Potpredsednički kandidat Republikanske stranke na ovogodišnjim izborima, 39-godišnji J.D. Vance, radio je u različitim profesijama tokom svoje karijere, menjao je lična imena nekoliko puta, bio je kritičar Donalda Trumpa, a onda je postao njegov nepokolebljivi pristalica. Američkoj javnosti danas poznat kao James David Vance (J.D.Vance), rođen je 2. avgusta 1984. godine pod imenom James Donald Bowman. Nakon što je završio srednju školu, prijavio se u marince, pa je noseći uniformu od 2003. do 2007. godine radio i kao vojni novinar. Služio je pola godine tokom rata u Iraku kao oficir za odnose sa javnošću, a po povratku u domovinu upisao se na Državni univerzitet Ohajo i diplomirao 2009. godine iz političkih nauka i filozofije. Diplomirao je takođe i na Pravnom fakultetu na prestižnom Univerzitetu Jejl 2013. godine, oženio se godinu dana kasnije, a 2016., objavio je bestseler knjigu Hillbilly Elegy, koja je kasnije pretvorena u scenario za holivudski film. Magazin Tabloid za svoje čitaoce (prvi put na srpskom jeziku) objavljuje feljton u nekoliko nastavaka iz ove atraktivne autobiografske knjige, uz saglasnot autora

Džejms Dejvid Vans

Kao i većina male dece, naučio sam vrlo rano svoju kućnu adresu, tako da ako sam se izgubio, mogao sam da kažem odraslom gde da me odvede. U vrtiću, kada me je učiteljica pitala gde živim, mogao sam da recitujem adresu bez preskakanja, iako je moja majka često menjala adrese, iz razloga koje nikada nisam razumeo kao dete.

Ipak, uvek sam razlikovao „svoju adresu“ od „mog doma“. Moja adresa je bila gde sam provodio većinu vremena sa majkom i sestrom, gde god da je to bilo. Ali moj dom se nikada nije promenio: kuća moje prabake, u Džeksonu, Kentaki.

Džekson je mali grad od oko šest hiljada u srcu jugoistočne zemlje uglja u Kentakiju. Nazivati ga gradom je pomalo preterano: postoji sudnica, nekoliko restorana – skoro svi lanci brze hrane – i nekoliko drugih prodavnica i prodavnica.

Većina ljudi živi u planinama koje okružuju Kentaki Highway 15, u parkovima za prikolice, u vladinim subvencionisanim stanovima, u malim seoskim kućama i na planinskim domaćinstvima poput onog koji je služio kao pozadina za najlepše uspomene iz mog detinjstva. Džeksonjanci su predusretljivi, rado prekiadju svoje omiljene zabave kako bi pomogli strancu da izvuče automobil iz snega, i  bez izuzetka  zaustavljaju svoje automobile, izlaze i stoje sa strane svaki put kada pogrebna povorka prođe pored njih.

To je bilo iskustvo koje me je učinilo svesnim nečeg posebnog o Džeksonu i njegovim ljudima. Zašto, pitao bih svoju baku  koju smo svi zvali „Mama“:  da li su svi stali na mrtvačka kola u prolazu? „Zato, dušo, što smo mi brdski ljudi. I poštujemo naše mrtve“, odgovorila mi je.

Moji baka i deda napustili su Džekson krajem 1940-ih i podigli svoju porodicu u Midltaunu, Ohajo, gde sam kasnije odrastao. Ali, dok nisam imao dvanaest godina, provodio sam leta i veći deo ostatka svog vremena u Džeksonu.

I kako je vreme prolazilo, putovali smo često. Iz jednog razloga pre svega: da se brinemo o maminoj majci, koju smo zvali Mamav Blanton (da je razlikujemo, mada pomalo zbunjujuće, od Mama). Ostali smo sa Mamav  Blanton u kući u kojoj je živela još pre nego što je njen muž otišao da se bori protiv Japanaca na Pacifiku.

Kuća Mamav Blanton je bila moje omiljeno mesto na svetu, iako nije bila ni velika ni luksuzna. Kuća je imala tri spavaće sobe. Ispred su bili mali trem, ljuljaška na tremu i veliko dvorište koje se protezalo u planinu s jedne strane i do vrha viče s druge strane.

