Aktuelni komentar Natalije Naročnickaje povodom Nove strategije nacionalne bezbednosti SAD koju je donela Trampova administracija

Strategija me je prvo šokirala, a onda zbunila. Pritom, iako je glavnina eksperata i onih koju su zainteresovani za politiku uglavnom sa velikim interesovanjem i napetošću pročitala dokument i ono što je tamo napisano povodom konflikta u Ukrajini i odnosa sa nama, mene je najviše od svega pogodilo nešto drugo, iako je ukrajinska kriza, neusmnjivo, na prvom mestu: Rusija nije nazvana neprijateljem, generalno su je malo pominjali. Štaviše, cilj SAD, kako proističe iz tog dokumenta, je postizanje strateške stabilnosti u odnosima s Rusijom, što pre svega uključuje pitanja nuklearnog obuzdavanja. Konflikt u Ukrajini takođe je opisan u tonu koji govori da bi SAD želele da ga uskoro zaustave i da pritisnu Evropu da učini isto.

Ali nešto drugo je na mene ostavilo najveći utisak. To je, u suštini, ideološki manifest pogleda na svet. Prvo, on označava kraj ere globalizma, čiji cilj je da zameni suverenu državu, kao glavnog subjekta/igrača u istoriji, globalističkom strukturom kojoj birokratska elita diktira svoju volju. Drugo, Evropa je u dokumentu opisana takvim tonom, kao da sam taj tekst ja napisala pre deset godina, govoreći u katoličkom koledžu u Francuskoj. Imala sam takvo iskustvo, i tamo su mi aplaudirali konzervativci. Ali, probajte to da kažete na nekoj „duginoj“ konferenciji otvorenoj za publiku! Probajte da dovedete u pitanje sve na šta je ponosna sadašnja zapadna elita: LGBT, migracija, promena pola… To je socijalni konstrukt, a ne Bogom dani ipostas, to je mešanje rasa i naroda. Oni smatraju da će, navodno, demokratija svemu suditi. Ali to je pogibeljna tendencija, koja je toliko oslabila i učinila nepredvidljivom budućnost EU i evropskih zemalja, da u takvom stanju oni više ne mogu da budu partneri i podrška Americi, njen pravi sazevnik.

Nova strateška doktrina SAD je, jednostavno rečeno – revolucija! Ranije smo samo indirektno videli da je Tramp svim vrstama naznaka pokazivao prezir prema Evropi kao potrošenom resursu, koji će uskoro ometati svetski poredak, pre nego mu pomagati. Ovde već otvoreno to govori. U novoj koncepciji je direktno rečeno da je birokratska evropska elita zamenila suverene države, diktira im svoju volju, gazi demokratske norme i instituciju izbora. To je nagoveštaj svega onoga što su radili u Moldaviji, u Rumuniji, što su pokušali u Slovačkoj i Francuskoj (Marin le Pen pod nategnutim izgovorm izbacuju iz političkog života). To, i neobuzdana migracija koju u EU podstiču, pokazuju da će oblik Evrope biti potpuno drugačiji. I mi ne znamo s čim i s kim ćemo kasnije imati posla. Na kraju dokumenta, u svojstvu reveransa (dubokog naklona), rečeno je da je Evropa potrebna SAD, ali da će oni težiti da promene vektor njenog razvoja ako je to moguće. A da li je moguće? Mislim da sa ovakvom elitom, uključujući četiri glavna lidera, koji su podigli zastavu rusofobije (Makron, Starmer, Merc i Đorđa Meloni koja se tiho igra sa njima), nema šansi. I ne samo pomenuti lideri, već i ceo sistem koji prožima administrativne strukture od vrha do dna (i sudovi, i lokalne vlasti, i mediji…). To je sistem koji danas kontroliše svest Evropljana. Ljudi ne čitaju knjige, ne razmišljaju svojom glavom, ne umeju da razlikuju mišljenje o činjenici od same činjenice.

Tramp je sve to proglasio destruktivnim, lošim i fenomenom koji razara samu Evropu, o čemu smo mi, konzervativci, odavno govorili, i moji prijatelji u Francuskoj, koji će se, nadam se, konačno osmeliti. Evo zbog čega je još korisna ova nova doktrina – to je signal za one koji odavno tako razmišljaju, ali su se uzdržavali da to glasno kažu: u Evropi izopštavaju one koji ne promovišu opštu ideologiju.

Strateška doktrina je novi obrt u svetskoj politici, ali dokle? Sadašnja evropska elita o kojoj govorimo, naravno, mašta da će dočekati da se to završi: odjednom, trampizam se neće nastaviti? Duboka država takođe je u stanju šoka i, naravno, okuplja svoju vojsku. Nema sumnje da su Tramp i administracija Bele kuće prikupili ogromnu količina inkriminišucìih dokaza, povezanih ne samo sa korupcijom u Ukrajini, koje otkrivaju postepeno, deo po deo, već i u vezi sa evropskim zvaničnicima i sa unutarameričkim strukturama bez čijeg učešća, čak i bez skidanja bankarskih omota Banke Arizone, milijarde ne bi bilo moguće prebaciti u koferima.

Naravno, predsednik SAD će delovati aktivno kako se budu bližili međuizbori za Kongres. To je veoma važno za njega. Ako Tramp izgubi Kongres, on će, verovatno, krenuti o ofanzivu protiv svojih protivnika.

