Povod za pisanje knjige polemika „Besmislena YU-ratovanja 1991-1995″, autor Ilija Radaković, general-pukovnik, diplomata i narodni heroj iz Drugog svetskog rata, nosilac Partizanske spomenice 1941. odlikovan sa 17 jugoslovenskih i niza stranih ordena i medalja, našao je u publicističkom pokušaju poslednjeg načelnika Generalštaba JNA, Veljka Kadijevića, u kome je on, pod naslovom  „Moje viđenje raspada“, nastojao da objasni uzroke rata i raspada Jugoslavije. Radaković u ovoj svojoj knjizi-odgovoru donosi manje poznate ili potpuno nepoznate činjenice o uzrocima i posledicama ratnih razaranja 1991-1995. Mada ni Kadijević ni Radaković više nisu živi, tek danas, u državno-političkim relacijama naroda nekadašnje SFRJ, ova knjiga rasprava o njenom kraju dobija na važnosti. Iz tog razloga, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi njene najvažnije delove…

Ilija T. Radaković

Nakon sovjetskog zaposedanja Čehoslovačke 1968. godine počela je radikalnija revizija jugoslovenske odbrambene doktrine i u tom sklopu je izgrađena teritorijalna odbrana. Tada se ustanovilo da se odbrana nezavisnosti i celovitosti Jugoslavije ne može zasnivati samo na Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA).

Tadašnji sekretar za narodnu odbranu, Ivan Gošnjak je tvrdio da ne treba vršiti promene u doktrini odbrane. Tito se odlučio za doktrinu svenarodnog otpora (u najširem smislu) i za proširenje uloge i funkcije Teritorijalne odbrane u republikama i pokrajinama.

U armijskom vrhu je bilo dilema i manji broj rukovodećih ljudi se tada teško složio sa ustanovljenjem Teritorijalne odbrane. (U to vreme sam, od 1968. do 1970. godine, bio pomoćnik komandanta 9. /nove/ armije u Ljubljani.)

Na čelu Teritorijalne odbrane Slovenije su tada bili general Bojan Polak, komandant i Albert Jakopič-Kajtimir, politički komesar Glavnog štaba. Sećam se nekih uobičajenih polemika sa SSNO-om i Štabom 9. armije oko koncepcije i kasnije oko nabavke oružja za TO. Posebno je bilo rasprava, naročito kasnije, oko „narodne zaštite“ kao sastavnog dela šireg koncepta. Poznata mi je značajna uloga Franca Popita oko toga svega. Teritorijalna odbrana Slovenije je od 1968. postepeno postajala najbolje organizovana republička teritorijalna odbrana i sa puno originalnih rešenja.

Posle Titove smrti, započele su u vojnom vrhu mnoge polemike i akcije za neke promene u koncepciji narodne odbrane, posebno kada je na čelo SSNO-a došao admiral Branko Mamula. Međutim, najviše promena se dogodilo kad je Mamulu zamenio Kadijević. U suštini, Mamula, Kadijević, Gračanin i Čanadi su se zauzimali za centralizovanje odbrambene doktrine i za reorganizaciju odbrambenih snaga.

Po toj novoj koncepciji, Slovenija je ostala bez Devete armije i sve oružane snage na njenoj teritoriji bile su potčinjene novoj komandi severozapadnog vojišta sa sedištem u Zagrebu. Predstavnici Slovenije su se tome opirali, ocenjujući predstojeće promene kao napad na jednakopravnost i samostalnost republika, kao reviziju postojeće odbrambene koncepcije i kao podređivanje teritorijalne odbrane armijskom vrhu. Tadašnji predsedavajući Predsedništva SFRJ, Lazar Mojsov je od Slovenaca tražio da se slože sa uvođenjem komandi vojišta, a armijski vrh je, što se tiče odbrambenih pitanja, počeo da igra glavnu ulogu i Predsedništvo SFRJ je malo-pomalo prestajalo da bude pravi i potpuni komandant oružanih snaga Jugoslavije. Slovenija je u tom procesu ostala bez Devete armije, a formirana su dva korpusa – ljubljanski i mariborski, potčinjeni Zagrebu.