Iako je Mamav Blanton posedovala neku imovinu, većina je bila nenastanjiva. Nije bilo dvorišta o kojem bi se moglo govoriti, iako je bilo prelepi stenovitih planina i drveća. Bio je i potok koji je tekao ptreko tog imanja. To je bilo kao naše dvorište. Deca su spavala u jednoj sobi na spratu u kući sa deset kreveta gde smo moji rođaci i ja igrali do kasno u noć dok naša iznervirana baka nije tražila da spava I da se umirimo.

Najstariji i najzlobniji od Blantonovih ljudi bio je ujak Teaberri, nadimak po svom omiljenom ukusu žvakaće gume. Ujak Teaberri, kao i njegov otac, služio je u mornarici tokom Drugog svetskog rata. Umro je kada sam imao četiri godine, tako da imam samo dva prava sećanja na njega. U jednom od njih, Teaberri me juri uveravajući me da će nahraniti moje desno uho psima ako me uhvati. Skočim u naručje Mamav Blanton, i zastrašujuća igra je gotova.

Ali znam da sam ga voleo, jer moje drugo sećanje je bilo da mi nije bilo dozvoljeno da priđem njegovoj  samrtnoj postelji pa je moja baka bila primorana da me obuče u bolničku haljinu i prokrijumčari me. Sećam se da sam se držao za nju ispod tog bolničkog ogrtača, ali se ne sećam da sam se oprostio.

Tokom moje poslednje godine srednje škole, pokušao sam da budem člam golf tima. Tokom godinu dana, uzeo sam časove golfa od starog golf profesionalca.

Leto pre završne godine, dobio sam posao na lokalnom golf terenu kako bih mogao da vežbam besplatno. Mamav nikada nije pokazala interesovanje za sport, ali me je ohrabrila da naučim golf, jer „to je mesto gde bogati ljudi posluju.“

Iako mudra na svoj način, mama je malo znala o poslovnim navikama bogatih ljudi, a ja sam joj to rekao. „Umukni, jebivetru“, rekla mi je. „Svi znaju da bogati ljudi vole golf.“

Ali kad sam vežbao svoj zamah u kući (nisam koristio loptu, tako da je jedina šteta koju sam uradio bila na podu) zahtevala je da prestanem da joj uništavam tepih. „Ali, mama“, protestovao sam sarkastično, „ako mi ne dozvoliš da vežbam, nikada neću moći da radim bilo kakav posao na golf terenu. Mogao bih i da napustim srednju školu sada i da se zaposlim u pakovanju namirnica“. Onda bi ona rekla:  „Ti pametnjakoviću. Da nisam bogalj, odmah bih ustala i udarila te po glavi i dupetu. “ Tako mi je pomogla da platim časove i zamolila svog mlađeg brata (mog ujaka Garija), najmlađeg od dečaka Blantona, da mi nađe neke stare klubove. Isporučio je lep set Mekgregora, bolji od bilo čega što smo mogli da priuštimo sami, a ja sam vežbao onoliko često koliko sam mogao. Do trenutka kada su se golf probne kotrljale, savladao sam dovoljno golf zamaha da se ne osramotim.

Znao sam u pozadini svog uma da dolaze odluke o mojoj budućnosti. Svi moji prijatelji su planirali da idu na koledž; da sam imao tako motivisane prijatelje je zbog uticaja Mamav. Do trenutka kada sam bio u sedmom razredu, mnogi od mojih prijatelja iz komšiluka su već pušili travu, Mamav je to znala i upozorila me.

Priznajem da većina dece ignoriše ovakva uputstva, ali većina dece ih ne dobija od Bonnie Vance-Mamav. Obećala je da će, ako me vidi u prisustvu bilo koje osobe na listi zabranjenih, pregaziti svojim automobilom. „Niko nikada neće saznati“, šapnula je preteće.

Sa mojim prijateljima koji su krenuli na koledž, shvatio sam da ću uraditi isto. Postigao sam dovoljno dobar rezultat na SAT-u da prevaziđem svoje ranije loše ocene, i znao sam da će me jedine dve škole koje sam bio zainteresovan da pohađam – Ohajo State i Majami Universiti – prihvatiti.

