same revolucije, odneo zloslutni vetar kontrarevolucije. Desnica ne krije mržnju prema demokratiji i prezir prema narodnom suverenitetu, dok stranke centra oklevaju.“

Kompaktna grupa od sto katoličkih poslanika, koja je mogla da bude garant političke stabilnosti, postala je remetilačka sila. Don Struco, sicilijanski sveštenik, upravljao je poslanicima Katoličke partije u skladu za zahtevima Vatikana. O toj partiji i njenom vođi, Geo London i Šarl Pišon kažu: „Don Struco je imao zadatak da u partiju donese svoje retke talente za organizaciju i rukovođenje. Autoritaran, uporan, strastven i tačan, primorao je 109 poslanika partije na marljivost, disciplinu i jedinstveno glasanje, tako da su od samog početka formirali monolitnu grupu u Montečitoriju. Don Struco je nametnuo svojih čuvenih devet tačaka novom predsedniku Saveta, koje su obezbedile značajne prednosti za interese Vatikana. Don Struco je držao vladu pod svojom kontrolom.“

Pjetro Neni piše: „16. novembra 1922. godine, Dom je trebalo da izglasa poverenje Musoliniju sa 306 glasova za i 116 protiv. Na ovoj sednici je katolička, navodno hrišćansko-demokratska frakcija, jedinstveno glasala za prvu fašističku vladu. Crnokošuljaši su pobednički marširali u Rimu. Ovo je obožavanje zločina! ‘Heroji’ su već tada hladnokrvno planirali masakr u Peruđi i Torinu! Vukovi su uvek vukovi! Monarhija i Crkva su učinile fašističku stranku onim što danas jeste!“

Deset godina kasnije, isti manevar je u Nemačkoj dao isti rezultat. Katolička centristička stranka monsinjora Kasa svojim glasovima podržala je diktaturu nacionalsocijalizma.

Musolini je otplatio dugove svojim vatikanskim gospodarima. U zamenu za podršku koju je dobio, omogućio je ponovno uvođenje verskog obrazovanja, ponovno pojavljivanje raspreća na školskim zidovima, novu zaštitu italijanskih katoličkih redova u inostranstvu, a i lično je branio papstvo u parlamentu. Na svakoj važnijoj fašističkoj ceremoniji sveštenstvo je zauzimalo počasno mesto.

Određeni delovi pravilnika fašističkih milicija, koje je citirao Domeniko Ruso, snažno podsećaju na miliciju jezuitskog generala fon Ledohovskog.

– Fašistička partija je, po definiciji, milicija. Fašistička milicija je u službi Boga i italijanske nacije… Fašistički vojnik zna samo svoju dužnost. Njegovo jedino pravo je da sa ljubavlju i iskrenom odanošću obavlja dužnost. Bilo da je oficir ili redov, mora da se ponizno pokorava naređenju i da snažno i odlučno komanduje. Poslušnost ove milicije mora biti slepa i apsolutna, čak i na najvišem nivou hijerarhije, kod Vrhovnog poglavara i Izvršnog komiteta stranke – navodi se u pravilniku fašističke milicije.

Nesumnjivo je da su „crnokošuljaši“, zahvaljujući slepoj i apsolutnoj poslušnosti, počinili toliko zločina, izvršavajući naređenja svog vođe. Grof Sforca se u svojim memoarima seća dugačke liste atentata, koji su obeležili karijeru diktatora Musolinija.

– Istorija fašističkih zločina bi ispunila celu knjigu. Dovoljno je pomenuti, među najstrašnijima, pokušaj atentata na Amendolu, koji je pretučen na smrt u Montekatiniju u julu 1925. godine, a ubrzo nakon toga u Firenci izvršeno je podmuklo ubistvo nekoliko hrabrih firentinskih grašana, među kojima je bio i Pilati, ratni invalid koji je izboden na bolničkoj postelji. Poslednjim dahom, on je mrmljao: „Austrijanci su mi poštedeli život, Italijani me ubijaju…“ Kasnije su na duge zatvorske kazne osuđeni ljudi najvišeg intelektualnog i moralnog statusa poput Rosija, Fančela, Bauera, Vinčigere i mnogih drugih, a sa njima još hiljade italijanskih heroja – zabeležio je grof Sforca.

