Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmond Pariz

Danas ima dovoljno informacija o nejasnom poreklu budućeg nacističkog diktatora, koji je na trenutak zasenio najveće ličnosti na koje je Nemačka bila toliko ponosna, od Fridriha Velikog do Bizmarka, da bi ubrzo bedno završio u dubinama podzemnog bunkera ispod ruševina svoje bombardovane prestonice.

Valter Gerlic i Herbert A. Kvint u svojoj knjizi o Adolfu Hitleru primećuju marljivost s kojom je Firer pokušao da sakrije svoju prošlost: „Hitler je kategorično zabranio svako istraživanje perioda koji je proveo u Beču. Nacionalsocijalistička partija je preduzela sve što je mogla da prikupi sve dokumente koji se odnose na njegovu mladost kako bi sprečila njihovo objavljivanje.“

Jozef Grajner, autor knjige „Kraj mita o Hitleru“, prepričava kako su se upoznali u septembru 1907. godine, kada je i sam došao u Beč da studira slikarstvo. Rezultat prijemnog ispita suočio je Hitlera sa stvarnošću – odbijen je jer su njegovi crteži bili lošeg kvaliteta. Potonuo je u krajnje siromaštvo, koje je potrajalo godinama. Da bi se prehranio, zaposlio se kao građevinski radnik, ali ubrzo je dobio otkaz. Bez krova nad glavom, spavao je na klupi u parku dok nije dobio smeštaj u sirotištu. Hranio se u manastiru. Tokom zime 1909-1910. povremeno je dobijao poslove oko čišćenja snega i prevoza prtljaga.

I ovde, kao i u biografiji drugog diktatora tog doba, Musolinija, vidimo pobunu nezadovoljnog umetnika, koji je živeo sirotinjski i povremeno završavao u zatvoru zbog prosjačenja i skitničarenja.

Robert Bušez, bivši ataše u francuskoj diplomatskoj misiji u Minhenu, opisuje na šta je bio prinuđen Hitler dok je živeo u Beču: „Hranu je često dobijao od prostitutke Heite i njene francuske ‘domaćice’ Peret. Izgleda da je postojao zajednički faktor poniženja, koji ih je povezivao.“

Gerlic i Kvint su zabeležili da je mladi Hitler, kad je sazreo za regrutaciju, 5. februara 1914. godine, proglašen nesposobnim za službu u Vermahtu. Šest meseci kasnije, 3. avgusta 1914, na dan kada je Nemačka objavila rat Francuskoj, Hitler je uputio zahtev bavarskom kralju Ludvigu III da ga primi u vojsku. Sutradan, Hitler je pozvan u bavarski puk. Krajem oktobra, Hitler se borio u redovima „List“ puka, a 2. decembra je odlikovan Gvozdenim krstom druge klase. Ujutro 16. oktobra 1918. godine otrovan je gasom. Sredinom novembra, redov Adolf Hitler je otpušten iz bolnice Šicenhaus Pazevalk. U maju 1919. godine prebačen je u štabnu četu 2. pešadinskog puka.

Prema Hitlerovim rečima, njegov prvi politički angažman bio je u istražnom odboru, koji je vodio istragu u njegovom puku tokom revolucije u Minhenu. U septembru 1919, Hitler je pozvan da prisustvuje sastanku Nemačke radničke partije (DAP). Te večeri je zatekao oko 25 ljudi skromnog porekla u „Lajber“ pivnici u Šterneker-Brau. Kad se učlanio u DAP, dobio je kartu broj 7. Tamo je upoznao čoveka koji će imati veliki uticaj na njega. Ditrih Ekart je postao Hitlerov tutor.