Bilo je još sporova sa armijskim vrhom, ali sve sporove se lako prevazilazilo, dok nije počela rasprava oko reorganizacije oružanih snaga. Od tada se sporovi uvećavaju i oko služenja vojnog roka, oko demokratizacije odnosa u armiji, oko opremanja armije. I pored svega toga, TO Slovenije je bila najorganizovanija i najefikasnija organizacija. Dobro je sarađivala sa JNA sve do dolaska generala Ivana Hočevara za njenog komandanta 1988. godine. Mišljenja sam da je bilo nelogično da jedan vrsan general avijacije dođe na taj položaj.

Analiza JNA (na vojnom savetu) iz aprila 1988, u kojoj stoji da je došlo do kontrarevolucije i da se vodi „specijalni rat“ protiv SFRJ, izaziva nove sukobe. I verovatno zbog ovakve procene (greške) dolazi do drugih pogrešnih poteza.

Kasnije je došlo do sukoba sa JNA i zbog poznatog političkog procesa pred vojnim sudom 1988. protiv četvorice (Janša, Borštner, Tasić i Zavrl, dakle, svi civili sem zastavnika Borštnera).

Slovenački vrh je tražio da se prekine suđenje, da se optuženi brane sa slobode. Međutim, armijski vrh i vojno pravosuđe su ostali uporni, pa se suđenje pretvorilo u bespotreban veliki politički proces. Okrivljeni su osuđeni i sve je to trajalo do jeseni 1989. Armijski vrh je bio tvrd oko suđenja četvorici, a na tom pitanju je raslo i podsticano neraspoloženje protiv federacije i JNA. Posmatrao sam demonstracije pred Komandom Devete armije i sugerisao generalu Svetorazu Višnjiću, njenom komandantu, da Borštnera sudi Armija jer je vojno lice, a trojicu „mulaca“ da daju Ertlu – ministru unutrašnjih poslova Slovenije. Rekao sam Višnjiću: „Napravićete od njih nacionalne junake.“ Slegao je ramenima, rekavši: „To je stvar onih gore.“

Tu je i sukob sa velikosrpskim nacionalizmom. Miting u Beogradu naglašeno je napao Sloveniju (Mihailo Švabić). Poznate su parole na tom mitingu koje su se odnosile na Slovence, kao: „Smole i Orlandić, separatisti su sa vama“; „Hafneru, čuvaj svoj prst“; „Vrhovec, Vlasi i Smole – sva tri dole“; „Nećemo konfederaciju“; „Amerika ima jednog više Stanovnika“.

Sukob sa Slovencima je nastao i oko štrajka 1.300 radnika u Trepči (februara 1989) i to zbog izražene solidarnosti Ljubljane sa rudarima, zbog odlaska slovenačke milicije sa Kosova i mitinga solidarnosti sa kosovskim Albancima, održanom u Cankarjevom domu (27. februara 1989), gdje je usvojena zajednička izjava: „Protiv uvođenja vanrednog stanja, za mir i suživot na Kosovu“.

Mitinzi po Srbiji isticali su parole da je slovenačko rukovodstvo „zabilo nož u leđa“ Srbiji i da je slovenačko rukovodstvo saveznik „albanske iredente“, koja hoće da sruši Srbiju i Jugoslaviju. Pokušaj smirivanja nastale tenzije „vlakom bratstva i jedinstva“ i valcerima na železničkoj stanici u Beogradu koji su igrali tadašnji rukovodioci Jože Smole i Radmila Anđelković nije uspio.

Odbor Srba i Crnogoraca „Božur“ (Kosovo) se pripremao za „miting istine“ u Ljubljani. Slovenci su upozoravali na posledice mitinga koji je planiran za 1. decembar 1989. (dan ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca – 1918). Ocenili su da je to planirano sa ciljem da se takvim mitingom pokuša ostvariti ono što se uspelo sličnim pohodom na Novi Sad. Ako miting tamo uspe, neće biti problema da se na povratku nešto slično priredi u Karlovcu ili Jasenovcu. Slovenci su ocenili da se mitingom žele stvoriti uslovi za uvođenje vanrednog stanja u Sloveniji i državni udar armije. Takođe su uočavali namere da se nastavak obračuna sa Hrvatskom započne u Sloveniji. Taj miting je proizveo novu napetost i Slovenci počinju da pripremaju miliciju i TO.

Tih dana Janez Drnovšek, predsednik Predsdništva SFRJ, je izjavio: „Ako bi se slovenački narod odlučio da sruši svoje rukovodstvo, to će učiniti sam. Ne trebaju mu mitingaši iz Srbije ili bilo otkud, da bi to uradili umesto njega.“

Usledila je nova nepromišljena akcija – poziv srpskim preduzećima da prekinu poslovne veze sa Slovenijom i objavljivanje ekonomske blokade Slovenije, izvedeno preko Socijalističkog saveza Srbije. U suštini, bio je to ekonomski rat, sa ciljem da se i privrednim sankcijama pritisne Slovenija da kapitulira ili da ode.

