U svojoj prvoj knjizi „The Bill Gates Problem: Reskoning with the Myth of the Good Billionaire“ („Problem Bil Gejts: Obračun sa mitom o dobrom milijarderu“, novinar iz Vašingtona, Tim Švab, objavio je rezultate svog višegodišnjeg istraživanja Gejtsovog uticaja na tehnološku industriju, javnu politiku, obrazovanje, globalni zdravstveni sistem, medije… Švab je opisao Gejtsovu brutalnost s kojom je uništavao prijatelje i neprijatelje, otimao kompanije i gradio monopolski položaj, a sve to skrivajući se iza imidža detinjastog filantropa. Iza sebe, na putu do statusa najbogatijeg čoveka na svetu, Gejts je ostavio bezbrojne žrtve.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz knjige Tima Švaba, koja je dobila pozitivne kritike i bila izabrana za „Editors’ Choice“ od strane The New York Times-a, dok je Publishers Weekly ocenio da Švabova kritika „pogađa suštinu“ kada detaljno opisuje kako su inicijative Fondacije Gejts često imale minimalne koristi uprkos milijardama potrošenih dolara.

Tim Švab

Bil Gejts je još početkom devedesetih godina prošlog veka ušao u svet filantropije. Kad su antimonopolski propisti ugrozili reputaciju „Majkrosofta“, povećao je donacije za humanitarne akcije. Osnovao je svoju fondaciju i u nju uložio više od 20 milijardi dolara. Naprasno je postao najdarežljiviji filantrop na svetu. Istovremeno, postao je i najbogatiji čovek na svetu sa ličnim bogatstvom od 60 milijardi dolara. Paradoksalno, bez obzira koliko je novca trošio, činilo se da njegovo bogatstvo neprestano raste. (U vreme pisanja ove knjige, Gejts je već posedovao više od sto milijardi dolara.)

S obzirom da je Gejtsova velikodušnost nastala usred krize reputacije, njegove humanitarne kampanje su dočekane sa opravdanim skepticizmom. Istorijski gledano, berzanski špekulanti i pljačkaški kapitalisti, kao što su bili Džon D. Rokfeler i Endrju Karnegi, posvetili su se dobrotvornim aktivnostima u poslednjim godinama svog života kako bi sakrili tragove svojih kriminalnih poslovnih poduhvata zahvaljujući kojima su postali tako bogati. I, generalno, američka filantropija ima izuzetno bogatu tradiciju skandala i kontroverzi.

Poslednjih godina samo mogli da vidimo dokaze malverzacija koje je izvršavao osuđeni seksualni prestupnik Džefri Epštajn, koji je davao dobrotvorne priloge uticajnim građanskim organizacijama i medijima. Na taj način stvarao je mrežu uticaja, koja je trebalo da ga zaštiti od javne kontrole i kritike. Farmaceutska kompanija porodice Sakler plasirala je na tržište analgetik oksikontin, koji je doprineo širenju epidemije opioida u Sjedinjenim Državama.

Kada su federalna regulatorna tela pokrenula istragu, porodica Sakler se okrenula filantropiji kako bi skrenula pažnju javnosti sa farmaceutskog skandala, kojim je ugrozila javno zdravlje. Slavni biciklista Lens Armstrong je, osim šampionskih dostignuća u sportu, ličnu reputaciju izgradio radom u dobrotvornoj fondaciji „Lajvstrong“. Učestvovao je u humanitarnim akcijama čak i nakon što se suočio sa optužbama za korišćenje nedozvoljenih sredstava za doping.

 U sudskom postupku je dokazano da su njegovi najveći biciklistički uspesi ostvareni zahvaljujući lekovima, koji su poboljšali njegove fizičke performanse. Hilari Klinton je bila pod istragom kada je otkriveno da se, kao državna sekretarka, sastajala sa donatorima Fondacije Klinton, uključujući i Melindu Gejts. Hilari je negirala bilo kakav neprimeren uticaj, ali javno je obećala da više neće učestovati u radu porodične Fondacije dok se nalazi na državnoj funkciji. Fondacija Donalda Trampa je zatvorena 2018. godine, kada je državni tužilac u Njujorku izneo optužbe da „funkcioniše kao čekovna knjižica, koja služi korporativnim i političkim interesima gospodina Trampa“.

