Povod za pisanje knjige polemika „Besmislena YU-ratovanja 1991-1995″, autor Ilija Radaković, general-pukovnik, diplomata i narodni heroj iz Drugog svetskog rata, nosilac Partizanske spomenice 1941. odlikovan sa 17 jugoslovenskih i niza stranih ordena i medalja, našao je u publicističkom pokušaju poslednjeg načelnika Generalštaba JNA, Veljka Kadijevića, u kome je on, pod naslovom „Moje viđenje raspada“, nastojao da objasni uzroke rata i raspada Jugoslavije. Radaković u ovoj svojoj knjizi-odgovoru donosi manje poznate ili potpuno nepoznate činjenice o uzrocima i posledicama ratnih razaranja 1991-1995. Mada ni Kadijević ni Radaković više nisu živi, tek danas, u državno-političkim relacijama naroda nekadašnje SFRJ, ova knjiga rasprava o njenom kraju dobija na važnosti. Iz tog razloga, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi njene najvažnije delove…

Ilija T. Radaković

Penzionisani slovenački generali obratili su se javnosti uoči rata, 28. maja 1991., dramatičnom porukom oglasili „slovenačkoj i jugoslovenskoj javnosti“:

„Mi, slovenački generali, članovi Saveza boraca, zabrinuti i krajnje nezadovoljni zbog sve opasnijih razmirica i nespremnosti za razumne sporazume među političkim rukovodstvima jugoslovenskih republika i pokrajina i nemoći saveznih organa pri rešavanju nagomilanih problema i posebno zbog sporova oko uloge i ponašanja JNA, u kojoj smo zajednički i dugo godina predano radili, poručujemo javnosti da odlučno osuđujemo neodgovorna ponašanja vodećih ljudi, koji nas vode u sve dublju privrednu, političku, kulturnu i nacionalnu provaliju.

Posebno smo zabrinuti za položaj i budućnost Slovenije. Uvek smo bili odani sinovi slovenačkog naroda, što smo posebno dokazali u narodnooslobodilačkoj borbi, kada je većina slovenačkog naroda bila svesna svog nacionalnog identiteta i kad se oružjem suprotstavila svojim uništivačima i dostojanstveno stupila u redove demokratskih snaga Evrope i sveta.

Danas podržavamo demokratske promene, uvažavamo parlamentarni sistem i tržišnu privredu, u ubeđenju da je to put koji nas može dovesti u bogatiji život. Podupiremo sve one koji se trude da Slovenija postane demokratska, parlamentarna i socijalna republika, koja se temelji na suverenosti i vlasti naroda. Želimo da Slovenija što prije dobije moderan, demokratski ustav, koji omogućava svestran privredni, politički, kulturni i društveni razvoj i utre put u postindustrijsko društvo. Takva Slovenija neka bude otvorena prema svim narodima na prostoru današnje Jugoslavije i prema evropskoj zajednici i do svih tokova svetskog kulturnog i privrednog razvoja.

Ne želimo nazadnjačko, polufeudalno, klerikalno i zatvoreno društvo, kakvo nam neki nude, jer bi to bio najkraći put ka samouništenju slovenačkog naroda. Osuđujemo svaku upotrebu sile pri rešavanju odnosa u Sloveniji i Jugoslaviji. JNA treba da obavlja Ustavom i zakonomima određene osnovne zadatke i da jača demokratske promene, a ne da štiti preživele odnose. Osuđujemo sve postupke, kako JNA, tako i civilnih vlasti, koji lako mogu dovesti do konflikta sa katastrofalnim posljedicama…Ne želimo da bilo ko u Sloveniji ili Jugoslaviji umre zbog nepromišljenog ponašanja jedne ili druge strane…Mišljenja smo da se sve nesaglasnosti i sporovi lako mogu rešiti razumnim i strpljivim razgovorima i dogovorima, utemeljenim analizama i predviđanjima. Usijane glave nisu nikad bile dobar savetnik. Ne slušajmo krajnosti i prenapetosti, jer nas one vode u sve dublje sporove i neizbježan konflikt i propast. Upotrebimo znanje domaćih i inostranih stručnjaka i ponašajmo se po njihovim savetima. Smirimo duhove i počnimo rešavati goruće privredne i egzistencijalne probleme ljudi…“

Sledećeg dana, poznati slovenački generali ponovo se oglašavaju. General-pukovnik Stane Potočar se obratio javnosti: „Žalosno je to što se događa. Armija će morati prestati. Gradio sam tu armiju ceo život, a sada tako…“. General-pukovnik Ivan Dolničar: „…Potezi armije me nisu iznenadili, očekivao sam konflikt, ali da će doći do takvih dimenzija, nisam računao.“ Interesantna su bila i kazivanja generala Cirila Zabreta, Augusta Vrtara, Konrada Kolšeka i Ivana Hočevara.

