Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmond Pariz

Obilju dokaza o odgovornosti Vatikana za izbijanje Prvog svetskog rata, koje su izneli katolički pisci, dodajmo još jednu važnu tačku: izvod iz odlične studije iz 1918. godine. U časopisu Revue de Paris objavljeni su članci, koji se odlikuju bogatom dokumentacijom iz rimokatoličkih izvora. Autor je bio Luj Kane, bivši učenik Francuske škole u Rimu, učenik monsinjora Dišena i prijatelj oca Labertonijera.

Autor je nesumnjivo većinu tih informacija dobio iz diplomatske službe sa kojom je sarađivao tokom rata. Zahvaljujući sveobuhvatnom obrazovanju i svojim galskim sklonostima, Luj Kane je kasnije postao sekretar za crkvene poslove u Ministarstvu spoljnih poslova. Ovi tekstovi iz 1918. godine su od tolikog značaja da opravdavaju nešto duže citiranje.

„Benedikt XV ne podržava našu stranu u ratu. Imalo je smisla da se to prećutkuje sve dok nije pokušao da francuske katolike suprotstavi francuskoj državnoj politici. O tome sam ćutao kako ne bih uvredio dobre ljude koji su želeli da veruju da se papa zalaže za mir, ljubav i pravdu. Ali, to danas više nije slučaj. Ne samo što nas danas uveravaju da je papa na našoj strani, nego traže i da mi budemo s njim“, napisao je Kane.

U tekstu o interesima Svete stolice, onako kako ih promoviše papa Benedikt XV, Kane je napisao: „Dakle, morate razlikovati dve funkcije, koje je istorija ujedinila pod veličanstvom tijare. Papa je suvereni pontifeks, apsolutni vladar Katoličke crkve, vrhovni sudija vere i morala. Ali, on je takođe naslednik političke vlasti, koja je danas, kao i u prošlim vremenima, podložna istim sklonostima ka greškama i zlu, kao i svi ostali ljudski poslovi. S pravom se kaže da su, prvi put od osnivanja hrišćanstva, iznevereni svi ljudi, vernici i nevernici, koji su žudeli da iz Vatikana čuju reči pravednosti. Petrov naslednik ih nije zadovoljio. Razočarenje je bilo toliko gorko da sećanje na njega, bojim se, nikada neće izbledeti. Ipak, treba razumeti koliko su bile surove opcije pape Benedikta XV. Morao je da bira između dve podjednako opasne alternative. Mogao je da ćuti, da ne kaže ni reč. To ne bi bilo prvi put, ali tako ne bi žrtvovao samo dostojanstvo apostolske stolice već i čast čitavog katolicizma. Ako bi progovorio, rizikovao bi da pokida krhku vezu od koje je zavisilo jedinstvo Crkve. Odeća, kojom je bila ogrnuta Crkva, već je bila pocepana, a njegov govor bi je rastrgao na komade. Zato je pastir oklevao i izbegavao da objavi koju zaraćenu koaliciju podržava. Kao verski sudija, bio je obavezan da osudi austro-nemačke zločine, a kao vatikanski suveren bio je gotovo neizbežno primoran da sarađuje sa zločinačkim silama i da se zalaže za zajedničke ratne ciljeve, ne samo zbog političke doktrine i istorijske tradicije, nego i zbog ličnih stavova i ambicija Vatikana. Na primer, monsinjor Šepticki, rusinski nadbiskup iz Lavova i cele Galicije, imao je široka ovlašćenja da promoviše secesiju Ukrajine i da Rusiju okrene prema Rimu. Rumunski katolici su potčinjenim nemačkom nadbiskupu i vatikanskoj imperiji, kao i Mađari iz Transilvanije. Istovremeno, beuronski benediktanci su dovedeni u grčku starokatoličku školu Svetog Atanasija. Sveta stolica ima svoje interese i, naravno, može slobodno da vodi svoju politiku, ali ne sme da je pokriva plaštom verskog autoriteta, kao što sada čini ne bi li je nametnula katolicima širom sveta. Ali, pape nisu navikle da prave tako fina razlike, oni svoju apostolsku odgovornost smatraju apstraktnom. Njihova snaga leži u tome što povezuju politiku sa religijom, sa interesima Katoličke crkve.“

Papa Benedikt XV je uradio baš to. Opštu politiku je usmerio ka sopstvenom cilju, a za to je iskoristio svoj neprikosnoveni status u Crkvi.  Karakter i tendencije papinih postupaka se vide iz nepobitnih dokaza i overenih dokumenata. To se vidi i iz brojnih kontradikcija.