Žorž Rul piše: „Hitler se 1921. pridružio Removom Frajkorpusu. Godinu dana kasnije, postao je šef propagande.“

Ipak, avanturista je i dalje bio gladan čovek, spreman da radi za svakoga ko bi mu platio. Rober Buše je opisao kako je Hitler i 1922. godine povremeno pozajmljivao po nekoliko maraka od Geringa. Postoje svedoci koji su tvrdili da je Hitler pričao da bi radije uzimao pomoć od stranaca, nego od Nemaca. To potvrđuje i Rul, koji navodi da je Emil Dard, francuski ambasador u Minhenu, finansirao Hitlera 1923. godine iz tajnih fondova Ke d’Orseja: „Morel, član britanskog parlamenta, rekao je da je Ke d’Orsej 1922. platio Hitleru 200.000 franaka. Francusko ministarstvo spoljnih poslova to nije poreklo.“

Štaviše, niko nije bolje od atašea Roberta Bušea znao u koliko nesigurnoj situaciji se nalazio Hitler 1922. i 1923. godine. „Kad sam preuzeo dužnost vicekonzula u Minhenu bio sam svedok rađanja nacionalsocijalističkog pokreta pod piratskom zastavom, koja je ubrzo bila ukinuta, a umesto nje se pojavila ‘svastika’. Jednog zimskog popodneva, Maks, moj kancelarijski pomoćnik, uveo je monsinjora Pačelija, tadašnjeg papskog nuncija u Minhenu, a budućeg papu Pija XII. Dok je kardinal stajao u svojoj potpuno crnoj odeći, došao je jedan Nemac. Rekao je da je bivši narednik, trenutno nezaposlen i u teškoj situaciji, pa razmišlja da se pridruži francuskoj Legiji stranaca. Dao mi je do znanja da postoji čovek koji ga uznemirava nacionalističkim idejama i da preti Francuzima. Tada se preporučio da on reši problem, ako taj čovek počne i nas da uznemirava. Za 10.000 maraka, on bi se pobrinuo za sve. Da sam mu tada dao kaparu od 2.000 maraka, on bi otišao u Legiju stranaca i nikad niko ne bi čuo za Adolfa Hitlera.“

Ovaj bliski susret između budućeg pape i budućeg firara je veoma čudan. U svetlu događaja koji su usledili, čak deluje kao predskazanje njihove saradnje.

– Monsinjor Pačeli bio je izuzetno popularan, sa ogromnim ličnim ugledom. Ubrzo nakon Prvog rata, to mu je olakšalo posao u Bavarskoj i Pruskoj na pripremi Konkordata – navodi markiz D’Ormeson.

Bavarska je tada više nego ikad bila predmet posebne pažnje Vatikana. Minhen je bio centar katolicizma i nacionalsocijalizma. U Bavarskoj su Nemce sa severa smatrali strancima. Animozitet prema Berlinu je izazvan i time što je tamo svrgnuta dinastija i uspostavljena republika. Bavarska je bila podjednako monarhistička kao i katolička.

Hitler je pronašao novi poziv za sebe, onaj koji će ispuniti ceo njegov život – da uništi Francusku. Putovao je od sela do sela, od grada do grada, i držao govore u kojima omalovažavao Francuze i vređao Jevreje. Govorio je grubo, često i brutalno, jezikom čoveka kome je civilizacija nametnula samo najtanji sloj kulture.

Prirodno, poput svog druga i uzora Musolinija, Hitler je uživao naklonost Vatikana, koji ga je cenio kao novog čoveka koji bi mogao da germanskom Svetom rimskom carstvu vrati nekadašnju slavu. Naravno, Vatikan je upotrebio svu svoju moć da podrži nacionalsocijalistički pokret.

Jozef Rovan piše: „Katolički lideri Bavarske osnovali su Bavarsku narodnu stranku (BVP), koja je trebalo da podrži desničarske agitatore, profesionalne zaverenike i ultranacionalističke pokrete. Pod sloganom „Bavarska za Bavarsku“, nacisti su mogli mirno da pripreme svoj osvetoljubivi, antisemitski i ultraunitaristički program.“

Među liderima bavarskih nacista samo je Gering bio Bavarac, dok je Hitler bio iz Austrije, Gebels sa Rajne…

Ne može se preceniti značaj prisustva monsinjora Pačelija u Minhenu tokom tih godina kada je nacistička stranka tek učila da hoda. Štaviše, oštar i lucidan posmatrač, Šarl Ru s pravom je rekao: „Nikada u ovom dobu katolici nisu igrali važniju ulogu u svetskoj politici nego tokom službe kardinala Pačelija“.

