Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU – Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,“Josip Broz Tito“ u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i četvorostruki dobitnik nagrada za životno delo. Tri međunarodne i jedne domaće – Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog „Prometeja“, nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana „Ruralne sredine u Srbiji – Spasavanje sela i države“. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane „Svetionika“ iz Kragujevca. Posle niz godina u kojima je bio predsednik žirija ,,Svetionika“, a sad je imenovan za predsednika Saveta Festivala književnog stvaralaštva na selu i o selu u Republici Srbiji 2024. godine..   

Početkom 2024. godine ŠTAJERSKE NOVICE IZ MARIBORA U Sloveniji Branislavu Gulanu su takođe dodelile priznanje za životno dleo „Zlatno pero“. To je njegova ćevrta nagrada odnosno priznanje za životno delo. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada.

Na kraju 2022. godine analitičar i publicita Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja „Zlatna značka Kulturno – prosvetne zajednice Srbije za 2022. Godinu“ koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.

Krajem marta 2023. godien na savetovanju o agraru juče, danas sutra, održanom u Banji Koviljači, autoru je za višedecenijski rad i postignte rezultate u ovoj oblasti uručena Zlatna značka i zahvalnica, za angažman povodom 150. godina postojanja Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav GULAN

Prodato za 4.700 evra po hektaru, a kupuje se za pola miliona hektar!

Troškovi za eksproprijaciju zemljišta na kojem će biti izgrađen Nacionalni fudbalski stadion i objekti za međunarodnu izložbu Expo Belgrade 2027. iznose oko 12 miliona evra, navodi Državno pravobranilaštvo Srbije za Radio Slobodna Evropa (RSE). Dokumentacija do koje je po Zakonu o dostupnosti informacija došao RSE pokazuje da je Poreska uprava procenila da vrednost tog zemljišta u opštini Surčin iznosi 500.000 evra po hektaru, piše RSE.

U predgrađu Beograda, na jednom od trenutno najvećih gradilišta koje se proteže na oko 350 hektara, do pre samo tri godine bile su njive, šume i kanali kategorisani kao poljoprivredno zemljište. Odluku države da se na ovom prostoru gradi Nacionalni stadion i sajamski kompleks za EXPO pratilo je i usvajanje novih planskih dokumenata, te su nekadašnje oranice postale građevinska zona.Na taj način je je ovom zemljištu znatno uvećana vrednost, a samim tim i troškovi otkupa zemljišta za potrebe realizacije ovih projekata. Najveći deo zemljišta bio je u vlasništvu države, ali je predviđena zona gradnje zahvatila i niz pracela privatnih lica i kompanija.

Između ostalih, među vlasnicima zemljišta koja se otkupljuju u Surčinu bila je i kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata „Al Dahra“. Inače, to zemljište nekada je pripadalo državnoj kompaniji Poljoprivredni kombinat Beograd (PKB), koju je 2018. kroz proces privatizacije kupila arapska kompanija, kupujući tako i deo imovine preduzeća. Do privatizacije 2018. godine, korporacija PKB koristila je oko 30.000 hektara zemljišta u više opština (Palilula, Zrenjanin i Surčin). Kompaniji „Al Dahra“ prodato je 17.000 hektara a za Insajder TV, predstavnici vlasti su tada tvrdili da je iz privatizacije izuzeto zemljište koje će državi biti potrebno u budućnosti.

Kompanija ,,Al Dahra“, vlasnika beogradskog PKB-a, ugasila je nekoliko farmi krava, junadi ovaca, a nije isključeno i zatvaranje fabrike za preradu dateline rekao je za javnsot sekretar Samostalnog sindikata poljoprivrede Srbije Milisav Đorđević. On je za javnsot rekao da više ne postoje farme krava u Glogonjskom ritu, Padinskoj Skeli i Dunavcu, farma svinja i junadi u Besnom Foku i farma ovaca u Surčinu. ,,Broj krava je, od kada je ,,Al Dahra“ kupila PKB, smanjen sa oko 8.000 na oko 3500, a gašenjem farme ovaca te životinje se više ne uzgajaju u tom poljoprivrednom kombinatu“, rekao je Đorđević. Broj radnika u PKB-u je, od kada je Al Dahra postala vlasnik, sa oko 1.700 smanjen na oko 600!

Kako senavodi u javnosti, RSE je po Zakonu dobio rešenje Poreske uprave u kojem je utvrđeno da neuređeno građevinsko zemljište u opštini Surčin vredi 6.174 dinara (50 evra) po metru kvadratnom, odnosno oko pola miliona evra za jedan hektar. Poreska uprava je cenu utvrdila bez izlaska na teren, na osnovu cena postignutih 2022. i 2023. godine u tri prodaje nepokretnosti na sličnoj lokaciji.

Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda Srbije u opštini Surčin tokom 2023. bilo je oko 400 kupoprodaja građevinskog zemljišta. Najjeftinije je plaćeno 18.000 evra, a najskuplje dva miliona evra po hektaru. Srednja vrednost poljoprivrednog zemljišta na teritoriji Grada Beograda kretala se oko 9.000 evra za hektar.

Specifičan slučaj arapske kompanije

RSE je analizirao preko 700 parcela koje su obuhvaćene planskim dokumentima za izgradnju stadiona, izložbenih objekata i prateće infrastrukture u Surčinu. Gotovo 90 odsto zemljišta obuhvaćenog tim planovima od ranije pripada Republici Srbiji, dok su delovi pojedinih parcela u privatnom vlasništvu. Na lokaciji se nalazi zemljište koje je u vlasništvu tri kompanije i 14 fizičkih lica. Kako pokazuju podaci katastra na području gradnje nalazile su se parcele koje su u privatizaciji prodate arapskoj kompaniji „Al Dahra“.

U prostornim planovima za EXPO i Nacionalni stadion navodi se da ovi projekti obuhvataju delove parcela „Al Dahre“ ali ne i tačne površine tih delova.

Zbog preparcelizacije zemljišta, na osnovu podataka iz katastra nepokretnosti trenutno nije moguće precizno utvrditi koliko je zemljišta ove kompanije otkupljeno. Na to i druga pitanja o postupku eksproprijacije i procenjenoj vrednosti zemljišta, odgovore za RSE nisu dali iz Vlade Srbije, koja je korisnik eksproprijacije kao ni iz Ministarstva finansija, koje je investitor projekata koji se grade u Surčinu.

S druge strane, iz kompanije „Al Dahra“ za RSE navode da oni državi nisu prodavali zemljište u Surčinu. „Al Dahra“ državi Srbiji nije prodavala zemljište za potrebe projekta Expo 2027″, tvrde u odgovoru e-mailom iz ove kompanije.

Uvidom u katastar može se utvrditi da je ova firma do marta meseca bila vlasnik zemljišta obuhvaćenog planovima za izgradnju objekata za izložbu EXPO. Sada se na delovima tih parcela kao vlasnik upisala Republika Srbija, ali je istovremeno ostatak poljoprivrednog zemljišta „Al Dahre“ u Surčinu upisan kao vlasništvo kompanije „New International Investments 011 doo“. Firma „New International investments 011″ u vlasništvu je kompanije „Serbia Real Estate Holding“ koja je kao i „Al Dahra“ registrovana u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Predsednik nadzornog odbora firme „New International Investments 011″ je Khedaim Abdulla Saeed Faris Alderei, koji je istu funkciju do aprila 2022 obavljao u „Al Dahri“.

Za RSE iz kompanije „New International investments 011″ nisu odgovorili na pitanja da li je država od njih otkupila zemljište koje je do nedavno pripadalo „Al Dahri“ kao i koliko je tačno zemljišta otkupljeno. O detaljima transakcije između dve arapske firme nisu želeli da govore ni u kompaniji „Al Dahra“ zbog „poverljivosti ugovora sa kupcem“. U odgovoru za RSE naveli su samo da je manji deo zemljišta u Surčinu prodat u cilju „optimizacije poslovanja“.

„U okviru ove transakcije, koja je isključivo rezultat strateškog sagledavanja efikasnosti korišćenja resursa, prodato je svega četiri odsto zemlje u vlasništvu Al Dahre. Reč je o zemljištu čiji značajan deo zbog svojih karakteristika nije korišćen u poljoprivredne svrhe, niti je adekvatan za dugoročnu poljoprivrednu proizvodnju“, navode u ovoj kompaniji.

Ko su privatni vlasnici parcela?

Među privatnim licima čije je zemljiište obuhvaćeno planom gradnje su i bivši predsednik opštine Surčin ispred DS-a Vojislav Janošević kao i Dragoljub Marković, biznismen iz Surčina, vlasnik nekadašnjeg Krmivo produkta a danas ergele Surčin. Parcele koje imaju u Surčinu su već decenijama u njihovom ili vlasništvu njihovih porodica. Dok je Janošević za RSE potvrdio da je država eksproprisala manji deo njegovog zemljišta, iz ergele Surčin navode da je postupak otkupa dela imovine Dragoljuba Markovića u Surčinu, i dalje u toku.