Benedikt XV je odbio da osudi nemačku invaziju i kršenje belgijske neutralnosti kao neoprostiv zločin, jer je rat video kao vulgarni sukob interesa. Takođe, odbio je da prizna da je Alijansa imala više poštovanja prema pravdi nego carske sile, i da je način na koji je Nemačka vodila rat bio daleko gori od onoga koji su primenjivali njeni protivnici.

Benedikt XV je smatrao da su ambicije Francuske opasnije nego Nemačke, pa je pozvao Sjedinjene Američke Države da odbiju francuski zahtev za isporukom oružja i ratnog materijala. Papa je preduzeo sve što je mogao kako bi sprečio neutralne države da podrže Francusku i ostale zemlje, koje su napale Nemačka i Austrija. Pokušao je da izazove raskol među saveznicima i da time „Londonski ugovor“ svede na prazne reči.

Vatikanske apologete će tvrditi da se ništa od ovoga ne nalazi u javnim i zvaničnim aktima Svete stolice i da takve procene proizilaze iz tumačenja određenih papinih izjava i pisama, kakvo je ono koje je 11. jula 1915. godine uputio nadbiskupu u Parizu. Apologete bi bile u pravu kada bi vatikanska evidencija bila jasna i istinita. Ali, da bi se dešifrovale knjige tog čarobnjaka, morate biti u stanju da svaki dokument stavite u pravi kontekst i da proverite validnost svakog izvora informacija.

„Oservatore Romano“ je poznat kao nezvanično glasilo Svete stolice. Ipak, Sveta stolica se ponekad ograđuje od njega pod izgovorom da su za stavove iznete u tim novinama odgovorni samo njeni izdavači, koji „slede lične hirove i ignorišu želje pape“. Međutim, kritičari vatikanske politike znali su koje instrumente i instrukcije je imao na raspolaganju direktor tih novina. Čim je stupio na dužnost, Benedikt XV je dao uputstva državnom sekretarijatu i samom kardinalu Gaspariju o uređivačkoj koncepciji. Da bi se raskrinkala ta tajna dovoljno je pročitati pismo vatikanskog državnog sekretara nadbiskupu u Lionu, od 22. novembra 1915. godine: „Vaša eminencijo, poznato je da je Sveta stolica na početku sadašnjeg rata, usled jednake brige za pastire i stado Katoličke crkve, zauzela stav najstrožije i apsolutne nepristrasnosti prema svim zaraćenim stranama. Sve nacije su to smatrale prikladnim, a i katolička štampa (posebno rimska) snažno je podržala taj stav. Mogu vas uveriti da su uputstva i saveti Svete stolice iz ‘Oservatore Romano’, koji direktno odgovara Svetom ocu, kao i ‘Korijere d Italija’, verno preneti.“

Ne može se jasnije izraziti: Sveta stolica je preuzela punu odgovornost za ono što su te dve novine objavljivale. Ako su se kasnije njihovi tonovi u nečemu razlikovali, to ne znači da su im se razlikovali interesi. Jednostavno, svake novine su svirale po notama koje su im dodeljene na istom koncertu. Pored toga, te dve novine nisu bile same u vatikanskom orkestru.

Kakav je njegov iskreni stav o uzrocima i posledicama Velikog rata, Benedikt XV je pokazao svojom „presudom“ u „belgijskom slučaju“, o kome su postojale dve suprotstavljene teorije.

Alijansa je optuživala Nemačku da je namerno izazvala rat kako bi pod svoju vlast preuzela ceo svet. Gnusno kršenje belgijske neutralnosti je pokazalo da je Nemačka spremna da koristi sve metode da ostvari svoje ciljeve i da je ne zanimaju pravo, pravda i ljudska savest.

Nemačka tvrdi da nije želela sukoba i da su je neprijatelji naterali da uzme oružje kako bi se odbranila. Pod tim pritiscima, Nemačka je bila primorana da zanemari sve zakone i običaje rata.

