Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmond Pariz

U „Kratkoj istoriji Svete stolice“, objavljenoj u Katihizisima, koju koriste rimokatolički sveštenici, može se pročitati sledeće: „Papa Pije X je učinio sve što je mogao da spreči rat 1914. godine, i umro je od tuge kada je video zla koja će nastupiti“. Basna je dirljiva. Apologete su je temeljno koristile kako bi pokojnog papu prikazale kao mirotvorca.

Čak i uz rizik da budu smatrani nekorektnim racionalistima, kritičari su skinuli časni veo sa te basne. Činjenice otkrivaju da Pije X, koji je bio veoma strog prema nekim reformatorima, koji su predlagali modernizaciju Crkve, smatrao je da se treba uzdržavati od bilo kakvih rigoroznih mera protiv ratnih huškača, za razliku od onih koji se zalažu za zvanične i tragične ekskomunikacije, kakvima su u Srednjem veku terorisane duše raznih kraljeva i podanika, koji su proglašeni otpadnicima od vere.

Da li je Srbija, postavljalo se pitanje, bila dovoljan razlog da papa interveniše protiv onih koji su podstrekivali na rat? Da li je mogao, ili da li je trebalo da dozvoli da carstvo od 50 miliona ljudi osvoji malu susednu državu od jedva pet miliona ljudi, koji su se od 25. jula 2014. godine junački borili za očuvanje mira, skoro u potpunosti prihvatajući austrijske zahteve?

Papa nije osudio ratne huškače, ali ne može se reći da zbog toga nije kritikovan. U stvari, tada su u Evropi već nastala dva tabora, dva suprotstavljena bloka. U jednom su se nalazile zemlje zapadne demokratije, a u drugom imperijalističke i reakcionarne centralnoevropske sile. Niko nije sumnjao na čijoj je strani i koga podržava Pije X.

Pjer Dominik je, analizirajući memoare grofa Sforce i diplomatskih dokumenata, opisao koliko je Vatikan bio udaljen od ideje očuvanja mira: „Hajde da poslušamo ovaj signal od 2. avgusta 1914. godine. Šta je on značio za Habzburgovce? Da li su tada odlučili da Srbe, pravoslavni narod, treba kazniti? Da li bi to ojačalo ugled Austro-Ugarske, Habzburgovaca i Španije, koja je bila poslednji bastion jezuita? Za Rim, stvar je dobila gotovo relizgiozni značaj – uspeh apostolske monarhije mogao bi se posmatrati kao pobeda Vatikana nad istočnim raskolnicima. Imamo pristup brojnim dokumentima koji nesumnjivo pokazuju da je Vatikan, barem u početku, sa zadovoljstvom podržavao poduhvat u kome bi uništenje Srbije rezultiralo smanjenjem uticaja carske Rusije, čiju reputaciju je rimska crkva prezirala. Imamo zabeležene razgovore vatikanskog državnog sekretara, koji je izričito u ime pape, rekao austrijskom diplomati da mu je žao što Austrija nije ranije zasluženo kaznila Srbe.“

U stvari, depeša od 19. jula 1914. godine, od grofa Palfija, austrijskog otpravnika poslova u Vatikanu, grofu Berhtoldu, austrijskom ministru spoljnih poslova, ističe da nema sumnje da su Pije X i kurija želeli da se objavi rat Srbiji.

Časopis francuskih jezuita, La politikue des Jesuites, 1955. godine objavio je tekst u kome se odnos pape i Vatikana prema austro-ugarskom ultimatumu Srbiji citirana je jedna beleška grofa Palfija s kraja jula 1914: „U vremenima ekstremnih političkih tenzija, kakve su tada vladale, ljudska mašta prelazi granice zdravog razuma. Poslednjih dana kružila je glasina da je papa Pije X imao sukob sa Njegovim apostolskim carskim veličanstvom, koga je zamolio da upozori hrišćanske narode na užase kako bi se izbegao rat. Argumenti, zasnovani na tako apsurdnoj pretpostavci, moraju dovesti do logičnog, ali pogrešnog zaključka da je zaista došlo do intervencije pape. Zanimljivo je stvarno mišljenje kurije. Kada sam, pre dva dana, posetio kardinala – državnog sekretara, on je, prirodno, govorio o ozbiljnim pitanjima i problemima koji trenutno pogađaju celu Evropu. Njegova eminencija nije pokazala neku posebnu dobronamernost ili umerenost. On je bezuslovno podržao notu upućenu Srbiji i indirektno izrazio nadu da će monarhija na njoj insistirati do kraja. ‘Podrazumeva se’, primetio je tada kardinal, ‘da je žalosno što Srbija nije odavno uništena’.“