Radovi traju, otkup dela zemljišta nije završen!

Radovi na izgradnji objekata za EXPO počeli su krajem 2023. a rok za završetak je decembar 2026. godine.

Dokumentacija koju je Državno pravobranilaštvo dostavilo novinarima RSE pokazuje da je Poreska uprava prvu procenu vrednosti zemljišta neophodnog za realizaciju tog projekta dostavila u junu 2023. dok je druga procena, sa istom procenjenom vrednošću od 6.142 dinara (50 evra) po metru kvadratnom, izvršena tek u julu ove godine.

Zbog nezavršene eksproprijacije i činjenice da se u katastru kao vlasnici pojedinih parcela neophodnih za izgradnju projekata u Surčinu i dalje vode privatna lica, Ministarstvo građevinarstva je krajem septembra ove godine odbilo da Ministarstvu finansija kao investitoru izda građevinsku dozvolu za izgradnju neophodne infrastrukture u Surčinu. Ipak, nepostojanje građevinskih dozvola do sada nije predstavljalo prepreku da država izvodi radove na ovim projektima.

Tako je ministar finansija Siniša Mali 20. maja 2024 na svom Instagram profilu objavio da je „počelo postavljanje šipova za Nacionalni stadion“, iako je, prema podacima Agencije za privredne registre, građevinska dozvola za te radove izdata tek tri meseca kasnije.

Srbija zavisna od uvoza hrane

I dok je Srbija do pre nekoliko decenja bila agrarna zemlja koja se hvalila da može da hrani pola Evorpe, sad je došla u situciju da je zavisna od uvoza hrane, da bi ishranila svojih 6,6 miliona stanovnika. A, to je smanjenje broja žitelja za 500.000 u poslednjoj deceniji. Pre svega se misli na uvoz mesa i prerađevina kao i mleka i prerađevina. Jer, od domaće proizvodnje toga više nema dovoljno. To je zaključeno na sednici Odboa za poljoprivredu Skupštine Srbije, na kojem je istakntuo da je u 2023. godini za uvoz ovih potrebština potrošeno 600 miliona evra, a da je taj uvoz nastavljen i u 2024. godini pa je za pola godine za taj uvoz potoršeno čak 660 miliona evra. Uz to je ukazano na težak položaj zadrugarstva u Srbiji.

Da bi se bar malo olakšao položaj zadrugarstva danas, Zemljradnička zadruga ,,RATAR“ u Kukujecima kod Šida bila je domaćin firmi KITE koja uvozi trkatore marke ,,Džon dir“, na Balakan. To je bila prilika da se kvalitetna mehanizacija ponudi ovom tržištu. Jer, prema popisu poljoprivrede, objavljenom u Republičkom zavodu za statistiku 26. januara 2024. godine istaknuto je da u Srbiji ima 481.000 traktora. Po tome broju za obradive površine u Srbiji ona je premehananizovana zemja. Međutim, i ta mehanizacija je stara u proseku tri decenije pa nije retkost da vlasnici od tri stara traktora sklapaju jedan kako bi mogli da uđu u njive i obave poslove. Primer je da je trećina vlasnika mehanizacije starija od svojih vlasnika, kaže saradnik Petar Radić.

Zadružni savez Vojvodine u koji je udruženo oko 460 zadruga, odlučio je da pomogne zadrugarima da se obnovi mehaniazacija. Kako ističe Jelena Nestorov Bizonj, predsednik Zadružnog saveza Vojvodine, ova asocijacija poljoprivrednika, očekuje da se ukinu sva ograničenja koja su imale zadruge u konkursima za nabavku mehanizacije i da se zadrugarima obezbedi prioritet u pribavljavanju investicionih sredstava. Ovo je poruka sa tematskog skupa o mogućnostima nabavke poljoprivredne mehanizacije u uslovima suše i niskih otkupnih cena, održanog u selu Kukujevci, kod Šida.

Domaćin zadrugariima i proizvođačima hrane bila je zadruga koja se istovremeno bavi ratarstvom i stočarstvom ,,Ratar“. To  je zadrugra koja uspešno posluje, ali i pored toga mora dobro da razmotri potrebe, pre nego što kupi novi traktor.

,,Navjiše se traže traktori srednje do teže kategorij. Znači traktori od nekih 120 do 160 konjskih snaga. Jer, to su traktori univerzalni, koji mogu da rade sve“, navodi Vidosav Brnjašević, direktor ZZ ,,Ratar“ u Kukujevcima.

Klimatske promene zahevaju redukovanu obradu. Plug se zamenjuje mašinama koje u jednom pohodu završe više operacija, čime se čuva vlaga. U dekadi prvo, ovog veka imali smo dve sušne godine. Od 2000. godine do danas bilo je osam sušnih godina. Za prvih sedam godina štete su bile veće od sedam miliajrdi eva. ,,Proteklo vreme nam ukazuje da će od 100 godina člak 52 uvek biti sušne. To nam definitinoi ukazuje da mi moramo promeniti i tehnologiju i tehniku. Mehanizacija će nam biti neophodna, ali verovaqtno ćemo morati da menjamo i agrotehničke mere“, navodi dr Aleksandar Sedlar, profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta.

Udruživanjem poljoprivrednih proizvođača i stvarajući mašinske prstenove smanjuju se troškovi poslovanja. Zadruge su model takvog poslovanja, ali zadrugari nailaze na računovodstveni problem, plaćaju na PDV iako u osnovi rade sa svojom mašinama. ,,Znači zadrugari se udružuju u zadrugu da bi snizili svoje troškove i na kraju se oporezuje bukvalno rad mehanizacije između zadruge i zadrugara što apsolutno ne bi trebalo da se oporezuje“, navodi Jelena Nestorov Bizonj, predsednik zadružnog saveza Vojvodine.

Tako je na tematskom skupu ,,Uz zadruge do savremene mehanizacije“ koji je održan u Kukujevcima, istaknuto da je ove 2024. godine smanjena prodaja traktora za 40, a kombajna za 60 odsto. Distributeri nude više pogodnosti da podstaknu kupovinu.

,,U vidu trgovine staro za novo, u vidu odloženog plaćanja u vidu supstitucije kamatnih stopa za nabavke. Čak za nabavku kombajna ima dve godine odloženog plaćanja“, kaže mr Đorđe Mišković, distributer poljoprivrednje mehanizacije u kompaniji ,,Kite“ DOO u Novom Sadu.

Kako bi se pomoglo zadrugarima, ZSV očkluje da se ukinju sva oganičenja koja su imale zadruge u konkursima za nabavku mehanizacije, jer se upravo od države očekuje najznačajnija pomoć. Potvrdio je to ovogodišnji konkurs za opremu za navodnjavanje po kojem je ukihnut uslov da mogu učestvovati samo zadruge koje imaju do 100 hektara. Sredstva je tražilo 15, a dobilo 10 zadruga, što je više nego prethodnih pet godina zajedno. Ivana Popović. državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, naglasila je važnost  udruživanja za napredak malih poljoprivrednih proizvođača, kojih u Srbiji ima ok 216.000, kao i značaj investicionih ulaganja, uz podršku resornog ministarstva, te je pozvala zadrugare da konkurišu za sledeću IPARD program.

Srbija godišnje gubi 25.000 hektara obradivog zemljišta!!!

O problemima agrara Srbije stalno se priča. Ali, umesto da se rešavaju problemi rezutlati agara pokazuju da je proizvođačima sve teže. Proizvodnja hrane se smanjuje. I hrane je sve manje, ona je sve skuplja pa se i sve manje troši. Fond obradivih površina u Srbiji godišnje se smanjuje za oko 25.000 hektara zbog izgradnje puteva, bespravne gradnje i podizanja različitih objekata. U Srbiji postoji i „zabluda da pod poljoprivrednim površinama imamo oko pet miliona hektara i da obradive površine čine 4,1 miliona hektara“. Navodno, po glavi stanovnika Srbije dolazi prosečno po 0,56 hektara, što je znatno više nego u Holandiji, Nemačkoj, i što je, tvrde neki, naše bogatstvo. Realno, mi nemamo više te površine. Stručnjaci upozoravaju i da sa druge strane, neobrađeno ostaje od 400.000 do 600.000 hektara, što „sebi ne dozvoljavaju ni mnogo razvijenije zemlje“. Analitičari upozoravaju na niz neregistrovanih problema koji postoje u agraru. To su, pre svega, u korišćenju zemljišta u Srbiji sledeći: ekstenzivnost, usitnjenost poseda, nedovoljno unošenje organske materije i nizak nivo korišćenja organskog đubriva, kao i degradacioni procesi izazvani delovanjem prirode i čoveka.