Nakon izbora u Sloveniji 1990, armijske reakcije su bile „da su izbori nelegalni“, a razoružanje TO (17. maja 1990) stvara novi konflikt koji značajno kvari odnose i povećava otpor Slovenaca. Milicija i dio TO nisu razoružani i TO postaje koordinirajući organ akcija za otpor. Proglašena je, 25. juna 1991, apsolutna suverenost, a u Ustavu Slovenije je predviđeno da JNA napusti Sloveniju za 3 godine od osamostaljenja, tj. do 25. juna 1994. Međutim, 26. juna 1991. godine, ujutru, tenkovi su na ulicama i nekim cestama Slovenije. Čuje se „Slovenci, vi se previše igrate, sada ćemo vam pokazati“.

Zašto je došlo do petnaestodnevnog rata u Sloveniji? U igri su bili svi mogući koncepti, od konfederacije do više varijanti federacije. Srbi su za federaciju i traže da JNA (igra sa JNA – I. R.) brani granice u Hrvatskoj i većem delu BiH. Savezna vlada Ante Markovića je izdala nalog (Predsedništvo SFRJ nije funkcionisalo – blokirano zbog Mesićevog izbora) da JNA interveniše u Sloveniji.

A. Marković je precenio ulogu međunarodnog faktora, koji je istina bio za Jugoslaviju, ali i za priznanje Slovenije i Hrvatske. Reakcija slovenačke TO i milicije, koje su bile dobro organizovane bila je odlučna, posebno u blokadi jedinica JNA i kontroli prostora. Slovenija je dobila i medijski rat protiv JNA. Jedinice JNA u Sloveniji bile su nacionalno izmešane i pred pitanjem zašto se boriti sa jednim od jugoslovenskih naroda. Ove jedinice nisu bile motivisane, pa su se pripadnici drugih naroda predavali i izbegavali zadatke. Računica da će se pripadnici JNA – nesrpske narodnosti, boriti za srpske ciljeve – bila je pogrešna i to je uljuljkivalo armijski vrh. Sve je to dovelo do sloma za deset dana.

A 1. jula 1991. bivši načelnik Titovog kabineta, ambasador Marko Vrhunec, ratni komesar ljubljanske brigade, pored ostalog, piše mi: „Armija je tenkovima iz Karlovca i Varaždina počela prodirati magistralama da bi navodno osigurala granice. Na putu su bile stavljene blokade sa vozilima, koje je armija počela sklanjati i došlo je do puškaranja sa slovenačkom TO. Pošto nisu mogli tenkovima, nastupila je avijacija da to bombarduje. Bombardovan je aerodrom ‘Brnik’, gde je civilnim avionima načinjena ogromna šteta. Iza naše kuće u Levstikovoj bio je od TO oboren helikopter koji je nadletao zgradu Predsedništva i Skupštine. Ubijen je pilot Slovenac – kapetan i njegov saputnik Srbin. Sada su objavili podatke da je do sada bilo 40 mrtvih, pretežno civila, 97 ranjenih, pretežno vojnika. Iz JNA je prebeglo 782 oficira i vojnika, a 1.277 je zarobljeno.“

Vrhunec nastavlja: „Svi se ovde pitamo šta se to događa, da li je to bilo potrebno za očuvanje Jugoslavije, koju je počela razbijati Srbija sa Kosovom. Kako je moguće da Narodna armija upotrebljava tenkove protiv svog naroda i napada iz vazduha, a da pre toga niko ovdje nije digao oružje?