Sposobnost globalnih elita da iskoriste filantropiju kako bi promovisali svoje privatne interese ili poboljšali lični ugled nije prošla nezapaženo od strane medija ni u ranim danima Fondacije Bila i Melinde Gejts. Na prelazu milenijuma, neki novinari su imali hrabrosti da dignu glas i dovedu u pitanje njegove donacije, kao što je ona u kojoj su javnim bibliotekama poklonjeni kompjuteri sa instaliranim „Majkrosoftovim“ serverom. „Ovo se čak ne može ni nazvati filantropijom. To nije ništa više nego širenje tržišta. Jednostavno, Gejts je investirao u projekat, koji će povećati buduću prodaju“, napisao je jedan kritičar. Dok je Gejts pokušavao da se predstavi kao dobrotvor posvećen borbi protiv bolesti, gladi i siromaštva, njegove humanitarne akcije su služile za eliminaciju konkurenata na tržištu.

Da bi svoje prave ciljeve sakrio od javnosti, Gejts je najavljivao veliku, revolucionarnu promenu koju će njegova Fondacija doneti u svet filantropije. „Odgovornost, koja je do sada nedostajala, promeniće sve metode rigoroznih istraživanja i analiza, koje je Gejts godinama primenjivao u razvoju svog softvera, a sada će to koristiti i za iskorenjivanje malarije ili poliomijelitisa u zemljama u razvoju“, objavio je časopis Time u 2000. godini.

Dakle, Gejts je tako počeo da priprema meko sletanje u medijima, kako bi svoje filantropske napore predstavio kao sredstvo za oslobađanje duboko ukorenje fascinacije njegovim bogatstvom. Čovek koji se obogatio do nepristojnih razmera odlučio je, izgleda, da veliki deo stečene imovine pokloni u humanitarne svrhe. Gejts se predstavljao kao primer koji dokazuje da kapitalizam, na ovaj ili onaj način, uvek ispunjava obećanja i, na kraju, donosi korist svima. S tom namerom, Gejtsova fondacija je počela da donira stotine miliona dolara redakcijama širom sveta (od Gardijana do Špigla, od Le Monda do ProPublike), a Melinda Frenč Gejts je nekoliko godina bila član upravnog odbora lista Vašington Post.

Gejtsovi filantropski poduhvati se takođe uklapaju u neoliberalni ekonomski model, koji je u to vreme preovladavao u zapadnim demokratijama. Po tom modelu, agilni i efikasni akteri iz privatnog sektora mogli su – i trebalo bi – da preuzmu veliki deo posla glomaznih birokratskih državnih institucija, kako u poljoprivredi, tako u obrazovanju. zdravstvu i drugim značajnim sistemima.

Zahvaljujući velikim finansijskim donacijama, Bil Gejts je postao važan partner mnogih državnih institucija. Pod zastavom filantropije promovisao je ideologiju velikih korporacija, koja se zasniva na realizaciji poslovnih interesa. Kao što je njegov „Majkrosoft“ podstakao kompjutersku revoluciju, Gejts je obećavao da će njegova Fondacija, kroz saradnju za farmaceutkim i agro-hemijskim kompanijama pomoći u suzbijanju bolesti i gladi.

Na samitu održanom u Beloj kući 2008. godine, predsednik Džordž V. Buš je pohvalio Gejtsov novi model filantropije, koji je opisao kao „fantastičan primer socijalnog preduzetništva, koje koristi poslovnu oštroumnost za rešavanje problema u društvu“. Gejts je kasnije dobio medalju časti iz ruke Baraka Obame, kao i titulu viteza, koju mu je dodelila kraljica Elizabeta II, pa i nagradu „Padma Bušan“ od indijske vlade. Priznanja su stizala jedno za drugim nakon što ga je časopis Tajm proglasio za „Ličnost godine“ 2005, zajedno sa Bonom. Na naslovnoj stranici je objavljenja njihova zajednička fotografija, na kojoj se, u pozadini, videla i Melinda. Tada je i Kongres Sjedinjenih Država usvojio rezoluciju kojom „čestita Bilu i Melindi Gejts i Bonu“. Za rezoluciju je glasao 71 kongresmen.