Ovo objašnjenje se sasvim slaže sa papinim mišljenjem. Njegova Svetost je nekoliko puta izrazio žaljenje što je Austro-Ugarska propustila priliku da ugnjetava podunavske susede.

Predstavnik Austrije u Vatikanu je zatim pokušao da objasni stav pape Pija X sledećim argumentima: „Svako može da se zapita zašto Katolička crkva zauzima tako ratoboran stav. Odgovor je veoma jednostavan. Papa i kurija u Srbiji vide poodmaklu bolest, koja se postepeno širi kroz delove monarhije. Ako se ta bolest ne zaustavi, ona će na kraju dovesti do raspada monarhije. Austro-Ugarska jeste i ostaće katolička država par excellence, najjači stub koji je još preostao Crkvi. Za Crkvu, pad ovog stuba bi značio gubitak njenog najjačeg saveznika i najodanijeg saborca protiv širenja pravoslavlja. S obzirom na ovu činjenicu, nije teško razumeti vezu između apostolskih osećanja i ratnog duha, koji su vladali u vatikanskoj kuriji.“

Uz ovaj obiman i značajan dokument, postoji još jedan, takođe zvanični dokument koji potvrđuje stavove pape Pija X pred početak rata. U julu 1913. godine, nakon potpisivanja Bukureštanskog sporazuma, Austro-Ugarska je već pretila napadom na Srbiju, a austrijski princ je poslao delegaciju da se raspita o stavu Vatikana po tom pitanju. Grof Palfi je obavestio grofa Berhtolda o razgovorima koje je vodio u Vatikanu krajem oktobra i 3. novembra 1913. godine.  

„Među temama koje je pokrenuo kardinal – državni sekretar tokom naših razgovora prošle nedelje, jedna od njih, kao što je i očekivano, bilo je pitanje Srbije. Kardinal je izrazio radost zbog našeg energičnog stava prema Srbiji. Tokom današnje audijencije, Njegova Svetost njegova svetost je, povodom energičnih koraka koje smo preduzeli prema Beogradu, počeo da iznosi neke veoma karakteristične opaske. ‘Austro-Ugarska bi bolje postupaila da je kaznila Srbe za sve učinjene greške’, rekao je Njegova Svetost.“

Ne dovodeći u pitanje namere i dobru veru apologeta Svetog Oca, ostaje otvoreno pitanje njegovih nedvosmislenih poziva na rat, koje su oni prikazivali kao pozive na mir. Koliko god bili smireni i smerni, ne možemo da objasnimo ovo fantastično tumačenje činjenica. Dođavola, sada smo utvrdili van svake sumnje, na osnovu zvaničnih dokumenata, kako je Pije X „žalio što Austro-Ugarska nije ranije kaznila Srbiju“, a što je kasnije protumačeno kao da je „učinio sve što je bilo u njegovoj moći da spreči rat 1914. godine“. Može li mu se, ipak, oprostiti samo zato što se „nadao da će sukob biti ograničen na Austro-Ugarsku i Srbiju“?

Pobožni francuski akademik Rene Bazan, u koga ne može da se sumnja da je pristrasan prema Vatikanu, napisao je: „Pije X je vladao Crkvom od 4. avgusta 1903. do 20. avgusta 1914. godine. Pred kraj života, Pije X je shvatio da je rat na vratima, predvideo je taj preokret u svetu. Kardinal Meri del Val mu je slao diplomatske depeše i druge papire na kojima je pisao objašnjenja i upozorenja na događaje od prethodnog dana, kad god bi se pojavilo neko ozbiljno pitanje. U jednom od tih pisama, kardinal je naveo: ‘Šta je ovo u poređenju sa onim što tek dolazi? Veliki rat će doći i neće se završiti 1914. godine.’ Kad se brazilski ambasador opraštao od njega, Pije X mu je rekao: ‘Imate sreće. Nećete doživeti da izbliza svedočite užasima Velikog rata koji se sprema.’ Diplomata, impresioniran ovom opakom, pisao je nekolicini svojih prijatelja o tome. Nisu prošla ni tri meseca, Austro-Ugarska je napala Srbiju, na bojnom polju su se suočile vojske pet nacija, a Nemačka je napala Belgiju.“