Tačno je da je proces razdruživanja, koji teče po celoj Jugoslaviji, u Sloveniji ušao u konkretnu fazu novim aktima o samostalnosti. Ali, za to ne treba pucati i bombardovati. Ko je to naredio? Bilo kakve opasnosti izvana ne postoje i smešna je pretpostavka za posredovanje armije. Marković je kazao na televiziji da on nije naredio i da je zaprepašten šta je vidio.“

Vrhunec zatim piše: „U Sloveniji su se u pogledu Jugoslavije iskristalisale dve linije – jedna desno nacionalistička je za otcepljenje (to je i program DEMOS-a), a druga „naša“, Kučanova, bila je da napravimo čiste račune, da se razdružimo u samostalne države i napravimo nov sporazum o zajednici jugoslovenskih država sa jasno određenim zajedničkim poslovima. Jasno, posle ovakve brutalne intervencije Armije, naravno, prvi dobivaju a drugi gube, kao što je bilo i pre dve godine kada se od strane SKJ na 14. kongresu nastupilo protiv Slovenije i udarilo po Kučanu, predstavniku levih i progresivnih i projugoslovenskih snaga, pa su se u Sloveniji mogli grupisati njeni protivnici čak i na pitanju Partije. Sada je tu istu grešku napravila Armija i dala argumente u ruke desnici.“ I na kraju, Vrhunec zaključuje: „Za mene je glavni krivac nemilosrdna i agresivna Miloševićeva politika hegemonije i unitarizma.“

O oružanom sukobu (ratu) u Sloveniji u knjizi Veljka Kadijevića „Moje viđenje raspada“ postoji više konstatacija, koje su, same po sebi, tačne. Međutim, u navedenom kontekstu i u međusobnoj relaciji, bez drugih značajnih činjenica, one su u najmanju ruku problematične. Zato se nameće zaključak da autor ili nije poznavao pravo stanje u Sloveniji, ili je bio jednostrano informisan, a postoji mogućnost da pravo stanje nije ni hteo da prikaže.

Kad piše o „Oružanom napadu Slovenije na JNA…“, postavlja se niz pitanja, na koja treba jasnije odgovoriti.

Poznato je da je na teritoriji Slovenije JNA bila od kraja 1990. do njene oružane intervencije, neprekidno u manjem ili višem stepenu borbene gotovosti. Stanovništvo Slovenije se u to vreme na plebiscitu sa 98% opredjelilo za samostalnost. Jedinice JNA su na dan proglašenja samostalnosti demonstrirale silu i zastrašivanje, a zatim intervenisale prema granici i aerodromu Brnik. Ko je onda koga napao? Teško je dokazati ko je opalio prvi metak, a to je u krajnjoj liniji irelevantno.

U nastavku sledi druga tvrdnja – teza, da je oružani napad Slovenije na JNA predstavljao slijed događaja ukupnog stanja u Jugoslaviji i posebno u Sloveniji, pioniru i nosiocu razbijanja Jugoslavije!? Koliko je ova hipoteza održiva?

Slovenija je, istina, žurila iz Jugoslavije zato što je videla da se, zahvaljujući politici Beograda, kojoj se armijski vrh priklonio i podredio, zajednička država već ozbiljno rasula i da će doći do upotrebe sile.

Uprkos verbalnom zalaganju za Jugoslaviju, takva politika koja je instrumentalizovala nacionalizam najbrojnije nacije (stanje na Kosovu, Memorandum SANU. 8. sjednica CK SK Srbije, mitinzi, antibirokratska revolucija, proslave 600. godišnjice Kosovskog boja na Gazimestanu i u Kninu, promena Ustava Srbije i ukidanje autonomnih pokrajina, XIV kongres i dr), kod drugih naroda razbuktala je nacionalizam i dala krila nacionalističkim i separatističkim snagama koje su na prvim višestranačkim izborima došle na vlast.

Zašto armijski vrh nije hteo da poštuje volju naroda i prihvati te vlasti kao legitimne? Zašto su tada vučeni potez za potezom, koji su sve više i više zaoštravali situaciju?

General Kadijević je bio dužan da odgovori na pitanje: ko je njemu, ŠVK (i drugima) dao pravo da se postavljaju jednostrano, kada je JNA po svome karakteru, temeljnom opredelenju i sastavu, od svog začetka uvek bila oružana sila svih naroda koji su živjeli u Jugoslaviji. Godinama se armijski sastav vaspitavao tako da armija nikada nije bila protiv naroda, kao i da njeni pripadnici ne treba da izvršavaju naređenja kojima bi se činio ratni zločin!

A kada se jedinice JNA upotrebe u oružanoj inervenciji protiv jednog od svojih naroda – JNA gubi svoj narodni karakter. Zapravo, u tom trenutku izgubila je jedan svoj narod ili, bolje rečeno, izneverila je najpre slovenački (još pre albanski), a zatim jedan za drugim i ostale narode, da bi na kraju izneverila i srpski!