– Mislim da nije preterivanje reći da je Bil Gejts daleko iznad ostalih. Rekao bih, on je najdoslednija jedinka naše generacije. To kažem sa apsolutnim uverenjem. U privatnom sektoru, sa „Majkrosoftom“, on je promenio oblik naše kulture i način na koji danas radimo i živimo. I ovo što radi sa Fondacijom, on menja svet – rekao je novinar Endrju Ros Sorkin prilikom dodele nagrade Njujork tajmsa 2019. godine Bilu Gejtsu, koji je sedeo pored njega.

Kako se, pričom o njegovim dobrim delima, širila legenda o Gejtsu, kritičari su postajali sve tiši, a mnogi su mu oprostili izuzetnu pohlepu i destruktivan uticaj i monopolski položaj, zahvaljujući kome je postao najbogatiji čovek na svetu. Kad je Gejts uspeo da se predstavi kao velikodušni filantrop, zaboravljeno je prvo poglavlje njegovog poslovnog uspona.

Već količina donacija njegove Fondacija – oko 80 milijardi dolara do početka 2023. godine – otklonila je sve sumnje u časne namere Bila Gejtsa. Gigantske donacije su dokazale da Gejts ima mnogo ozbiljnije planove sa svojom Fondacijom, nego što je brzo spasavanje poslovne reputacije.

Milijarder Voren Bafet je, na jednom događaju 2006. godine, rekao da će veliki deo svog ličnog bogatstva donirati Fondaciji Bila i Melinde Gejts, što je značajno povećalo kapacitet te humanitarne organizacije. Na istom događaju, Gejts je objavio da će se posvetiti ostvarenju glavnog cilja, a to je „da napravimo vakcine i lekove koje će eliminisati bar dvadeset bolesti, koje su najčešći uzrok smrti“. Mnogo kasnije, 2020. godine, Gejts je ponovio tvrdnju da je njegova Fondacija rešena da „ide do krajnjig granica“.

– Naš cilj nije samo postepeni napredak. Radi se o tome da svi naši napori i svi naši resursi dovedu do uspešnih rešenja, kojima ćemo spasavati i poboljšavati živote ljudi – rekao je Gejts.

Na takvim obećanjima Gejts je izgradio svoj filantropski imidž. Na svakom koraku, pokazivao je rajsko mesto koje gradi, gde će „svi životi imati jednaku vrednost“. U svetu, u kome se očajnički traže idoli, mnogi su poželeli da veruju u Gejtsovu utopijsku viziju. Tako je Gejts stekao status besprekornog filantrope, pa i sveca.

Teško je shvatiti uzroke brze i potpune Gejtsove javne transformacije. Od pohlepnog, hladnog i autokratskog monopoliste, naprasno je postao nežni filantrop i ljubazni i saosećajni vođa, kako su ga opisale televizije ABC i CNBS. Naravno, Gejts se nije promenio. Nije imao transplantaciju mozga, niti karakternih osobina. U Fondaciji se ponašao jednako grubo i uznemirujuće kao i u „Majkrosoftu“, ni ne pokušavajući da kontroliše strasti, koje su često eksplodirale pri svakom, pa i najmanjem problemu ili nesporazumu.

– Bil se prema ljudima ponašao kao potpuni kreten u 70% vremena, a preostalih 30% bio je bezopasan, zabavan i super-inteligentni štreber – rekao je jedan bivši radnik u Fondaciji Bila i Melinde Gejts.

