Ministarstva, lokalne samouprave i državne institucije i preduzeća uložile su stotine hiljada evra u medije čiji vlasnici pripadaju naprednjačkom kartelu. Dnevni list Kurir je iz tih izvora dobio 3,2 milijarde dinara. Podaci sa Beogradske berze pokazuju da Informer godišnje od „prodaje robe“ ostvaruje zaradu od samo 29,9 miliona dinara, a od oglašavanja državnih firmi dobio je 181 milion dinara. Sve naprednjačke televizije i novine ekspresno bi propale bez novca otetog iz džepa građana. Iz istog izvora, parama iz budžeta, Vučić sada planira da preuzme kontrolu nad televizijama N1 i Nova S, da ih „pacifikuje“ na isti način koji je primenjen u NIN-u. O naprednjačkoj multimedijalnoj trovačnici piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev prijatelj i medijski saradnik.

Predrag Popović

U kultnom Kusturičinom filmu, sitni kriminalac Dadan Karambolo kaže: „Bratko, kad imaš problem i ne možeš da ga rešiš sa pari, ti ga rešiš sa mnogo pari“. Uslovljen karakterom sitnog kriminalca, Aleksandar Vučić je to korupcionaško pravilo podigao na nivo aksioma.

Vučić sve probleme rešava na nekoliko načina: lažima, pretnjama, nasiljem i podmićivanjem. „Sa pari“ kupuje podršku stranačkih kolega, koalicionih partnera, opozicionara, sindikalaca, svakoga ko mu zatreba.  Naravno, ne daje svoj, nego novac otet od građana. Tako je, tuđim parama, napravio multimedijalnu hobotnicu, koja 13 godina truje narod.

Novcem svojih žrtava napravio je sistem za laži, prevare i hipnozu. Promenom vlasničke strukture u nekoliko „tradicionalnih“ medija, kao što su Politika i Večernje Novosti, preko posrednika je preuzeo kontrolu nad njima. Zloupotrebom uticaja, podjarmio je Radio-televiziju Srbije, a Željko Mitrović mu je dobrovoljno stavio na raspolaganje TV Pink. Prinudio je državno preduzeće Telekom Srbija da po sto puta većoj ceni od realne kupi kablovsku mrežu Kopernikus, kako bi njegov saradnik Zvezdan Milovanović mogao da kupi televizije Prva i B92. Novcem Telekoma, dakle svih građana, otkupljena je medijska kuća koja je izdavala list Kurir, a finansirano je i pokretanje istoimene televizije. Pored toga, Vučić je osnovao ili je podsticao osnivanje nekoliko dnevnih novina, poput Informera i Srpskog telegrafa, čija uređivačka koncepcija je prilagođenja njegovom zdravstvenom kartonu.

Na kraju, ali možda najbitnije, Vučić je odlučio da pod svoju šapu stavi i televizije iz United Media grupe, N1 i Nova S. Taj posao mu je olakšan otkad je, početkom februara, United Group-a prodala kablovsku mrežu SBB transnacionalnoj kompaniji e& PPF Telecom Group za 825 miliona evra.

U zamršenoj vlasničkoj strukturi glavnu ulogu ima kompanija Emirates Telecommunication Group iz Abu Dabija, koja upravlja firmama iz PPF Telecom Group u Srbiji, Mađarskoj, Slovačkoj i Bugarskoj. U tom paketu nalazi se i Yettel, češka telekomunikacijska kompanija, koja je 2022. preuzela Telenor. Yettel je preuzeo posao i bazu od 700.000 korisnika SBB-a. Sport klub, koji je bio najuspešniji brend United Media Group, ugašen je 1. aprila, a njegovi ugovori za prenos nekoliko izuzetno praćenih takmičenja (košarkaška Evroliga, Formula 1, teniski turniri…) pripali su Telekomu Srbija, odnosno njegovom sportskom programu Arena Sport. Telekomu Srbija pripao je i Total TV, najrasprostranjenija mreža za prenos satelitskog programa.