Nekoliko meseci pre nego što sam diplomirao, doduše, sa malo razmišljanja, doselili smo se Ohio State. Veliki paket je stigao poštom, ispunjen informacijama o finansijskoj pomoći sa univerziteta. Bilo je govora o Pell grantovima, subvencionisanim kreditima, nesubvencionisanim kreditima, stipendijama i nečemu što se zove „rad-studija“.

Sve je bilo tako uzbudljivo, i samo Mamav i ja mogli smo da shvatimo šta to znači. Satima smo se zbunjivali oko obrazaca pre nego što smo zaključili da mogu da iznajmim pristojan dom u Midltaunu sa dugom koji bih imao da odem na koledž. Mi zapravo još nismo započeli popunjavti obrasce – to bi zahtevalo još jedan herkulovski napor drugog dana.

Sve u vezi sa nestrukturiranim iskustvom koledža me je prestravilo – od hranjenja zdravom hranom do plaćanja sopstvenih računa. Nikada nisam uradio nijednu od tih stvari. Ali znao sam da želim više od svog života.

Znao sam da želim da se istaknem na koledžu, da dobijem dobar posao, i dam svojoj porodici stvari koje nikada nisam imao. Jednostavno nisam bio spreman da započnem to putovanje.

Tada mi je moja rođaka Rejčel – veteranka marinaca – savetovala da razmotrim ulazak u njihov korpus: „Oni će te dovesti u formu.“

Rejčel je bila najstarija ćerka ujaka Džimija, a samim tim i dekan naše generacije unuka. Svi mi, čak i Lindzi, ugledali smo se na Rejčel, tako da je njen savet imao ogromnu težinu.

Napadi 9/11 dogodili su se samo godinu dana ranije, tokom moje srednje škole, pa kao i svaki seljak koji poštuje sebe, razmišljao sam o odlasku na Bliski istok da ubijem teroriste. Ali izgledi za vojnu službu – vrištanje instruktora za obuku, stalno vežbanje, odvajanje od moje porodice – uplašili su me. Sve dok mi Rejčel nije rekla da razgovaram sa regrutnom komisijom – implicitno tvrdeći da misli da mogu to da podnesem – pridruživanje marincima izgledalo je uverljivo kao i let na Mars. Sada, samo nekoliko nedelja pre nego što sam dugovao školarinu državi Ohajo, nisam mogao da mislim ni na šta osim na marince.

Tako sam jedne subote krajem marta ušao u kancelariju vojnog regruta i pitao ga o marincima. Nije pokušao da me nagovori ni na šta. Rekao mi je da ću zaraditi vrlo malo novca i da ću možda čak ići u rat. „Ali oni će vas naučiti o liderstvu, i oni će vas pretvoriti u disciplinovanog mladića.“

To je izazvalo moje interesovanje, ali pojam američkog marinca i dalje je izazivao moju nevericu. Bio sam debeljuškasto, dugokose dete. Kada nam je učitelj fizičkog rekao da trčimo milju, prešao bih naviše do pola.

Nikada se nisam probudio pre šest ujutru. A ovde je ova organizacija obećala da ću redovno ustati u pet ujutru i trčati više milja dnevno. Otišao sam kući i razmotrio svoje opcije. Podsetio sam sebe da me moja zemlja treba i da ću uvek žaliti što nisam učestvovao u najnovijem američkom ratu.

Razmišljao sam o GI Bill i kako će mi pomoći da trgujem zaduženost za finansijsku slobodu. Znao sam da, najviše od svega, nisam imao drugog izbora. Postojao je koledž, ili ništa, ili marinci, i nije mi se dopala nijedna od prve dve opcije. Četiri godine u marincima, rekao sam sebi, pomoći će mi da postanem osoba koja sam želeo da budem. Ali nisam želeo da napustim dom.