Drugi bivši Gejtsov saradnik je prokomentarisao: „Kod Bila smo cenili samo to što nije imao filter, nije mogao da promeni ponašanje ni na bolje, ni na gore. Bilo je uzbudljivo čekanje da počne da priča, mogli smo samo da nagađamo kakvog je danas raspoloženja. Sa Melindom Gejts je, s druge strane, bilo potpuno drugačije. Prilikom privatnih susreta i na zvaničnim sastancima, ubek je bila savršeno ljubazna do te mere da je izgledalo kao da ima samo jedan scenario. Naravno, to znači da su, kad bi se njih dvoje zajedno pojavili na sastanku, sve oči bile uprte u Bila. Procenjivali smo kakav mu je govor tela danas? Da li je ljut? Da li će nešto baciti na pod? Znali smo da Melinda nikada ne bi uradila nešto od toga.“

Bil Gejts voli da bude u centru pažnje i nikada se ne plaši svojih ili tuđih verbalnih udaraca. Kada se svet ne okreće u njegovom pravcu, kada se oseća izazvanim ili ako ne postiže nivo kontrole koji zahteva, može da napravi pakao. Ako ništa drugo, njegov dobrotvorni rad je bio usmeren ka poboljšanju tog imidža. Veoma efikasno je koristio filantropiju da potvrdi svoje liderstvo u širokom spektru pitanja, da preuzme dominaciju i postavi svoju zastavu na vrh svakog projekta, koji ga je zanimao, od obrazovnih standarda u Sjedinjenim Državama do siromaštva i poljoprivrede u podsaharskoj Africi. Gejts je vodio ove projekte sa veoma jasnim ideološkim pristupom. Tražio je rešenja za društvene probleme kroz inovacije i tehnologiju kako bi potvrdio prednosti privatnog sektora i promovisao vrednosti intelektualne svojine. Pre svega, želeo je da reorganizuje svet tako da i sam ima mesto za stolom, i to na čelu stola za kojim se donose globalne odluke.

Fondacija Bila Gejta ne primenjuje isti način rada kao ostale humanitarne organizacije. Ona ne finansira projekte za siromašne u skladu s njihovim potrebama, nego prema vlastitim procenama. Predstavnici Fondacije ne odlaze na teren da bi razgovarali sa potencijalnim korisnicima, saznali za njihove brige i potrebe. Umesto toga, Gejts u sedištu svoje korporacije, vrednom 500 miliona dolara, na sastancima male grupe konsultanata odlučuje koji projekti zaslužuju njegovo vreme, pažnju i novac. Kad se donesu odluke o određenim rešenjima, Fondacija ubrizgava novac u univerzitete, medije i grupe za zaštitu ljuskih prava, koje dobijaju čekove i listu obaveza. Kao magijom, Gejts je stvorio medijsku eho-komoru, koju koristi da bi podsticao politički diskurs koji njemu odgovara. Rezultati su zapanjujući. Gejtsova Fondacija je samostalno finansirala jednu od najznčajnijih i najkontroverznijih promena u američkom obrazovanju u nekoliko poslednjih decenija – zajedničke državne standarde, koji su, u suštini, novi operativni sistem za nacionalno obrazovanje. Istovremeno, u mnogim afričkim zemljama, Gejts promoviše desetine novih pravila, propisa i zakona za poljoprivredu i korporativno vođenje ekonomije.

Tokom pandemije Kovid 19, dok su američki izabrani zvaničnici bili zauzeti izradom akcionih planova, Gejts je iskoristio decenije iskustva u radu svoje Fondacije sa vakcinama da preuzme vodeću ulogu u životima milijardi ljudi, najsiromašnijih na planeti, do te mere da je suštinski preuzeo i premenio preporuke koje je ponudila Svetska zdravstvena organizacija. Takve akcije visokog profila uzdrigle su Bila Gejtsa na nivo globalne vidljivosti. Međutim, u praksi, njegovi napori su se pokazali kao potpuni neuspeh. To se ogleda u deklarisanim ciljevima Fondacije, ali i u nezavisnim standardima. Pokazalo se da je rešavanje složenih problema u sistemima poput javnog zdravstva i obrazovanja mnogo teže nego što je mislio Bil Gejts. Takođe, pokazalo se da višemilionske donacije ne garantuju dobro rešenje. Da, naravno, donacije iz organizacije u Sijetlu su ponekad pomogle mnogim ljudima, ali njen zastrašujući pristup rešavanju problema stvorio je značajnu količinu kolateralne štete, koja je, do pandemije Kovida 19, uglavnom ignorisana. Dominantni narativ Gejtsove Fondacije bio je fokusiran na ciljeve u dalekoj budućnosti, pa nije bilo dovoljno prostora za ozbiljnu javnu debatu.