Naravno, takva zlodela nisu mogla da učine medveđu uslugu Vatikanu. Vatikan je video mnogo gore zločine.

Otac Vježan, autor knjige „Velika apologetika“, eksplicitno je govorio o užasima Svete inkvizicije. Don Vježan je objasnio stavove Vatikana: „Da bi se prihvatio princip inkvizicije, potreban je samo hrišćanski mentalitet, a mnogim hrišćanima to nedostaje. Oni su manje-više slobodni i tolerantni mislioci, koji su šokirani odlukom Vatikana da ideju brani silom. Crkva ne poznaje takvo oklevanje.“

Crkva je zaista tokom mnogih godina, u kojima je dominirala Evropom, pokazala da ne okleva u primeni nasilja. O tome najviše znaju liberali, pravoslavni Srbi i Jevreji, kao i svi drugi čije samo postojanje opterećuje Rimokatoličku crkvu.

Taj „čudesni čovek“ Musolini, kako ga je nazivao Pije XI i pre nego što je postao papa, nastavio je da napreduje preko mrtvih tela svojih političkih protivnika. U tom napredovanju, jedan od najvećih i najvažnijih koraka dogodio se kad je otplatio dug svom vatikanskom zaštitniku, kome je vratio svetovni suverenitet. To se dogodilo bez ugrožavanja zadužbine od 750 miliona lira u gotovini i sto milijardi lira u objektima i zemljištu. Prijateljstvo Svete stolice je dragoceno, ali nije besplatno.

Nakon zaključenja Lateranskih ugovora, otac Žanvije, poznati francuski propovednik, izjavio je: „Evo čoveka koji se odlikuje svojom moći i inteligencijom, i koji nam je ponudio iznenađujući spektakl. Potpisao je konkordat kojim se priznaje supremacija Crkve nad državom.“

Jednog lepog jutra u februaru 1929. godine, ceo svet je saznao da je upravo potpisan tzv. Lateranski sporazum između pape i Dučea. Musolini je poznao suverenitet Božjeg namesnika nad teritorijom Vatikana, čime je ponovo postao nezavisan od drugih vladara, uključujući i kralja Italije. Štaviše, uz sporazum je priložen konkordat, kojim se priznaje pravni subjektivitet Crkve. Lateranskim ugovorom katolicizam je proglašen državnom religijom. Termin „državna religija“ pozdrazumeva definiciju razlike između katolika i nekatolika.

– Poslušajmo šta Pije XI ima da kaže – rekao je otac Žile, vođa dominikanskog reda: „Moramo reći da smo bili veličanstveno podržani od strane političke vlasti. Možda je bilo neophodno da imamo čoveka poput Musolinija, koga je promisao postavila pred nas. Božjom milošću, uspeli smo da zaključimo konkordat, koji je svakako među najboljima koji su ikada zaključeni. Sa iskrenim zadovoljstvom verujemo da smo time dali Italiju Bogu i Boga Italiji.“

U drugom kontekstu, monsinjor Kristijani podseća na suštinski značaj ovih sporazuma: „Jasno je da je ustav vatikanske države bio od najveće važnosti za uspostavljanje pape kao centra političke moći“.

Pod pečatom „Imprimatur-a“ zvanično je potvrđeno da papa sebe vidi kao političku silu. Crkva skoro dve hiljade godina neprestano i glasno proglašava nameru da poštuje Hristove reči „dajte caru carevo, a Bogu božje“, a sada joj, zahvaljujući Musoliniju, nisu bile potrebne druge garancije takvog poretka.

Istinu govoreći, taj princip nikada nije sprovođen u praksi, ali barem je retorički istican u govorima crkvenih velikodostojnika. Papa Pije XI, zaljubljen u geopolitiku, dokazao je da ta božanska zapovest više nije bitna, da je potpuno zastarela i nepotrebna. 

Pije XI je 30. maja 1929. godine, napisao kardinalu Gaspariju: “ Katolička država je, kaže se, i fašistička država. Ovo primećujemo bez posebnih poteškoća, čak i sa zadovoljstvom, jer to nesumnjivo znači da fašistička država, u pogledu ideja i doktrina kao i u praksi, neće pristati ni na šta što nije u skladu sa katoličkim učenjem i praksom.“ Ovo dokazuje isprepletenost između Crkve i fašizma.