Važno je znati koju od ove dve teorije je zastupala Sveta stolica. Ako bi se zanemarila istina o tome ko su žrtve a ko agresori, svi učesnici u ratu bi bili svedeni na puke konkurente. To bi poništilo razliku između dobra i zla, i lišilo bi nas moralnih normi koje su održavale našu hrabrost i obnavljale našu snagu. Stoga, imamo pravo da se žalimo i da protestujemo protiv nepravde koja nam je učinjena, pa i da optužujemo one koji su stvarali uslove za izbijanje rata.

Belgija je, na osnovu Sporazuma iz 19. aprila 1893. godine, bila proglašena za „trajno neutralnu državu“. Kada je pozvana, 2. avgusta 1914. godine, da spreči prolaz nemačkih trupa, Belgija je održala reč, naglašavajući da „ma koliko bila slaba, ne zanemaruje svoju dužnost i svoju čast neće žrtvovati podvrgavanjem agresoru“. Nikada ranije nijedna nacija nije svoju čast branila tako odlučno, pa i po cenu smrti. Po prvi put u istoriji, belgijska vlast je osudila ceo svoj narod na mučeništvo samo zato što je poštovala svoja obećanja iz Sporazuma o neutralnosti.

Sveta stolica je ostala nemom. Nijednim zvaničnim aktom nije se oglasila o belgijskoj drami, ali njeni predstavnici su glasno govorili i objašnjavali da je Belgija kriva što nije prihvatila neizbežno realnost i zato što je ušla u rat na strani ateističke Francuske. Vatikan nije imao razumevanje za belgijsko pružanje otpora, koji su ta država i nacija shvatili kao obavezu da spase svoj obraz. Vatikanski predstavnici su govorili da Belgija, usled pogrešno shvaćene časti i nedostatka hrišćanske mudrosti, sama na sebe navukla nesreću. Čak je i nemački kancelar priznao da je Nemačka izvršila agresiju na Belgiju, ali papa, vrhovni čuvar vere i morala, i posle toga je nastavio da ćuti. 

Pošto je Vatikan ćutanjem zapravo odbacio optužbu protiv Nemačke, zbog tog strašnog zločina, Benedikt XV je nastavio da kritikuje zemlje koje su počele da „prihvataju antihrišćanske stavove“. Papa je rat predstavljao kao „javno bičevanje, koje ima za cilj iskupljenje od grehova koje su počinile države i narodi koji su odstupili od Boga“. Prema njegovoj proceni, katastrofe koje su zahvatile ceo svet, svoje pravo poreklo imaju u „doktrini liberalizma“. Ta doktrina je navela vladare u mnogim državama da pomisle da se mogu osloboditi od starateljstva pape i nasilno odvojiti građansku od verske vlasti. Benedikt XV je smatrao da je Veliki rat „neka vrsta epiloga sveg tog besa i mržnje, koji su, nakon što su se rasplamsali u srcima raznih nacija i izazvali razne spoljne i unutrašnje nemire, doveli do izbijanja nemilosrdnog i varvarskog rata u kome je ljudsko bratstvo udavljeno u moru krvi“.

Uz kritiku ratnih ciljeva treba istaći i kritiku sredstava koja su upotrebljavale suprotstavljene strane. Čak i kad bi se prihvatila hipoteza da se ambicije Saveznika ne razlikuju od onih iz srednjoevropskih carstava, još uvek bi se mogla napraviti jasna razlika u metodama ratovanja. Vatikan je pokušao da i to niveliše, da podršku silama Rajha opravda optužbom na račun Saveznika da i oni vrše stravične zločine. „Rat je rat“ filozofski je govorio Benedeto Governa. Taj argument je trebalo da napravi ravnotežu između dobra i zla.

Na strašno pitanje: „Suočeni sa ovim zločinima, da li Vi ostajete neutralni“, Benedikt XV je odgovorio: „Nije bilo zločina…“

U očima Benedikta XV situacija je bila upravo suprotna od one koja je postojala u stvarnosti. On je tvrdio da Nemačka zastupa pacifističke stavove, a da Saveznici huškaju na rat, što znači da je Alijansa primorana da popusti.