United Group je u prvom saopštenju o toj transakciji istakla da ostaje vlasnik televizija N1 i Nova S, koje će „bez ikakvih promena na uredničkim pozicijama nastaviti da pružaju tačne, pouzdane i objektivne informacije i da budu lideri informisanja i proizvodnje originalnog sadržaja“. Takođe, Yettel je saopštio da će, u skladu s novim ugovorom, televizije N1 i Nova S biti dostupne na kablovskoj mreži SBB.

Obećanja su počela da padaju u vodu čim su međunarodno regulativna tela odobrila prenos vlasništva. Total TV je iz određenih delova svoje mreže izbacio N1 i Novu S, baš kao i EON, koji je bio poslednji brend u medijskoj imperiji koju je kontrolisao Dragan Šolak. Tako je Telekom Srbija iz svojih kadrovskih operatora (MTS, Supernova, Orion…) pre pet godina naprasno izbacio N1 i Sport klub, čime je naneo štetu korisnicima, ali ostvario političku korist Vučiću.

U novim okolnostima priprema se drugačiji scenario za „pacifikaciju“ Šolakovih televizija N1 i Nova S. To je, pre nekoliko dana, najavio i sam Vučić.

– Neka Šolakove lažovske televizije pumpaju koliko god hoće, ali neće moći dokle hoće. Samo polako, uskoro će se promeniti njihova mrziteljska politika – rekao je vođa naprednjačkog kartela u intervjuu na Televiziji Pink.

Prema tim najavama, Vučić planira da N1 i Novu S stavi pod kontrolu na isti način na koji je rešio problem sa redakcijom NIN-a. Kad je procenio da mu NIN, razotkrivanjem kriminalnih i korupcionaških afera, nanosi preveliku političku i poslovnu štetu, koju nije uspeo da anulira povremenim hajkama u kojima je urednike i novinare iz te redakcije optuživao da pozivaju na njegovo ubistvo, Vučić je izvršio pritisak na kompaniju Ringier Serbia. Pošto Ringier u Srbiji, kao i u drugim državama u kojima posluje, uređivačku koncepciju prilagođava interesima vlasti, nađeno je elegantno rešenje – Rigier je poklonio NIN svojoj višegodišnjoj direktorki Jeleni Drakulić Petrović.

– Ringier Serbia, kompanija u stopostotnom vlasništvu švajcarske Ringier AG i glavni akcionar medijske kuće NIN od 1009. godine i izdavač nedeljnika NIN sa zadovoljstvom objavljuje prenos celokupnog vlasničkog udela u NIN-u generalnoj direktorki Ringier Serbia Jeleni Drakulić Petrović – saopštila je kompanija Ringier.

Nova vlasnica NIN-a je, malo po malo pojačavala pritisak i to uglavnom tehnokratskim odlukama, koje nisu zadirale u uređivačku politiku. Kad je pritisak postao nepodnošljiv, većina urednika i novinara kolektivno je napustila NIN i pokrenula novi nedeljnik Radar u okviru United Media Group. Jelena Drakulić Petrović je angažovala druge urednike i novinare, koji su zadržali deo kritičkog odnosa prema režimu, ali sa značajno otupljenom oštricom.

Po toj mustri Vučić sada nemerava da štrika sudbinu N1 i Nove S. Ako je mogao da izvrši pritisak na švajcarske medijske mogule iz Ringiera, sigurno to može i sa svojim starim korupcionaškim ortacima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Preko kompanija, čiji su navodni vlasnici šeici i biznismeni iz Abu Dabija, Vučić je već realizovao nekoliko najvećih pljački srpskih resursa. Arapska kompanija Eagle Hills je zvanični vlasnik „Beograda na vodi“, najveće evropske praonice novca stečenog kriminalom, a Al Dahra je po bagatelnoj ceni kupila Poljoprivredni kombinat Beograd. Javna je tajna da kapital, koji tobože investiraju Eagle Hills i Al Dahra, pripada Vučiću i njegovim kriminogenim tajkunima. Nema sumnje da su isti ili slični poslovni odnosi uspostavljeni između Vučića i Emirates Telecommunication Group, uključujući i e& PPF Telecom Group i Telekoma Srbija.