Način korišćenja zemljišta je ekstenzivan, sa ekstenzivnom setvenom strukturom i smanjenjem broja stoke, koja sad u BDP agrara Srbije učestvuje samo sa 28,1 odsto. Karakteristika nerazvijenih zemalja sveta je svako učešće stočarstva u BDP agrara ispod 60 odsto. Dakle, Srbija se nalazi među najnerazvijenuim zemljama ako se posmatra ovakav razvoj. U strukturi setve i dalje dominiraju žitarice, a nedovoljna je zastupljenost industrijskog bilja, povrća i krmnog bilja. Analitičari ukazuju da je počeo blagi oporavak vinograda i da oni u Srbijii sad zauzimaju oko 22.000 hektara. Toliko ih ima i u Sloveniji i Hrvatskoj. Karakteristika postojećih zasada je da su zastareli, neujednačenog sortnog sastava, nisko prinosni, nekvalitetni i nedovoljno profitabilni – što je takođe pokazatelj ekstenzivnosti dosadašnje proizvodnje.

Fokus na zaštiti prirodnog resursa

Zemljište je neobnovljiv prirodni resurs. Poljoprivreda, krčenje šuma i drugi faktori su degradirali i erodirali gornji sloj zemljišta alarmantnom brzinom. Globalno, 52 odsto poljoprivrednog zemljišta je već  degradirano. Zbog toga je svaki 5. decembar posvećen upravo zemljištu i njegovoj izuzetno složenoj ulozi. Ovaj dan je prvi put obeležen 2013. godine, kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija pomenuti datum proglasila za Svetski dan zemljišta i od tada je fokus uvek na očuvanju kvaliteta zemljišta, njegovoj zaštiti, ali i podsticanju održivog upravljanja obradivim površinama. Zato je i, Svetski dan zemljišta prilika da se ukaže na značaj zemljišta, koga ima sve manje i manje.Trenutno je aktivan najveći svetski ekološki pokret „Svesna planeta“ za očuvanje površinskog sloja zemljišta i to sa fokusom na očuvanje organske materije u zemljištu. Cilj ovog pokreta je da skrene pažnju šire javnosti o presudnom značaju zemljišta u svetlu nadolazećih klimatskih promena spram toga koliko je ono već degradirano. Ovaj pokret je veoma ambiciozan i njegov cilj jeste da 3,5 milijardi ljudi sazna za ovaj problem zato što je to onaj deo populacije koji ima pravo glasa. 

Najčešći uzrok degradacije zemljišta je rapidni gubitak organske materije u zemljištu. Kod nas već godinama ne postoji mogućnost đubrenja stajnjakom zbog devastirane stočarske proizvodnje. Humus je sa pet odsto u Vojvodini između dva i tri odsto. Da bi se jedan santimetar vratio potrebno je da prođe 100 godina. Ako bi se povećalo navodnjavanje, a ono je prema podacima RZS u 2021. godini u Srbiji iznosilo samo 52.236 hektara, a u 2022. godini 54.639 hektara, onda bi imali štete, jer nema prirodnog gnojiva bez koga nema povećanja humusa.

Da ne bi imali štete od vode, kada bi navodnjavali njive, trebalo bi da imamo samo u Vojvodini i 100.000 junadi! Tada bi imali znatno više junetine za ishranu, pa bi imali i 8.875 tona ,,bebi bifa“ za izvoz u EU. Jer, podsetimo se samo da je 1990. godine iz SFRJ u svet bilo izvezeno 54.000 tona ,,bebi bifa“. Od toga iz Srbije 30.000 tona. Sad su prazne staje u Srbiji, uništeno je stočarstvo koje u BDP agrara učestvuje sa manje od 28,1 odsto, pa nema ni ,,bebi bifa“za izvoz. Prema podacima Nenada Budimovića, sekretara za stočarstvo u PKS, sad se godišnje izvozi samo oko 400 tona ili 100 puta manje nego pre tri i po decenije!

Zemljište sa jednim procentom organske materije je degradirano i više se ne može popraviti. Jer, zemljište je najveći ekosistem, a nauka je priznala 2021. godine da je determinisano samo jedan odsto zemljišnih mikroorganizama, 99 odsto njih još čeka da bude otkriveno, te vrste možda i nestaju kao što nestaju i one poznate. Očuvanje živog sveta u zemljištu je najvažnije. To možemo postići na dva načina – minimalnom mehanizovanom obradom zemljišta i tako što zemljište mora da bude pod stalnom vegetacijom, ne nužnom zelenom, već i pod žetvenim ostacima. Zemljište ne može biti braon, golo, neotkriveno, kao što smo nekada davno savetovali kada se podrazumevala redovna upotreba stajnjaka.

  Ukoliko bi se izgradili sistemi za navodnjavanje i njive dobijale vodu, primera radi, u Vojvodini, a ne bi bilo prirodnog gnojiva, već za tri decenije od plodnih oranica koje su to i danas, imaćemo – pustinju. Ne afričku nego, po prinosima! Najnovija analiza Republičkog zavoda za statistiku takođe ukazuje da je broj stoke u Srbiji u poslednje tri decenije opadao po godišnjoj stopi od tri do četiri odsto.

Najnepovoljnija situacija je kod priplodne stoke, a proizvodnja mesa za tri i po decenije pala je sa 650.000 na oko 447.000 tona svh vrsta mesa. Takođe i potrošnja svih vrsta mesa je pala sa 65 na oko oko 44 kilograma po stanovniku godišnje.

Srbija se nalazi i u društvu evropskih zemalja sa najusitnjenijim posedom. Prema podacima RZS u Srbiji i dalje dominiraju mala gazdinstva, mada se primećuje tendencija njihovog blagog ukrupnjavanja. Broj gazdinstava u odnosu na popis agrara iz 2012. godine je opao čak za 62.000!  Beleži se i blagi rast ukupno korišćenog poljoprivrednog zemljišta u odnosu na proteklu deceniju. Pretpostavka je da najmanja gazdinstva iz ekonomskih razloga prestaju da se bave poljoprivrednom proizvodnjom i da prodaju ili daju u zakup svoje poljoprivredno zemljište, srednjim  i velikim gazdinstvima.

Prosečna veličina korišćenog poljoprivrednog zemljišta povećala se sa 5,4 hektara, koliko je iznosila 2012. godine na 6,2 hektara u 2018. godine. Prosečna veličina poseda privatnih gazdinstava od oko dva hektara (takvih 217.623 gazdinstava) i to predstavlja veoma značajnu prepreku da poljoprivrednici postanu u većoj meri robni proizvođači!

Svet i Srbija

Industrijalizacija nije jedini problem. Krčenjem šuma, zatim prevođenjem neplodnog zemljišta (livade, pašnjaci) i pretvaranjem u plodno i obradivo zemljište, problem gubitka poljoprivrednog zemljišta se delimično ublažava, ali ovo dovodi do pogoršavanja ekološke ravnoteže.

U isto vreme, dinamičan rast broja stanovnika na planeti, a samim tim i rast tražnje za hranom i kupovne moći stanovništva, čine problem racionalnog korišćenja zemljišta svakim danom sve ozbiljnijim. Na primer, u svetu su se obradive površine povećale za 1,8 milijardi hektara u 2008. godini u poređenju sa 1992. godinom.To je posledica krčenja šuma, razoravanja pašnjaka i ledina i njihovog pretvaranja u plodno zemljište.

To se, pre svega, dešava u zemljama Azije, Afrike, Latinske Amerike gde je rast populacije visok. Upravo zbog toga, obradive površine se smanjuju sa 0,28 hektara (1992. godine) na 0,22 hektara (2010. godine) po jednom stanovniku, što znači da je u svetu priraštaj stanovništva dinamičniji od proširenja obradivih površina.

Što se tiče zemalja razvijene tržišne privrede, pre svega, na teritoriji Evropske unije i prekookeanskih zemalja, one svoj problem smanjenja obradivih površina rešavaju na dva načina. Prvo, o prirodnim resursima se brinu putem kontrolisanog priraštaja stanovništva, a drugi način je direktno, putem zaštite prirodne sredine, a posebno javnom brigom o poljoprivrednom i obradivom zemljištu. To je regulisano mnogobrojnim zakonima, propisima i uredbama. Ovo je izuzetno važno jer se tu prepliću i usaglašavaju interesi – proizvođača (čiji je motiv viši profit), potrošača čiji je interes kvalitetnija i jeftinija hrana i vlada nacionalnih država i grupacija država čiji je interes briga o resursima. S druge strane gusto naseljene zemlje (Kina, Indija,…) primorane su na dve žetve godišnje, na veće površine pod navodnjavanjem i veću upotrebu hemijskih sredstava kako bi obezbedile hranu za brojnu populaciju, što upravo predstavlja prethodno naveden pritisak na resurse.

Oko 25 odsto svetskog zemljišta uništeno! Četvrtina svetskog zemljišta je u velikoj meri uništena, i taj trend mora biti promenjen kako bi se nahranilo svetsko stanovništvo, koje je u stalnom porastu, rezultati su studije UN o stanju svetskog zemljišta i izvora vode.