Ustavom, zakonima i doktrinarnim dokumentima, jedinice JNA su se mogle upotrebiti samo po naređenju Vrhovnog komandanta! A zna se ko je bio Vrhovni komandant, svidelo se to nekome ili ne! Legalitet ŠVK kao nekakvog aktera i maglovito pokrivanje odlukama Savezne skupštine (bez slovenačkih delegata) i SIV-a su providni.

Stalno isticanje kako JNA nije imala svoju državu, ukazuje da je armijski vrh de facto „lebdeo u vazduhu“, pa nije onda ni čudno što je oberučke prihvatio prvu ponudu koja je bila po njegovom ukusu, to jest, državu kakvu mu je nudio S. Milošević.

Indikativno je da autor neprestano govori o razbijanju Jugoslavije, a ne i o njenom preoblikovanju u savremenu demokratsku i civilizacijsku zajednicu – bilo nekakvu novu federaciju, bilo konfederaciju ili savez država, što su nudili i Slovenci. Da se armijski vrh opredelio za drugu opciju, što bi bilo normalno u odnosu na karakter i tradicije JNA, a ne za to da se prenaglašavanjem i konstruisanjem spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja, armijski sastav priprema za neki rat čiji su ciljevi nejasni i zamagljeni, verujem da ne bi došlo do tragedije.

Dakle, armijski vrh se opredjelio (kakvog li apsurda), da utiče na društvena kretanja i diktira kakvu državu hoće, da bi država bila po ukusu vojske, a ne obrnuto, da vojsku prilagodi potrebama društva. Takvo opredjeljenje armijskog rukovodstva je u suštini generisalo ona shvatanja koja su u primeni sile videla izlaz. Što autor navodi da je Slovenija glavni krivac ze razbijanje Jugoslavije – samo je maska da bi se prikrio pravi razlog.

Konstatuje se da su jedinice JNA, iako sa relativno malim snagama oko 1.900 ljudi – za 48 časova od 137 objekata na granici zauzele 133 i time praktično izvršile zadatak. Treba, međutim, odgovoriti i na pitanja – a što je onda bilo? Da li su to bile jedine snage JNA, i koliko je tu tenkova, topova i aviona? Da li je zadatak stvarno izvršen time što se došlo do tih objekata kada se zna da su te jedinice bile odsečene, često bez sigurne veze, bez snabdevanja, dezorijentisane i potpuno demotivisane, a poznato je šta se poslije dogodilo?

Problematična je i teza da se JNA u Sloveniji našla u nemogućoj situaciji, da su se prema njoj svi u Sloveniji odnosili kao prema okupatorskoj vojsci… i sve što se iz te teze dalje izvodi. A zašto je to bilo tako? Šta je drugo trebalo da očekuje armijsko rukovodstvo kada je jedinice armije pripremalo za oružanu intervenciju i upotrebom sile izneverilo i one Slovence koji su sve do tada verovali da je JNA još uvek OS i slovenačkog naroda? Da li je trebalo, „privoleti“ Slovence da silom zavole armiju? Arogantnost ŠVK se vidi i u tome što je „naopako“ procenila volju Slovenije za otporom vojnoj intervenciji. U toj samouverenosti se išlo dotle da je zavladalo uverenje da će se Slovenci uplašiti sile.

Tvrdnja da je u armiji već ranije otpočeo proces među starešinama da svi koji se ne slažu sa politikom koju sledi JNA – iz nacionalnih ili drugih razloga – mogu i treba da je napuste, jeste tipična poluistina. Istina je da su ljudi, koji su hteli iz armije, to mogli postići jedino ekscesno i sa velikim stresom. U toj situaciji je bilo najteže što su takve smatrali nacionalistima i izdajnicima.

Oni Slovenci koji su verovali rukovodstvu armije ili u njoj ostajali zbog vernosti svome pozivu, bili su kasnije izigrani i prevareni. Gurnuti su protiv svoga naroda. Čisti je cinizam kad autor kaže da je ŠVK bio iznenađen ponašanjem većeg broja slovenačkih starješina (dodao bih i ne samo slovenačkih), koji su se okrenuli protiv JNA i Jugoslavije, a ne kaže protiv kakve JNA i protiv kakve i čije Jugoslavije? Prema ljudima svih nacionalnosti postupalo se po maniru: iskoristi čoveka dok ti treba i dok ti verno služi, a onda ga odbaci! A dosegli su moralno dno i zlo u tom prljavom ratu.