Ono što možemo da očekujemo od Evrope nije više nikakva tajna: svi govore o njenoj militarizaciji, francuske medicinske ustanove treba da budu spremna, po rečima zvaničnika, za prijem velikog broja ranjeniih. O tome je govoreno još pre nekoliko meseci. To jest, oni se spremaju za rat. Ali sada su dobili ne samo šamar, vecì i neku vrstu kazne. Čak i ako se smire, „sakriju se“, prestanu tako agresivno da promovišu svoju ideološku agendu, svejedno, kao što je rečeno, u takvom obliku EU neće biti partner SAD.

Generalno, u dokumentu postoji i naznaka o tome da se EU u potpunosti promenio i da uopšte nije potreban. Za NATO je pak rečeno da se neće više posmatrati kao savez koji se stalno širi. I to je – apsolutno naša zasluga.

Tramp je ipak pragmatičan, on odlično vidi da dinamizam svetskog razvoja, rasta ekonomije, političkog uticaja, više nije u Evropi. Centar moći premešta se na drugu stranu. Za realizaciju tog potencijala njemu je potrebno da reši probleme u Evropi i Ukrajini, u Izraelu, potrebno mu je da ide protiv Irana i da prisvoji resurse u Venecueli.

Zato je Trampu potrebna određena interakcija sa centrima moći, pa i sa Rusijom. Šta to znači za nas? Za nas to znači veoma složen period. Prvo, treba proveriti koliko su to samo reči, a koliko dela. Kod Trampa je često tako: on „izbaci“ nešto, čeka reakciju, a zatim bira režim jedan, dva tri, snažniji, slabiji itd. Ili deluje potpuno drugačije. Drugo, može li se očekivati da će Evropa, nakon takvog udara, uvenuti? Mislim da neće.

Njena elita za sada postupa nepromišljeno, jer je dobila i previše nagoveštaja. Između ostalog, i s naše strane. Kako je rekao naš predsednik: „Iako ćemo mi pretrpeti značajnu štetu, vas jednostavno neće biti, nećemo imati s kim da se dogovaramo“. Oni su sada razumeli da ih ni Tramp neće uzeti u obzir.

Uzmimo, na primer, Merca. Ja, kao stari germanista, ne mogu da ne kažem da se on, po mom mišljenju, jednostanvo zaigrao. Nemačka, kakvoj teži Merc (kao što je neko od eksperata rekao „on u ormanu ima dedin šlem, nacistički“), takva Nemačka je potpuno neprihvatljiva za Trampa, a još više za njegovog zeta Džareda Kušnera, čija porodica je postradala od nacista, a njegovi deda i baba su imali herojsku prošlost. U tom kontekstu bilo je veoma indikativno prisustvo Kušnera u Moskvi, što je primetio čak i uzdržani Ušakov.

Da sumiram, želela bih da primetim da od Evrope, verovatno, ne treba da očekujemo bilo kakvo smirenje, smanjenje napetosti s kojom istupa protiv Rusije. Za sada je ona sa Zelenskim, oni su međusobni taoci.

Da, oni ne mogu da napadnu, ali mogu da izvedu kolosalne provokacije na teritoriji Ukrajine, optužujući, kao i obično, nas za to. Oni su zainteresovani da prekinu proces koji vodi miru, koji je složen, ali koji ipak napreduje. Naravno, naše specijalne službe sve to znaju i preduzimaju odgovarajuće mere. Ali očekuje se eskalacija sukoba. Oni se ne smiruju, a pritom nemaju šta da izgube. Poraz Ukrajine, pod uslovima koji nama odgovaraju, za njih znači kraj. Kraj, kada im bude isporučen račun i za korupciju i za sve što proističe iz nove Trampove doktrine.

Jedino se, ponavljam, nadam da će konzervativci u tim zemljama da se osmele i da će početi aktivnije da nastupaju sa istih pozicija sa kojih i Trampov tim, koji kao destruktivne ocenjuje pojave u pogledu na svet koje uništavaju Evropu. Jer je Evropa, kako je u pomenutom dokumentu napisano, već izgubila svoj identitet. Do skoro je bilo nemoguće očekivati takvu ocenu od američke administracije.

Sećam se, pre pet godina, razgovarala sam o tome sa istomišljenicima na Zapadu, sa konzervativcima. Tamo ih ima mnogo više nego što mislimo, ali su oni stavljeni van okvira sadržaja koji se aktivno objavljuje, oni su napravili svoje sajtove, pišu na njima. Ili jednostavno ćute i samo na prijateljskim konferencijama otvoreno govore.

Dokument o kome je ovde reč, zaoštrio je situaciju. Naravno, danas se sve rešava tamo gde naši momci daju živote, dok mi, kao narod, moramo iznutra da se sabiramo. Svaki put o tome govorim. U ovako složenim vremenima, vremenima prekretnica u ruskoj istoriji, obavezno je potrebno jedinstvo. Potrebno je staviti na stranu sve unutrašnje nesuglasice kojih ima i uvek će ih biti u svakoj državi, i nastupati jedinstveno. Naravno, ne mogu da ne primetim: danas je naša diplomatija na visokom nivou. Nije ni čudo da je Engels, nekad, pisao Veri Zasulič: „Na putu nam stoji nepobediva ruska dimplomatija, tek kada uspemo da dovedemo naše ljude tamo, naš posao cìe krenuti napred.“ U vreme ministra spoljnih poslova Kozireva oni su takvog „svog čoveka“ i doveli. Sada, uverena sam, to neće dočekati, i naša mudra i iskusna diplomatija neće dozvoliti pripremu novog „Berlinskog kongresa“.