Izveštaj je pokazao da je 25 odsto svetskog zemljišta trenutno „u velikoj meri uništeno“, jer je došlo do erozije tla, smanjenja izvora vode i gubitka biodiverziteta. Još osam odsto je „umereno uništeno“, dok je 36 odsto stabilno ili blago ugroženo, dok je samo na 10 odsto zemljišta došlo do „poboljšanja“.Ostatak zemljišta u svetu prekrivaju pustinje ili vodena prostranstva. Posebno je ugrožena zapadna Evropa, gde je intenzivna poljoprivredna proizvodnja dovela do zagađenja tla i podzemnih voda i rezultirala gubitkom biodiverziteta, zatim Himalaji, Andi, Etiopska visoravan i južna Afrika, gde je erozija tla udružena sa pojačanim intenzitetom poplava. U jugoistočnoj i istočnoj Aziji pirinčana polja su napuštena, najviše zbog pada vrednosti te poljoprivredne kulture.

Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO) procenjuje da će poljoprivrednici morati do 2050. godine da proizvedu 70 odsto više hrane kako bi zadovoljili potrebe svetske populacije, za koju se očekuje da dostigne cifru od devet milijardi ljudi!

To će značiti da će morati da bude proizvedeno milijardu tona više pšenice, pirinča i drugih žitarica i 200 miliona tona više govedine i ostalog mesa. Trenutna situacija je takva da se najplodnije površine već obrađuju, ali na takav način da se njihova produktivnost smanjuje, a zemljište se troši i voda rasipa. Da bi se zadovoljile svetske potrebe za hranom, potrebno je intenzivirati poljoprivrednu proizvodnju na postojećim obradivim površinama, ocenjuje FAO u izveštaju pod nazivom „Stanje svetskog zemljišta i izvora vode za hranu i poljoprivredu“. Studija UN pokazala je da su klimatske promene, zajedno s lošim poljoprivrednim praksama, doprinele smanjenju produktivnosti na svetskim obradivim površinama u godinama velike primene novih tehnologija, pesticida i hibridnog semena, što je u prvom momentu dovelo do povećanog prinosa žitarica. Zahvaljujući novim poljoprivrednim tehnologijama, samo 12 odsto više svetskog zemljišta zasađeno je žitaricama od 1961. do 2009, ali je proizvodnja hrane skočila za 150 odsto. U međuvremenu, pokazao je izveštaj UN, stopa rasta u mnogim oblastima je opala i danas iznosi svega polovinu od pomenute cifre.

Izveštaj UN je, takođe, pokazao da svetski izvori vode postaju sve oskudniji i slaniji, dok su podzemne vode sve zagađenije pesticidima i drugim otrovima. Da bi se zadovoljile svetske potrebe za vodom do 2050 godine, potrebni su efikasniji irigacioni sistemi, jer sadašnji funkcionišu ispod svojih kapaciteta, navodi FAO. Ta organizacija je pozvala na korišćenje novih poljoprivrednih praksi i većeg ulaganja u razvoj poljoprivrede. UN smatraju da je do 2050. godine neophodno u tu svrhu uložiti oko 1.000 milijardi dolara u razvoj irigacionih sistema samo u zemljama u razvoju, i još 160 milijardi dolara za oporavak zemljišta i kontrolu poplava.

Problemi korišćenja zemljišta u Srbiji

Prethodno je bilo reči o problemima korišćenja zemljišta na globalnom, svetskom nivou. Međutim, mi moramo delovati lokalno. Nas, pre svega, interesuju problemi u korišćenju obradivog zemljišta, kao i mogućnost njihovog rešavanja. Srbija zvanično danas raspolaže sa 5,11 miliona hektara poljoprivrednog i sa 4,12 miliona hektara obradivog zemljišta. Prosečna veličina korišćenog poljoprivrednog zemljišta u Srbiji povećala se sa 5,4 hektara u 2012. godini na 6,2 hektara u 2018. godini! To je rezultat privatizacije u Srbiji nakon demokratskih promena 2000. godine.

Evo pet krupnih problema:

1.  Ekstenzivan način korišćenja zemljišta sa ekstenzivnom setvenom strukturom i smanjenje broja stoke;

2. Relativno mala veličina poseda privatnih gazdinstava (sa prosekom od oko tri hektara), što predstavlja veoma značajnu prepreku da poljoprivrednici postanu u većoj meri robni proizvođači;

3. Smanjeno unošenje organske materije i nizak nivo korišćenja organskog đubriva, posebno stajnjaka;

4. Degradacija zemljišta. Danas u Srbiji erozivni procesi izazvani vodom i vetrom najviše uništavaju obradive površine;

5. Nedostatak sistema za navodnjavanje, jer se u 2022. godini u Srbiji prema podacima RZS iz 2023. godine, navodnjavalo samo 47.529 hektara ili tek oko 1,4 odsto koriščenih površina!

Ekstenzivna proizvodnja: I pored svih zalaganja nauke i struke društvene zajednice u proteklih nekoliko decenija za izmenom strukture u pravcu radno i profitno intenzivnih proizvodnji, možemo konstatovati da se ona ne ostvaruju. I dalje u strukturi setve dominiraju žitarice (77 odsto), a nedovoljna je zastupljenost industrijskog bilja, povrća, krmnog bilja (23 odsto). Intenzivne proizvodnje ostvaruju veću dobit po jedinici površine. Istina, ona traži i više rada i kapitala, ali obezbeđuju i visoku profitabilnost. Osim toga smanjene su površine pod vinogradima, a i postojeći zasadi su zastareli, neujednačenog sortnog sastava, nisko prinosni, nekvalitetni i nedovoljno profitabilni – što je takođe pokazatelj ekstenzivnosti proizvodnje;

Broj stoke u Srbiji u poslednje dve decenije opadao je po godišnjoj stopi od tri do četiri odsto, a proizvodnja svih vrsta mesa pala je sa 650.000 na 457.000 tona. Najnepovoljnija situacija je kod priplodne stoke, pa je broj krava i steonih junica na početku ove godine manji za 28,1 odsto u odnosu na 1991. godinu, a krmača i suprasnih nazimica za čak 60,8 odsto. Primera radi, u Srbiji je pre dve i po decenije bilo 1,3 miliona krmača prasilja, a na početku 2023. godine samo 130.000 grla!

Posmatrano dugoročno, posebno u odnosu na prosek 1988. – 1990. godine broj goveda manji je za 20,2 odsto, svinja za 22,5 odsto, ovaca za 26 odsto i živine za 22,7 odsto. U ekstenzivnoj proizvodnji nedovoljno je korišćenje mineralnih i prirodnih đubriva. Primera radi, u SFRJ se trošilo 120 kilograma mineralnih đubriva po hektaru i tada smo bili među poslednjima u svetu. Ta potrošnja stalno pada da bi danas dostigla 40 kilograma po hektaru i po tome smo na poslednjem mestu u Evropi. Slično je i sa navodnjavanjem.

Zbog svega toga imamo niske prinose svih useva. Primera radi 1990. godine smo imali 4,38 tona pšenice po hektaru, a 2010. godine između 3,2 i 3,5 tona, godinu dana kasnije 4,2 tone tone, a 2012. godine 3,9 tona po hektaru. Prosečna proizvodnja po hektaru ne porelazi pet tona. Ali, Srbiji za ishranu, robne rezeve i semensku proizvodnju, godišnje treba oko 1,5 miliona tona pšenice. Mi proizvodimo više od tri miliona tona pa će poseban problem 2023. hodine biti gde prodati zalihe od milion tona i ovogodišnji višak od dva miliona tona. Pored toga problem će biti i u skladišnom prostoru – gde smetisiti postojeće zalihe i novi rod. Jer, nema potražnje za kupovinu na zeleno. Dakle, Srbija za svoje potrebe pšenice može da obezbedi sa 250.000 hektara! Nema isplativosti proizvodnje pšenice, ako su prinosi ispod pet tona po hektaru.

Usitnjen posed: Prepreka za veću produktivnost robnoj proizvodnji i konkurentnosti je usitnjenost poseda. Nalazimo se u društvu evropskih zemalja sa najusitnjenijim posedom. Trećina gazdisntava raspolaže sa rasparčanim posedima od 3,3 hektara obradive, a 2,6 hektara korisne površine. Razlozi se nalaze u već tradicionalnoj agrarnoj strukturi, neregulisanom naslednom pravu, nedovoljno osmišljenoj zemljišnoj politici. Na primer, u Evropskoj uniji je 1957. godine, prosečna veličina gazdinstva iznosila 4,8 hektara. Već u 2004. godini, zahvaljujući merama agrarne politike za povećanje gazdinstava prosečna veličina poseda je 44 hektara, u Francuskoj 78 hektara, Danskoj 50 hektara. I kod nas, ima izvesnih pozitivnih kretanja u pravcu ukrupnjavanja poseda, npr. gazdinstva veličine 10-15 hektara su se sa 2,5 odsto učešća u 1991.godini, u strukturi ukupnih površina povećala na oko šest odsto u 2010. godini. Ukrupnjavanje zemljišta nije moguće bez delovanja tržišnih mehanizama, ali i bez osmišljenih dugoročnih državnih mera, odnosno bez njihovog sinhronizovanog delovanja. O tome treba da brinu lokalna samouprava, resorna ministarstva, proizvodne asocijacije i sami proizvođači. Ukratko, bez ukrupnjavanja poseda nema racionalne proizvodnje!