Može li se retrospektivno reći da je Sveti Otac podsticao proširenje sukoba? Ne, nije podsticao, nego je to tako dobro predvideo da je eksplicitno pomenuo jednom diplomati tokom razgovora koji je zabeležen u zvaničnom dokumentu, objavljenom u Parizu 1928. godine. Grof Sforca i Pjer Dominik su citirali taj izveštaj: „Dan ranije, 26. jula 1914. godine, baron Riter, otpravnik poslova Bavarske pri Svetoj Stolici, poslao je svojoj vladi depešu: ‘Papa odobrava surov tretman Austrije prema Srbiji. U slučaju da Rusija i Francuska uđu u rat protiv Nemačke, papa nije mnogo zabrinut. Kardinal – državni sekretar ne vidi kada bi Austrija mogla da povede rat protiv Srbije ako to ne uradi sada.“

Autentičnost ova dva dokumenta je potvrđena nakon brojnih debata u katoličkoj štampi. Pjer Dominik navodi: „Ključ za razjašnjenje ovog pitanja, prema grofu Sforci i nekim drugim istoričarima, bila je neophodnost da se car Franc Jozef preokrene i usmeri na ideju rata. Mišljenja pape i njegovog ministra su, svakako, imala veliki uticaj. Otuda i depeša grofa Palfija o ‘zloslutnim glasinama’. Monsinjor Kristijani je razotkrio grofa Sforcu, jednog od najpoznatijih državnika, kao ‘zlog duha’, koji kritikuje ratoborne stavove pape Pija X.“

Dokazano je da su Pije X i njegov državni sekretar podsticali katoličke careve na rat. Posledice njihovih postupaka bio je opšti rat u kome su se centralnoevropska carstva suprotstavila Francuskoj i Rusiji. Papa i kurija su verovali da pravilno procenjuju snagu sila, koje će učestvovati u ratu. Ono što Njegova svetost i vatikanski državni sekretar nisu predvideli bilo je učešće Engleske i ostalih anglosaksonskih država u ratu. To im je poremetilo planove i odnelo prevagu na stranu Francuske i pravoslavnog stanovništva, koje je htelo da se oslobodi jarma Austro-Ugarske.

Stoga je nesumnjiva odgovornost Vatikana za izbijanje Velikog rata, tog monstruoznog zločina koji je rezultirao milionima hrišćanskih leševa. Cvet evropske omladine završio je u grobnicama. Da zločin bude još gnusniji, on je izazvan namerno. Sasvim konkretno se može reći da je Rimokatolička crkve 1914. godine izvršila seriju pritisaka koji su podsticali na početak paklenog rata, koji je krvoproliće mnogih evropskih naroda pretvorio u pravu bujicu.

Pija X je na vatikanskom tronu nasledio pronemački papa Benedikt XV. Papa Pije X je umro 20. avgusta 1914. godine i to, suprotno izjavama njegovih biografa, svakako ne iz tuge zbog izbijanja rata, za kojim je žudeo.

Rožer Pejrefit je u svom delu „Les“ još skloniji da veruje da je papa umro od radosti. Kles de Sen Pjer pretpostavlja da je Pije X pretrpeo fatalni emocionalni šok 4. avgusta 1914, kad je Engleska ušla u rat. Papa je odmah mogao da predvidi poraz svojih pristalica, pa mu je pozlilo. Bilo kako bilo, papa Pije X je ušao u „mir Iskupitelja“ nakon što je zemaljskom carstvu zadao odlučujući udarac.