Tako sam jedne subote krajem marta ušao u kancelariju vojnog regruta i pitao ga o marincima. Nije pokušao da me proda ni na šta. Rekao mi je da ću zaraditi vrlo malo novca i da ću možda čak ići u rat (setio sam se: „Ali oni će vas naučiti o liderstvu, i oni će vas pretvoriti u disciplinovanog mladića.“)

To je izazvalo moje interesovanje, ali pojam američkog marinca i dalje je izazivalo brigu. Bio sam debeljuškasto, dugokose dete. Kada nam je učitelj fizičkog rekao da trčimo milju, hodao bih najmanje pola. Nikada se nisam probudio pre šest ujutru. A ovde je ova organizacija podrazumeva da ću redovno ustati u pet ujutru i trčati više milja dnevno.

Otišao sam kući i razmotrio svoje opcije. Podsetio sam sebe da me moja zemlja treba i da ću uvek žaliti što nisam učestvovao u najnovijem američkom ratu. Razmišljao sam o Mamav i kako će mi pomoći da prebrinem zaduženost i dobijem finansijsku slobodu. Znao sam da nisam imao drugog izbora. Postojao je koledž, ili ništa, ili marinci, i nije mi se dopala nijedna od prve dve opcije. Četiri godine u marincima, rekao sam sebi, pomoći će mi da postanem osoba koja sam želeo da budem. Ali nisam želeo da napustim dom.

Kamp za obuku marinaca traje trinaest nedelja, svaki sa novim fokusom na obuku. U noći kada sam stigao na Parris Island, Južna Karolina, ljuti instruktor pozdravio je moju grupu dok smo se iskrcavali iz aviona. Naredio nam je da uđemo u autobus; Nakon kratkog putovanja, još jedan instruktor naredio nam je da izađemo iz autobusa i na čuvene „žute otiske stopala“.

Tokom narednih šest sati, medicinsko osoblje me je bockalo i guralo, dodijelilo mi opremu i uniforme i ošišalo svu kosu. Dozvoljen nam je jedan telefonski poziv, pa sam prirodno pozvao Mamav i pročitao sa kartice koju su mi dali: „Stigao sam bezbedno na ostrvo Parris. Uskoro ću poslati svoju adresu. Zbogom.“

„Čekaj, ti mali seronjo. Jesi li dobro?“, odgovorila je. „Žao mi je, mama, ne mogu da pričam. Ali da, dobro sam. Pisaću čim budem mogao.“ Instruktor drila, čuvši moje dve dodatne linije razgovora, sarkastično me je upitao da li sam našao dovoljno vremena „da ispričam svoju jebenu priču“. To je bio prvi dan.

Nema telefonskih poziva u kampu za obuku. Bilo mi je dozvoljeno samo jedan, da pozovem Lindzi kada joj je polubrat umro. Shvatio sam, kroz pisma, koliko me moja porodica voli.

Morali smo da zaradimo titulu „marinac“ tako što smo završili rigoroznu obuku u tom kampu, dobijali smo pismo svaki dan ili dva, ponekad sam dobijao pola tuceta svake noći. Mamav je pisala svaki dan, ponekad i nekoliko puta, nudeći proširena razmišljanja o tome šta nije u redu sa svetom u nekima i nekoliko rečenica tokova svesti u drugima.

Najviše od svega, Mamav je želela da zna kako mi dani idu i uveri me da će sve biti dobro. Regruti su rekli porodicama da je ono što je većini nas potrebno bile reči ohrabrenja, a Mamav je to meni redovno govorila.

Dok sam se borio sa vrištećim instruktorima i rutinama fizičke kondicije koje su gurnule moje telo van forme do krajnjih granica, čitao sam svaki dan da je mama ponosna na mene, da me voli i da zna da neću odustati. Zahvaljujući mojoj mudrosti ili nasleđenim sklonostima sakupljača, uspeo sam da zadržim skoro svako pismo koje sam dobio od svoje porodice.

Mnogi od njih bacaju zanimljivo svetlo na dom koji sam ostavio iza sebe. Pismo od mame, pita me šta mi treba i govori mi koliko je ponosna na mene. „Čuvala sam decu (Lindsinu), igrali su se sa puževima napolju. Stisnuli su jednog i ubili ga. Ali sam ga bacila i rekla im da nisu, jer je Kam postao malo uznemiren, misleći da ga je ubio“. Ovo je mama u svom najboljem izdanju: puna ljubavi i zabavna, žena koja je uživala u svojim unucima. U istom pismu, referenca na Grega, dečka koji je od tada nestao iz mog sećanja.