Podrška Vatikana bila je odlučujući faktor u Hitlerovom munjevitom usponu. Može se reći da je papstvo stvorilo nacionalsocijalizam. To dokazuju sledeći dokumenti i svedočanstva, koji su od najveće važnosti za razumevanje tih događaja. Oni pokazuju kako su zajednički napori Franca fon Papena, papinog privatnog komornika, i monsinjor Pačelija prevazišli sve prepreke koje su stajale na putu „čovek promisli“, Adolfa Hitlera.

Kada je Pije XI primio delegaciju nemačke katoličke omladine nakon izbora za Rajhstag, izjavio je: „Blagoslovena je ova omladina, koja obnavlja Nemačku“. To je mladim katolicima rekao i Hitler u zoru svoje pobede, 6. septembra 1934. godine u Kenigsbergu: „Nemačka se obnavlja! Naša osećanja, uključujući i naš antisemitizam, potpuno su kompatibilna sa hrišćanskom verom“.

Nacistička, suštinski nehrišćanska, osećanja bila su kompatibilna sa izvesnom „apostolskom“ voljom da se unište, zapravo istrebe „jeretici“ i Jevreji, kao i svi liberali. To je trebalo da se sprovede prvo u privatnim koncentracionim logorima, a kasnije i u velikim klanicama Aušvica, Dahaua i drugde.

– Niko ne bi trebalo da bude iznenađen ako Hitlerove jeresi o predodređenju nemačke rase za dominaciju celim svetom, koja je odobrena od nemačkog episkopata i od strane pape, na kraju odnesu svu nemačku omladinu. Otac hrišćanstva, kako su nacisti nazivali papu, u nacionalsocijalistima je prepoznao prave, jedine branioce hrišćanske vere – tvrdi Moris Laport, opisujući kako se Hitlerov rasizam, snažan i nezaustavljiv, uspinjao na vlast.

Monsinjor Pačeli je imao plan da uništi Vajmarsku republiku. Vajmarski ustav je ponovo uveo princip odvajanja crkve od države. Monsinjor Pačeli je taj zadatak počeo u Minhenu, da bi ga, kao papski nuncije, nastavio u Berlinu. Nacionalsocijalistički pisac Harder je tvrdio da je nuncijeva rezidencija u Berlinu, ubrzo po dolasku Pačelija, postala centar političkog i diplomatskog života. Čitav Berlin je nuncijaturu smatrao vrhovnim sudom Rimokatoličke crkve. U svakom svom govoru, monsinjor Pačeli je naglašavao neophodnost bliskih veza Nemačke i Vatikana.

Na uspostvaljanju bliskih veza između Berlina i Rima radio je tajni papin komornik Franc fon Papen. U Pruskoj, gde je stara vlast činila sve što je mogla kako bi odložila formiranje nacionalsocijalističke vlade, 20. jula 1932. godine intervenisao je Fon Papen. Proglasio je vojno stanje u Berlinu i Brandenburgu i poslao pešadijski puk da izbaci ministre iz njihovih kancelarija. Vodeći ljudi starog režima su popustili, ne preduzimajući nikakav drugi otpor osim podnošenja ustavne žalbe Vrhovnom sudu.