Neće biti iznenađenje ako uskoro United Media, po ugledu na Ringier, objavi da poklanja svoje televizije N1 i Nova S nekome od zaslužnih saradnika. U vrhu Srpske napredne stranke već se spekuliše da će vlasnica N1 postati Minja Miletić, koja je upravo na toj televiziji napravila status, koji sada krčmi na Telekomovom Euronews-u. Tako je i njena sestra Aleksandra Miletić postala vlasnica portala SrbijaDanas, koji se profilisao kao turbo-opozicioni sajt Teleprompter.

Otkad je doveden na vlast, Vučić je uzurpirao sve grane vlasti: zakonodavnu, izvršnu i sudsku, pa i, njemu najvažniju, medijsku. Promovisao se u glavnog urednika skoro svih novina i televizija, usput gaseći i uništavajuće sve medije koje nije mogao da kontroliše. U saradnji sa Jelenom Drakulić, ali i drugim vlasnicima štamparija i distributerskih mreža, naneo je nesagledivu štetu Magazinu Tabloid. Prvo je zabranio da se naš Magazin štampa u Srbiji, a onda je sabotirao prodaju na kioscima. Naposletku, montirao je sudski postupak protiv glavnog urednika Milovana Brkića. Suđenje još nije okončano, ali nije ni Magazin Tabloid.

S druge strane, Vučić je ogromne količine novca uložio u medije preko kojih vodi projekat „Velike propagande laži“. Samo u poslednje tri godine, kroz programe za sufinansiranje medijskih projekata, Ministarstvo informisanja je podelilo više od milijardu dinara iz budžeta. Novcem svih građana Vučić finansira rad svojih trovačnica.

Ministarstvo informisanja je 2023. godine podelilo 310 miliona dinara medijskim kućama za projekte proizvodnje medijskih sadržaja, stručne edukacije, unapređenje profesionalnih i etičkih standarda i istraživanja u oblasti javnog informisanja. Sledeće godine, 2024, za iste namene kroz devet konkursa podeljeno je 337 miliona dinara, kojima je sufinansirano 497 projekata. Ove godine je iz budžeta Srbije opredeljeno 450 miliona dinara. Broj i vrsta konkursa, koji će biti raspisani, biće „predmet posebne odluke“ resornog ministarstva.

U tom poslu sve je sporno, pa i zvučne parole o etičkim standardima, stručnoj edukaciji i unapređenju profesionalizma. S obzirom da za tako proklamovane programe novac dobijaju redakcije poput Informera, Kurira i Srpskog telegrafa, jasno je da u pitanju nije stručna, nego stočna edukacija, a profesionalizam je samo sinonim za profit, koji stiču širenjem laži i prevara vođe njihovog kartela. Sporni su i članovi komisija, koje raspoređuju novac građana na račune režimskih medijskih močuga. Većina njih ne postoji na medijskoj sceni, nemaju čak ni loše novinarske karijere, pa ni zvanja i zanimanja.

 Kako to izgleda u praksi vidi se na primeru konačne liste kandidata za komisije, koju je Ministarstvo informisanja i telekomunikacija objavilo krajem februara ove godine. Na listi se nalaze predstavnici Udruženja novinara Srbije, Društva novinara Vojvodine, Društva novinara Niša, kao i nekoliko marginalnih grupa za koje se ne zna ni da li postoje.

Na spisku se nalazi i 59 „stručnjaka za medije“, koji ne predstavljaju nijedno udruženje, već samo sebe i one koji su ih tu instalirali. Među tim „stručnjacima“, široj javnosti je poznato samo ime Predraga Azdejkovića, člana Upravnog odbora Radio-televizije Srbije, koji je od svojih homoseksualnih sklonisti napravio profesiju. Azdejković sigurno nije jedini homoseksualac u komisiji, kao što ni festival „Merlinka“ nije jedini LGBT projekat koji dobija novac iz državnog budžeta („Merlinka“ je samo na jednom konkursu podržana sa 500.000 dinara, a Udruženje Edit pro je za projekat „Dženderi između roda i pola“ dobilo 400.000 dinara).