Nije moglo da se očekuje da će Sveta stolica postaviti i najmanju prepreku ambicioznim ciljevima diktatora, kojeg je dovela na vlast. O tome je govorio i Đanfara: „Pije XI je shvatio da je njegov prijateljski stav prema fašizmu u vreme italijanskog osvajanja Etiopije izazvao negodovanje među američkim katolicima. Uprkos žestokom protivljenju anglosaksonskog sveta ekspanzionističkim ciljevima Italije, papa se uzdržao od osude Musolinijeve politike i dao je italijanskom sveštenstvu najširi mogući prostor za saradnju sa fašističkom vladom. Od skromnih seoskih sveštenika do kardinala, svi su počeli da se izjašnjavaju u korist rata.“

Jedan od najupečatljivijih primera pružio je nadbiskup Milana, Alfredo Ildefonso Šuster, koji je čak opisao napad na Etiopiju kao „katolički krstaški rat“. Pije XI je rekao da „smatra da je ovaj italijanski rat opravdan hitnom potrebom za ekspanzijom“. Deset dana kasnije, Pije XI je izrazio želju da se „zadovolje legitimni zahtevi velike i plemenite nacije“, iz koje je i sam poticao. To je značilo da Etiopija mora da popusti pod fašističkim pritiskom, pošto je papa implicitno priznao „potrebu za italijanskim širenjem u Istočnoj Africi“. Pije XI je bio žestoko kritikovan, ne samo zato što nije žalio zbog poraza Etiopije, već i zato što je i sam delio radost nacije, koju je ceo svet krivio za njenu zločinačku agresiju.

– Italijanske trupe nisu bile ni nedelju dana u Adis Abebi kada je Musolini zatražio od pape da francuske misionare u Abisiniji zamene italijanski. Ovo je bila ishitrena akcija i izazvala je veliko nezadovoljstvo među katolicima, ali Pije XI je pristao na Musolinijiv zahtev – napisao je F. Šarl Ru, koji je zaključio: „Italijansko-abisinski rat je imao direktan i dubok uticaj na nekoliko važnih događaja u Evropi: novu okupaciju Rajnske oblasti, aneksiju Austrije, rasparčavanje i uništenje Čehoslovačke…“

U to vreme, Vatikan je zanemarivao svoj „antikolonijalni stav“ kako ne bi naneo političku štetu svom pokrovitelju Musoliniju. Duče je mogao da masakrira narod Etiopije, čak i hrišćane, koristeći najmodernija vojna sredstva, uključujući i otrovni gas.

Kao što je favorizovao Musolinijeva osvajanja, Sveti Otac je podržavao potpuno identičnu spoljnu politiku i ostalih diktatora. U vatikanskim krugovima govorilo se da je Hitler inspirisan Musolinijem, da nacistički ideal nije ništa drugo do italijanski fašistički ideal. Dolaskom Musolinija na vlast, simpatije Italijana su se okrenule prema Berlinu, a prezir i netrpeljivost prema Parizu i Francuskoj. Fašistički režim je Italijanima vratio primitivan i varvarski pogled na svet, koji ne može doneti ništa osim rata, i to rata protiv Francuske.

Fašistički režim se 1923. godine spojio sa nacionalsocijalističkom partijom Nemačke. Prijateljstvo između Musolinija i Hitlera nije se zasnivalo samo na sličnosti političkih stavova i prakse, već i na finansijskoj pomoći. Duče je firera snabdevao novcem i oružjem. U očima Italijana, lepo je bilo videti diktatora kako hoda sa kraljem sa leve i papom sa svoje desne strane. Kruna i Crkva su dale ugled fašizmu, ali to je obične, većinom siromašne stanovnike Italije koštalo milijarde lira.

Sudbina Hitlerove Nemačke se povezala sa sudbinom vatikansko-fašističke Italije.