Odsečen po prvi put od kuće i porodice, naučio sam mnogo o sebi i svojoj kulturi. Suprotno konvencionalnoj mudrosti, vojska nije mesto za sletanje dece sa niskim primanjima bez drugih opcija. Šezdeset devet članova mog voda kampa za obuku uključivalo je crnu, belu i latinoameričku decu; bogata deca iz Njujorka i siromašna deca iz Zapadne Virdžinije; Katolici, Jevreji, protestanti, pa čak i nekoliko ateista. Prirodno su me privlačili oni poput mene.

„Osoba sa kojom najviše razgovaram“, napisao sam svojoj porodici u svom prvom pismu kući, „je iz okruga Lesli, Kentaki. On govori kao da je iz Džeksona. Govorio sam mu koliko je sranje to što su katolici dobili svo slobodno vreme koje su imali. Oni to dobijaju zbog načina na koji crkveni raspored funkcioniše. On je definitivno seosko dete, jer je rekao: ‘Šta je katolik?’ I rekao sam mu da je to samo još jedan oblik hrišćanstva, a on je rekao: ‘Možda ću morati da isprobam to!“

 Mama je tačno razumela odakle je došao.

U kampu za obuku, vreme obroka je čudo efikasnosti. Prolazite kroz kafeteriju red, držeći poslužavnik za uslužno osoblje. Oni ispuštaju sve dnevne ponude na vašem tanjiru, i zato što se plašite da progovorite o svojim najmanje omiljenim stavkama i zato što ste toliko gladni da biste rado pojeli mrtvog konja.

Sednete, i bez gledanja u tanjir (to bi bilo neprofesionalno) ili pomeranja glave (to bi takođe bilo neprofesionalno), kašikom gurnete hranu u usta dok vam se ne kaže da prestanete. Ceo proces traje ne duže od osam minuta, a ako niste sasvim puni do kraja, sigurno patite od probavnih smetnji (što se oseća otprilike isto). Jedini diskrecioni deo te vežbe je dezert, izdvojen na malim tanjirima na kraju pokretne trake.

Tokom prvog obroka kampa za obuku, zgrabio sam ponuđeni komad torte i marširao do svog mesta. Ako ništa drugo, dobrog je ukusa, pomislio sam, ovaj kolač će sigurno biti izuzetak. Onda je moj instructor obuke, mršavi belac sa Tenesijem tvang, stao ispred mene. Pogledao me je gore-dole svojim malim i opasnim očima i uputio pitanje: „Stvarno ti treba ta torta, zar ne, debeloglavi?“ Pripremio sam se da odgovorim, ali pitanje je očigledno retoričko, jer mi je izbacio tortu iz ruku i prešao na sledeću žrtvu. Nikada više nisam zgrabio tortu.

Ovde je bila važna lekcija, ali ne i ona o hrani ili samokontroli ili ishrani. Da si mi rekao da ću reagovati na takvu uvredu tako što ću očistiti tortu i vratiti se na svoje mesto, nikad ti ne bih verovao. Iskušenja moje mladosti usadila su iscrpljujuću sumnju u sebe. Umesto da čestitam sebi što sam prevazišao neke prepreke, brinuo sam se da ću biti prevaziđen od sledećih.

Kamp za obuku marinaca, sa svojim baražom velikih i malih izazova, počeo je da me uči da sam se potcenio. Kamp za obuku marinaca postavljen je kao izazov koji definiše život. Od dana kada stignete, niko vas ne zove po imenu. Nije vam dozvoljeno da kažete „ja“ jer ste naučeni da ne verujete sopstvenoj individualnosti. Svako pitanje počinje sa „Ovaj regrut“ – Ovaj regrut treba da koristi glavu (kupatilo); Ovaj regrut treba da poseti bolničara (doktora). Nekoliko idiota koji stignu u kamp za obuku sa tetovažama marinaca su nemilosrdno izgrđeni.