Takođe, Azdejković nije jedini devijantni nasilnik iz naprednjačkog kartela, ali jeste najprljaviji. Kad su policajci uhapsili sedamdesetčetvorogodišnjeg Iliju Kostića i naneli mu teške telesne povrede, Azdejković je na društvenim mrežama objavio predlog da starac, pošto mu je odstranjen testis, na sledećoj Olimpijadi nastupi u ženskom takmičenju. Posle te gadosti, kakvu nije mogao da smisli ni poremećeni um Aleksandra Vučića, Azdejković je ostao u Upravnom odboru RTS-a i na spisku kandidata za komisije, koje će podobnim medijima deliti budžetska sredstva.

Novcem građana su prošle godine finansirani projekti poput „Seoska žena, iza polja i tišine“, „Moravički brendovi“, „Neispričane priče“, „Vi kao Veliki Izazov“, „Po kulturu autobusom“, „Teen Took Media“ i mnogi drugi, podjednako nedefinisani naslovi lokalnih naprednjačkih filijala. Istim ili još većim sumama podržani su mediji u vlasništvu istaknutih funkcionera Srpske napredne stranke. Na svakom konkursu, novac se odliva na račune lokalnih televizija koje drže Bratislav Gajić i Radoica Milosavljević.

Da Milosavljević s pravom nosi epitet „kolekcionara medija“ i „kruševačkog Berluskonija“ pokazuje spisak televizija u njegovom vlasništvu. Uz posredničku saradnju sa Gašićem, Milosavljević je od Dragiše Kovačevića kupio SOS Kanal, koji je, nakon izdvajanja iz sistema NTV Studio B, preimenovan u Televizija sporta i zdravlja Sport Kanal Plus.

U početku, ta televizija je stvarala gubitke od preko osam miliona dinara, da bi tek u poslednjem finansijskom izveštaju prijavila profit od 1,9 miliona dinara. Naravno, prihode ostvaruje i parama sa konkursa za određene projekte, kao što je „Fabrika zdravlja“, za koji je dobila 400.000 dinara. Sa istog izvora napajaju se i ostale njegove televizije: RTV Kruševac, RTV Pirot, RTV Brus, RTV Caribrod, TV Požega, Centar za informisanje Novi Kneževac, Kanal M Paraćin, TV Leskovac i RTV Bačka Palanka. Milosavljević je vlasništvo u RTV Pančevo nedavno preneo na izvesnu Tatjanu Ćuk, a RTV Kragujevac se vratio u vlasništvo tog grada. Njegova RTV Kruševac je prošle godine na jednom od konkursa dobila 700.000 dinara za projekat „Dobar, bolji, human“, a paraćinski Kanal M još 500.000 za analizu uvođenja rodno senzitivnog jezika. Na istom konkursu su po 400.000 dinara dobili njegovi mediji iz Novog Kneževca i Bačke Palanke.

Iz državne kase novac uzimaju i izdavačke kuće, koje služe kao glavne medijske močuge naprednjačkog kartela. Informer, Alo, Kurir, pa i Politika i Novosti, na konkursima dobijaju od 500.000 do dva miliona dinara. Novac, naravno, ne uzimaju samo preko konkursa Ministarstva informisanja, nego i iz brojnih lokalnih samouprava, koje finansiraju projekte poput onog Informerovog „Iće i piće“.

Osim ovog koruptivnog sistema, koji je Vučić ozakonio u vreme svog prvog premijerskog mandata, 2014. godine, primenjuju se i mnogi drugi načini transfera novca građana na račune režimskih medija. Na primer, građani su zakonom obavezani da plaćaju taksu za Radio-televiziju Srbije, koja onda deo plena premacuje Informeru, Kuriru i ostalim naprednjačkim biltenima. U tranšama od po nekoliko miliona dinara, te novine su prošle godine od RTS-a dobile i po tridesetak hiljada evra. Pošto je RTS javni servis, jedini smisao reklamiranja u blatoidima može da bude želja vođe kartela da novcem građana finansira svoju „Veliku propagandu laži“. Prema poslednjem finansijskom izveštaju, RTS je ostvario godišnji prihod od 13,6 milijardi dinara, od čega 10,3 milijarde dinara na osnovu pretplate. Za 2025. godinu, RTS planira da na oglašavanje, verovatno u istim ovim naprednjačkim biltenima, potroši nešto više od 34 miliona dinara. Sve sporne odluke donose generalni direktor Dragan Bujošević i Upravni odbor na čijem čelu se nalazi Branislav Klanšek. Osim morbidnog Azdejković, među članovima u Upravnom odboru se nalaze advokat Miroslav Minja Nikolić, novinar Nenad Janković, prof. dr Filip Rodić, prof. dr Milivoje Pavlović, politički analitičar Branko Radun i nestašna radikalka Ljiljana Đurđevac.