Frederik Hirt je u svojoj knjizi o Hitleru napisao: „Anti-nacisti u Nemačkoj nedvosmisleno tvrde da je Hitler na Musolinijevom platnom spisku. Ogromni sanduci puni lira, dolara i funti sterlinga dolaze preko Švajcarske. Jedan od nacističkih vođa, Fojt, održao je sastanak sa pripadnicima svoje stranke, kojima je rekao: ‘Ako je istina da Musolini ne želi da nas prizna i podrži, zašto bi nam slao novac?’ Ovo je jasno i kategoričko priznanje od nekoga ko mora da zna pravu istinu o mračnoj strani svoje stranke.“

Očigledno, bilo je prirodno da Musolini dobije ulogu posrednika između Vatikana i Hitlera. Uprkos njegovom hvalisanju, italijanska fašistička marioneta nije mogla da izvrši nikakav značajniji uticaj na situaciju u Evropi. Za tako šta bio mu je potreban pouzdan saveznik. Sveta stolica je aktivno radila na ostvarenju tog cilja.

Kao što je povezivao Musolinija sa Hitlerom, Vatikan je istu operaciju izvodio u Španiji. Kako Niti ističe: „Avantura generala Franka, koja je počela sredinom jula 1936. godine, pripremljena je u Italiji u proleće prethodne godine. Upravo je Italija snabdela španske snage novcem i oružjem. Italija je u Španiju dovela četiri ili pet puta više ljudi pod komandom vojnih generala, nego bilo koja druga zemlja. Može se reći da je za samo nekoliko godina fašizam uništio i razorio nekoliko demokratskih vlada u Evropi.“

I kad je dostigao vrhunac svoje moći, Musolini je bio obasut vatikanskim pohvalama i laskanjem. Milanski nadbiskup Šuster, 26. februara 1937. godine, održao je predavanje na Milanskoj školi fašističkog misticizma.

– Ovaj Beniti Musolini, kome kažem da je Isus Hrist, Sin Božji, Spasitelj, obdaren je talentima koji ga svrstavaju među velike duhovne ličnosti poput Avgusta i Konstantina – rekao je nadbiskup Šuster.

Teško bi bilo prevazići ovoliko divljenje fašističkom misticizmu, starijoj sestri nacističkog misticizma. Oba učenja su oblikovana po istom obrascu. Štaviše, ekstravagantne reči nadbiskupa Milana odjekuju u govoru Hansa Kerla, ministra za crkvene poslove Trećeg rajha, koje je citirao Andre Gerber u svom delu „Razbijanje Evrope“: „Kao što je Hrist okupio svojih dvanaest učenika u jednu kohortu, koji su bili verni čak do mučeništva, tako i mi danas svedočimo identičnom spektaklu. Adolf Hitler je, uistinu, Sveti Duh“.

Duh zločina i agresije povezivao je Musolinija i Hitlera. Posle Etiopije, fašistički vođa je 1939. godine krenuo na Albaniju.

Na Veliki petak, prva eskadrila italijanske mornarice iskrcala je hiljade vojnika u albanske luke Santa Kvaranta, Valona, Drač i San Đovani di Medua… Albanci su, nažalost, bili bez modernog oružja. Neki heroji su pokušali da spreče iskrcavanje u Draču, ali ubrzo su eliminisani. Kralj Zog je pobegao u Grčku. Musolini je uspostavio marionetsku vladu, koja je bila u potpunosti posvećena njegovim interesima. Parlament, sastavljen od poslanika koje su pažljivo odabrali italijanski okupatori, ropski je požurio da albansku krunu ponudi kralju Viktoru Emanuelu, samo nekoliko dana nakon što je Albanija kapitulirala.

Italijanska okupacija Albanije ispunila je mnoge interese Rimokatoličke crkve. Do tada, među milion Albanaca 68 odsto su bili muslimani, 20 odsto pravoslavci, a samo 12 odsto rimokatolici. Sa čisto političke tačke gledišta, aneksija zemlje od strane katoličke sile svakako bi poboljšala položaj rimokatolika i zadovoljila interese Vatikana.

Možda je bilo nekih vernika koji su italijansku agresiju baš na Veliki petak videli kao neobičan način obeležavanja godišnjice raspeća Hrista kao svojevrsno svetogrđe. Činjenica je, međutim, da Sveta stolica nije pokazal nikakve znakove zabrinutosti zbog toga.

(U sledećem broju: Papa je stvorio Hitlera)