Svako ko je bio u Vatikanu 1915. i 1916. godine, ko je razgovarao sa najvišim prelatima, mogao je da čuje njihova uveravanja da su Francuzi ludi što veruju Englezima da će oni, posle rata, dobrovoljno napustiti obalu Lamanša i luku Ruan. Vatikanski prelati su upozoravali i Italijane na opasnost od Engleza. Prema njihovim tvrdnjama, kabinet britanskog premijera izrazio je želju da zakupi Siciliju. Postojao je samo jedan način da se odgovori na tu drskost. Naime, trebalo je da Italija zatraži pravo na vlasništvo nad Maltom. To je, manje-više, bio argument austrijskih diplomata, koji su, u proleće 1915. godine, Italijanima obećavali sva čuda sveta, samo da ostanu neutralni.

Papska štampa je bila zadovoljna ovim intrigama. Međutim, u proleće 1918. godine svi u Vatikanu su se iznenadili što je kraljevska vlada Italije istakla da polaže pravo na neke od austrijskih pokrajina, a pritom nije ni pomenula svoje pravo na Maltu, Korziku i Azurnu obalu.

Vatikan se bavio i problemom Rusije. Nije imalo smisla izazivati razdor između Francuza, Engleza i Italijana, gurati ih jedne protiv drugih, ako istovremeno nije bilo moguće razbiti francusko-ruski savez.

Što je bilo još gore po Vatikan, postojali su predlozi za uspostavljanje „posebnog“, odnosno „odvojenog mira“. Nezavisno od Vatikana, Nemačka je vodila pregovore sa pobunjenom Belgijom. Od 2. do 10. januara 1916. godine, nemačka misija – u kojoj su bili predstavnici Katoličke crkve Belcer, Herold, Irl, Velštajn, Majer, Nojhaus i Kukhof – predložila je belgijskim biskupima, i to u ime pape, doktrinu o separatnom miru. Belgijanci nisu prihvatili taj predlog. Verovali su da papa podržava njih, iako je papski nuncije ćutao, baš kao i Benedikt XV.

Sveta stolica je u to vreme razmišljala o francusko-austrijskom zbližavanju, pri čemu je zanemarila mogućnost da Francuska zaključi separatni mir ili da ubedi svoje saveznike da pristanu na opšti mir. Na konzistoriji u decembru 1916. godine, papa unapredio trojicu francuskih biskupa u čin kardinala i odao je počast zemlji Klovisa, Svetog Luja i Jovanke Orleanske. Papa je tada izrazio želju da Francuska ponovo postane nosilac božanske volje. Nešto kasnije, 31. marta 1917. godine, princ Sikst de Burbon predao je čuveno pismo cara Karla predsedniku Republike.

Nakon što je taj manevar propao sa obe strane Alpi, morao je biti ponovljen negde drugde. Vatikan je to pokušao u Engleskoj, Americi i posebno u Italiji. Sveta stolica je pokazala najveću zabrinutost za Italiju i nije štedela truda da ubedi predstavnike njene vlasti da samo presto Svetog Petra ima moć da ih spasi od opasnosti. Cilj tih vatikanskih napora bio je da dođe do potpune zabune među Saveznicima, kako bi se suzbila njihova ofanzima i uništili njihov moral i hrabrost. Cela politika Benedikta XV se svodila na to. Njegova proklamovana neutralnost bila je u potpunosti usmerena ka ometanju ratnih napora Saveznika, a sve u interesu Austrije i Nemačke. „Istina je da se papa u ovom ratu zalaže za spas hrišćanskog nasleđa, koje zavisi od naše pobede nad neprijateljima“, istaknuto je u jednom članku u „Oservatore Romano“.

Tokom Prvog svetskog rata, Benedikt XV je zastupao očigledne stavove, koje je dokazao i time što je monsinjora Pačelija, svog najboljeg diplomatu, poznatog po nadimku „Papin Nemac“, imenovao za nuncija u Minhenu. Monsinjor Pačeli je dobio zadatak da kontaktira sa kajzerom Vilhelmom II i da pokuša da ga nagovori da pristane na pregovore o separatnom miru sa Francuskom. Sveta stolica je procenila da bi to ujedinilo Centralnu Evropu i omogućilo spas Rajha. Za monsinjor Pačelija to je bio početak duge diplomatske karijere, u potpunosti posvećene promociji nemačke hegemonije u Evropi. Isti posao je nastavio da obavlja pod Papom XI, sve u ambiciji da će to raditi i kad na njegovu glavu bude stavljena tijara. Iako su i njegovi prethodnici na funkciji minhenskog nuncija bili prijateljski nastrojeni prema Nemačkoj, monsinjor Pačeli ih je nadmašio.