Vučić mora da prisvaja novac građana i da ga preliva svojim medijima. Mora, jer oni nisu sposobni za tržišnu utakmicu. Na tržištu dnevne štampe, prema dostupnim podacima, najveći prodati tiraž ima dnevni list Informer. Sa prihodom od tih tridesetak hiljada primeraka, ta izdavačka kuća ne bi mogla da opstane ni nedelju dana. Međutim, gubitke pokrivaju oglasi, koje joj plaćaju sva ministarstva, lokalne samouprave i javna preduzeća od Elektroprivrede Srbije do Pošte Srbije i Državne lutrije, pa do JP Pogrebne usluge Beograd. Te državne institucije i firme su prošle godine dale Informeru 181 milion dinara, Srpskom telegrafu 382 miliona dinara, dnevnom listu Alo 174 miliona dinara, a Večernjim novostima 377 miliona dinara. Najviše profitira Kurir, čiji zvanični vlasnik je Igor Žeželj, koji je dobio 3,2 milijarde dinara.

Samo zahvaljujući tom sponzorisanju opstaje Vučićeva „Velika propaganda laži“. Podaci dostupni na Beogradskoj berzi pokazuju da je Informer 2023. godine zabeležio dobitak (pre oporezivanja) od 152.178.000 dinara. (Finansijski izveštaj za prošlu godinu još nije prošao proveru.) Dakle, Informer je prihodovao 151 miliona dinara, a samo od oglašavanja državnih preduzeća i ustanova dobio je 181 milion dinara. Podaci sa Belex-a otkrivaju da je Informer od „prodaje robe“ ostvario prihod od samo 29,9 miliona dinara.

Na sličan način, ali mnogo turbulentnije trend poslovanja, sanira Medijska mreža d.o.o, koja je izdavač dnevnog lista Srpski telegraf. Osnivač i većinski vlasnik tih novina, pokrenutih 2016. godine, bio je Ljubomir Dabović, vlasnik kompanije Angokomerc, specijalizovane za trgovinu drvetom i građevinskim materijalom. Koliko je bio uspešan biznismen vidi se po gubicima, ostvarenim 2014, zbog čega je račun firme bio u blokadi na iznos veći od četiri miliona dinara, a za 2015. nije ni podneo finansijski izveštaj APR-u. Sa stovarišta, Dabović je ušao u medije i pokrenuo tzv. Srpski telegraf. Posle njegove smrti, 2022, njegov vlasnički udeo od 55 odsto podelili su ostali suvlasnici, pa sada Milan Lađević i Saša Milovanović imaju po 30%, a Lazar Simić 40%.

Firma Medijska mreža je 2022. godine zabeležila gubitke od čak 36,8 miliona dinara, međutim naprasno ih je krenulo, pa su sledeće godine ostvarili zaradu od 58,7 miliona dinara. Kao i Informer, i Srpski telegraf bilans uspeha ne ostvaruje prodajom na kiosku, nego naplaćivanjem oglasa državnih institucija i preduzeća, od kojih je, kao što se vidi, prošle godine dobio čak 382 miliona dinara.