Smanjenje sadržaja organske materije: Organska materija ima izuzetno važnu ulogu u održavanju sitnomrvičaste strukture zemljišta, poboljšanju njegovih hemijskih, bioloških, mehaničkih i fizičkih svojstava, veoma bitnih za razvoj korenovog sistema i uspešno gajenje biljaka. Međutim, kao što je prethodno navedeno, u proteklih nekoliko decenija drastično je smanjen broj stoke, a samim tim i proizvodnja stajnjaka. Prema zvaničnim statističkim podacima broj svih kategorija stoke drastično se smanjuje, ne samo u poređenju sa blagodetnim osamdesetim godinama prošlog veka, već i u poslednjih pet godina. Drastično smanjenje broja stoke u proteklih pet godina ne samo da ima negativne posledice po razvoj poljoprivrede i privrede Republike Srbije u celini, već i na samu plodnost zemljišta. Smanjena je proizvodnja stajnjaka, važnog organskog đubriva čija uloga je u poboljšanju plodnosti i bogatstva zemljišta je praktično nezamenljiva. Sem toga i druge vrste organskih đubriva, kao što su kompost, zelenišno đubrenje, više se ne primenjuju.

Postoje i još drastičniji primeri: u poslednjih deset godina broj goveda u Srbiji smanjen je za milion grla ili za 50 odsto, svinja za milion komada ili za 20 odsto, ovaca za 1,1 miliona komada ili za 40 odsto i živine za osam miliona komada ili za 42 odsto. Smanjenjem broja stoke nema potrebe ni za povećanjem površina pod krmnim biljem, takođe, važnim usevima koji utiču na poboljšanje bogatstva i plodnosti zemljišta – posebno gajenje leguminoznih biljaka. Posle katastrofalne suše, koja je odnela 50 odsto roda u 2012. godini, zbog nedostatka stočne hrane, nastavljen je pokolj stoke i smanjivanje stada. Prve procene šteta od suše su bile veće od dve milijarde dolara, što je na nivou troškova da bi se izgradili sistemi za navodnjavanje na tim površinama. I do sada je bilo nisko učešće stočarstva u bruto društvenom proizvodu poljoprivrede 30,5 odsto, a sad se očekuje smanjenje na 25 odsto, a uskoro i na 20 odsto! U svetu kome teži Srbija to je više od 60 odsto!

·   Procena je da od 100 godina čak 52 budu sušne. Suše i smanjenje prinosa očekuju Srbiju narednih decenija. Zato je zadatak nauke da stvori nove sorte i hibride otporne na sušen. Biće potrebna ranija setva, ali i žetva! Dakle, nauka treba da stvori nove  sorte i hibride, prilagoĆene novim vremenskim uslovima!

Degradacioni procesi: Oni su izazvani delovanjem prirode i čoveka. U degradacione procese izazvane delovanjem prirode spadaju poplave, podzemne vode, erozije, vetrovi, suša… Erozivni procesi izazvani vodom i vetrom, su veoma prisutni u svetskoj poljoprivredi. Prema Stanimiru Kostadinovu, sa Šumarskog fakulteta u Beogradu,  (2000.) u Srbiji je 86,4 odsto od ukupne teritorije podložno eroziji. Erozija izaziva gubitak plodnog zemljišta, humusa – hraniva, pogoršava njegova svojstva i smanjuje plodnost zemljista. Ogromne količine plodnog zemljišta se vodom (kiša, poplave, bujice) i vetrom, odnose u reke, mora i okeane. Godišnji nivo erodiranog plodnog zemljišta najveći je u Kini (1.600 miliona tona), zatim u Indiji (1.455 miliona tona), Brazilu i Peruu (po 1.363 miliona tona), u SAD  (300 miliona tona), Burmi (299 miliona tona), Etiopiji i Egiptu, Sudanu (po 111 miliona tona). Kod nas, imajući u vidu snažne procese degradacije zemljišta, bilo je planirano pošumljavanje oko 50.000 hektara Srbije do 2010. godine (dugoročno 100.000 hektara) kao i da se zatravi oko 80.000 oranica na većem nagibu. Međutim, tu se samo krenulo u akciju i ona je ostala na neostvarenoj želji.

Nedostatak sistema za navodnjavanje: U Srbiji se navodnjava samo oko 1,5 odsto poljoprivrednog zemljišta, dok se u svetu navodnjava oko 17 procenata obradivih površina. U Vojvodini je 1947. godine počela izgradnja hidrosistema Dunav –  Tisa – Dunav, tada najveće investicije u SFRJ od 700 miliona pa do milijardu dolara u to vreme. Zvanično je završen i pušten u rad 1977. godine. To je oznvaničio tada visoki funkcioner SFRJ Stane Dolance puštanjem u rad brane na Tisi kod Novog Bečeja.

Sistem je imao dvostruku namenu: da odvodi suvišne vode u kriznim godinama i da obezbeđuje vodu u sušnim vremenima. Cilj izgradnje ovog sistema bio je da odvodi suvišne vode sa milion hektara i da obezbeđuje vodu za navodnjavanje 510.000 hektara. U svetu se navodnjava oko 17 odsto obradivih površina. Kod nas zvanično svega – 1,5 odsto. Postoje izgrađeni sistemi na 70.000 hektara, dok voda stiže samo na 54.639 hektara, koliko se navodnjavalo prema podacima RZS u 2022. godini.

Promašena investicija

Srbija je među poslednjim zemljama u svetu po navodnjavanim površinama. Jer, u svetu se navodnjava u proseku 17 odsto njiva, a u Srbiii tek 1,4 odsto površina. Prema podaciam RZS u 2023. godini voda je stizala samo na 47.529 hektara.

Kada je građen hidrosistem D-T-D, i pušten u rad 1977. godine, obećano je narodu da će se navodnjavati 510.000 hektara. To se nikada nije ostvarilo. Tako je napisano da će se suvišne vode odvoditi sa million hektara. Odvodnjavanje je funkcionisalo do velikih poplava 2005. godine. Tada sistem nije mogao da primi suvišne vode jer je u njemu trebalo da se očisti 15 miliona kubika mulja, kako bi on bio plovan za privredu i turizam. Sadašnja proizvodnja hrane, zavisi od ćudi Boga! Kada je pravljen bilo je iskopano 135 miliona kubka zemlje. Sad treba očistiti 15 miliona kubika mulja, ali to niko ne čini i ako on ostane ovakav kakav jeste biće to najveća promašena investicija u Evropi posle Drugog svetskog rata. Sve ove probleme trebalo bi da rešava novi ministar poljorovirede. Teško je poverovati da ima znanja, moći i snage da se uhvati u košac sa ovim problemima. Već će to biti otaljavanje posla kao i do sada

Jer, agrar nije ni strateška grana u Srbiji, nema podršku Partije koja ga je tu postavila da tako nešto uradi! A, on je samo vojnik Partije i radi što mu ona kaže, a ne šta nauka i struka kažu u toj oblasti! To pokazuju analize o zemljistu, zatim o navodnjavanju i korišćenju hidrossitema sa podaciam RZS u tekstovima koje objavljujemo.

Srbija je od izvoznika hrane postala zavisna od uvoza

Samo u 2022. godini uvezeno je 300.000 prasadi oko 300.000 tovljenika za klanice, a i prošle 2023. godine do jula uvezeno je 500.000 prasadi i oko 30.000 tona zamrznutog svinjskog mesa. U oborima je pre jedne decenije bilo 1,1 krmača prasilja, a sad je manje od 100.000. Kada se raspadala SFRJ iz Srbije se u svet izvozilo oko 34.000 tona ,,bebi bifa“ godišnje, a danas se izvozi samo između 300 i 400 tona godišnje. Dakle, 100 puta manje! Razlog je što se u Srbiji proizvodi samo 86.000 tona junećeg mesa godišnje i troši po stanovnikui manje od 3,5 kilograma godišnje. Nekada se u Srbiji godišnje proizvodilo oko 650.000 tona svih vrsta mesa i trošilo po stanovniku oko 65 kilograma godišnje. Danas se proizvodi oko 400.000 tona svih vrsta mesa i troši godišnje po jednom stanovniku oko 38  kilograma. Zato se postavlja pitanje gde će se pronaći obećane desetine hiljada tona junetine za obećani izvoz u Kinu. Jer, posrnulo stočarstvo koje je pušteno niz vodu u Srbiji, nije grana koja se može preko noći obnoviti. Uništavano je decenijama pa sad treba i nekoliko decenija da prođe da se obnovi. Naravno ako vlast donese odluku da mu daje podršku za obnovu! A, to se nemože uraditi preko noći!

Nerealne i neostvarive ambicije!