U tom trenutku istakao se monsinjor Pačeli, koji je kasnije postao papa Pije XII. Kao uticajni vatikanski diplomata, predvođen monsinjorom Meri del Valom, kao državni sekretar nastavio je da zastupa germanofilske i ratoborne stavove. Da sledi stavove Pija X, monsinjor Pačeli je, kad je preuzeo presto Svetog Petra, dokazao time što je, tokom Drugog svetskog rata, želeo da kanonizuje svog velikog prethodnika, koji je učinio sve da pokrene prvi masakr.

Ali, ostavimo po strani ova dva „dobra apostola Pax Christi“ i posvetimo se neposrednom nasledniku Pija X, papi Benediktu XV.

Adrijen Danset piše: „Austro-Ugarska je bila katolička, a Nemačka protestantska, ali sa još uvek snažno organizovanom katoličkom manjinom i izraženim idejama autoriteta i hijerarhije slične vatikanskim. Francuska, a potom i Italija, bile su katoličke zemlje, ali u Vatikanu su doživljavane kao ‘loši parohijani’, kako ih je nazivao monsinjor Dušejn. Engleska je bila protestantska, a Rusija raskolnička. Svet te zemlje, osim Rusije, zastupale su liberalne stavove, zato je Sveta Stolica morala da daje prednost Austriji i Nemačkoj.“

Zaista, ta sklonost je bila očigledna, pa čak i skandalozna, naročito na početku Velikog rata, kao što ističe otac Bružere.

Ćutanje pape Benedikta XV o ogromnim ambicijama Nemačke da nametne „svenemačku doktrinu“ celoj Evropi bilo je zapanjujuće. Papa je ignorisao kršenje međunarodnog prava i morala, a upravo u tome je trebalo tražiti poreklo Velikog rata.

Kardinal Gaspari, ministar spoljnih poslova pape Benedikta XV, 10. januara 1915. godine potpisao je dekret u kome je predložio „dan molitve za povratak mira“. Pobožnost je počinjala i završavala se recitovanjem molitvi Benedikta XV. Iz formulacije tog dekreta vidi se da je Vatikan krivicu za izbijanje rata prebacio na Francusku. Ratna vlada Francuske je odbacila papski dokument. U stvari, „molitva za mir“ je ocenjena kao zlonamerna propaganda, koja je za cilj imala da oslabi francuske napore za pobedu na bojnom polju, i to baš kad su se nemačke horde približavale francuskim gradovima. 

„Juče sam čitao u La Croix da Sveti Otac naređuje da se molimo za mir. U tom naređenju ističe se da trenutno samo Nemačka želi mir. Dakle, ako se molimo za mir, to znači da se molimo za Nemačku. To je više nego što ja mogu da uradim. Molim vas, obavestite me u kojoj meri je naša svest ograničena propisima Svete Stolice, koji se ne tiču ni vere, ni morala“, napisao je jedan katolički vernik.

U određenim krugovima bilo je snažnih protesta protiv papskih dekreta, koji su bili sasvim u skladu sa najvatrenijim stavovima i željama njegovih centralnoevropskih saveznika. Svima je bilo jasno da je ovaj dekret nastao kao rezultat dogovora između Berlina i Vatikana. I otac Bružere zaključuje: „Papa ne voli Francusku. Jednom rečju, papa je ‘boš’!“ „Boš“ je bio pogrdan naziv za pape koji su više zastupali nemačke nego opšte rimokatoličke stavove.

Šarl Ledr je pisao na temu papske note od 1. avgusta 1917. godine: „Papa, čiji je nuncije u Minhenu, mosinjor Pačeli, razgovarao sa nemačkim kajzerom Vilhelmom II i austrijskim carom Karlom, pozvao je zaraćene države da započnu mirovne pregovore. U Francuskoj je to dočekano horom delimično tužnih, delimično nasilnih pesama.

„Najsvetiji oče“, uzviknuo je otac Sertijanž sa propovedaonice crkve Madlen, „trenutno ne možemo da odgovorimo na vaše apele za mir. Mi smo sinovi koji ponekad kažu ‘Ne’, a sada je to naša obaveza.“ Naravno, elokventni dominikanac je proglašen odgovornim za „neprikladno ponašanje“, koje je demonstrirao na licu mesta, u rimokatoličkoj crkvi. Kažnjen je preranim penzionisanjem.