Ipak, plan Benedikta XV i monsinjor Pačelija je propao zbog Klemansoove upornosti. Versajski sporazum iz jula 1919. godine potvrdio je poraz Vatikana.

Papa je tražio rešenja kako bi spasao Nemačku i Austriju od ratnog poraza, ali nije imao nikakve veze sa pripremom planova za kreiranje odnosa u posleratnoj Evropi. Iako je Italija važila za državu najvatrenijih katolika, njene vlasti su insistirale da papa bude isključen iz priprema za preuređenje Evrope. O tome svedoče, između ostalih, i tri poznate ličnosti iz Vatikana.

– Tokom Prvog svetskog rata, Bemedikt XV je morao da napusti italijansku delegaciju, koja se suprotstavljala svakom neopravdanom mešanju Vatikana u međunarodne probleme. Odredba tajnog sporazuma, potpisanog u Londonu 1915. godine, ograničila je pravo pape da učestvuje na mirovnim konferencijama. Engleska, Francuska i Rusija su se obavezale da će podržati Italiju, ako se ona usprotivi mogućem učešću Svete stolice u preliminarnim pregovorima o rešenju koje je izazvala trenutna kriza – naveo je Kamile Đanfara u svojoj knjizi „Rat i Vatikan“ („La guerre et le Vatican“)

– Kada je, 1919. godine, u Parizu otvorena mirnovna konferencija na kojoj je trebalo da bude odlučeno kakvu Evropu treba izgraditi. Ta konferencija je odlučila o sudbini sveta za sledećih mnogo godina. Ali, rimski papa nije učestvovao na toj konferenciji. Prema članu XV Londonskog pakta (26. april 1915. godine) utvrđeni su uslovi za pristanak Italije da učestvuje u ratu. Baron Sonino je dobio uveravanja ostalih saveznika da će se protiviti svakom mešanju pape u mirovne pregovore –

istakao je Šarl Pišon u svom delu „Istorija Vatikana“ („Histoire du Vatican“).

Sveta stolica je bila isključena iz Versaja. Italija je bila najsrećnija zbog toga. Čini se da je samo zbog toga, što je u Londonski pakt bio uključen i taj čaln XV, Italija pristala da se u Prvi svetski rat uključi na strani Saveznika.

Jasno je da su najbliži susedi Svete stolice bili i najsumnjičaviji prema njenim namerama i delima. Nažalost, ova zabrana je bila jedina mera koju su Saveznici mogli da preduzmu protiv svojih neumoljivih neprijatelja iz Vatikana. Iako su pobedili u ratu, nisu smeli da na bilo koji drugi način sankcionišu Vatikan. Ta slabost je skupo koštala Evropu i ceo svet.

Papa Pije XI nije trebalo da krene stopama svog prethodnika, Benedikta XV, već je trebalo da se suprotstavi fašizmu i nacionalsocijalizmu i da spreči osvetnički rat, koji je Nemačka pokrenula 1939. godine.

U međuvremenu, Vatikan je uticao na Saveznike, pokušavajući da zaštiti svoje saveznike iz Nemačke od zasluženih kazni za ratne zločine. Nepobitni dokaz za ovo može se naći u izveštaju koji je podneo grof De Sejls, ministar u vatikanskoj vladi. Zaista, 26. januara 1920. godine, De Sejls je, u pismu, obavestio ministra spoljnih poslova Erla Kerzona, da je imao razgovor sa kardinalog Gasparijem o sudskom postupku protiv kajzera Vilhelma II i nekoliko viših oficira nemačke vojske.

– Sveta stolica, rekao mi je kardinal, uvek je smatrala da se postupak protiv cara obustavi iz dva razloga. Prvo, zato da se obezbedi kontinuirano postojanje nacionalnog jedinstva i, drugo, da bi se izbegla mržnja i sprečilo potresanje prestola svih evropskih monarhija. To mora da se spreči! Kardinal Gaspari je dodao da je Sveta stolica verovala da britanska vlada neće dozvoliti da se vode sudski postupci protiv kajzera i viših oficira. To se, takođe, očekivalo i od francuske vlade, kojoj je to saopšteno – navodi se u pismu grofa De Sejlsa.

(U sledećem broju: Vatikanska podrška fašizmu)