Računice pokazuju da je od 2014. do 2024. godine rast agrara agrara samo 1,7 odsto, a godišnji rast je bio tek 0,17!  Ovo je analiza celokupne strategije u protekloij deceniji u globalu. Da bi se uradila valjana nova strategija, potrene su analize po sektorima, ispraviti sve što je loše, a toga ima mnogo, pa tek onda krenuti u novi ciklus. Ali, pre toga, agrar se mora proglasiti za stratešku granu! Ne samo na papiru, nego i u praksi da ima takav tretman! Tvorci izlazne strategihe, njih 240 domaćih autora, su želeli da godišnji rast bude 9,1 odto godišnje, a u lošijim godinama da bude 6,1 odsto. Kada je strategija doneta krajem jula 2014. godine, premijer je bio sadašnji predsednik Srbije, a tadašnji ministar poljorolvirede, je sadasnji njegov savetnik za agrar. Dakle, ništa se od toga nije promenilo u protekloj deceniji. To su bile samo nerealne o neostvarive njihvoe želje i ambicije. Uostalom na to je upozoravao i tadašnji recezent te strategije koju su oni prihvatili bez promena, odbacujući i kritike iz javne rasprave. Za tu neralnu, netačnu i štetnu strategiju autori su sebe častili sa 8,2 miliona evra namenskih donacija koje su bile stigle iz tri zemlje EU.

Rezultat te strategije je, prema zaključku Odbora za poljoprivredu Skupštine Srbije, iz septembra 2024. godine da Srbija više nema samodovoljnost u hrani. Prinuđena je na uvoz hrane da bi prehranila 6,6 miliona stanovnika, što je manje za 500.000 nego pre jedne decenije. Pored toga zadružni savezi su u dubokoj krizi. I u toj krizi čekaju svetsku godinu zadruagarstva koja će se obeležavati 2025.godine. Da bi se oporavio agrar, Srbiji je potrebna prerađivačka indnstrija koja je uništena u pljačkaškoj privatizaciji obavljenoj uz pomoć države posle demokratksih promena 2000. godine.

I baš te 2014. godine prilikom donošenja još uvek validne strategije, Vlada je obećala poljoprivredi med i mleko. Jer, tada je vlada, usvojila Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2014. do 2024. godime, u kojoj je piše da će se agrar u narednom periodu godišnje razvijati tempom od 9,1 odsto, odnosno po 6,1 odsto godišnje!

Ispostavilo se da do sada, za proteklih deset godina nikakvog rasta nije ni bilo. Naprotiv, u 2021. godini agrarna proizvodnja je imala pad, kao i u 2022. godini kada je pad bio blizu osam odsto.

Vlada, iako je obećala, nikada nije dokument uputila Parlamentu na razmatranje i usvajanje. Možda i zato što niko ozbiljno nije ni mislio da tu strategiju sa reči pretoči u dela. Jer, da je usvojen u Skupštini Srbije, on bi obavezivao sve vlade da je sprovode. Ovako donela je samo nevolje i onima koji su je pisali i proizvođačima, potročačima, kao i Vladi Srbije.

Vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji je 1.200 evra godišnje po hektaru. Ukupna vrednost proizvodnje na 3.257.000 hektara nikada nije se primakla željenoj brojci od šest milijardi dolara godišnje! Vrednost te proizvodnje po hektaru u Danskoj je 37.000 evra, Holandiji više od 25.000 evra, a to su zemlje kojima teži Srbija. U svetu kome težimo novac se obrće 52 puta godišnje, a u Srbiji samo jednom u proseku!

Nestaju mala sela i gazdinstva

Kada je reč o nestajanju sela i malih gazdinstava u Srbiji analize pokazuju da se tu, mahom radi, o zaseocima i selima u kojima maksimalno ima 500 stanovnika. Čak 1200 sela danas ima po 100 stanovnika! Jer, sa padom broja seoskiih domaćinstava, opada i broj poljoprivrednih gazdinstava, pa je i logično da se za poslednjih pet godina beleži njihovo smanjenje za 10 odsto. Sve to je pokazao i poslednji popis poljoprivrede. To je u stvari manje gazdinstava za više od 50.000 nego što ih je bilo pre pet godina! To znači da će do sredine veka, većina tih malih sela – nestati! Prema podacima RZS do 2050. godine od 4.720 naseljenih mesta kako piše u Ustavu, nestaće njih oko 3.000! Jer, Srbija odavno po svom Ustavu nema više nijedno selo, već piše da su to naseljena mesta.

U Srbiji 2024. godine postoji 4070000 hektara poljoprivrednog zemljišta, 508365  gazdinstava, 3257100 hektara površina koje se obrađuju, 725408 grla goveda, 2263705 svinja, 1702682 ovaca, 149558 koza, 22022439 živine, 1261323 košnica.

Možda i ima toliko košnica u Srbiji. Ali, po proizvedenom medu može se izračuanti da ih nema više od 800.000. Sve ostale su prijavljene kako bi se dobile subvencije od Vlade Srbije koje iznose 1.000 dinara po košnici. Ali one su bez meda! Inače rekordna proizvodnja meda u Srbiji bila je 2013. godine kada je proizvedeno oko 9.750 tona meda. Od toga je bilo izvezeno više oid 4.750 tona. Tada je Srbija od izvoza meda imala prihod veći od 14 miliona dolara.! To je bilo znatno više nešto što je te godine bio prihod od izvoza mesa koji je tada bio manji 14 miliona dolara.

Kada je reč o zadrugarstvu Srbije njega krakterišu sledeći podaci: Ukupan broj zadruga je 5.127.U tom broju su sve vrste zadruga (zemljoradničke ili poljoprivredne, stambene, potrošačke, zanatske, radničke, studentsko omladinske, socijalne, zdravstvene kao i druge vrste zadruga za obavljanje proizvodnje, prometa, robe, zanatskih usulga i drugih delatnosti u skladu sa Zakonom o zadrugama donetim krajem 2015. godine.

Od ukupnog broja zadruga njih 2.902 su aktivne ili njih 57 odsto, a od ovog broja aktivnih zadruga 75 odsto su poljoprivredne; Beleži se da u 1.448 zadruga postoje poslovni prihodi; Ali, 1.664 zadruge sad imaju račun u blokadi;

Takođe da zadrugarstvu ne cvetaju ruže pokazuje i podatak da se 180 njih nalazi u postupku likvidacije! Stečaj je uveden u 57 zadruga! Čak 1.908 zadruga je brisano iz Registra; Danas je u zadrugama Srbije zaposleno 5.605 radnika!

Loše stanje u selima i zadrugama je zbog toga što je posed u Srbiji mali i usitnjen. Imamo čak 19 miliona mini parcela. Prosek je 6,4 hektara, na jugu nešto više od dva hektara. Poljoprivrednici mogu da uspeju samo ako se udruže. Ako to neučine poječšće ih velike multinacionalne kompanije. Onda će postati radnici na svojim posedima. Ukoliko se udruže, tako će najlakše i najbrže njihovi proizvodi postati roba na tržištu, a oni robni proizvođači. Do sada se sa bespovratnim sredstvima, od 2,2 milijarde dinara, za podizanje novih voćnjaka, vinograda, zapata stada ovaca, koza, steonih junica, podizanje mlekara, sušara, pomogli rad 207 zadruga, od toga nekoliko na Kosovu i Metohiji.

Od njive do trpeze

Dakle, nova koncepcija treba da podrazumeva odmicanje od primarne proizvodnje, odnosno zaokruživanje celog ciklusa od njive do trpeze, što znači da se u 1.100 novih zadruga u Srbiji vratili mali prerađivački kapaciteti. To znači da kuće koje deli Ministarstvo za brigu o selu, a do sada ih je dodelheno više od 3.310 u selima, oni koji odu tamo da žive, treba da dobiju i posao. Našim selima su potrebni mali prerađivački kapaciteti u kojima će novi stanovnici sela dobiti i posao. U tim malim fabrikama oni će da prerađuju sirovine za hranu u više faza prerade. Sve treba da ide preko zadruga koje će organizovati proizvodnju sirovina preradu i prodaju. Naravno, da proizvođači dobiju novac za predati rod. Jer, od toga treba i da žive. Na taj način će se u selima stvarati isti uslovi za život kao i u gradu pa će biti privlačna i za život. Otvaraće se prodavnice, a njih sad nema čak u 1.000 sela. To donosi mnogo veći obrt kapitala i mnogo veću zaradu, što znači i zainteresovanost ljudi za ostanak na selu, ali i drugih da se orijentišu na taj vid biznisa.

Pre tačno 47 godina završen je jedinstven sistem kanala na našim prostorima, Dunav-Tisa-Dunav, Koji je bio i ostao najveći vodoprivredni objekat na teritoriji Srbije.

Za Suecki i Panamski kanal, svetska čuda građevine, samo retki nisu čuli. A, za Hidrosistem Dunav-Tisa-Dunav, ili, kako je u izgradnji nazivan – „Vojvođanski Suec“, teško da je čuo neko van Balkana, ukoliko nije vodoprivredni stručnjak. A, trebalo bi da je drugačije… Za to, kako kažu upućeni, ima mnogo razloga. Ovo „domaće“ čudo hidrograđevinarstva, dugo je ukupno 939 kilometara. Na njemu ima 26 ustava, 16 brodskih prevodnica i pet crpnih stanica. Pri njegovoj izgradnji iskopano je 130 miliona kubika zemlje, samo 50 miliona manje nego u gradnji Panamskog kanala, a u brane i ustave ugrađeno je pola miliona kubnih metara betona.