Cirila Zabreta (najviše vremena službovao u Beogradskoj armijskoj oblasti, oženjen Srpkinjom – doktorkom iz Beograda) ovaj rat je zatekao u Komandi zagrebačke oblasti. On (1991) piše: „Ostao sam u toj Armiji, iako već otpisani general, zato što sam osećao odgovornost sve do oružane intervencije u Sloveniji. Tada sam pozvao generala Kadijevića i zahtjevao da me odmah primi i da se prekine sa intervencijom Armije u Sloveniji. Preko svog šefa kabineta mi je poručio da nema vremena da me primi i poručio da slovenačkom rukovodstvu prenesem pretnju – da će Slovenija biti poravnata sa zemljom ako ne prestane sa borbom protiv JNA.“

General-pukovnik August Vrtar (penzionisan kao pomoćnik Saveznog sekretara za Narodne odbrane za naučni rad) je prilikom penzionisanja 1987. o razgovoru sa Kadijevićem o nesporazumima sa Slovenijom, napisao da mu je on (Kadijević) doslovno rekao: „Kad budeš imao mogućnosti da razgovaraš  sa vodećim ljudima iz Slovenije, reci im da smo u istom taboru. Jednako kao oni želimo privredni i politički preobražaj, pre svega, tržišnu privredu i čiste račune. Ne znam da li to Slovenci vide ili neće da vide? Politika Miloševića nema veze sa tim što mi hoćemo. Slovenci nas drže u klinču i tako objektivno slabe svoju borbu za demokratizaciju i našu poziciju protiv Miloševića. To je tragičan nesporazum.“

Vrtar nastavlja: „To je govorio čovek, koji se kasnije sasvim priklonio Miloševiću i njegovoj politici. Zašto je tako korenito promjenio svoja stanovišta. vjerovatno samo on zna“ (objavljeno u vojnom listu „Borec“, 1992, str. 221)

General Konrad Kolšek – komandant 5. armijske oblasti nije vjerovao da će do rata doći i kaže da je u kontaktu sa Kučanom „došlo do obostrane želje da se stvar smiri, zbog čega sam iz Beograda bio kritikovan“, da je 27. juna 1991. obavestio Peterlea da će uzeti granične prelaze i da će „svaki otpor biti slomljen (telegram slovenačkoj vladi), te da je dokumenat o intervenciji u Sloveniji izrađen u Generalštabu JNA“ i da mu je naređeno „da ga potpiše i potpisao ga je“.

Kolšek je tvrdio da je u Generalštabu i 5. armijskoj oblasti bilo ljudi koji su želeli sukob. U liberalni deo iz Komande 5. armijske oblasti spadaju (prema Kolšeku) on lično, te genetrali Tominc i Zabret, pukovnici Stipetić i Predojević. Pristaše tzv. tvrde linije bili su generali Praščević, Rašeta i Miličević. Neposredno pred rat, u Komandi 5. oblasti boravili su generali Mile Ružinovski, načelnik 1. uprave Generalštaba i Jevrem Cokić. Načelnik Generalštaba Blagoje Adžić je sa ekipom trećeg dana rata u Komandi AO, a od 30. juna naredbe su išle direktno na Komande korpusa zbog nepoverenja prema delu Komande 5. armijske oblasti. Prvog jula 1991. general Kolšek je smenjen, a zamenio ga general Života Avramović.