Prema rečima Valtera Gerlica i Herberta A. Kvinta „nacionalsocijalistička štampa je izveštavala o sklapanju saveza između Fon Papena i Hitlera. Uz Hitlerov pristanak, Gering i Štraser su stupili u pregovore sa monsinjorom Kasom, šefom Katoličke stranke centra. Fon Papen je bio spreman da podrži Hitlerovo postavljanje na mesto vicekancelara.“

Pod pritiskom pape, nemački katolici su prestali da pružaju otpor nacionalsocijalistima. Vođa katolika, monsinjor Kas, uspeo je da amortizuje nezadovoljstvo u stranci centra. Fon Papen je raspustio Rajhstag i, u dogovoru sa Hitlerom, organizovao nove izbore, koji su morali da dovedu do pobede nacista. Hitler je došao na vlast zahvaljujući Fon Papenovim intrigama.

Vatikan je podsticao te događaje jer je video priliku da, preko Fon Papena i monsinjora Kasa utiče na protestanstku vladu. Da bi sprečio supremaciju protestantske Pruske i opasnost od nemačkog federalizma, Vatikan je tražio način da uspostavi carstvo u kome će katolici biti gospodari. Međutim, neki od nemačkih biskupa su bili zabrinuti zbog toga. Na primer, monsinjor Bertram, nadbiskup Breslaua i primas Nemačke, 31. decembra 1930. godine je izjavio: „Mi, hrišćani i katolici, ne priznajemo rasnu teoriju.“

To što je papa Pije XI bio oduševljen Hitlerom ne bi trebalo nikoga da iznenadi. Po njegovom mišljenju, Evropa bi mogla da povrati ravnotežu samo kroz nemačku dominaciju. Koliko je papa bio privržen fireru videlo se kad je anšlus – koji su austrijski jezuiti već dugo pripremali – nazvao „svojom politikom“. 

Već u martu 1933. godine, nemački biskupi su iskoristili Hitlerov govor u Potsdamu da ga priznaju kao vladara Rajha. Hitler je javno obećao, u ime vlade Rajha, da neće biti promene ugovora, koji su zaključeni između nemačkih država i Rimokatoličke crkve. Fon Papen je otputovao u Rim da potpiše Konkordat sa papom. Konkordat je, naizgled, obezbedio privilegovan položaj Rimokatoličkoj crkvi u Nemačkoj, ali uznemirena je savest mnogih vernika. Kako se može objasniti da je cela crkvena hijerarhija podržala hitlerizam?

Jozef Rovan pronicljivo analizira zadatak koji je Fon Papen težio da ostvari: „Tokom tih četrnaest godina (1919-1933), Katolička stranka centra je bila osovina svih mogućih parlamentarnih većina. Ali njeno neprekidno učešće u vlasti nije moglo da spase Republiku, ni da dokaže demokratski karakter velike katoličke stranke.“ 

Katolički „integralizam“ (privremeni katolički napor da se sve oblasti života oblikuju prema crkvenim standardima) u prve dve decenije dvadesetog veka bio je istovremeno teološki, politički i društveni pokret nepoverenja prema savremenom svetu. „Integralista“ sebi postavlja obavezu da se što potpunije pridržava slova zakona i odluka koje je izdala papska vlast i da bude apsolutno nepopustljiv prema „liberalnim jeresima“. U političkoj sferi, on je blago konzervativan i reakcionaran, odbacuje demokratiju i veliča princip autoriteta. Protivnici opšteg prava glasa regrutovani su iz istih „integralističkih“ krugova, koji su tada pokušali da poremete jedinstvo hrišćanskog sindikalnog pokreta, dok je njihova centristička stranka ostala strogo konfesionalna organizacija, koja se čvrsto držala direktiva iz Vatikana.

„Hitler, kancelar!“ To je bio glavni naslov u nemačkim novinama, koje su objavile da će „30. januar 1933. godine zauvek ostati upamćen kao veliki dan nacionalsocijalizma i jedan od najvažnijih datuma u nemačkoj istoriji“.

Pravi pobednik 30. januara bio je Fon Papen. Ne samo što je izvršio pritisak na starog Hindenburga i stavio Hitlera u sedlo i stoga bi bilo logično da ima izvesnu kontrolu nad njim, već je u rukama držao i najefikasnije instrumente moći – istovremeno je bio vicekancelar i komesar Rajha za Prusku, što ga je stavljalo u nadređeni položaj u odnosu na Geringa, koji je bio imenovan za ministra unutrašnjih poslova Pruske.