Uz to, u nastajanju ovog sistema snimljeno je 1,7 miliona hektara teritorije Vojvodine, a za njega je „bataljon“ od 400 inženjera uradio 1.300 elaborata na 135.000 kucanih strana i više od 35.000 grafičkih crteža. Mora se znati da su upravo vodoprivredni radovi stvorili u Vojvodini uslove za život kakav poznajemo. Prvi kanali u Vojvodini izgrađeni su još u 18. veku. U Banatu je 1718. godine započeto iskopavanje veštačkog kanala dužine 70 kilometara na Begeju, od Temišvara do Kleka, u delu koji je bio najugroženiji od poplava. U Bačkoj su napravljena dva kanala – prvi 1785. godine između Kule i Vrbasa i drugi između Sivca i Vrbasa, izgrađen 1787. godine. Samim tim, bilo je logično da se ovi radovi, u drugoj polovini 20. veka, krunišu izgradnjom sistema koji će sve to povezati. Samoj izgradnji, prethodila je cela decenija pripreme, od kada je, 1947. godine, Nikola Mirkov, idejni tvorac Hidrosistema DTD izložio ideju o izgradnji. Izgradnja je počela tek 1957. godine, posle deset godina pažljivog planiranja i projektovanja. Pre nego što je Nikola Mirkov nastavio rad na HS DTD postojalo je samo 170 kilometara kanala, pet prevodnica – Bezdan, Mali Stapar, Bečej, Klek i Itebej, a takođe, i četiri ustave.

Uslovi i plovidba

Magistralnim kanalima HS DTD astvorena je plovidba na 606,6 kilometara – u Bačkoj 355,5, a u Banatu 245,1 kilometar. Ali, za to trebaju uslovi. Sad je kanal pun mulja. Da bi bio plovan  koristan za privredu i turizam, treba očistiti 15 miliona kubika mulja. Jer, u tom mulju, srednom 2024. godine za vreme vojne vežbe, prilikom skoka u vodu dva vojna lica su izgubili živote.

Korišćenej hidrosistema D-T-D za dobrobit naroda i privrede nije moguče dok se iz njega ne očisti 15 miliona kubika mulja, da bi se on priveo nameni! A, na kanalima HS DTD ima oko 30 pretovarnih mesta, godišnje plovnim kanalima ovog sistema može da se preveze oko sedam miliona tona tereta. Kažem može, ali se to neradi! Zašto, pitajte one koji vladaju ovom zemljom!

Danas, posle 20 godina radova, i još 40 godina održavanja i čuvanja, Hidrosistem DTD jedan je od najvećih takvih sistema u Evropi, i sa svojih 694 kilometara kanalske mreže povezuje tokove reka Dunav i Tisa kroz Vojvodinu. Uključujući i prirodne delimično rekonstruisane vodotoke ukupno je dugačak 939 kilometara, a u okviru sistema postoji 26 ustava, 16 brodskih prevodnica, pet crpnih stanica, dok je najveći i najznačajniji objekat brana na Tisi kod Novog Bečeja.

Među značajnim izazovima koje su rešavali graditelji HS DTD izdvaja se prokopavanje vododelnice u Potpornju u južnom Banatu, gde su se javili visoki arterski pritisci koji su onemogućavali kopanje kanala, kao i obaranje podzemnih voda u gradilišnoj jami za vreme izgradnje Hidročvora „Kajtasovo“. U DTD ukazuju da i pored poboljšanja u finansiranju održavanja i funkcionisanja u poređenju sa prethodnim periodom ratova, sankcija, generalno gledano, poslednjih deset godina karakteriše nedovoljan iznos finansijskih sredstava potrebnih za propisano redovno održavanje.

Izgradnja kanala Dunav-Tisa-Dunav

Sadašnji program inovacionih radova na  DTD finansiran je iz Budžetskog fonda za vode APV i u taj posao 2017. godine uloženo je kako zvaničnici kažu, oko 600 miliona dinara. Ovaj iznos sredstava bio je povećanje u odnosu na prethodni period i ujedno predstavlja pravo polazište i nadu da će se ovaj trend ulaganja u održavanje ovog kompleksnog infrastrukturnog objekta nastaviti. Prema projektima, DTD bi trebalo da obezbedi količinu vode potrebne za navodnjavanje 210.000 hektara u Bačkoj, a u Banatu 300.000 hektara. Za obezbeđivanje potrebnih količina vode za navodnjavanje u periodu malih voda Dunava. Ako ostane ovako da se ne koristi uskoro će to biti najveća promašena investicija u Evropi posle Drugog svetskog rata. Danas se ne ostvaruje ni jedan od projektovanih ciljeva. Konkretno, želja da se navodnjava 510.000 hektara nije nikada ni ostvarena! Cilj da se odvode suvišne vode sa milion hektara funkcionisao je do 2005. godine.

Jer, sistem navodnjavanja nikada nije funkcionisao, dok je odvodnjavanje obavljano nanjivama do pre dve decenije. Dakle, ako uzmemo da u Vojvodini ima i 22.000 kilometara pod kanalskom mrežom mi možemo, primera radi, 44.000 hektara da navodnjavamo, ako sa jedne i druge strane kanala obuhvatimo po 100 metara. Nisam ubeđen da se sve to može lako postići ali se može učiniti napredak u tom pogledu. Da ne govorim da bi se to moglo postići i kod drugih vodotokova.

Voda, dobar sluga, zao gospodar

Tokom 2022. godine u Republici Srbiji navodnjavano je 54.639 hektara poljoprivrednih površina, što je za 4,6 odsto više nego u prethodnoj godini, saopštio je Republički zavod za statistiku. Oranice i bašte (sa 93,4 odsto) imaju najveći udeo u ukupno navodnjavanim površinama, a potom slede voćnjaci (sa 5,4 odsto) i ostale poljoprivredne površine (sa udelom od 1,3 odsto). Ovo je saopštio RZS. Za navodnjavanje je u 2022. godini ukupno zahvaćeno 99.355 hilj. m3 vode, što je za 7,3 odsto više nego u prethodnoj godini. Najviše vode crpelo se iz vodotokova – 89,8 odsto, dok su preostale količine zahvaćene iz podzemnih voda, jezera, akumulacija i iz vodovodne mreže.

Najzastupljeniji tip navodnjavanja bio je orošavanjem. Od ukupne navodnjavane površine, orošavanjem se navodnjavalo 91,8 odsto površine, kapanjem 8,1 odsto površine, a površinski se navodnjavalo svega 0,1 odsto površine. Istraživanjem o navodnjavanju obuhvaćeni su poslovni subjekti i zemljoradničke zadruge koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom i uslugama u poljoprivredi i/ili upravljaju sistemima za navodnjavanje.

Tokom 2023. godine u Republici Srbiji navodnjavano je samo 47.579 ha poljoprivrednih površina, što je za 12,9 odsto manje nego u prethodnoj godini. Oranice i bašte (sa 93,4 odsto) imaju najveći udeo u ukupno navodnjavanim površinama, a potom slede voćnjaci (sa 6,0 odsto) i ostale poljoprivredne površine (sa udelom od 0,6 odsto). Za navodnjavanje je u 2023. godini ukupno zahvaćeno 70 429 hilj. m3 vode, što je za 29,1 osto manje nego u prethodnoj godini. Najviše vode crpelo se iz vodotokova – 93,5 odsto, dok su preostale količine zahvaćene iz podzemnih voda, jezera, akumulacija i iz vodovodne mreže. Istraživanjem o navodnjavanju obuhvaćeni su poslovni subjekti i zemljoradničke zadruge koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom i uslugama u poljoprivredi i/ili upravljaju sistemima za navodnjavanje.

Podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZ ZS) pokazali su da je u Srbiji 2010. godine navodnjavano ukupno 27.246 hektara površina, a ukupne obradive poljoprivredne površine u zemlji tada su iznosile oko 4,2 miliona hektara. Dakle, u Srbiji se navodnjavaju samo malo veće površine nego što to zvanični statistički podaci pokazuju, jer u njih nije uključeno navodnjavanje u staklenicima i plastenicima. Površine koje se navodnjavaju u staklenicima i plastenicima iznose između 15.000 i 20.000 hektara, što znači da se u zemlji navodnjava ukupno između 40.000 i 65.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Po rečima uvek aktuelnih političara, decenijama se površine povećavaju u navodnjavanju, ali stvarno samo kap po kap, pa tako rastu i površine na kojima se nalaze sistemi.