Pokušavajući da ubedi, pa i da prisili Italiju, a kasnije i Sjedinjene Američke Države, da ne ulaze u rat, papa Benedikt XV je, prema rečima oca Bružerea „služio interesima naših neprijatelja“.

S obzirom da je germanski uticaj bio izuzetno vidljiv i aktivan u vatikanskim krugovima, Benedikt XV je smatran odgovornim za ozbiljna kršenja zakona i ratne užase, koje je vršila nemačka vojska. Kad su centralnoevropska castva upala u očajnu situaciju, osećajući da im se bliži konačni poraz, Sveti Otac je hitno intervenisao kako bi ih spasao od potpune propasti. Časopis L’Illustration je 1934. godine objavio dobro dokumentovanu studiju o tim postupcima pape Benedikta XV. U studiji se navodi: „U sledećim odlomcima citiramo grofa Polcer-Hodica, koji je dvadeset godina bio prijatelj i savetnik cara Karla Habzburškog. Car Karl mi je 14. februara 1917. godine rekao: ‘Izgubićemo rat. Neizbežno ćemo izgubiti rat ako u njega uđe Amerika. Nepravedno bi bilo da naš narod hrabrimo nadom u pobedu. Šta bi trebalo da uradimo?’ Ja sam odgovorio da svakako nije poželjno da naši neprijatelji shvate u koliko smo ozbiljnoj i neprijatnoj situaciji, ali mi je car odgovorio: ‘Svakako ne moramo da kažemo da smo na kraju snaga“ Ali ako nacija misli da smo u sjajnoj situaciji, ona nikada neće razumeti zašto dajemo ustupke, koje moramo da učinimo da bismo održali mir u monarhiji.'“

Otac Bružere tvrdi: „Oktobar 1916. bio je kritičan mesec za centralnoevropske sile. Onda se, 1. avgusta 1917, pojavila nova enciklika pape Benedikta XV, kojom su sve zaraćene strane pozvane da započnu mirovne pregovore.“ Samo četiri godine kasnije, kroz izjave diplomate Ercbergera, koje su objavljene u časopisu Germania od 22. aprila 1921. godine, saznajemo da je papin mirovni predlog iz avgusta 1917. bio tajni sporazum Vatikana i Nemačke. Sveta Stolica, dodao je Ercberger, uložila je snažan napor da podrži Nemačku i Englesku da reše „belgijsko pitanje“, a sve sa cočke, da izoluju Francusku i ohrabre Nemačku da zadrži Alzas i Lorenu.

Hrabri otac Bružere nastavlja: „Mora se imati na umu da je pronemački duh u to vreme preovladao u Vatikanu. Sveštenici, isto kao i vatikanski profesori i naučnici, otvoreno su se divili nemačkoj vojsci i pokazivali prezir i mržnju prema Francuskoj. Nisu poštovali italijansko sveštenstvo i ostale rimokatoličke vernike u Rimu.“ Sveta Stolica je proslavljala ratne uspehe centralnoevropskih carstava. Lak je i L’Osservatore Romano, zvanični organ Svete Stolice, smatran pronemačkim.

Italijanski ratni brod „Leonardo da Vinči“ 2. avgusta 1916. godine eksplodirao je u Tarantskom zalivu. Udavio se 21 oficir i 221 mornar. Istraga je bila usmerena prema nemačkim špijunima, koji su se smatrali odgovornima za tu diverziju. Kad su određeni dokazi i svedočenja otkrila tragove monsinjora Fon Gerijaha, Nemca koji je bio angažovan u vrhu Vatikana, on je pobegao, predosećajući hapšenje. Postupak je nastavljen 1919. godine. Fon Gerijah se nije pojavio na suđenju, koje je završeno presudom kojom je kažnjen na 20 godina prisilnog rada. Vatikan je i kasnije u svojim redovima imao razne monsinjore poput Fon Gerijaha, kakve i zaslužuje. Osim toga, Sveta Stolica se trudila da ne stigmatizuje taj i ostale slične zločine.

Sličan čin sabotaže izvršen je u Sjedinjenim Američkim Državama pod komandom tajnog komornika Franca fon Papena.  

(U sledećem broju: Saradnja Vatikana i kriminalnog podzemlja)