Ali, kao što smo videli, Franc fon Papen je bio alter ego monsinjora Pačelija, apostolskog nuncija, tj. „sekularne ruke“ pape Pija XI.

Papa je bio taj koji je „stvorio“ Hitlera, koji ne bi mogao da dođe na vlast, barem ne legalno, da papa nije izvršio pritisak na Katoličku stranku centra u Nemačkoj. Časopis Mercure de France je u januaru 1934. objavio, a niko nije protivrečio, da je papa Pije XI „iskoristio Centralnu stranku kao prepreku na Hitlerovom putu do vlasti. Pošto nije mogao da zaobiđe tu prepreku bez podrške pape, Hitler je pristao na nagodbu. Da li Vatikan smatra političkom greškom svoju odluku da Hitleru očisti put do vlasti? Očigledno, ne.“

Crkva je našla način i da uskladi svoju politiku sa Hitlerovom. Naprosto, Vatikan se drži teorije kojom pravi razliku između Hitlerovog učenja i ličnosti Firera. Zbog ovog suptilnog „distinguo“ (razlikovanja), biskupi u Nemačkoj, a kasnije i u Austriji, morali su da laskaju „ličnosti Firera“ i da savetuju svoju pastvu da se potpuno pokori njegovim naređenjima, koliko god ona bila monstruozna.

Za one koji još veruju u Hitlerove antihrišćanske stavove, treba podsetiti na navode iz knjige Gerlica i Kvinta: „Nakon izborne pobede, ‘nacionalna vlada’ je inaugurisana ceremonijom u garnizonskoj crkvi u Potsdamu 12. marta 1933. godine. Hitler je imao ideju da na taj način demonstrira spajanje tradicije i revolucije. Rajhver i policija su učestvovali na toj ceremoniji zajedno sa jedinicama koje su predvodile nacionalnu revoluciju: SA, SS i „Čelični šlem“. Pozvani su najznačajniji predstavnici konzervativne Nemačke: prestolonaslednik, maršal Fon Makenzen, pruski prinčevi i mnogi bivši generali. Proslava je završena molitvom zahvalnosti.“

Prvog maja 1933. godine, Hitler je, sa gotovo religioznom ozbiljnošću, pozvao mase da se zajedno bore kako bi mogle pred Bogom da kažu: „Kao što vidiš, Gospode, promenili smo se. Nemački narod više nije narod sramote! Sramote i izdaje! Ne, Gospode, nemački narod je ponovo jak u duhu žrtve. Gospode! Nećemo se okrenuti od Tebe! Blagoslovi nas u borbi koju vodimo za našu slobodu, a samim tim i za našu rasu…“

Konkordat, koji je bio veoma povoljan za Rimokatoličku crkvu, na veliko zadovoljstvo Pija XI, uskoro je potpisan. U stvarnosti, Konkordat je samo potvrdio duboko razumevanje između pobedonosnog nacizma i papskog imperijalizma. Ta političko-religijska interakcija je imala za cilj da Berlinu omogući kontrolu nad sekularnim poslovima u Evropi, a Vatikanu kontrolu nad duhovnom sferom.

O tom savezu, koji je kasnije potvrđen kroz mnoge događaje, Jozef Rovan kaže: „Konkordat je ispunio jednu od najvatrenijih želja nemačkih katolika, jedan od ciljeva kome je politika Svete stolice bila posvećena sto godina. Papski nuncije, monsinjor Pačeli, posle petnaestogodišnjih napora izvršio je svoj zadatak kad su Rajh i Vatikan potpisali Konkordat. Vlada Rajha, predvođena militantnim katolicima, dugo nije mogla da savlada otpor socijalista i liberala, kao i federalističke interese bavarske i pruske vlade. Monsinjor Pačeli i Fon Papen su konkordat dali Nacionalsocijalističkoj partiji, za koju je javnost smatrala da je uzrupirala vlast, pa i da je to banda razbojnika. Sa takvom reputacijom, nacisti su potpisali ugovor sa najstarijom međunarodnom silom, Svetom stolicom. Tako je Hitlerova stranka dobila nešto poput međunarodnog sertifikata, kojim se potvrđuje njen ugled.