U Srbiji postoji problem i zapuštenosti sistema za navodnjavanje, zbog čega voda ne stiže na površine kojima je navodnjavanje potrebno, napominjući da bi postojećim sistemima u Vojvodini moglo da se navodnjava 100.000 hektara, a u centralnoj Srbiji oko 60.000 hektara. U nekadašnjoj SFRJ na ovim površinama su bili stvoreni uslovi za navodnjavanje 180.000 hektara, a dobar deo tih kanala i hidrosistema koji se nalaze u Srbiji danas je u korovu. Tada je važila teza i danas aktuelna, voda je dobar sluga, ali zao gospodar!

Veoma je bitna važnost povećanja površina u zemlji koje se navodnjavaju, kako zbog rezultata naučnih analiza, koji su pokazali da je u Srbiji u toku jednog veka 51 godina sušna, tako i veće proizvodnje hrane, koja bez vode nije moguća.Bez navodnjavanja nema intenzivne poljoprivredne proizvodnje, a bez nje nema ni konkurentnosti, ni na domaćem, ni na svetskom tržištu. Šteta od suša samo u jednoj godini, kao što je to bilo. 2017. godine kada nije priznata elementarna nepogoda iako je suša nanela štetu veću od 1,5 miliajrdi dolara što je bila trećina ukupne agrarne proizvodnje.  Ona je tada bila veća od potrebnog ukupnog ulaganja u sisteme za navodnjavanje!

Da bi rešila ove probleme Srbija mora prvo da u Parlamentu usvoji strategiju o razvoju poljoprivrede, a zatim hitno da donese dugoročni plan borbe sa sušom i racionalan program navodnjavanja obradivih površina, ukoliko želi da ostane značajan proizvođač i izvoznik hrane. Analiza Svetske meteorološke organizacije ukazuje da će se prosečna temperatura na globalnom nivou već ove godine uvećati za dva stepena Celzijusove skale, a Srbija je u toku proteklih devet godina već tri puta bila podvrgnuta ekstremno visokim temperaturama tokom letnjeg perioda. Mora se imati u vidu da je tokom proteklih 100 godina na teritoriji Srbije svaka druga godina bila u proseku sušna, što je još jedan dokaz da je važno da se trajnije reši problem navodnjavanja. Još masovnije navodnjavanje moglo bi da se ostvari ukoliko se individualnim proizvođačima obezbezde jeftini krediti, pa i beskamatni, a time bi bila olakšana nabavka uređaja za navodnjavanje, bilo da je reč o agregatima za prenos vode, ili nabavci sistema “kap po kap“.

Rešenje za sušu!

Dakle, budući sušni period (od 100 godina 51 je sušna) može se savladati veoma uspešno samo da se brzo i stručno poradi na stvaranju novih domaćih biljnih vrsta, sorti i hibrida, koje će zahtevati manje vode za istu količinu suve materije ploda i biti otpornije na očekivani ekstremno visoki sušni period. Pored stvaranja novih sorti, kao posebno važan zadatak domaćih poljoprivrednih stručnjaka navode se i istraživački radovi sa ciljem da se utvrdi koji bi način zalivanja najviše odgovarao različitim vrstama zemljišta i biljaka u raznim regionima Srbije.

Došlo je vreme je da se vizionarski projekat sa početka druge polovine XIX. veka, o izgradnji plovnog puta Dunav – Vardar- Egejsko more, ponovo oživi, pa bi se time stvorio novi međunarodni plovni put i rešio, između ostalog, problem navodnjavanja u središnjem i južnom delu Srbije. U budućnosti može da se razmišlja i o obezbeđenju vode za navodnjavanje Šumadije, izgradnjom kanala Sava – Velika Morava – Zapadna Morava. Sad se pominje i gradnja plovnog kanala Dunav-Morava-Vardar, koji će biti najveći strateški projekat države, jer Srbija ne može drugima da prepusti kontrolu nad svojim prirodnim resursima. Primera radi, 2011. godine, tokom aprila, obavljeno je pročišćavanje kanalske mreže u Banatu. U normalnim uslovima, pročišćavanje se ne radi u aprilu, već u decembru ili januaru, tokom tzv. mrtve sezone u poljoprivredi. U februaru počinje otapanje snega u Evropi i onda se podiže nivo voda u rekama. Zbog toga svake godine treba blagovremeno izvršiti čišćenje kanalske mreže, kako bi poljoprivrednici prolećnu setvu mogli izvšiti na vreme: u martu, aprilu i maju. Sem toga, jednom u četiri do pet godina, treba izvršiti podrivanje zemljišta i razbijanje tzv. plužnog đona, koji nastaje upotrebom teške mehanizacije i čija pojava sprečava oticanje voda sa njiva. Postoji mišljenje da su prisutni intenzivni procesi zakišeljavanja, zaslanjivanja, zabarivanja zemljišta, uz prisustvo teških metala i sabijenosti zemljišta. 

Poljoprivredna politika usmerena ka razvoju poljoprivredne proizvodnje i očuvanju agrarnih resursa Srbije treba da predstavlja suštinski prioritet u sklopu sveukupnog razvoja države, kako u ekonomskom tako i u socijalnom i ekološkom smislu. Na nezadovoljavajuća kretanja u poljoprivrednoj proizvodnji ukazuje stopa rasta neto poljoprivredne proizvodnje, koja je tokom protekle decenije prosečno iznosila 1,3 odsto, a bruto vrednost 1,9 odsto, što su niže vrednosti u odnosu na period tokom 1980-ih. Optimalni model rasta računa s prosečnom stopom rasta poljoprivrede od 3,5 – 4 odsto tokom narednih deset godina. Imajući u vidu strukturu poljoprivredne proizvodnje Srbije, raspoložive resurse i dostignuti nivo produktivnosti, ocena je da se promene moraju odvijati u pravcu rasta produktivnosti, stabilizacije prinosa i promene proizvodne strukture u biljnoj proizvodnji i dostizanja veće zastupljenosti stočarstva u vrednosti poljoprivredne proizvodnje. Da bi sve to postigli mora se čuvati i bolje koristiti postojeći zemljišni potencijal u Srbiji.

Potrebno je što brže kompletiranje katastra poljoprivrednog zemljišta, za rešavanje pitanja denacionalizacije i restitucije, kao i za stvaranje preduslova za otvaranje novih kreditnih linija za kupovinu zemljišta. Dakle, u sprovođenju agrarne politike, koja mora obavezno da sadrži deo u kome se govori kako očuvati postojeće zemljišne potencijale, naročitu pažnju treba posvetiti ravnomernom regionalnom razvoju, odobravanju povoljnih kredita, obezbeđivanju nepovratnih sredstava za unapređenje proizvodnje, zaštiti životne sredine, podsticanju plasmana domaće proizvodnje na nova tržišta, razvoju poljoprivredne tehnologije, jačanju konkurentnosti domaće proizvodnje, usklađivanju naših zakona sa zakonskom regulativom EU, kontinuiranom povećanju poljoprivrednog budžeta i očuvanju maksimalno dozvoljenog nivoa subvencija. Prilikom donošenja mera u agropolitici mora se voditi računa i znati da nijedna zemlja nije postigla prosperitet u razvoju sve dok nije razvila poljoprivredu. To je slučaj i sa Srbijom. Inače, uspeh i progres u procesu privrednih reformi u agraru zavistan je od rasta produktivnosti, povećanja poljoprivredne proizvodnje, kao posledice i to su ključni faktori unapređenja dinamičnog razvoja agrarnog sektora zemalja u tranziciji. U svemu tome bitno je kako se iskorišćava i čuva postojeći zemljišni potencijal koji smo pozajmili od budućih generacija!

Zaključna razmatranja

S obzirom na navedene činjenice, mogu se izvesti zaključci vezani za probleme u korišćenju zemljišta, pa tek onda na njemu stvariti uslove i graditi sisteme za navodnavjanje:

1. Zemljište je neobnovljivi prirodni resurs potreban i budućim generacijama, pa samim tim mora da bude predmet posebne brige javne politike;

2. Najpovoljniji odnos obradivih površina per capita imaju prekooekanske zemlje, a najnepovoljniji azijske zemlje. U evropskim zemljama i Srbiji taj odnos je još uvek zadovoljavajući;

3. Stalni rast broja stanovnika na planeti i povećana tražnja za poljoprivrednim proizvodima, doveli su tokom prošlog veka do intenziviranja agrarne proizvodnje;

4. U korišćenju zemljišta u Srbiji prisutni su sledeći problemi: ekstenzivnost, usitnjenost poseda, nedovoljno unošenje organske materije i degradacioni procesi izazvani delovanjem prirode i čoveka;

5. Posmatrano dugoročno, rešenja za nastalu krizu u stočarstvu u Srbiji leže u regulisanju pitanja finansiranja, povratku na domaće i strano tržište, kao i stvaranju strateških rešenja koja bi doprinela da se nepovoljna kretanja u stočarstvu zaustave. Ali pre toga poljoprivreda mora postati strateška porivredna grana u Srbiji. Ona to nije i nema najava da će postati ni u narednoj deceniji!

6. Globalno rešenje problema je u intenzivnijem korišćenju zemljišta, ukrupnjavanju poseda, većem unošenju organske materije i smanjenju degradacionih procesa;

(Nastaviće se)