Interesantan je hrvatsko-slovenački sporazum iz tog perioda koji glasi: „Predsedništva (Hrvatske i Slovenije) su se dogovorila da će u slučaju oružane intervencije protiv zakonitih organa vlasti i državljana obe republike, Republike Slovenije i Republike Hrvatske, preduzeti mere: Proglasiti potpunu samostalnost dviju republika, te opozvati svoje predstavnike iz organa Federacije; Prekinuti svako finansiranje Federacije; Obavestiti Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija i zahtevati intervenciju mirovnih snaga; Pozvati državljane obe republika (starešine, civilne osobe u službi JNA i vojnike) da napuste JNA; Zapleniti svu imovinu Federacije na svojim teritorijama; Prekinuti svako snabdevanje komandi, jedinica i ustanova JNA; Upotrijebiti sva zakonita sredstva, uključujući štabove, komande, jedinice i ustanove Teritorijalne odbrane i organe za unutrašnje poslove, te pozvati državljane obe republike na zaštitu i odbranu demokratskog uređenja i suverenosti. Upotreba tih snaga i sredstava je dogovorena i usklađena i podrazumjeva međusobnu pomoć; Nadležni pravosudni organi u republikama pokrenuće sudski postupak zbog ratnih zločina protiv svih pripadnika Armije, koji će sudelovati u nasilnim akcijama protiv organa vlasti i državljana republika Slovenije i Hrvatske“ (Originalni tekst objavljem u magazinu „Globus“, specijalno izdanje, Zagreb, 11. februara 1991.) Dokument su 20. januara 1991. potpisali ministri Martin Špegelj, Josip Boljkovac, Janez Janša i Igor Bavčar. Uprkos ovom ugovoru, Hrvati juna i jula nisu bili spremni da uđu u rat i nijednim potezom nisu „pomogli“ Sloveniji – imali su rat kod kuće. Na novonastale dramatične događaje u vidu proglasa odgovorio je general Marko Negovanović, član Štaba Vrhovne komande, tada pomoćnik za politički rad u SSNO. Evo proglasa u celini:

„Građani Jugoslavije, Obraćam vam se kao član Štaba Vrhovne komande Oružanih snaga SFRJ, koji se ovih dana nalazi u stalnom zasedanju. Situacija u zemlji je dramatična. Preti raspad Jugoslavije. Vode se žestoki međuetnički sukobi, a na pomolu su i novi. Na početku smo građanskog rata. Jugoslovenska narodna armija već godinama ukazuje na neminovnosti takvog razvoja događaja ako se ne stane na put politici svršenog čina i jednostranog razgrađivanja jugoslovenske države, bezakonju i anarhiji. Činili smo i činimo sve što je u našoj moći da se obezbede uslovi za miran, demokratski i legalan rasplet jugoslovenske krize. Na žalost, umesto toga, pribeglo se i primeni sile radi ostvarenja jednostranih odluka kojima se razbijaju teritorijalna celokupnost i suverenitet Jugoslavije. Protiv jedinica Jugoslovenske narodne armije, koje su na teritoriji Republike Slovenije izvršavale svoje ustavne obaveze u obezbedivanju granice i teritorijalne celokupnosti zemlje, vodi se rat. To se čini na prljav, surov i podmukao način. Dogovoreni prekid vatre se ne poštuje. Dok se jedinice JNA uzdržavaju od primene sile kojom raspolažu, otvarajući vatru samo u samoodbrani i krajnjoj nuždi, nastavljaju se, uz svakovrsne prevare, čak i najviših rukovodilaca Republike Stovenije, bezočni napadi na jedinice, vojne objekte, pripadnike Armije i članove njihovih porodica. Istovremeno se na teritoriji Republike Hrvatske privodi kraju opšta mobilizacija svih oružanih sastava. Večeras je Štab Vrhovne komande oružanih snaga uputio poslednji zahtev predsedniku i Vladi Republike Slovenije, čijim ispunjenjem se otvara mogućnost za prekid oružanih sukoba. Ako rukovodstvo Republike Slovenije ne ispuni postavljene zahteve, čija je suština u obezbeđivanju bezuslovnog prekida vatre i stvaranju normalnih uslova za život i rad Armije, Štab Vrhovne komande narediće preduzimanje mera u skladu sa situacijom u zemlji, uključujući maksimalno podizanje borbene gotovosti i potrebne mobilizacijske radnje i odlučne vojne mere. Štab Vrhovne komande poziva sve građane i patriotske snage da se suprotstave guranju zemlje i naših naroda u svekoliku katastrofu.“ Kasniji događaji su pokazali da ni ova pretnja nije sprečila „svekoliku katastrofu“.