Na svakom koraku, regruti se podsećaju da su bezvredni dok ne završe kamp za obuku i ne steknu titulu „marinca“. Naš vod je počeo sa osamdeset tri, a dok smo završili, ostalo ih je šezdeset devet. Oni koji su odustali – uglavnom iz medicinskih razloga – služili su da ojačaju vrednost izazova.

Svaki put instruktor obuke je vrištao na mene i ja sam ponosno stajao; svaki put sam mislio da ću zaostajati tokom trčanja i nastavio korak; svaki put kada sam naučio da uradim nešto što sam mislio da je nemoguće, kao što je penjanje na konopac, Došao sam malo bliže verovanju u sebe. Psiholozi to zovu „naučena bespomoćnost“ kada osoba veruje, kao što sam ja u mladosti, da izbori koje sam napravio nisu imali uticaja na ishode u mom životu.

Od sveta malih očekivanja u Midltaunu do stalnog haosa našeg doma, život me je naučio da nemam kontrolu. Mama i tata su me spasili od potpunog podleganja toj ideji, a marinci su otvorili novi teren. Dok sam se u porodici naučio na bespomoćnosti, marinci su me učili jačanju volje.

Dan kada sam diplomirao na kampu za obuku bio je najponosniji u mom životu. Čitava ekipa brđana pojavila se na mojoj maturi – ukupno osamnaest – uključujući i Mamav, koja je sedela u invalidskim kolicima, zakopana ispod nekoliko ćebadi, izgledala je krhkije nego što sam se sećala.

Pokazao sam je svima oko baze, osećajući se kao da sam upravo dobio na lutriji, a kad sam pušten na desetodnevno odsustvo sledećeg dana, karavanom smo se vratili u Midltaun.

Prvog dana u kući nakon kampa za obuku, ušao sam u brijačnicu starog prijatelja mog dede. Marinci moraju da drže kratku kosu, a ja nisam želeo da popustim samo zato što niko nije gledao. Po prvi put, berberin na uglu – (umiruća rasa) iako to tada nisam znao – pozdravio me je kao odraslu osobu. Sedeo sam u njegovoj stolici, ispričao neke prljave viceve (od kojih sam većinu naučio samo nekoliko nedelja ranije) i podelio neke priče o kampu za obuku. Kada je bio otprilike mojih godina, bio je regrutovan u vojsku da se bori u Koreji, pa smo razmenjivali neke bodlje o vojsci i marincima.

U januaru 2005. saznao sam da će moja jedinica krenuti u Irak nekoliko meseci kasnije. Bio sam i uzbuđen i nervozan. Mama je zaćutala kada sam je pozvao da joj kažem. Posle nekoliko neprijatnih sekundi mrtvog vazduha, rekla je samo da se nada da će se rat završiti pre nego što budem morao da odem. Iako smo razgovarali telefonom svakih nekoliko dana, nikada nismo razgovarali o Iraku, čak i kada se zima pretvorila u proleće i svi su znali da ću tog leta otići u rat. Mogao sam da kažem da mama nije želeo da razgovara ili razmišlja o tome, i obavezao sam se.

Ja nisam zarađivao mnogo novca, verovatno hiljadu dolara mesečno posle oporezivanja, iako su mi marinci dali mesto za boravak i hranu, tako da je taj novac otišao brzo.

Takođe sam zaradio dodatni novac igrajući online poker.

Poker mi je bio u krvi – igrao sam sa novčićima i novčićima sa Papawom i mojim prastričevima otkad pamtim za sebe. Taj onlajn poker je bio ludilo u to vreme ga je u osnovi mogao svako igrati sa besplatnim simboličnim ulogom. Igrao sam deset sati nedeljno na malim stolovima, zarađujući četiri stotine dolara mesečno.

Planirao sam da uštedim taj novac, ali umesto toga sam ga dao Mamav za njeno zdravstveno osiguranje. Mama se, naravno, brinula da sam pokupio naviku kockanja i da sam igrao karte u nekoj planinskoj prikolici sa gomilom brđana, ali sam je uverio da je to online i legitimno, zakonito.

(Nastavak u sledećem broju)