Konkordat je predviđao da država ima pravo veta na imenovanje biskupa, kao i obavezu biskupa da se zakunu na lojalnost Fireru. S druge strane, tim sporazumom su definisane finansijske obaveze države prema crkvi. Do kraja rata, nacionalsocijalistička vlast je plaćala doprinose na koje se obavezala Konkordatom.

Posle rata, krajem 1945. godine, vladajuća CDU (Hrišćansko-demokratska stranka kancelara Konrada Adenauera) nedvosmisleno je potvrdila validnost Konkordata, koji je zaključio Hitler.

Franc fon Papen, koji je u Hitlerovo ime potpisao Konkordat, istakao je značaj tog sporazuma: „Neumorna borba za verske slobode, za koje se zalagao Katolički centar, imala je aktivnu podršku prvog apostolskog nuncija u Nemačkoj, monsinjor Euđenija Pačelija, današnjeg pape Pija XII. U početku je njegov zadatak bio delikatan. Optuživali su ga da želi da preobrati Prusku, uglavnom protestantsku zemlju. Tokom njegovog boravka u Berlinu, imao sam čast da ga s vremena na vreme pozivam u svoj dom, zajedno sa nekim istaknutim konzervativcima i drugim važnim ličnostima iz sveta nemačkog katolicizma… Nesumnjivo, on je uspeo da premosti nekoliko vekova nerazumevanja i da ponovo spoji Nemačku i Vatikan. Od dalekih dana Reformacije nije zaključen Konkordat između Rajha i Vatikana. Nova situacija u Nemačkoj kao da je nudila priliku da se nastave prekinuti razgovori. Potpisivanje ovog sporazuma sa Vatikanom će, po prvi put, utvrditi priznanje nove nemačke vlade. Kancelar Hitler me je zamolio da uverim papskog državnog sekretara, kardinala Pačelija, da će ućutkati antiklerikalni klan. Ugovor je potpisan u Papskom sekretarijatu u Rimu 20. jula 1933. godine. Opšti uslovi Konkordata bili su povoljniji od uslova svih konvencija ove vrste, koje je Vatikan do tada potpisao.“

Tako je nacistički režim „bezobzirno pomiren“ sa Rimokatoličkom crkvom. Ali, znajući kakvu je ulogu Crkva imala u Firerovom preuzimanju vlasti, moglo bi se reći da je saradnja unapred zaključena. 

Kao Fon Papen, i drugi „autoriteti“ pokušavali su da opravdaju monstruoznu prirodu ovog sporazuma između dve suprotstavljene doktrine – katolicizma i nacizma. Da bi se pomirili svestranosti katolicizma i brutalnog nacističkog rasizma mora se pribeći verbalnim aktrobacijama, izvrtanjima i iskrivljenjima misli. Jedan takav komad kauzistike dugujemo Mihaelu Šmausu, profesoru na Teološkom fakultetu u Minhenu. (Uzgred, ovog apologetu nacionalsocijalizma papa Pije XII je uzdigao na čin „kneza Crkve“ – „La Croix“ 2. septembra 1954. godine.)

Fašizam je neraskidivo povezan sa političkim sistemom i hijerarhijskom organizacijom totalitarnog, apsolutističkog i netolerantnog papstva. Vatikan je, kroz brojna unapređenja nemačkog sveštenstva i brojne ustupke svake vrste, čak i nakon Hitlerovog poraza, jasno pokazao da nema nameru da se odrekne nacističkog diktatora.

(U sledećem broju: Katolicizam i nacizam, harmonija u krvi)