U nastavku, objavljujem izjavu koju je general Adžić dao 2. jula 1991. godine i u čijoj sam pripremi neposredno učestvovao. Činim to jer je izjava izražavala stanovište najvećeg dela oficirskog kadra koje je, na nesreću, bilo iznevereno:

„…Građani Jugoslavije, časni ljudi i patrioti, obraćam vam se u ovim izuzetno teškim i dramatičnim trenucima za našu zemlju sa namerom da prenesem nekoliko ocena i poruka Štaba Vrhovne komande. Svima je poznato na kakav su zadatak jedinice JNA krenule pre nekoliko dana u Sloveniji. U skladu sa Ustavom i odlukama najviših organa vlasti ove zemlje, pošli smo da uspostavimo, politikom svršenog čina i jednostranim postupcima, narušeni režim na granici Jugoslavije. Tako ograničeni cilj i zadatak, i pored mnogobrojnih prepreka i otpora, izvršili smo za nešto više od 24 sata. Odmah nakon toga javno smo saopštili da prekidamo pokrete. To je rukovodstvo Slovenije iskoristilo, prekršilo dogovoreni prekid vatre i sa 36.000 naoružanih ljudi krenulo u sveopšte, besomučne i najprljavije napade na sve što je nosilo uniformu i oznake JNA i što ima bilo kakve veze sa njom. Niko u Armiji nije mogao da shvati da se sukobljava sa onima koji Jugoslaviju i Jugoslovensku narodnu armiju mrze iz dna duše. Decenijama vaspitavani u duhu jugoslovenstva, nismo mogli da poverujemo da se toliko zla i mržnje može skupiti na jednom mestu i ispoljiti u takvim oblicima. Podmukli su i bezobzirni. Postupaju na najbrutalniji način. Ne štede nikoga, pa čak ni maloletnu decu, žene i svoje dojučerašnje susede.

Rukovodstvo Slovenije služilo se i služi najgnusnijim trikovima i prevarama. Istovremeno su nam savezne vlasti pravile stalne smetnje tražeći da se pregovara dok oni svim sredstvima napadaju. Bilo je izdaje u našim redovima, najviše među Slovencima. I to ne male izdaje. Pojedinci su predavali čak i cele jedinice. Priželjkivali su ponavljanje 1941. godine. Pale su i mnoge žrtve. Štab Vrhovne komande i svi pripadnici Armije duboko žale za svojim poginulim drugovima i dele bol njihovih najbližih. Snažno nas peku rane naših saboraca. Nosim i lično tragično iskustvo o tome šta znači gubitak najmilijih. Na žalost, nama je nametnut rat za odbranu zemlje. Prema tome, mi smo rat morali prihvatiti, jer alternativa – predaja i izdaja – za nas ne postoji. Pošto svaki rat traži žrtve, one su i u ovom neizbežne. Trudićemo se da rat na koji smo primorani traje što kraće. Teško smo ovo podneli, ali smo se oporavili i prilagodili. Nestale su mnoge iluzije. Izvršili smo nužne kadrovske promene i okrepili svoje snage. Na nove napade danas smo uzvratili žestoko. Činimo sve za zaštitu života i dostojanstvo pripadnika JNA. Primoraćemo protivnika da poštuje prekid vatre i prestane sa arogantnim nastupanjem. Naći ćemo i one koji se sada skrivaju u svojim jazbinama. Podvalama i mržnjom se ne pobeđuje. Ostvarićemo kontrolu i stvari dovesti do kraja. Uskoro će se javnosti obratiti i načelnik Štaba Vrhovne komande general – armije Veljko Kadijević“.

Koncept pisma iz 1991, objavljen šest godina kasnije, dokument je koji svedoči o tadašnjim namerama Veljka Kadijevića, upravo u duhu njegove pretnje: „Slovenci, previše se igrate, sada ćemo vam pokazati!“

Logičan je, naime, zaključak da načelnik Kadijevićevog kabineta general Vuk Obradović poznaje te namere te da, u skladu sa njima a najverovatnije i po direktnom nalogu, piše koncept ovog pisma. Teže je poverovati da je Obradović koncept pisao po svom nahođenju, odnosno da je reč o njegovoj samostalnoj inicijativi. Stvar je suviše ozbiljna da se, podrazumjevajući pravila vojničke subordinacije, tako nešto predlaže bez prethodnog naređenja ili saglasnosti višeg po činu i funkciji. Nezavisno od toga, teško je, međutim, poverovati Obradovićevoj tvrdnji da je „general Kadijević podlegao pritiscima američkog ambasadora Vorena Zimermana, predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića i drugih koji su toga dana s njim razgovarali“.