Ukratko, navedeni smo da verujemo da je Bil Gejts filantrop, a on je u stvarnosti monopolista. Navedeni smo da njegovu Fondaciju posmatramo kao dobrotvornu organizaciju, a ona je, u stvarnosti, politički alat, koji taj mogul koristi da bi došao do poluga koje pokreću državni sistem.

– Gejts ima direktnu vezu sa nama zbog svoje sporne reputacije i ozloglašenosti, kao i zbog svega što radi sa svojim novcem – rekao je Mič Mekonel 2020. godine, tadašnji lider republikanaca u Senatu Sjedinjenih Država.

Gejts koristi ovu direktnu liniju – koja mu omogućava da se sastaje sa svim državnicima, bilo da se zovu Barak Obama, Donald Tramp ili Angela Merkel – da bi uspešno lobirao kod vlada da izdvoje milijarde dolara poreskih obveznika za njegove humanitarne projekte. Novcem građana, vlasti velikodušno subvencionišu Gejtsovo dobrotvorno carstvo, ali zasluge pripadaju samo njemu. Godinama ga je Forbs uvrštavao na svoju godišnju listu deset najmoćnijih ljudi na svetu, ali pošto Gejts svoj uticaj kanališe kroz filantropiju, ta moć nije podvrgnuta javnoj kontroli, niti se dovodi u pitanje. Iako ima mnogo kritičara Fondacije, još je više onih koji dobro znaju koliko su problematični načini na koje ona funkcioniše, a ne žele o tome da govore iz straha da ne izgube donacije iz Fondacije ili da ne navuku gnev njenog osnivača. Samocenzura je toliko raširena da su stručnjaci čak skovali termin za nju: „Bill Chill“.

To je jedna od mnogih kontradikcija koje definišu Gejtsovu Fondaciju: najvidljivija humanitarna organizacija na svetu je istovremeno jedna od najstrašnijih organizacija na planeti. To ne znači da Gejts nema dobre namere i nema razloga da sumnjamo da on iskreno veruje da će njegove ideje učiniti svet boljim mestom. Ipak, moramo shvatiti da on „pomaže svetu“ na jedini način koji zna: tako što je on jedini šef!

Možda tragična, mana Bila Gejtsa i u „Majkrosoftu“ i u Fondacija uvek je bila njegova nepokolebljiva vera u sebe, da je u pravu u svemu što radi, da je pametniji od svih i da je rođen da bude vođa. U izvesnom smislu, njegove namere, čak i kad su dobre, predstavljaju problem. Ako pogledamo najomraženije lidere u istoriji, često ćemo videti patološke narcise koji veruju da samo oni sve znaju i sve mogu. U nekom trenutku moraćemo da se složimo oko toga da je taj model uticaja perverzan i nedemokratski. Takođe, moramo se složiti da humanost, usmerena ka stvarnom ljudskom napretku – jednakosti, pravdi, slobodi – zahteva od nas da se suprotstavimo nelegitimnim vođama i nekontrolisanoj moći.

Poenta svega ovoga je da Bil Gejts nije rešenje, nego problem. On preuzima moć koju ne zaslužuje. Niko ga nije izabrao, niti imenovao da bude gospodar sveta. Pa ipak, evo ga, udara se u grudi, monopolizuje podijum i preko megafona vikom iznosi svoja rešenja za sve, od klimatskih promena do rešavanja pandemije Kovida 19.