Bez novca, otetog iz džepa građana, Vučićeva multimedijalna hobotnica bi crkla od gladi. Naprosto, narod ih neće, niko im ne veruje. Pada gledanost naprednjačkih televizija, a prodaja štampanih izdanja potpuno je zanemarljiva. Ljude ne zanimaju njihove laži, kojima štite režim od istine. Uzalud emisije i tekstovi o „zlatnom dobu“, „najvećim platama i penzijama“ i „istorijskom rastu BDP-a“, svi znaju kako žive, znaju da balansiraju na ivice egzistencije, jedva uspevajući da vežu kraj s krajem. Normalni ljudi vide koliko je kriminalan i koruptivan Vučićev sistem, koji ih pretvara u belo roblje, a istovremeno stvara kastu milijardera i milionera, koja čerupa budžet.

Uzalud desetine miliona evra, koje režim upumpava u svoju medijsku artiljeriju. Vučić je svestan toga, ali nema rešenje. U nedostatku boljih ideja, preuzeo je na sebe ulogu frontmena, ili, što sam kaže, „vašarske mečke, koju vodaju gde god hoće“. Ta mečka se u prva tri meseca ove godine čak 141 put obraćala građanima preko svojih televizija. Opet džabe. Ni njega više niko ne sluša. Vučićev kanal na You Tube ima 61.100 pratilaca, a retko koji prilog ima gledanost veću od 10.000. U poređenju s drugim, mnogo kvalitetnijim kanalima na toj platformi, Vučićev je potpuno beznačajan. Recimo, You Tube kanal Balkanska taraba ima 114.000 pratilaca, Balkanska oštrica 163.000, a Srbin Info čak 263 pratilaca.

Koliko god novca da uloži u svoju „Veliku propagandu laži“, Vučić ne može da dođe do normalne publike. Dok se on obraća starcima iz ruralnih sredina, koji su prinuđeni da gledaju samo televizije sa nacionalnom frekvencijom i da kupuju samo najjeftinije novine, mladi i obrazovani se informišu preko alternativnih izvora sa interneta i, naročito, sa društvenih mreža. Iako Vučić često minimizira značaj Fejsbuka i Iksa, objave uticajnih tviteraša, među kojima su svi izrazito kritički usmereni prema njemu i njegovom kartelu, imaju po 50.000 i više pregleda. Zahvaljujući Iksu (bivšem Tviteru), nastao je i narastao aktuelni oslobodilački pokret, koji predvode studenti. Korisnici Iksa ekspresno šire informacije o svim dešavanjima na uličnim protestima, raskrinkavaju naprednjačke batinaše, korumpirane policajce, tužioce i sudije, pa i Vučićeve medijske kerbere.

Vučić je oduvek bio svestan moći i uticaja medija. Još prilikom upisa u srednju školu, u Zemunsku gimnaziju, pokušao je da se kandiduje za novinarski smer. Ostao je dva mesta ispod crte, pa je prešao među lektore. Kasnije, ulaskom u politiku, na sve načine je privlačio pažnju medija. Međutim, nije imao sreće, ljubav nije uzvraćena. Kao svaki siledžija, kad je odbijen, odlučio je da siluje medije. To je na najbrutalniji način radio od 1998. do 2001, dok je bio na funkciji ministra protiv informisanja. Dok je bio u opoziciji, kao generalni sekretar Srpske radikalne stranke, na svoj rođendan, 5. marta 2007. godine, pokrenuo je dnevni list Pravda. Prve dve i po godine, Vučić je uspevao da se uzdrži od finansijskih avantura, pa je izdavčka kuća Pravda Press poslovala normalno, sa solidnim uspehom. Međutim, kad je njegov karakter nadjačao njegovu inteligenciju, uspeo je da, za samo dva meseca, spiska sve pare sa računa, oko pola miliona evra. Nagomilane dugove uspeo je da podmiri, naravno ne svojim već novcem političkih sponzora, među kojima je bio i Miroslav Mišković. Ipak, Pravda Press se od sredine 2012. godine nalazi u stečaju.

Ista sudbina čeka i većinu aktuelnih Vučićevih medija. Čim dođe do promene vlasti, kad presuše izvori prihoda iz državnih institucija, raspašće se Vučićeva medijska hobotnica. Iza nje će ostati samo toksični sadržaji, kojima je ovih desetak godina trovala Srbiju, i to o trošku svojih žrtava.