Da je njih uvažavao, ne bi se ni upustio u ratnu avanturu kojom je faktički razbijena SFRJ. Presudilo je prvenstveno priklanjanje Miloševićevom (i Jovićevom) stavu da Sloveniju treba isključiti i tako suziti front kako bi se pitanje Jugoslavije razrješavalo na nivou srpsko-hrvatskih razgraničavanja, razračunavanja i pogodbi njihovih vrhovnika na račun trećih. U prilog ovoj pretpostavci idu i Kadijevićeve riječi: „Neka Slovenija ide, ali Hrvatska i BiH ne mogu i to JNA neće dozvoliti“. Kada ih je izgovorio, već je bio otpisao Sloveniju, a u pogledu Hrvatske i BiH ispoljio je svoju poznatu samouvjerenost bez realnog pokrića.

Hrvatskoj je, suprotno istorijskom interesu i stepenu civilizacijske integracije u jugoslovensku zajednicu, nametnuto da traga za svojim interesom i mestom – bilo u Jugoslaviji (federalnoj ili konfederalnoj), ili van nje (u samostalnoj državi). Hrvatska je, sa oba svoja naroda, dovedena u vrlo teško stanje. Ponovo je došlo do snažnih međunacionalnih tenzija.

Najuočljiviji rezultati toga stanja bili su potiskivanje levih snaga vlasti u državi i većini opština i dolazak na političku scenu velikohrvatskog nacionalizma sa dr Franjom Tuđmanom na čelu, odnosno velikosrpske ekspoziture sa Srpskom demokratskom strankom (SDS) i dr Jovanom Raškovićem na čelu. Ono što im je obema zajedničko jesu antikomunizam, nacionalna isključivost i težnja da osvoje apsolutnu vlast u „svom“ nacionu, a i šire. Porastom nacionalizma i revanšističkog antikomunizma, kriza se sve više zaoštravala. To je dovelo do potiskivanja sa političke scene lijevih snaga, jer SKJ nije nalazio odgovore za razrešavanje sve izraženije krize.

Na jugoslovenskoj političkoj sceni, 1987/88. pojavila su se tri koncepta u okviru Saveza komunista Jugoslavije. Prvi je bio jugoslovenski (po mjeri svih), drugi srpski (po meri najbrojnije nacije) i treći slovenački (po meri najrazvijenije nacije). Na prvoj konferenciji SKJ 1987. delegati su usvojili program za izlazak iz krize u skladu sa zahtjevima vremena. Međutim, njegova realizacija u CK SKJ naišla je na pritiske osporavanja, u prvom redu od protagonista Miloševićevog koncepta. Tim pritiscima nije pružan dovoljan otpor od strane većine u SKJ, kao da se računalo da će „vreme urazumiti“ one koji se bore za nacionalne koncepte.

U okviru ovakvog razvoja događaja, Hrvatska ima svoje specifičnosti. Pre izbora 1990. godine, Savez komunista Hrvatske bio je pod pritiskom SK Srbije, preko javnih medija i srpskog nacionalizma u Hrvatskoj i van nje, sa ciljem da SKH prihvati zahtjeve „antibirokratske revolucije“. SKH je zašao u proces sopstvenog prestrojavanja, da bi se izborio za određene pozicije u nastupajućoj višestranačkoj demokratizaciji Hrvatske, jer je ocenio da je to bolje (i po cenu gubitka vlasti), nego da to čini pod pritiskom i pod inicijativom desnih snaga.

1990. cenilo se da je u SKH – SDP najvažnije sačuvati i ojačati jedinstvo između Hrvata i Srba (da ih se ne podeli) i ono krilo u SKH koje se oslobađa prevaziđenog i teži novim vrednostima. Posle izbora bilo je jasno da će HDZ težiti da učvrsti svoju vlast i politički prestiž da će kadrovski pokriti najvažnije punktove vlasti i društvenog uticaja. Neki su mislili da će joj biti najteže da suzbiju ekstremiste u svojim redovima (Vladimir Šeks i drugi), koji žele etnički čistu Hrvatsku, ali ne samo pomoću ustaških metoda istrebljivanja, već stvaranjem klime lične nesigurnosti za sve „nepoželjne“, tako da oni sami počnu odlaziti – doktrinom tihog progona ili „kosovizacije Hrvatske“ na „civilizacijski“ način. Neki su smatrali da će Tuđman težiti da se oslobodi proustaškog krila, ako ga ono ne preduhitri.