Dvadeset godina nakon Gejtsovog grandioznog filantropskog eksperimenta, ponestaje nam vremena za kritički osvrt na „najvećeg dobrotvora na svetu“, posebno sada, kada nova generacija tehnoloških supermogula počinje da ga sledi. Džef Bezos i njegova supruga Mekenzi Skot obećali su da će većinu svog bogatstva, više od 150 milijardi dolara, pokloniti Gejtsu. Mark Zakerberg je dao slične izjave, kao i stotine drugih mogula, potpisnika „Zaveta o davanju“, obaveze o doniranju, koju je Gejtsova Fondacija nametnula kako bi olakšala filantropske akcije bogataša. Istina je da – koliko god to kontradiktorno izgledalo, stotine i hiljade milijardi dolara iz tih dobrotvornih donacija – ne predstavljaju razlog za slavlje, već za zabrinutost. Baš kao što globalne elite koriste finansijske donacije ozbornim kampanjama i lobističkim grupama da bi ostvarile politički uticaj, filantropija je postala samo još jedno stredstvo uticaja dostupno milijarderima. Lakoća kojom mogu da svoje neograničeno bogatstvo pretvore u političku moć jasan je znak neuspeha demokratije i uspona nove oligarhije. To je, takođe, poziv na buđenje i zapitanost da li želimo da živimo u svetu u kome super-bogataši imaju više prava od svih ostalih. Ovo je svet u kome aplaudiramo i slavimo gomilanje bogatstva od strane sumnjivih magnata samo zato što ga maštovito raspodeljuju dobrotvornim projektima, koji nedemokratski promovišu njihove političke poglede na svet.

Slučaj Bila Gejtsa je savršen za analizu ovog pitanja jer je, u mnogim aspektima, on najbolji primer koliko daleko daleko može da ide filantropska globalistička elita. Tokom godina, novinari su prolili reke mastila o predatorskim praksama braće Koh i Ruperta Mardoka, a još više mastila hvaleći Bila Gejtsa kao našeg „dobrog milijardera“, opisujući njegove nesebične dobrotvorne kampanje – barem naizgled – usmerene na spasavanje sveta od samog sebe. Sa svoje strane, mediji, zajedno sa Gejtsovim ogromnim aparatom za odnose sa javnošću, stvorili su svet pojednostavljenih, ako ne i potpuno bajkovitih narativa sa potcenjivačkim porukama: da li biste više voleli da Bil Gejts troši svoj novac na sportske automobile ili vile? Da li zaista mislite da će svet biti bolji ako oporezujemo Gejtsa i dozvolimo našoj neefikasnoj vladi da rasipa njegovo ogromno bogatstvo?

Da bismo mogli da odgovorimo na ova pitanja i da shvatimo kako je Bil Gejts, kroz filantropiju, pretvorio svoje bogatstvo u političku moć, moraćemo da duboko zaronimo u jednu veoma mutnu privatnu instituciju. Otkrićemo da je to dobrotvorna fondacija čije su aktivnosti potpuno različite od uobičajenih načina delovanja organizacija sa takvom misijom. Upoznaćemo čoveka koji je uspeo da postane bogatiji – a ne siromašniji – tokom dve decenije deljenja svojih milijardi dolara. Iako je zahvaljujući toj predstavi uspeo da se promoviše kao „najdarežljivija osoba u ljudskoj istoriji“, videćemo koliko su sitne ili čak beznačajne donacije Bila Gejtsa u poređenju sa njegovim ogromnim bogatstvom. On poklanja novac koji mu nije potreban i koji nikada neće moći da potroši. Videćemo kako porida Gejts ubire ogromnu ličnu korist od svoje filantropije, uključujući poreske olakšice vredne milijarde dolara, javna priznanja, političku moć, pa čak i mogućnost da obogate pojedince ili organizacije koje su im bliske, kao što je elitna privatna srednja škola u Sijetlu, koju su pohađali Bil Gejts i njegova deca.

(U sledećem broju: Vuk u jagnjećoj koži)