Teza da je mobilizacija jedinica JNA bila ometana veoma sinhronizovano i usmeravano iz jednoga centra, te da je to bio glavni limitirajući faktor realizacije svih zamisli i planova upotrebe JNA, samo potvrđuje ono što je rečeno na početku: armijsko rukovodstvo je slabo poznavalo i cenilo situaciju, a još gore je ako to nije htelo videti. No, bilo kako bilo, na osnovu nepotpunih ili pogrešnih podataka, ili, još gore, onih koji se žele, po staroj i nebrojeno puta proverenoj vojničkoj logici – procene su šuplje a odluke pogrešne.

Dakle, odluka da se ide na upotrebu sile i to ofanzivom jedinica iz tri korpusa sa teritorije Hrvatske, računajući sa snagama koje su bile pre na papiru no faktičke – odluka je raspada i haosa.

U poglavlju „Oružani sukob u Sloveniji“, ima još tvrdnji i teza koje se mogu dokazima oboriti. Istina je da sve napisano i kako je napisano ima neki logički smisao i tok, ali je nevolja u tome što je taj tok od samog početka generalno usmeren u pogrešnom pravcu.

Ostaje da se do kraja dešifruje koje su i kakve bile stvarne namere u ratu u Sloveniji, bez obzira što je Kadijević otkrio te ciljeve sa tri varijante:“Prva, vojnički poraziti i napustiti Sloveniju, druga, bez dovođenja kopnenih snaga upotrebom svih raspoloživih snaga Ratnog vazduhoplovstva naneti gubitke infrastrukturi Slovenije i tako je prisiliti na poštovanje odluka saveznih institucija i treća (koja je prihvaćena) postići ciljeve upotrebom političkih sredstava i pretnjom upotrebe vojne sile, uz stvarnu upotrebu koju treba dozirati u skladu sa ponašanjem slovenačke strane“.

Uzevši u obzir ovo, pitam se, ko postavlja ovakve strategijske ciljeve i to u varijantama – od totalnog rata koji traži visoku cenu, do povlačenja. Ovakve avanturističke ciljeve, niko i sa manje vojničke pameti ne bi postavio.

Najkraće rečeno, JNA je u Sloveniji (a i posle), zloupotrebljena da bi postigla ciljeve za koje nije bila namenjena – nije bila organizacijski za to sposobna, niti pripremljena i još manje motivisana! Zato je postala žrtva svoga rukovodstva – i tako detonator okrutnog i krvavog sopstvenog raspada i raspada države „koju nije imala“!

(Nastavak u sledećem broju)

Beleška o autoru

Ilija T. Radaković rođen je 6. aprila 1923. godine u selu Jošan – Udbina, Lika. Osnovnu školu je završio na Otriću, gimnaziju u Gospiću, a učiteljsku školu u Petrinji. Član je SKOJ-a od 1938, a KPH (KPJ) od 1941. godine. U NOR-u je bio politkomesar Devetog gerilskog odreda (1941), politkomesar bataljona „Marko Orešković“ (1942), politkomesar Sjevernodalmatinskog odreda i Pete dalmatinske brigade (1943. i 1944), a od januara 1945. politički komesar Devete dalmatinske divizije u činu potpukovnika. Nakon rata, bio je politkomesar tenkovske divizije (1945. do 1948), politkomesar mehanizovanog korpusa (1948. do 1950), u činu pukovnika; glavni inspektor u Političkoj upravi JNA (1950/51). Posle završene Više vojne akademije (1951-1953) vojni je izaslanik u Burmi (1954-1957). Od 1957. do 1961. pomoćnik je načelnika II (vojno-obaveštajne) uprave Generalštaba, a od 1961. do 1965. je komandant Gardijske divizije u činu general-majora. Završio je školu operative. Od 1965. do 1968. je zamjenik načelnika nastavne uprave Generalštaba. Od 1968. do 1970. je pomoćnik komandanta Devete armije u Ljubljani, u činu general-potpukovnika. Od 1970. do 1973. je načelnik planske uprave Generalštaba. Od 1973. do 1978. je načelnik operativne uprave i zamenik načelnika Generalštaba u činu general-pukovnika. Od 1978. do 1984. je pomoćnik Saveznog sekretara za narodnu odbranu, a od 1984. do juna 1985. je zamenik saveznog sekretara za narodnu odbranu, kada je redovno penzionisan. Bio je član CK SKJ, izabran na XII kongresu.