Cenilo se da u SKH (SDP) djeluju tri frakcije: prva je prosrpska (sa Borislavom Mikelićem na čelu) i podržana spolja. Ona teži da oko sebe i srpskih komunista okupi srpski narod u Hrvatskoj. Zbog toga se distancirala od Račanove reformske struje, a u borbi za pridobijanje Srba našla se u defanzivi u odnosu na SDS sa Raškovićem na čelu. Moram reći da političkim ponašanjem Borislava Mikelića nisam bio iznenađen kad je formirao Socijalističku partiju Hrvatske, ali sam bio iznenađen kada je kasnije otišao u Knin za predsednika vlade. U svojim prvim potezima bio je podržan od dela armijskog vrha.

Druga frakcija je po sastavu i hrvatska i srpska, a djeluje „u pozadini“. „Zna se“ da je na njenom čelu Mika Špiljak i da on vuče „glavne“ poteze, uključujući i „kolaboraciju“ sa srpskom frakcijom i opozicijom, ali i sa Tuđmanom. Nisam bio iznenađen takvim ponašanjem Špiljaka i sličnih.

Treću, ili glavnu celinu (to nije frakcija) čine reformske snage SKH – SDP. Račan i njegovi istomišljenici ispoljavali su izvjesne rezerve prema delu boračke mase Hrvatske koja živi van republike, posebno u Beogradu i Vojvodini, jer se znatan dio iskazivao prema Hrvatskoj kao „produžena ruka“ velikosrpske politike. Cenilo se da ne može biti stabilne Hrvatske ni sa jednom strankom desne orijentacije, jer – HDZ sužava prava Srba, a SDS Hrvata. Izlaz je za Hrvatsku uvek bio u stranci (partiji), tj. levici koja okuplja kao svoje – i Srbe i Hrvate i druge, jer samo takva politička snaga može potisnuti svaku desnu opoziciju, kao što ih je uspešno potisnula u ratu (ustaše i četnike).

POLITIKA SDP (STRANKE DEMOKRATSKIH PROMJENA) HRVATSKE 1990. GODINE

U proglasu „Stavovi i prijedlozi SDPH za razrješenje političke krize“ definisana je politika SDP, Račan između ostalog piše: „Posebno se obraćamo dijelu srpskog naroda u Hrvatskoj, kojega velikosrpska hegemonistička politika želi koristiti kao svoj instrument. Hrvatska je i vaša domovina, vaša kuća i nemojte nikom dozvoliti da je ruši. Ako se u svemu ne slažete sa načinom kako se tom kućom upravlja, postoji mirni demokratski put da se ta uprava poboljša ili promjeni. Ništa se ne postiže pobunom i rušenjem, jer nam valja i dalje živjeti zajedno. Oni koji vas sada potiču na rušenje vlastite kuće, brzo će vam okrenuti leđa i ostaviti vas da životarite na razvalinama…“

(Nastavak u sledećem broju)

Beleška o autoru

Ilija T. Radaković rođen je 6. aprila 1923. godine u selu Jošan – Udbina, Lika. U NOR-u je bio politkomesar Devetog gerilskog odreda (1941), bataljona „Marko Orešković“ (1942), Sjevernodalmatinskog odreda i Pete dalmatinske brigade (1943. i 1944), a od januara 1945. i politički komesar Devete dalmatinske divizije u činu potpukovnika.  Nakon rata, bio je glavni inspektor u Političkoj upravi JNA (1950/51). Posle završene Više vojne akademije (1951-1953) vojni je izaslanik u Burmi (1954-1957). Od 1957. do 1961. pomoćnik je načelnika II (vojno-obaveštajne) uprave Generalštaba, a od 1961. do 1965. je komandant Gardijske divizije u činu general-majora. Od 1970. do 1973. je načelnik planske uprave Generalštaba. Od 1973. do 1978. je načelnik operativne uprave i zamenik načelnika Generalštaba u činu general-pukovnika. Od 1978. do 1984. je pomoćnik Saveznog sekretara za narodnu odbranu, a od 1984. do juna 1985. je zamenik saveznog sekretara za narodnu odbranu, kada je redovno penzionisan. Bio je član CK SKJ, izabran na XII kongresu. Pored domaćih, nosilac je šest inostranih odlikovanja (poljskog, burmanskog, egipatskog, sovjetskog, bugarskog i talijanskog). Objavio je više radova, od kojih su zapaženiji „Iskustva iz dejstava IV armije u završnim operacijama 1945″ („Završne operacije“), „Arapsko-izraelski rat 1973″ (I uprava, 1974), „Operativno-strategijska iskustva ratova poslije II svetskog rata“. Do 1998. godine živeo je u u Beogradu a u Sloveniji, u Kranju, završio je svoj životni put.